Piše: Miodrag Zarković
Kalinić je, naime, januara 2019. godine dao čuveni intervju dnevnom listu ”Blic”, u kojem je izneo više grozomornih stavova:
- da Kosovo i Metohija ”već dosta decenija nije naša teritorija” i da je vreme da iz tog problema ”izvučemo šta možemo i nastavimo dalje”;
- ”što se pre pomirimo sa sadašnjošću i nastavimo dalje, bolje će nam biti”;
- da mu se čini da je ”Srbija malo zastranila i skrenula s puta, ako smo ga ikad i imali”;
- ”očigledno je da nas politika i ideje iz 20. veka ne vode nikuda”;
- ”nismo nebeski narod, niti smo ikada bili, imali smo svetlih momenata u prošlosti, ali moramo da se pomirimo s tim da smo sada mala i nebitna tačka na ogromnoj mapi sveta”;
- da srpsko društvo pati od manjka ”manira, tolerancije i nekih vrednosti koje ja cenim: iskrenosti, otvorenosti, drugarstva...”
Na ovakve stavove, rodoljubiva javnost uzvratila je razumljivom osudom Kalinićeve drskosti, a najoštriji bili su navijači Crvene zvezde, Nikolinog nekadašnjeg kluba, koji su ga oktobra 2019. gromko izvređali na utakmici protiv Fenerbahčea za koji je tada nastupao (u izveštajima sa tog susreta je, doduše, navedeno da je jedan deo publike u ”Areni” negodovao protiv uvreda na Kalinićev račun, što nikako nije nebitno za ovo razmatranje). Samom Kaliniću, međutim, sve to nije bilo dovoljno da se zapita da li je u nečemu pogrešio ili preterao, već je u maju 2020, u intervjuu jednom subotičkom portalu, potvrdio da ostaje pri izrečenom:
”Nisam se pokajao, rekao sam šta mislim kao i uvek što pričam”.
Ipak se pokajao, ali nešto kasnije, odnosno pre nepunih godinu dana, kada se na jednu sezonu vratio u Crvenu zvezdu:
”Žao mi je što je moja izjava oko Kosova i Metohije pogrešno preneta, shvaćena i protumačena. Zbog svega toga se loše osećam i to me kao mladog čoveka boli. Nisam imao nameru da bilo koga uvredim, bilo kojom svojom izjavom i potezom, i ako se to dogodilo, izvinjavam se. Moram da naglasim da je za mene Kosovo i Metohija neizostavni deo Srbije i da tako treba da ostane zauvek”, rekao je Kalinić prošlog oktobra, dodajući da će jednu mesečnu zaradu namenski uplatiti Srpskoj pravoslavnoj crkvi na ime pomoći srpskom narodu u okupiranoj pokrajini.
Koliko je poznato, Kalinić se od tada nije izjašnjavao o KiM, Srbiji, politici, istoriji... Do njegovog sledećeg istupa na nabrojane teme, može samo da se nagađa kada je i da li je uopšte ikada bio iskren. Kada bi se sve što je blagoizvoleo da izjavi tumačilo najpovoljnije po njega, moglo bi da se zaključi da mu do srpske državne celovitosti nije preterano stalo, već da se prema tom pitanju opredeljuje zavisno od toga šta mu je u datom trenutku lakše ili korisnije: dok igra za turski klub, onda mu je Kosmet teret a Srbi su mu nevaspitani dovljaci, ali kada je član Zvezde, čije je navijače razbesneo navedenim rečima, onda mu nije teško ni da se izvini ni da Srbima na KiM uputi pozamašnu novčanu pomoć.
Kamo lepe sreće da je onda imao dovoljno mudrosti da u javnim istupima prećuti Kosovo i uopšte političko-istorijska pitanja. Zasigurno nije prvi, niti će pa biti poslednji igrač, koji o tim stvarima zna onoliko koliko ga zanimaju, što će reći - nimalo. I, kad su ostali mogli da ćute, mogao je i on.
Ali nije. Rekao je šta je rekao. Štaviše, pre nego što se naprasno ”pokajao”, čak je i potvrdio da zaista smatra sve ono što je stajalo u intervjuu ”Blicu” - i to ne samo izjavom subotičkom portalu, već i objavama po društvenim mrežama. I zato: šta će on u reprezentaciji Srbije? U reprezentaciji ”Peščanika” bi svakako imao udarno mesto, ali u selekciji Srbije je čist višak.
Tačnije, srpskoj reprezentaciji je igrački nesporno koristan, ali Srbija kao društvena celina od reprezentacije u čijem je sastavu Nikola Kalinić može da ima samo štete. Sva je prilika da je tako razmišljao i nekadašnji selektor Aleksandar Đorđević, koji Kalinića posle spornog intervjua ”Blicu” nije više pozivao u nacionalni tim. Đorđević, inače, nije nikakav nacionalista, kako ga mnogi pogrešno doživljavaju. Nije čak bio ni preterano uspešan kao selektor. Ali jeste presudno doprineo ponovnom uspostavljanju nečega što se obično naziva ”duhom reprezentacije”, a što nalaže da se dres sa državnim grbom ne zaslužuje samo igračkim, već i ljudskim vrlinama, tj. požrtvovanim i dostojanstvenim odnosom prema kolektivu.
Odnos prema reprezentaciji i, prenosno, samoj Srbiji, jeste jedno od osnovnih merila po kojima se mesto u timu dobija ili gubi. I to nije tako samo u košarci, ili samo u sportu. Prilika da se predstavlja Srbija podrazumeva čast za svakog odanog građanina. Ili bi tako trebalo da bude.
Čast je, međutim, nespojiva sa Kalinićevim izjavama o nacionalnim pitanjima. I zato njegovo prisustvo u reprezentaciji šalje jasnu, a vrlo zlokobnu poruku: vređanje Srba i Srbije ne snosi nikakve posledice.
Zapitajmo se kakva bi bila sudbina Nikole Kalinića da je, umesto o Srbima, sve ono izgovorio o bilo kom drugom narodu. Da je, recimo, izjavio da Ablancima manjkaju maniri, tolerancija i osećaj drugarstva... da je Hrvatima pametnije da već jednom da odustanu od ideja i politike iz 20. veka koje ih vode u propast... da bosanski muslimani moraju da se pomire sa tim da Republika Srpska već dosta decenija nije njihova! Bilo šta od toga da je rekao, Nikoli Kaliniću bi verovatno bilo zatvorena vrata srpske reprezentacije. Ne samo vrata albanskih, hrvatskih ili BiH klubova; tamo ne bi smeo ni nos da promoli bez posebnog obezbeđenja; nego vrata srpske reprezentacije, koja, najverovatnije, ne bi pokazala ni trunku razumevanja za izazivanje bilo kog, a pogotovo nekog od okolnih naroda.
Ali, eto, za provociranje srpskog nacionalnog ponosa, srpski košarkaški tim ostaje otvoren.
I možda je, zapravo, to teren na kojem srpsko rodoljublje uporno trpi poraz za porazom. Da, načelno će ogromna većina potvrditi da je Kosovo i Metohija sastavni deo Srbije... ali kakve smo posledice spremni da propišemo za onoga ko tvrdi suprotno?!
Za pohvalu je kako, u potpuno suprotnom primeru, srpska javnost čvrsto stoji u odbrani javnog morala pred napašću zvanom Evroprajd. Po tom pitanju je svima savršeno jasno da nikakvog popuštanja ne sme da bude, jer je to naprosto priroda javnog morala: onog trenutka kada dopustite da ga narušava bilo ko, dozvolili ste da ga narušava svako. Dovoljno je samo pogledati izbezumljena zapadna društva i uveriti se da je to zaista tako. I zbog toga je neophodno nastaviti sa pritiscima protiv održavanja Evroprajda. Aleksandar Vučić i njegovi poslušnici očigledno i to pitanje doživljavaju kao igrariju koju mere isključivo po tome koliko je korisna ili štetna po njihove lične političke i druge ambicije, ali srpsko društvo nema taj luksuz. Srpsko društvo, srećom, deluje nepopustljivo u otporu Evroprajdu.
Ali gde je ta nepopustljivost kada je reč o Kosovu i Metohiji?!
Kada bi Kalinić, da se ponovo okrenemo nagađanjima, javno podržao Evroprajd, teško da bi iko istupio u njegovu odbranu - osim autošovinista, naravno. Ali mu mnogi košarkaški navijači opraštaju neoprostive reči o južnoj srpskoj pokrajini i Srbima kao narodu. Zato što je, valjda, igrački koristan reprezentaciji. Ali u reprezentaciju se, od kako je sportskog sveta i veka, ne ulazi samo igračkim nego i jednako važnim moralnim svojstvima. U suprotnom, reprezentacija i nema mnogo smisla. Zato je, uostalom, upravo srpska reprezentacija među retkima koja odoleva sve raširenijem ”uvozu stranaca”: ako ne predstavlja Srbiju onakvom kakva Srbija istinski i jeste, onda reprezentacija bolje da i ne postoji. Srbija kao košarkaška sredina jeste otvorena za DŽeksone i Veselije, ali takvi se ne rađaju ovde. U Srbiji se rađaju Micići i Jokići, i onda takvi i treba da je predstavljaju - ako hoće, ako mogu, ako ne misle da su Srbi nepopravljivi primitivci, i ako Kosovo i Metohiju smatraju srpskom zemljom.
Uostalom, ukoliko može da je predstavlja neko ko ne poštuje njene Ustave, zakone, običaje i dostojanstvo, ni sama Srbija nema smisla. U tom pogledu smo, nažalost, dopustili previše, i to na najširem mogućem spektru javnih delatnosti. Odavno su urušeni bezmalo svi kriterijumi za to ko sve može i sme da govori i nastupa u ime Srbije. Imamo političare koji se maltene takmiče u tome ko će više da nas omalovaži, počev od predsednika Vučića, koji nas u skoro svakom javnom nastupu nabeđuje da smo narod lenjih i nesposobnih zaluđenika. Imamo glumce koji listom prihvataju uloge u srbomrzačkim projektima, ili pak producentske kuće i festivale koji parama zatrpavaju otvorene neprijatelje kao što je Emir Hadžihafizbegović. Imamo pevače koji zarad ove ili one tezge gaze po uspomenama na Srbe pobijene širom jugoslovenskih prostora, ali i koncertne dvorane u samoj Srbiji koje krcate dočekuju dokazane protivsrpske šoviniste, kao što su Dino Merlin i Prljavo kazalište.
U odnosu na pobrojane sunovrati, slučaj Nikole Kalinića može da deluje čak i bezazleno. On se, barem, javno izvinio i donekle iskupio novačnom pomoći za kosmetske Srbe, što je, priznaćemo, nezamislivo za ostale sa gornjeg spiska. Mislite da bi Vučić ikada uputio ma i reč izvinjenja za neku od mnogobrojnih uvreda iskazanih na račun Srba? Ili da bi Nikola Đuričko poslao ma kakvu pomoć Zvečanu ili Orahovcu?
Ali, nemojmo smetnuti s uma da je sport, uz narodnu muziku, jedina istinski uticajna kultura koju proizvodi današnja Srbija. A da je košarka, pogotovo reprezentacija, kičma srpskog sportskog ponosa. Diskus hernija u toj kičmi zove se Nikola Kalinić. Ćutanjem, sam pogoršavamo stvari, a posledice će se itekako osetiti i izvan košarkaškog terena.
O pokušaju atentata na ruskog komandatna čitajte OVDE.
Izvor: Pravda
