Piše: Miodrag Zarković
Medijska tišina je potpuno razumljiva kada se ima u vidu meta ukrajinskog napada: Bolnica 14 u Donjecku. Ali, da ne bude zabune, nisu gađani civili. U toj bolnici odavno i nema civila. Cilj ukrajinskog oružja bili su zarobljeni pripadnici zloglasnog ”Azova”, koje je donjecka vojska mesecima krila upravo u Bolnici 14.
Napad nije izveden artiljerijom, već - helikopterima. Zbog toga i spada u podvige: ukrajinske letelice prokrstarile su vazdušnim prostorom koji kontrolišu donjecke snage, zašle im nekoliko kilometara u teritoriju i neposredno izvršile napad na dotičnu bolnicu. Glasila u Donbasu, za razliku od zapadnih, ne prećutkuju da su Ukrajinci dejstvovali po Bolnici 14, ali ni ona ne govore potpunu istinu, već lažno javljaju da je napad bio izvršen artiljerijskim oružjem. Američki dobrovoljac Rasel Bentli, koji je potpisniku ovih redova i javio za napad, kaže da to rade od sramote. Donjeckoj vojsci je, tvrdi Rasel, ruska komanda zabranila da koristi protivvazdušno oružje, iz straha da ne bi greškom dejstvovali po ruskim borbenim avionima. S obzirom na to da je Rasel služio u donjeckoj vojsci još na početku donbaskog rata i da od tada živi u DNR, čiji je državljanin postao u međuvremenu, pouzdanost njegovih informacija verovatno je veoma visoka.
Svejedno, ukrajinski napad zbilja jeste bio primer vojničke smelosti. Uprkos naređenju donjeckim vojnicima da ne koriste protivavionsko naoružanje, to naoružanje postoji. Već osam godina se DNR brani od kijevskih snaga, između ostalog i oružjem zemlja-vazduh. Ukrajinski vojni piloti verovatno su znali za zabranu iz Moskve, ali nisu mogli da budu sigurni da donjecki vojnici neće opaliti po njima na svoju ruku. A ipak su se prihvatili opasnog zadatka.
To naravno znači da su zadatak smatrali nesvakidašnje značajnim. I, već iz te činjenice može da se nasluti da Bolnica 14 nije bila tek tamo neko lečilište. Ono, nije da je Ukrajincima strano da gađaju lečilišta. Dok sam proletos izveštavao iz Donbasa, pokazao sam u jednom od priloga porodilište koje se nalazilo u blizini mog hotela, a koje je bilo pogođeno ukrajinskim granatama. Porodilište! Ali, koliko god ne prezali od bombardovanja bolnica, Ukrajinci su, da ponovimo još jednom, napad na Bolnicu 14 izveli helikopterima, što, pored svega ostalog, ukazuje na to da im je bilo veoma stalo do tačnosti, pa nisu hteli ništa da prepuste slučaju i gađanju sa daljine, već su ovog puta hteli da budu sigurni u to šta su i kako pogodili.
Prizori iz neobjavljenog prilog o Bolnici 14 u Doenjecku (Foto: Pravda)
Idemo sada ponovo na moj boravak u Donjecku, odakle sam krajem maja javio da su borci zloglasnog nacističkog puka ”Azov” smešteni ne po zatvorima, nego da ih, upravo u strahu od ukrajinskih granata, donjecka vojska drži sakrivene po raznim zdanjima, između ostalog i po bolnicama. Jednoj takvoj bolnici sam uspeo da priđem, pošto sam doznao da su tamo smešteni. Nisam uspeo da i uđem unutra, jer su na kapiji stajali vojnici koji su sprečavali prolaz - ali već i to je bila prilično uverljiva potvrda da su mi izvori bili verodostojni i da su u toj bolnici zaista ”azovci”. Jer, bolnica je očigledno bila stavljna pod vojnu upravu, a to nikako nije moglo biti zbog uobičajenih vojnih potreba, koje su sasvim zadovoljene postojećim vojnim bolnicama u Donjecku.
Na sve to, dodajte i smotanost vojnika koji su dežurali na ulazu: nisu primetili kada sam ih krišom snimio iz automobila, kao ni kada smo vozač i ja, pod izgovorom da moramo da se okrenemo, uspeli da snimimo drugi ulaz, koji je bio zatvoren ali bez stražara. Videlo se da su dežurni vojnici bili tek postavljeni na to mesto i da se još uvek ne snalaze.
Bilo je to, dakle, nekoliko dana pošto su se ”azovci” predali donjeckoj vojsci u Marijupolju, što je događaj koji su zapadna glasila, a nažalost i jedan deo srpskih, nazvali ”evakuacijom”. Istorija novinarstva jeste puna primera bezočnog iskrivljavanja istine, ali retko šta može da se meri sa ovim slučajem, kada su hiljade i hiljade profesionalnih izveštača iz dana u dan ponavljali laž o ”evakuaciji” i prikrivali po Ukrajinu gorku činjenicu da su se borci ”Azova”, do tada kovanog u zvezde u ukrajinskoj javnosti, predali maltene na prvi znak ozbiljnijih izazova - u onim retkim snimcima sa njihove predaje, bilo je očigledno da su uhranjeni i čisti, tojest da su položili oružje čim su im ponestale zalihe hrane i drugih potrepština.
I, dok su zapadna glasila trubila o ”evakuaciji”, ukrajinska vojska je pokušavala da pobije ”evakuisane” saborce! Po donjeckim vojnim zatvorima, za koje su Ukrajinci verovali da su u njima smešteni predati ”azovci”, počele su da padaju granate. Zato su donjecke vlasti brže-bolje izmestile zarobljene ”azovce”, njih nepune tri hiljade, po zdanjima kao što su bolnice. A jedna od njih je bila ta u koju sam neuspešno pokušao da uđem.
To je bila upravo Bolnica 14, koju su Ukrajinci napali helikopterima pre nekoliko dana.
Prizori iz neobjavljenog prilog o Bolnici 14 u Doenjecku (Foto: Pravda)
Bolnica 14 nalazi se na samim obodima Petrovskog rejona. To je deo Donjecka koji je najčešće izložen ukrajinskim projektilima, tamo bombe padaju svakodnevno već preko osam godina. Sama bolnica je međutim izdvojena, takoreći sakrivena u šumi. Time se može objasniti odluka ukrajinske vojske da po ”azovcima” udari helikopterima, a ne kao do sada iz daljine. Hteli su da budu sigurni da su ciljevi pogođeni.
Snimke iz maja nikada nisam objavio, kako ne bih Ukrajincima odao da se ”azovci” nalaze u Bolnici 14. Ovog puta prilažem fotografije digitalno izvučene iz tih snimaka, koji potvrđuju moje reči. A potvrda je više nego potrebna, iz nekoliko razloga:
1) ceo ovaj slučaj dokazuje da su ”azovci” zaista na meti ukrajinskog oružja;
2) to takođe znači da su Rusi bili u pravu kada su tvrdili da su napad na zatvor Jelenovka, kada je 29. jula pobijeno na desetina ”azovaca” tamo smeštenih, takođe izvršili Ukrajinci;
3) dalje, sve ovo upućuje na zaključak da Kijev i njegovi zapadni pokrovitelji istinski strepe od toga šta ”evakuisani” nacisti mogu da otkriju svetskoj javnosti, sada kad su u ruskim rukama; da li je reč o prisustvu visokih zapadnih oficira u redovima ”Azova”, ili o tajnim bio-hemijskim laboratorijama, ili o nečem trećem, tek, očigledno je da ruski neprijatelji po svaku cene pokušavaju da zapuše usta zarobljenim nacistima;
4) ruska specijalna operacija je tokom septembra upala u vidljive teškoće; ranije je bilo sitnijih neuspeha, ali najpre je tokom avgusta došlo do upadljivog zastoja, a zatim je tekućeg meseca postalo jasno da ruski protivnici nisu mirovali i da se ruska odnosno donbaske vojske sada suočavaju sa neprijateljem koji je naoružaniji, opremljeniji, pa čak i suroviji, nego što je to bilo u februaru;
5) na kraju, ali nikako i najmanje važno, ponovo se pokazalo da su ruski izvori daleko istinitiji od onih sa suprotne strane; iako i ruska, odnosno donbaska strana, neke stvari prećutkuje a neke istine ”prilagođava” svojim potrebama, to nije ni prineti lažima, obmanama i propagandi kojima pribegavaju Kijev i Zapad.
I zato, konačna svrha ovog pisanija je da još jednom podvuče značaj rata u Ukrajini. Ono je civilizacijski sukob, u kojem je u igri bukvalno sve što ljudska vrsta odvajkada prepoznaje kao vodeće ideale: istina, pravda, čast, sloboda, prava, obaveze, dužnosti... U igri je, ako ćemo iskreno, čak i sam smisao kao pojam.
Jer, kakvog smisla može da ima svet gde glavnu reč vode oni koji pokušavau da pobiju svoje dojučerašnje saborce, samo kako ovi ne bi otkrili nekakve mračne tajne? Čemu se može nadati čovečanstvo, ako njima rukovode oni čije su tajne toliko mračne, da su zarad pukog njihovog prikrivanja spremni na najsmelije ili najluđe vojne poduhvate?
Ono što je svetska javnost mogla da vidi u proteklih sedam meseci, verovatno ne može da se poredi ni sa čim još od Drugog svetskog rata naovamo. Gotovo da nema bitnijeg događaja vezanog za rat u Ukrajini, a da nije bio neka vrsta presedana: od propagandnih izmišljotina najvišeg reda, preko izbacivanja ruskih studenata sa evropskih fakulteta i zaplenjivanja imovine ruskih građana samo zato što su Rusi, zatim nepredvidivog jačanja rublje i ekonomske panike u Evropi, pa sve do gađanja najveće nuklearne elektrane na kontinentu... sve to će neminovno menjati stvarnost kakvu smo do sada poznavali.
Moguće je da rusko društvo ranije i nije bilo svesno tog značaja sukoba koji je prihvatilo, ali su septembarski neuspesi kod Harkova nešto prelomili. U to ime, referendumi o prisajedinjenju Rusiji, koji su u Donjecku, Lugansku, Zaporožju i Hersoni bili najavljivani za početak novembra, pomereni su mesec i po unapred i biće održani sledeće sedmice. Toliko ubrzanje najverovatnije govori o spremnosti Moskve da iz korena promeni pristup sukobu u Ukrajini: početni pristup je davao rezultate, ali sada to više nije slučaj i Rusi su izgleda spremni da se, kao i uvek u istoriji, prilagode novonastalim okolnostima kako im pobeda u ratu ipak ne bi izmakla.
Ako im je za utehu, oni i nemaju drugu mogućnost osim da pobede. Ponašanje Ukrajine i njenih zapadnih pokrovitelja, pa i ovaj slučaj sa helikopterskim napadom na bolnicu u kojoj su smešteni zarobljeni ”azovci”, nedvosmisleno dokazuje da je protivnik spreman da ide do krajnjih granica. A sama njihova istorija uči Ruse da u takvim obračunima ni oni ne smeju da pokažu oklevanje.
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
