Piše: Aleksandar Pavić
Dakle, ”savršena oluja” koju je najavila Ana Brnabić mogla bi se nazvati LGBTKurti, što bi bilo prikladno, jer potiču iz istog šinjela.
E, sad, da li je reč o tome da će od 12-18 septembra (sa kulminacijom u ”paradi” koja treba da se desi 17. septembra) domaći i evropski predstavnici svih preko 150 džendera (tako bar kaže Bi-Bi-Si) i seksualnih orijentacija pokušati da, tokom ”evropske nedelje ponosa” preuzmu vlast u Srbiji?
Sve zavisi od ugla posmatranja. S jedne strane, tih 15-20.000 najavljenih učesnika iz zemlje i, ogromnom većinom, inostranstva zasigurno neće tih dana pokušati da fizički osvoje vlast u Srbiji putem nekog novog petog oktobra. Međutim, s druge strane – ako oni uprkos zabrani koju je nedvosmisleno najavio predsednik Srbije, odluče da se o nju ogluše, nagrnu u zemlju i pokušaju da održe svoju šetnju centrom Beograda, oni bi se time faktički postavili iznad legalne vlasti u Srbiji.
A to ne bi bio samo figurativni prevrat, već i uspešna strana invazija posle koje u Srbiji – a, posledično i Srpskoj i Crnoj Gori, više ništa ne bi bilo isto.
Jer, jedno je kada razni domaći nezadovoljnici reše da prekrše neku zabranu okupljanja ili samovoljno blokiraju važne saobraćajnice. To se u Srbiji desilo već mnogo puta od 1990-te.
Poslednji primer su bili ekolozi (i sa i bez navodnika) koji su početkom ove godine nesmetano blokirali autoputeve dok nisu dobili ono što su tražili – zabranu dalje saradnje sa Rio Tintom na projektu kopanja litijuma u Srbiji.
I kada bi nezadovoljni pripadnici LGBTKu++++ populacije održali nedozvoljenu ili nenajavljenu šetnju – kao što se i desilo 2013. godine – to bi opet bila naša unutrašnja stvar. Ali je nešto sasvim drugo kada stranci – ko god da su – svesno doputuju u Srbiju ili bilo koju drugu zemlju sa jasnom namerom da krše njene zakone ili prkose njenoj vlasti.
To se može okarakterisati samo na jedan način – kao strana invazija. A zna se kako Srbi – i svi narodi koji drže do sebe – dočekuju agresore. I njihove pomagače.
To je razlog zašto je atmosfera oko ”evropske nedelje ponosa” već sad stigla do usijanja.
Već je dovoljno što ubedljiva većina naroda smatra da su ”vrednosti” koje promoviše LGBTKu++++ pokret destruktivne ne samo po naše nego i svako društvo. Međutim, još ubedljivija većina zasigurno oseća revolt zbog najave da će se te ”vrednosti” na silu nametnuti spolja, fizičkim prisustvom više hiljada stranaca koji su unapred najavili da ne poštuju ni našu državu ni javni moral ove sredine onako kako ga shvata ogromna većina stanovništva Srbije.
A tu treba još dodati i brojne zapadne ambasadore koji su otvoreno već izrazili nepoštovanje za državu Srbiju svojim najavama da će učestvovati u paradi bez obzira šta vlasti Srbije o tome misle, plus brojne političke ličnosti iz raznih država i institucija EU koje su već najavile svoj dolazak.
Ako strani LGBTKu++++ aktivisti zajedno sa zapadnim diplomatama i političarima, koji ih podržavaju, ostvare svoj naum – to će mnogima poslužiti kao dokaz da država Srbija zapravo i ne postoji, jer nije sposobna da se odbrani od strane agresije. Tako će to izgledati, ne samo u očima velike većine građana Srbije, već i u očima svih u okruženju – i prijatelja i neprijatelja. A to bi bila nacionalna, istorijska katastrofa.
To je jedna od tajni uspeha dve litije koje su održane u Beogradu 14. i 28. avgusta.
”Običan” narod je osetio opasnost – ne samo od nametanja neprihvatljivih ”vrednosti”, već i od spoljne agresije. Zato će verovatno sledeće, zakazane za 11. i 17. septembar biti još masovnije. Jer, ako država neće ili ne može da štiti zakon, poredak, javni moral i, možda još važnije – granice, onda uopšte nije čudno što se sam narod oseća pozvanim da to učini.
Postoji nekoliko mogućih scenarija:
1. Država na vreme zabrani celu manifestaciju, kao što je najavio predsednik Srbije, i pošalje jasan signal da neće tolerisati nikakvo izigravanje zabrane – a pogotovo ne od stranaca. To bi verovatno obeshrabrilo dobar broj onih koji su planirali da doputuju – mada sigurno ne sve, koji bi, ako ništa drugo, došli na ”lud provod sa ukusom opasnosti”.
S njima bi organi reda prilično lako mogli da izađu na kraj i primerno ih kazne i deportuju ako pokušaju da učestvuju u zabranjenoj šetnji. Međutim, osim ako organi reda ne budu savršeno efikasni, i tu bi postojao rizik od reakcije domaćeg stanovništva na dolazak nepoželjnih i nezvanih gostiju, što bi zapadne ambasade i mediji jedva dočekali navrh osuda i pretnji s kojima bi već zasuli Srbiju zbog same zabrane ovog događaja.
Još gore je to što bi se nezvanim gostima i stranim ambasadorima pridružila i prozapadna opozicija u Srbiji, što bi dodatno pojačalo izglede za sukob i pružilo Zapadu nove mogućnosti da pritisne i optuži Srbiju. Ipak, ovo bi bio relativno najmanje loš scenario za Srbiju.
(Zapravo bi najbolji scenario za Srbiju bio taj da domaći LGBTKu+++ lobi sam shvati u koju je opasnost doveo državu i odustane od cele priče. Međutim, nema ni naznaka da će se to desiti. Naprotiv. ta družina je čak ohrabrena stranom podrškom, što dovoljno govori o njoj, a za stabilnost države ne pokazuju ni najmanju brigu. Uostalom, treba se setiti da je na gej paradi 2010. godine, uz holandskog propagatora učešća maloletnika, pojavio i transparent ”Smrt državi”. Izgleda da neko želi da to sad sprovede u delo.)
2. Država ne zabrani celonedeljnu manifestaciju, već samo zabrani paradu 17-og (a možda i koncerte na otvorenom na Kalemegdanu 16-og i 17-og). U tom slučaju bi se mogao očekivati dolazak većeg broja stranih LGBTKu++++-ovaca u Beograd.
Samo njihovo prisustvo bi iritiralo domaće stanovništvo i povećalo šanse za izazivanje ozbiljnih incidenata – što bi opet jedva dočekali zapadni mediji, političari i diplomate, koji bi ne samo osudili Srbiju već i insistirali na kažnjavanju izgrednika, što bi opet izazvalo revolt kod mnogih građana. A sa većim brojem stranaca bi se povećale i šanse da bi bar jedan deo njih pokušao da prekrši zabranu parade i time isprovocira ne samo organe reda već i domaće stanovništvo.
(U ovom scenariju nikako ne treba isključiti namerne provokacije stranaca – od kojih će sigurno jedan broj biti pripadnici zapadnih službi ili obučeni provokatori – s ciljem stvaranja uslova da Srbija postane meta novog-starog zapadnog besa, sankcija, novih pritisaka, i slično. Takođe ne treba isključiti ni namerno pravljenje incidenata od strane onih pripadnika prozapadne opozicije koji zapravo priželjkuju zapadnu okupaciju Srbije.)
Ovo je, dakle, opasniji scenario od prvog.
3. Država podleže zapadnim pritiscima i ne zabranjuje ni celonedeljnu manifestaciju, ni koncerte na otvorenom, ni paradu. U tom slučaju je sukob sa lokalnim stanovništvom, koje je već najavilo novu litiju ili šetnju za 17. septembar – praktično neizbežan. Ceo politički Zapad bi tada vrisnuo na prebijanje ili nasilnu reakciju protiv ne samo građana EU već i privilegovane ”ugrožene manjine” i njihovih pristalica iz prozapadne opozicije.
Diplomatski i svaki drugi zapadni pritisak na Srbiju bi se znatno pojačao. A pošto bi država po logici stvari naredila organima reda da obezbede paradiranje 17. septembra, revolt većeg dela domaćeg stanovništva bi svakako porastao – i okrenuo se mnogo više protiv same vlasti nego protiv stranaca, pogotovo ako bi policija nasilno reagovala protiv domaćih demonstranata radi zaštite više hiljada stranih LGBTKu++++-ovaca.
Ovo bi bio najgori scenario za Srbiju, uvod u ”smrt države”.
Ovim i sličnim scenarijama treba dodati i to da bi se ovo sve dešavalo paralelno sa rastućom krizom na Kosovu i Metohiji.
Zapadni pritisci vezani za ”evropsku nedelju ponosa” bi se neminovno nadovezali na pritiske na Beograd da pristane na nove ”teške odluke” vezane za KiM – što Makron i Šolc već i zahtevaju. A lako se može zamisliti scenario po kojem Kurti pokreće napad na srpsko stanovništvo na KiM u isto vreme dok se dešavaju ulični neredi u Beogradu.
Tada bi, osim veoma loših posledica po Srbe na KiM, takođe došlo i do međusobnog optuživanja vlasti i opozicije ko je kriv za novi pogrom u našoj južnoj pokrajini, što bi još više poljuljalo državu.
Jasno je jedno. Politički Zapad vešto koristi konvergenciju povećanih tenzija na KiM i povećanih tenzija u Beogradu i Srbiji zbog ”nedelje ponosa” za pravljenje već pomenute ”savršene oluje” koja bi mogla da duboko destabilizuje Srbiju i region. A znamo da je politički Zapad nenadmašan u takvom lovu u mutnom, tako da bi takvu situaciju mogaoda iskoristi kao povod za neku novu operaciju promene režima.
U tom ključu treba posmatrati i izuzetno drske i agresivne zapadne zahteve da se ”nedelja ponosa” održi, kao i najave masovnog dolaska raznih zapadnih funkcionera. Nije njima toliko stalo do ”odbrane ugroženih”, već do stvaranja uslova za haos i destabilizaciju u Srbiji.
Ipak, i pored, blago rečeno, nesmotrene odluke da se prihvate domaćinstva ”nedelje ponosa”, vlasti Srbije još uvek imaju priliku da kako-tako izvuku i sebe i državu iz ove situacije, ali samo ako se priklone ubedljivo većinskom raspoloženju naroda.
Tada bi se i vlast i narod homogenizovali oko odbrane zemlje, što bi znatno smanjilo izglede za duboku destabilizaciju zemlje. Ako bi se, pak, vlasti opredelile da se priklone stranim pritiscima, sa priličnom sigurnošću bi se moglo reći da bi one nepovratno izgubile i autoritet i kredibilitet kod većinskog dela sopstvenog naroda.
Ne samo da bi se to loše odrazilo na njihove političke karijere, već bi se to negativno odrazilo i na nacionalnu bezbednost Srbije, kao i nacionalnu bezbednost svih Srba u regionu i šire.
O pokušaju atentata na ruskog komandatna čitajte OVDE.
Izvor: Sve o Srpskoj
