Piše: Milan Šarac, reditelj
Sa Jovankom me je upoznao njen zemljak i prijatelj, general Đoko Jovanić, ratni komandant. Primila me je u vili. Vrata mi je otvorio moj prijatelj Rade Čečur. Upitao sam ga „otkud ti ovde”. „Ja sam šef obezbeđenja Jovankinog”, rekao je. Znao sam da radi u državnoj bezbednosti, ali nisam znao da je zadužen za bezbednost Jovanke.
Posle susreta u vili, često smo se viđali.
Pitala me je: „kako su generali Đoko Jovanić i Milan Basta?” Basta, čovek neviđene snage, lepote i glasa, kad bi on pevao, lusteri su se tresli. Tražili su ga da peva u operi, ali više je voleo vojničku uniformu.
Za njega je Zinka Kunc rekla da se posvetio pevanju, postigao bi svetsku slavu.
Sastanak je trajao gotovo četiri sata. Jovanka mi je pričala kako je Dolanc i LJubičić progone. Zašto i otkud ta mržnja njihova prema njoj? Posle rata u Bosni su se gradile kuće ispod zemlje, atomska skloništa. Sa Titom je posetila tu gradnju, a u pratnji je bio LJubičić.
Upitala je Tita ko komanduje ovom gradnjom. Tito kaže „LJubičić”. Jovanka na to kaže: „Ako on komanduje, onda je to jadna armija.” To je LJubičić čuo.
Car Selasije bio je njihov drag gost na Brionima. Kad je video u kakvom raskošu i luksuzu žive, rekao je „ja sam car, ali se ovde živi carski”.
Car je bio njihov gost i u Jovankinom rodnom selu Peđane. Kada su ga seljaci videli onako malog, bili su razočarani, mislili su da on mora biti velik kao kuća. Jedan je prokomentarisao – car izglede kao jarac. Tito je za ovoga bik.
Nastala je pometnja u obezbeđenju. Šta da rade? Jovanka je sredila novonastalu situaciju. Titu je rekla „bik je simbol snage, da shvati to kao kompliment”.
Druženje se nastavilo u veselju.
Jovanka je pristala da snimim film i napišem knjigu zahvaljujući generalima Jovaniću i Basti, kao i Radetu Čečenu šefu njenog obezbeđenja, a mojim prijateljima. Kada sam mislio da mojoj sreći nema kraja, odustaje.
Pričala mi je kako je o Titu napisano preko 2.500 knjiga, a samo njih pet autora je videlo Tita, što je značilo da su drugi pisali napamet.
Godine 1975, Tita napušta zdravlje, oronuo, biologija čini svoje. Dolanc i LJubičić vide svoju šansu da preuzmu poluge vlasti. Jednog po jednog odstranjuju od Tita. Zemlja je u lošem stanju. Oni mu govore kako je u zemlji sve dobro, gotovo da cure med i mleko.
Zašto je Dolanc mrzeo generala Jovanića? I otkud se on odjednom pojavio i dogurao da bude drugi čovek u državi. U to vreme naša javnost je znala vrlo malo o tome, kako je nekadašnji nemački aktivni potpukovnik odjednom postao tako važna ličnost koja je došla preko Slovenije i dobio takve funkcije u državi. Po nekima, tu je svoje prste umešala poznata slovenačka političarka Stana Tomašević njegova rođaka i druge strane obaveštajne službe. U tom periodu čak su ga zbog njegove debljine proglašavali i velikim ljubavnikom. Ovo su reči koje mi je jednom prilikom rekao general Jovanić i verovatno je to bio razlog koji je prelio čašu i ubrzao degradaciju i penzionisanje generala Jovanića.
Tita su okružili gotovo svi Dolančevi ljudi, sem oficira koji su ga čuvali i bili odani Titu i Jovanki. Oni Jovanki dostavljaju pravo stanje stvari u zemlji. Dolanc to saznaje. Plaši se da da bi ga Tito, iako je nemoćan, s obzirom na popularnost koju uživa kod naroda, mogao poslati na vešala ako bi saznao pravo stanje.
Počinju pripreme za uklanjanje Jovanke i izmišljaju da je treba iskompromitovati kod Tita, da su Jovanka i Đoko Jovanić u ljubavnoj romansi. Neko kaže – glupost. Đoko je ozbiljno bolestan, ima rak.
Smišljaju drugu varijantu, da Jovanka i Đoko uz pomoć ličkih generala koji su Đoki odani, hoće da ga smene, a i još da je ruski špijun.
Tito u to poveruje. Generala Jovanića ekspresno penzionišu, a Jovanku šalju u izolaciju.
Za Jovanku je general Milutin Morača rekao da je ona najtragičnija ličnost u državi.
U toj nesreći, ona je imala sreću da joj je šef obezbeđenja bio Rade Čečur, čovek iz naroda, koji je imao razumevanja za patnje drugih i uvek je bio spreman da pomogne. Kada bi svi ljudi na ovom svetu bili takvi, ovaj svet bi bio divan i u njemu život lep. Zaista je Rade Čečur bio čovek od poverenja i poštovanja.
Decembar 31. sedimo u kafani i žena Miška Marinovića iz Guče javlja da je doneo pečeno prase za Jovanku. Kako Čečur nije mogao sam da ga nosi, pozvao je mene da mu pomognem.
Jovanka nam je pričala neke stvari koje nisam ni čuo, a ni pročitao. Ispričala nam je:
„Došla sam u rezidenciju, a Tita nema. Nestao. Gde je? Niko ni reč da kaže. Nije ga bilo 13 dana. Bila sam u šoku. Nisam mogla nikome da kažem, mislim na svetsku javnost, niti da ga tražim. Zamislite, država bez šefa, a niko ne zna gde je. Nestao čovek u po bela dana. Kada su ga vratili, nije to bio onaj moj Tito”.
To je bio prvi dan našeg konačnog razdvajanja. Morao sam da idem. Čečur je ostao sa njom do 19 časova.
Gde je bio? Ko ga je kidnapovao? Ispričala mu je.
Pitao sam ga šta mu je pričala, samo je slegao ramenima. Navaljivao sam da mi ispriča šta mu je Jovanka još pričala – rekao je „ne budali”.
Ona je bila okružena hijenama, samo je imala poverenje u generala Jovanića, Bastu i Čečura.
On joj je iz Trebinja donosio pršute, vino, sir, pečene jaganjce...
Porodica iz Budve Niklanović joj je slala svežu ribu.
Zahvaljujući ovim divnim ljudima, iako joj je život bio težak, oni su joj olakšali.
Jovanka je ipak na kraju pristala da napišem knjigu i snimim film, zahvaljujući prvenstveno intervencijama generala Jovanića, Baste i Radeta Čečura.
Tim povodom smo nazdravili i slikali se.
Vreme nas je preteklo. Jovanku je oborila bolest, a i smrt je brzo došla.
Izvor: Politika
