Piše: Zoran Čvorović i Vladimir Dimitrijević

POSLE JEDNOG POTPISA 

Srpski ministar Selaković i ruski ministar Lavrov potpisali su plan za konsultacije ministarstava spoljnih poslova dve zemlje za naredne dve godine. Šta to znači za sve nas u svetlu briselskih ( čitaj: NATO ) pretnji?  

Živeći godinama u svetu u kome dominira jednostrana globalistička propaganda, kojoj je, kao nekada marksistima, glavna meta suverena država, ljudi kao da su zaboravili da je vođenje samostalne spoljne politike važan atribut suverenosti. Ako jednoj državi kurs spoljne politike određuje neka druga država ili međunarodna organizacija, onda više ne možemo govoriti o stvarno nezavisnoj, odnosno suverenoj državi. Briselske birokrate, koje pritom nemaju nikakav demokratski legitimitet, traže od vlade jedne nezavisne države, koja pritom nije član EU, da se odrekne prava na vođenje samostalne spoljne politike za obećanje članstva u EU. Dakle, stvar je Srbije s kim će potpisivati sporazume i kakav će biti sadržaj tih sporazuma. Što se građana Srbije tiče, većina ih je protiv članstva Srbije u EU, a čak 80% građana se protivi uvođenju bilo kakvih sankcija Rusiji. Građani Srbije u ogromnoj većini se zalažu da Srbija ima najbliže moguće odnose sa Ruskom Federacijom. Samim tim i ovakav protokolarni sporazum, koji su potpisali ministri Selaković i Lavrov, nailazi na podršku ogromne većine građana Srbije.

ŠTA ODGOVORITI BRISELU 

Reakcija briselskih birokrata je poslednja stvar koja treba da brine jednu demokratski izabranu vlast, pošto kao što rekoh vićina građana Srbije se protivi članstvu Srbije u EU, a u ogromnoj većini podržavaju najbliže odnose sa Rusijom. Uostalom, Evropska unija danas nije prihvatljiva ni velikom broju građana pojedinih država članica EU, o čemu svedoči ne samo razilaženje mađarskih i poljskih vlasti sa Briselom, već i rezultati tek završenih izbora u Italiji. EU je bila prosperitetna i primamljiva zajednica dok je održava bliske ekonomske veze sa Rusijom, crpeći iz Rusije jeftine sirovine i prodajući na ogromnom ruskom tržištu svoje proizvode. Danas je EU organizacije bez perspektive, a ekonomska kriza će pre dovesti do njenog raspada, nego do njene federalizacije. Shodno krizi koju preživljava, EU je danas daleko politički nemoćnija na Balkanu nego što je to bila u prošlosti. Briselske birokrate su poslednji od kojih treba da strahuje vlast u Beogradu.

OD ČEGA ZAVISI BUDUĆNOST BALKANA 

Budućnost Balkana će zavisti od toga koliko balkanski političari budu vodili računa o sopstvenim nacionalnim interesima, usaglašavajući ih sa susedima, a ne sa državama koje su daleko i koje su u prošlosti koristile Balkan isključivo kao sredstvo u borbi velikih sila. Oslanjanje na velike sila balkanskih nacionalnih elita je  opasno, pošto se iza njihovih leđa neretko ne vidi dobro balkanska realnost, a gubi se i osećaj za strah, koji je ponekad jedini kadar da odagna opasnost rata, kojih je na Balkanu u prošlosti bilo isuviše. 

Uostalom, nisu samo balkanski političari izgubili osećaj za stvarnost: pretnja nuklearnim ratom protiv Rusije, koji bi doveo do konačne katastrofe, a iza koje stoji NATO, posledica je dezorijentacije onih zapadnih političara koji su poverovali u svoju propagandu da će lako s Rusijom, jer je ona samo „benzinska pumpa sa nuklearnom bombom“. Sada, kada im ne ide kako su mislili, smatraju da bi nuklearni rat rešio se njihove probleme koji bi se pojavili sa nastankom istinskog multipolarizma. 

SRBIJA POSLE RUSKOG REFERENDUMA 

Srbija ne može da prihvati rezultate referenduma u Ukrajini, kaže šef diplomatije Selaković. Neki će reći: to je logično, jer ako hoćemo da važi Rezolucija UN 1244, ne možemo priznavati referendum novoruskih oblasti Ukrajine.

Tako se razmišlja kad se ne udubljujemo u suštinu problema.  

Teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiji garantovan je jednim konkretnim obavezujućim međunarodnopravnim aktom - Rezolucijom 1244, a ne nekakvim opštim međunarodnopravnim načelima. Kao što je i konstatovao stalni Međunarodni sud pravde  u Hagu u savetodavnom mišljenju o kosovskoj secesiji, u međunarodnom pravu ne postoji ni jedna obavezujuća norma koja zabranjuje osnivanje novih država. Stoga, Srbija treba da brani Rezoluciju 1244 i da u okviru njene nađe rešenje za suštinsku teritorijalnu autonomiju na KiM, ali to istovremeno ne znači da vodeći se svojim interesima ne može da prizna legitimnu volju ruskog stanovništva delova bivše Ukrajine da se prisajedine Rusiji. Nakon što je Badinterova komisija konstatovala da se bivša Jugoslavija raspala, a ne da je razbijena jednostranim protivpravnim secesijama Slovenije i Hrvatske, u međunarodnom pravu je malo šta ostalo od opštih načela, postoje još samo konkretni obavezujući akti, kao što je Rezolucija SB UN 1244. 

DA LI ĆE VUČIĆ UČITI OD MILOŠEVIĆA 

Aleksandar Vučić je pod ogromnim udarom NATO diplomatije, i skoro je sigurno da već razmišlja kako mora da popusti pod pritiskom. Naravno, to bi mu bila kobna greška, jer bi trebalo da se pouči na primeru Slobodana Miloševića. NJega je nespremnost da prihvati volju naroda RSK i RS za ujedinjenje sa Srbijom na kraju odvela u Hag, a Srbiju dovela u status delimično okupirane države. Posle jučerašnje odluke da prihvati volju naroda Donbasa i Novorusije (prvi put je VVP upotrebio ovaj naziv) za prisajedinjenje Rusiji, Putin i Rusija su sve dalje od klopke u koju su devedesetih upali Milošević i Srbija, a sve bliži pobedi. A Ukrajina od danas i zvanično ulazi u red propalih država (failed state).

Zaista, Aleksandru Vučiću nije lako. Ali, on je hteo vlast, i dobio ju je. Kako će je iskoristiti, zavisi od njega. A od nas zavisi da mu ne dovolimo put izdaje, maskiran u „objektivne okolnosti“ i „tešku međunarodnu situaciju“. 

ŠTA DA SE RADI?

Činjenica je da su, u okviru NATO rusofobije, Kosovo i Metohija na najvećem udaru onih koji Srbe doživljavaju kao „male Ruse“. Izgradnja arbanaških vojnih postaja na Severu KiM nije moguća bez befela iz Vašingtona, pri čemu Brisel samo klima glavom.  Pritisci će, kako rekosmo, biti sve veći, a čovek na čelu Srbije je, ponavljamo, preslab da bi na te pritiske odgovorio. Zato je veoma važno da se nacija ( kao svakodnevni referendum ) mobiliše za borbu za očuvanje Kosova i Metohije u sastavu ove države. 

Zato je veoma važno novo okupljanje rodoljubivih snaga oko odbrane istine o Kosovu i Metohije, u čijem inicijalnom dokumentu piše, jasno i jednostavno:“Ne prihvatamo nikakva razgraničenja, podele, prelazna rešenja i slične nepristojne ponude. Poručujemo da niko nema mandat da potpisuje i predaje ni pedalj Kosova i Metohije koje je po međunarodnom pravu jasno i neprikosnoveno deo Srbije, niti da razmenjuje „naše za naše“. Okupimo se da jasno podsetimo kako je jedino trajno rešenje iza koga stojimo poštovanje Ustava Republike Srbije, Rezolucije SB UN 1244 (1999), našeg Kosovskog zaveta i prava svih, bez obzira na naciju i veru da u našoj zemlji žive u miru i slozi, na osnovu čega tražimo i borimo se za punu reintegraciju Kosova i Metohije u ustavnopravni poredak Srbije, kada za to budu stvoreni uslovi i kada to budu međunarodne okolnosti dozvoljavale. Do tada, sve mere, odluke, incijative i aktivnosti koje se sprovode, moraju biti usmerene ka ispunjenju tog cilja.“(1) 

Cilj je jedan, i veoma jasan: Kosovo i Metohija su deo Srbije. 

UMESTO ZAKLJUČKA 

Sva naša okupljanja uvek su bila pod senkom pubertetske nesloge, kojoj su Srbi istorijski skloni. Kako navodi Vladimir Ćorović za naše pretke:“„Žive bez vlasti", govori Pseudo-Mavrikije. „u međusobnoj mržnji, i ne poznaju reda . . . Kod njih vlada razlika shvatanja, pa ili se ne slože ili ako se i slože ipak drugi prekoračuju brzo ono, što se odredi, pošto su svi strasno jedni protiv drugih i pošto niko nije voljan da ustupi drugom."“ U isto vreme, opet po Ćoroviću, „takav način života i uprave, sa ličnim izražajem pojedinaca i bratstava u svakoj akciji, izazivao je ljubav za ličnom i narodnom slobodom. /.../ Poznat je ponosni slovenski odgovor kaganovim poslanicima: „Kakav je to čovek koga greju sunčani zraci, koji će učiniti da se mi pokorimo?" PseudoMavrikijev spis izričito navodi kako se Sloveni „nikako ne daju u ropstvo ili podaništvo, a naročito u svojoj zemlji".“(2)

Između nesloge i slobodoljublja moramo tražiti put ka nasušnim zbližavanjima tamo gde su ona neophodna. I moram čvrsto stajati na „strašnom mestu“ svetske istorije, onako kako su nas učili naši preci. Za to nam je potrebna hrabrost i odanost Zavetu, da nam strah, kako reče NJegoš, ne bi okaljao obraz.            

UPUTNICE ( 28.9.2022. godine )

1.https://standard.rs/2022/09/23/proglas-za-okupljanje-u-odbrani-kosova-i-metohije/
2. https://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index_l.html

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda