Piše: dr Ivan Pajović
Možda nevidljive sile zakulise crvenim flomasterom crtaju nove granice sveta? Mi živimo u strašnoj epohi svetskih promena: neke zemlje će nestati, druge će se raspasti, a treće se pretvoriti u nove industrijske gigante. Niko ne zna šta će se dogoditi sa Nemačkom, Rusijom ili npr. Turskom kroz deset godina. To je poznato samo nevidljivoj svetskoj zakulisi. Većina ljudi živi u prijatnoj zabludi da je u svetu geopolitike sve logično i podleže političkim i ekonomskim zakonitostima. Uvereni su da postoje suverene države koje vode sopstvene političke igre u interesu svojih građana. Međutim pojava tzv. pandemije korona-virusa dokazala je da su svi lideri država u svetu 2019. godine kao po komandi objavili vest o pojavi „strašne bolesti”, a zatim svi skupa krenuli da uništavaju ekonomiju svojih sopstvenih zemalja. A ove godine evo novog zadatka: uništiti ekonomiju Evrope. I kao što vidimo, skoro svi lideri evropskih zemalja planski guraju sopstvene narode u siromaštvo. To još nije potpuno vidljivo, jer je projekat tek na početku. Pravi rezultati videće se tek za 4 do 5 godina.
O nesumnjivom postojanju zakulisnih centara moći najbolje govori primer današnje Kine. Ako se slušaju zvanični mediji, čuće se da je Kina još malo pa prva ekonomija sveta, da je veliki protivnik SAD, da želi okupirati Tajvan… drugim rečima: Kina je velika, moćna i nezavisna. Međutim, u današnjem svetu iluzija ne postoje takve države. U ovoj „utopiji” jednostavno postoje periodi kada se jednoj ili drugoj zemlji daju resursi, razvoj ekonomije i (ono najvažnije) tržišta. To se može nazvati i periodom formiranja svetske industrijske zone. Mnoge zemlje su prošle kroz fazu industrijske zone: Argentina, Japan, Nemačka, Južna Koreja, pa čak i SSSR. Na početku one su dobile sve: spoljne investicije, nove tehnologije, opremu i (ono najvažnije) tržišta. Čim industrijskoj zoni zakulisa oduzme tržišta, ona vene i gubi svoj visok ekonomski rast.
Da li iko danas pamti da je početkom 20. veka Argentina spadala među deset najbogatijih zemalja sveta? BDP ove zemlje prevazilazio je BDP Austrije, Italije, Japana… Međutim, tridesetih godina pojavila se politička nestabilnost, vlast je preuzela vojna hunta, posle čega je zemlja prosto propala. Ali nije propala slučajno, njena tržišta (gle čuda!) preuzele su SAD.
I može se postaviti pitanje: kakve veze Kina ima sa nekakvim mitskim svetskim industrijskim zonama? Zar ona nije azijsko ekonomsko čudo koje se svojim sopstvenim snagama izborila da od siromašne, zaostale zemlje za 35 godina postane najveća ekonomija u svetu? I to sve sama, bez stranog kapitala, zahvaljujući mudroj politici Komunističke partije Kine. Stvarnost ipak stanuje na nekom drugom mestu…
1949. godine završio se građanski rat u Kini pobedom komunista i formiranjem Narodne Republike Kine. Oko 90% stanovništva bilo je ruralno, a industrija praktično nije ni postojala. Život Kineza bio je gori nego u najsiromašnijim zemljama Afrike. SAD nisu htele da priznaju novu državu, a zategnutosti je doprineo i Korejski rat u kom su se i Kinezi borili protiv američke vojske. Zatim rat u Vijetnamu, gde kineska armija nije učestvovala, ali je na druge načine pomagala Severni Vijetnam. Do 1978. godine Kina je živela veoma siromašno. Bila je to siromašna agrarna zemlja kojom je upravljao („genijalni”) Mao Ce Tung. Vrlo zanimljivo, zemljom od 1949. godine vladaju komunisti i za 25 godina ništa se ne menja, narod jedva zarađuje za parče hleba radeći na poljima. Vlast pokušava 1958. godine da sprovede projekat pod nazivom Veliki skok, tj. plan industrijalizacije Kine. Postavljeni su određeni ciljevi, npr. stići i prestići Veliku Britaniju u proizvodnji čelika. U tu svrhu izmišljen je projekat masovne proizvodnje glinenih mini-peći za proizvodnju čelika u čemu je učestvovalo 100 miliona ljudi. Projekat je propao jer se dobijao potpuno nekvalitetan metal, neupotrebljiv za masovnu proizvodnju. Neki projekti su delimično uspeli. Od 1949. do 1978. proizvodnja pamučne pređe uvećala se 7 puta, pamučnih tkanina 6 puta, vunenih 16 puta, ali ti proizvodi nisu mogli da izađu na svetsko tržište (!), pa zato nisu naročito uticali na blagostanje u zemlji.
Međutim, od 1978. godine sve se menja i Kina postaje azijski ekonomski tigar. To čudo, naravno, ima svoje objašnjenje. Te godine faktički lider postaje Deng Sjaoping, pod čijim rukovodstvom započinju široke ekonomske reforme. Od 1978 do 1988. sprovedena je etapa industijalizacije, a potom započinje prava industrijska revolucija. U ovoj etapi Kina je postala najveći proizvođač i izvoznik tekstila, pamuka, nameštaja i igračaka. Od 1998. godine počinje izgradnja 3,5 miliona kilometara puteva i 15.000 kilometara brzih pruga. Za 35 godine vladavine Deng Sjaopinga Kina je postala druga ekonomija sveta posle SAD, baš kao da je Deng najgenijalniji menadžer svih vremena.
Istina je, naravno, sasvim drugačija. Kina je od strane svetske zakulise izabrana da postane nova industrijska zona, pre svega zbog velike količine jeftine radne snage i resursa. U Kinu je 1972. doputovao jarosni antikomunista, američki predsednik Ričard Nikson. Ovu posetu pripremio je godinu ranije vice-predsednik SAD Henri Kisindžer. Malo je čudno da američki predsednik uspostavlja diplomatske odnose sa zemljom koju SAD ne priznaje, a u isto vreme pomaže Severni Vijetnam sa kojim su SAD u ratu. Posle Niksonovog odlaska u Kinu su kao reka počeli da se slivaju milioni dolara, a u SAD i Japan poljoprivredni proizvodi iz Kine. Trgovinska razmena između Kine i SAD 1978. činila je jednu milijardu dolara, a 1984. godine 7 milijardi. Kina je dobila pristup mnogim američkim vojnim tehnologijama. U razvoj Kine još više je uložio Japan. Iz Kine su u Japan izvoženi ugalj i nafta, a iz Japana u Kinu mašine, oprema, proizvodi crne metalurgije i elektroproizvodi. Kina se 1985. godine popela na drugo mesto posle SAD kao trgovinski partner Japana. Japanska vlada pružila je Kini dugoročne jeftine kredite, a potom je krenuo talas privatnih američkih investicija. Do kraja osamdesetih započeo je prenos čitavih američkih industrijskih kompleksa na teritoriju Kine. Kina je počela da investira u Južnu Koreju. Do 1988. godine Kina je bila napunjena novcem, tehnologijama i opremom, a za njene proizvode počela su da se raščišćavaju tržišta (!). Kako bi se napravio prostor za Kinu, prvo je sa svetske scene uklonjen SSSR, a zatim Bugarska, Poljska, Pribaltičke zemlje, Slovačka, Jugoslavija. I tu se uočava: što se više uništavala ekonomije zemalja Istočne Evrope, to se više pojavljivalo fabrika u Kini. A ono najglavnije: za Kinu su otvorena sva svetska tržišta, naročito američko.
Ma koja zemlja na svetu bi procvetala, ako bi joj se pružili uslovi kao Kini. Pre Kine uspostavljena je industrijska zona u Nemačkoj i Japanu, kojima (navodno) niko nije pomagao. A naravno da je pomagao – Nemačka je dobila Maršalov plan, a sedamdesetih godina u Japan su se slivale investicije iz Londona i Vašingtona, a oprema iz Nemačke. I kada je zakulisa rešila da je prošlo vreme industrijskog Japana, započelo je vreme industrijske Kine.
Svaka svetska industrijska zona ima svoj rok trajanja. Može se dugo i dugo raspravljati o ekonomskoj snazi Kine, o njenim mudrim rukovodiocima i o tome hoće li Kina napasti Tajvan. Ekonomska snaga ove zemlje okončaće se onog momenta kada je svetska zakulisa isključi sa svetskih tržišta (!). A što se tiče Tajvana… ako zakulisa odluči, Kina će ga bez po muke zauzeti.
Izvor: Pravda
