Piše: Miodrag Zarković
Načelno, pravilo je smišljeno ne bi li sprečilo igrače da opsesivno dodiruju figure po tabli, čime bi mogli da narušavaju koncentraciju protivnika. Pošto takvih igrača ima ukupno nula, onda ”taknuto-maknuto” praktično služi samo da bi naporni, nepodnišljivi, sitničavi srećokvarioci imali pokriće da zakeraju bez pokrića. Jer čim vi nesvesno, slučajno ili ovlaš dokačite kakvu figuru, ovi baksuzi će vas odmah podsetiti da sada morate njome i da odigrate, tojest da taknuto mora da bude i maknuto.
E sad, pošto takva stvorenja postoje u šahovskom svetu, onda nije nikakvo čudo što ih se namnožilo i u oblasti koja se često poredi sa šahovskom partijom, a to je geopolitika. Naročito su vidljivi u Srbiji, gde su u stanju da svaku geopolitičku raspravu zagade čudovišnom jednačinom: ako si takao bilo šta zapadno, sada moraš da se makneš onako kako ti Zapad naređuje!
”Pošto koristiš internet, budi zahvalan Zapadu bez kojeg tog interneta ne bi ni bilo”... ”Sram te bilo, ovamo pljuješ Ameriku, a oglašavaš se na društvenim mrežama koje su napravili Amerikanci”... ”Ako toliko voliš Rusiju, onda prestani da voziš nemačka kola i pređi na ruska”... Mnogo je ovakvih i sličnih primera taknuto-maknuto džvanjganja, kojima ovdašnji zapadoljupci, kako su uvereni, raskrinkavaju licemerje rusoljubaca. Ne shvataju da takvim nastupom zapravo razotkrivaju sopstvene moralne i intelektualne nedostatke.
NJihove nedostatke je teško i prebrojati, jer maltene da nema ugla gledanja iz koga njihovi ”argumenti” imaju ikakvu osnovu. To je jedan od onih slučajeva kada ljudi najpre postavljaju pogrešna pitanja, da bi onda još na njih dali i pogrešne odgovore.
Pod jedan, pitanje istorijske zahvalnosti ovoj ili onoj civilizaciji jeste detinjasto, zato što ne postoji vlasničko pravo nad opštim dobrima. Kako, na primer, odrediti kome pripadaju zasluge za naizmeničnu struju? Izmislio ju je Nikola Tesla, tako da je nesumnjivo da njegovim pronalascima, pa i naizmeničnoj struji, nimalo nije doprinela Hrvatska, bez obzira na to što ga besramno prisvaja ne bi li se ogrebala o njegovu slavu i ugled. Ali to je i jedino što se može sa sigurnošću tvrditi, pošto su Teslinim dostignućima, pa i naizmeničnoj struji, nesumnjivo doprinele tri različite, često i suprotstavljene kulture: srpska, austro-ugarska i američka. Prvoj je Tesla pripadao etnički i vaspitanjem, drugoj odrastanjem i sazrevanjem, a trećoj po tome što je u njoj ostvario svoja najznačajnija dostignuća, pa i naizmeničnu struju. Pretpostavke radi, da je izostao bilo koji od tri nabrojana civilizacijska činioca koja su oblikovala Teslu, sasvim je moguće da njegovih pronalazaka ne bi ni bilo, pošto bi njegov životni put izgledao bitno drugačije.
Jednako bi zamršeno bilo i pitanje zasluga za razvoj psihoanalize, verovatno ključne naučne grane za razvoj društva kakvo danas poznajemo. Na sreću ili nesreću, upravo su dostignuća psihoanalize presudno oblikovala načine na koji se današnji ljudi međusobno ophode, razumeju, vole ili povređuju. Čak i oni koji možda nisu ni čuli za psihonanalizu, upravo njoj duguju to što se svet oko njih i pojavno i suštinski razlikuje od sveta u kojem su odrastale njihove babe i dede.
Otac psihoanalize je naravno Sigmund Frojd, to je opšte poznato, ali sam Frojd je kao svog preteču, kao nekoga ko je najdublje uticao na njega upravo u profesionalnom smislu, isticao ni manje ni više nego Fjodora Dostojevskog. U romanima ruskog genija, posebno u ”Braći Karamazov”, Frojd je nalazio neposredan, odlučujući podstrek za svoja revolucionarna istraživanja, a neretko i odgovore na pitanja koja je onako radoznao postavljao sam sebi. Bez Frojda ne bi bilo ni psihoanalize, ali bez Dostojevskog ne bi bilo ni Frojda psihoanalitičara; kome se onda zahvaliti, Beču ili Moskvi, za sva ona saznanja, uvide i putokaze kojima je psihoanaliza obogatila čovekovo shvatanje samog sebe?! Da li možda u spisak zaslužnih treba uvrstiti i Pariz i London, jer je pak sam Dostojevski otvoreno priznavao da je pripovedačke uzore nalazio u francuskoj i engleskoj književnosti?
Može se ovako nabrajati unedogled, i opet bismo kod svakog primera kakvog nesumnjivog ljudskog skoka, bilo naučnog bilo tehnološkog, došli do različitih kulturoloških i civilizacijskih temelja. Zato je preteško, verovatno i nemoguće, utvrditi pripadnost ove ili one savremene pogodnosti. To je tačno čak za i najnaprednije tehnologije, mada nesumnjivo potekle sa Zapada. Osim ako ne mislite da je, recimo, Bil Gejts sam osmislio sve ono što mu je pomoglo da se obogati i prodre u bezmalo svaku kuću na planeti.
Pod dva, sam Zapad ne pokazuje ni trunku slične zahvalnosti prema drugim civilizacijama. Retko se šta, po svojoj važnosti za ljudsku istoriju, može porediti sa na primer papirom i barutom, a oba su pronađena u Kini. U to doba je, zahvaljujući kudikamo manjoj planetarnoj povezanosti, međusobni uticaj kultura bio daleko slabiji, pa je zato moguće pripisati drevna postignuća tadašnjim civilizacijama onako kako je to nemoguće uraditi sa današnjim. Zato i u Vašingtonu i Briselu i u Kanberi savršeno dobro znaju koliku zahvalnost duguju neznanim kineskim pronalazačima iz daleke prošlosti, ali ih to ipak ne sprečava da ovovremenoj Kini neprestano drže pridike, olajavaju je i prete joj. Jesu li možda ikada imali milosti prema Egiptu, koji danas istina ne predstavlja nikakvu silu, ali je pre četiri i više milenijuma udario temelje ne samo poljoprivredi i građevinarstvu kakve znamo, nego i pravu, zahvaljujući sudskom ustrojstvu koje je uzor bilo čak i čuvenom rimskom?
Jedinu ”brigu” koju je Zapad pokazao prema dostignućima drugih civilizacija, ogleda se u tome što su i Francuzi i Englezi u svojim imperijalnim pohodima po ostatku sveta uredno kupili odande najvažnije umetničke i kulturne vrednosti, te ih premeštali u svoje muzeje. Da ih sklone na sigurno, je li.
Pod tri, nije samo Zapad sklon tome da tehnološke pogodnosti, kulturne znamenitosti i naučne prodore preuzima od onih sa kojima je inače u sukobu. U istoriji je najpoznatiji slučaj Starog Rima, koji je vojno pokorio antičku Grčku, a zatim sasvim preuzeo njenu kulturu. Ali ima sličnih primera i u bliskoj prošlosti. Pola sveta je ratovalo protiv Hitlerove Nemčke, a opet niko nije okrenuo leđa nacističkim pronalascima i pogotovo njihovim dostignućima u nauci, pogotovo medicini, gde su nacisti znanje osvajali na najnečovečniji način.
Takav pristup imamo i mi Srbi prema već pomenutom Frojdu. Otac psihoanalize bio je 1914. godine vatreni zagovornik napada Austro-Ugarske na Srbiju, bio je jedan od onih koji je javno tražio da Srbija bude ”okupana čelikom”. I naravno, niko normalan ne bi na osnovu toga ucenjivao Srbe da, pošto nesumnjivo, kao i ostatak sveta, koriste Frojdovo nasleđe, moraju s uvažavanjem da se odnose prema istorijskoj Austro-Ugarskoj i njenom sveukupno jezivom zaveštanju.
Pod četiri, nije svaka civilizacija nabijala svoje domete na nos ostatku sveta. Zato se o mnogim takvim dometima i njihovim korenima danas premalo zna. Italijani tako svojataju špagete, iako su za njih čuli i naučili kako da ih prave tek kada su se prvi italijanski moreplovci dokopali Kine. Na istom izvorištu su i Englezi videli kako se neke travke kuvaju pa posle pije voda koja ostane kada ih procedite, a takođe i koliko je zabavno šutirati nogom po zemlji neveliki okrugli predmet; danas, međutim, veći deo čovečanstva pogrešno misli da su i čaj i fudbal izmišljeni na Ostrvu.
Istine o poreklu nekih dostignuća svedoče o najgrubljim istorijskim ironijama. Holivudu, naime, već decenijama Rusi predstavljaju ono što su mu ranije bili Indijanci: omiljene, skoro pa obavezne negativce. Gotovo da nema špijunskog ili političkog trilera, u kojem glavne zloće nisu kakvi izopačeni Rusi. A opet, presudan pečat filmskom izrazu na kojem je Holivud i izrastao dali su upravo ruski stvaraoci! Ne misli se tu samo na Sergeja Ejzenštajna, čiji se doprinos još i pomene tu ili tamo, nego čak i više na Lava Kulješova, osnivača Moskovske filmske škole, prve takve ustanove u istoriji. Baš u Kulješovljevoj školi učio se i mladi Ejzenštajn, a njima dvojici pripadaju skoro isključive zasluge za ogroman deo onoga što se danas naziva filmskim jezikom. Da nije bilo Ejzenštajna i naročito Kulješova, ne bi bilo ni filmske umetnosti/industrije kakvu poznajemo, pa samim tim ni ”Top Gana”, ”Rokija 4” i ostalih propagandnih izlučevina u kojima američki junaci bez mane i straha savlađuju zločeste Ruse, i kojima je Holivud grabio kulturnu prevlast nad planetom.
Današnji filmski sladokusci za Kulješova većinom nisu ni čuli, dok Kristofera Nolana mahom smatraju epohalno značajnim stvaraocem i u stanju su da unedogled raspravljaju o njegovim ostvarenjima. Ali doprinos njih dvojice je neuporediv, i to na štetu nadobudnog, preplaćenog, izvikanog Engleza, čiji filmovi hvalu i slavu duguju isključivo huškačkim kampanjama koje im redovno duvaju u leđa, dok učinak Kulješova mora da prizna i poštuje svako ko je makar delimično upoznat s njim. Zato, kada se izuzme komercijalna strana, filmu kao umetničkom izrazu neuporedivo više su doprineli ruski nego američki ili britanski stvaraoci, iako je ta činjenica sasvim nepoznata milijardama filmskih ljubitelja. Da li to onda znači da, po logici zapadofila, ako uživate u filmovima - vi zapravo nemate pravo da kritikujete Rusiju i rusko društvo? Bilo bi zanimljivo čuti kako bi zapadofili odgovorili na to pitanje.
Ili ne bi bilo zanimljivo, jer, pod pet, geopolitika nije isto što i šah, niti bilo koja igra, iz prostog razloga što ne postoje pravila. Ko to ne shvata, ne shvata ništa. A zapadofili, očigledno, ne shvataju. Ili odbijaju da shvate. Oni se, kao u nekoj nakaznoj igri, bave skupljanjem poena. Kada im se kaže da Rusija nikada nije napadala Srbe dok nas je NATO bombardovao u više navrata, oni vam odgovore da ne smete da kritikujete zapadne zemlje jer imate mobilni telefon. Kao da je moguće porediti mobilni telefon ili računar sa zločinom agresije na celu zemlju.
Pod šest, sve te blagodeti pristigle sa Zapada došle su do nas sa potanko utvrđenom cenom. I ta cena je plaćena. Novi ”ajfon” košta tačno onoliko koliko je odredio sam proizvođač. Sve što treba da uradite da biste posedovali ”ajfon”, jeste da platite tu cenu. Ništa manje, ali i ništa više od toga. Jednom kada ste proizvod platili, vaše načelne obaveze prema proizvođaču prestaju. Niste dužni da usvajate njegove političke stavove, njegovo divljenje prema seksualnim manjinama, ili njegov kulturološki prezir prema pravoslavnim Slovenima. To nije spadalo u cenu.
Pod sedam, možda i najvažnije: zapadofilna ”argumentacija” razotkriva pravu prirodu odanosti Zapadu, a to je slepa poslušnost. Usta su im inače puna slobode, ali kada je reč o delima, ljubitelji Zapada obavezno pokazuju robovsku snishodljivost prema onima koje nagonski prepoznaju kao gospodare. Oni su zaista slugeranjski zahvalni Zapadu na tome što im je omogućio da svojim parama kupe računar ili telefon ili internet usluge. I, upravo poput nezaboravnog Stivena iz Tarantinovog remek-dela ”Đangova osveta”, besne na svakoga ko sebe ne vidi u tom robovskom, poslušničkom, lakejskom odnosu prema zapadnim ”gospodarima”.
Ima čak i nečeg poražavajuće faustovskog u takvom doživljaju stvarnosti. Nesrećni zapadoljupci po svoj prilici zaista misle da duguješ dušu onome ko te je snabdeo najnovijim tehnološkim pomagalima. Što govori o tome koliko sami vrednuju svoje duše: nimalo.
Mi rusoljupci nismo kao Zapad. Ne zapovedamo slepu odanost onima koji su se okoristili o nešto što smo mi stvorili. Neka i ovaj članak bude svedočanstvo tome: pročitali ste ga, mili naši zapadoljupci, a ipak možete da ga kritikujete i osporavate u komentarima. Jer tako stvari i treba da funkcionišu.
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
