Piše: Slobodan Reljić
I, jasno je: „Sjedinjene Američke Države sabotirale su mirovne pregovore u Ženevi u septembru 1993. godine, a Bošnjaci su kroz provokacije prema Srbima pokušali da izazovu međunarodnu intervenciju u njihovu korist“.
Nekad je to bilo pitanje života i smrti, danas prilika da se ponove stavovi, koje mir nije uklonio.
Srpski: „Istina polako izlazi na vidjelo, a izaćiće i za Srebrenicu mada su Meholjić i ostali svjedočili o žrtvovanju Srebrenice za intervenciju NATO, to Bošnjaci ne prihvataju iako ima mnogo dokaza i prihvataju samo ono što njima odgovara.“ /Dragan Ćulibrk/
Bošnjački: „Inače, komandant UN trupa u području Sarajeva, kanadski general Lewis MacKenzie, bio je redovan gost kod Srba u Vogošći, gdje je u logoru mogao da siluje Bošnjakinje. Kanadski izvještaji, srpska junaštva i pizde materine…“ /Malik Tintilinić/
Dakle, u današnjoj BiH nema dijaloga, ali nema ni strasti. To je potrošeno. Vreme čini svoje.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 10, 2023
A nema više ni tzv. međunarodne zajednice kako je sebe i svoje vazale zvao Klinton a sekundirali Brisel, Berlin, London, Pariz i ostali satelitski centri.
NJen „ugled“ zasnovan na nasilju i (kao što pokazuje sve više deklasifikovanih dokumenata iz zapadnih izvora, ne samo kanadskih) i lažima bez granica – topi se.
Već je i Bošnjacima dosadilo da se pozivaju na te ispraznosti kao – činjenice. A Zapad sad ima toliko novih i većih problema, da nema snage da deklasifikovanju tajnih dokumenata oko eks-Jugoslavije posveti veću pažnju.
Biće toga sve više. I teško da će biti promena u pravcu saznanja, jedino pojedinosti mogu da budu iznenađenje.
Šta je tu važno razumeti?
Bez obzira što bacanje istine kao šljunka u bosansko-hercegovačku blatnu džadu neće naterati Bošnjake da se suoče sa stvarnostima događanja – priče o ulozi hipersamouverenog Zapada u jugoslovenskom građanskom ratu donele su značajne geopolitičke posledice. Po Zapad vrlo loše. I biće sve lošije.
Arogancija moći koja je demonstrirana na jednoj evropskoj državi dramatično je doprinela opadanju kredibiliteta Zapada. Oni su se toliko trudili da svoju nasilnost predstave kao – odvraćanje nasilnosti Srba. Naravno, nije to bila jedina brutalnost SAD i zapadnih vazala posle pada Berlinskog zida, ali jeste – prvo ratno delovanje u Evropi posle 1945.
U evropocentričnom svetu to jeste dramatično.
Da, zato jeste bilo mučno Olafu Šolcu koji je i prošle godine javno govorio u Kremlju da je rat u Evropi nezamisliv kad ga je Vladimir Putin podsetio: Nije, nije! Zašto se ne možete setiti Jugoslavije?
Može, Olaf, može, ali ne bi da se seća. Nema tu ničega čime bi se moglo pohvaliti. Sve je to, postaje sada nepovratno očigledno, nasilje nad Srbima koji brane svoja minimalna prava i zidanje novog svetskog poretka koji je sada neprihvatljiv za četiri petine svetskog stanovništva.
Ako obratite pažnju – i samokritični ljudi na Zapadu će iz svih oružja udarati po greškama u Iraku, Avganistanu, Libiji, Siriji – ali, Jugoslavija se pominje tiho ili najradije izbegava. Pa se sve svaljuje na Slobodana Miloševića i Srbe: na jedan brojčano mali narod i onog koji je predvodio njihovu odbarnu.
Sve to svakim danom postaje sve neuverljivije. U te uloge mogu da se užive ili povratnici „na mesto zločina“, kao Kristofer Hil koji se s vremena na vreme smesti u ulogu predsednika Srbije – pa objavljuje odluke, upušta se u savetovanja i tešenja bez moralnih osnova; ili neki marginalci – kao ambasadorka u Podgorici DŽudi Rajzing Rajnke koja Crnoj Gori naređuje na način na koji se ne bi smela obraćati ni kćerki od šest godina: „ponavlja stav“ da „novu crnogorsku vladu ne bi trebalo formirati na osnovu spornih izmena Zakona o predsedniku Crne Gore“.
Bolje država bez vlade, nego Amerika bez korisnog idiota!
Iako je Amerikanki, koja „zemlju domaćina“ tretira kao društvo oko kotla za rakiju, uspelo da preko Dritana Abazovića sredi da „nove crnogorske vlade“ ne bude do daljnjeg, Amerika od tog – šire gledano – ima samo neprocenjive štete.
Ko će više verovati u njeno podvikivanje o „malignom ruskom uticaju“ ili kineskom upetljavanju u sistem preko ekonomskih poslova, ako Amerika tako demonstrira svoje pristupe „demokratizaciji“?!
Demokratija kao neobjavljena okupacija.
Neko to u ovom svetu, ipak, gleda i zaključuje da se od „vodeće zemlje demokratskog sveta“ može očekivati samo teror i nepoštovanje – ni „s“ od suvereniteta. A neko (BRIKS, npr) – kao alternativu i osnovu za novi svetski poredak – nudi saradnju a ne obećava upetljavanje u suverene poslove bilo koje i bilo kolike države.
Tako je formula 86:14, uspostavljena u prvom mesecu Ukrajinske krize, sve očiglednija činjenica u svetu u kome živimo. (14 odsto stanovništva Zemlje živi u državama koje su uvele sankcije Rusiji, a 86 odsto je s drugu stranu linije uprokos najglasnijim pretnjama iz Vašingtona i Brisela.)
Zato se LGBT ideologija, koja postaje najglasnije i najdoslednije nuđenje progresa u zapadnom pogledu na svet, odbacuje i u Kataru, i u Budimpešti, i u Rimu, na Bosforu i ispod Kremlja, a da se o normalnom svetu milijardi ljudi Istoka, Afrike, Južne Amerike i ne govori.
I u glavnom gradu BiH, najodanijoj prestonici vašingtonskom establišmentu (posle Prištine, prestonici sa zvezdicom), posle održavanja prve gej-parade uz neviđene mere bezbednosti – kako su javili mediji – „radnici komunalnog preduzeća u Sarajevu šmrkovima su oprali ulicu kojom su danas prošli učesnici gej parade“ (septembar, 2019). Moguća poruka o pranju obraza!
Beograd nikad nije dobacio do tako hrabrog i odlučnog stava svojih predstavnika vlasti prema LGBT-događaju koji se, može biti, mora održati ali se ne bi moralo pokazivati zadovoljstvo zbog tog nasilja – i pre, i u vreme održavanja, a i posle.
Beogradska policija je pripravljena ili-ili!
Kao i što se nijedan gradonačelnik Beograda nije usudio da, kao gradonačelnik Banjaluke Draško Stanivuković – bez obzira na stav američkog ambasadora – odbije mogućnost da se u glavnom gradu Republike Srpske održava gej-priredba: „Niko u Banjaluci nije ugrožen, po bilo kojoj opredeljenosti. Ako neko želi da izrazi takvu vrstu stava, do Sarajeva je tri sata… Ima i u Beogradu“.
On, Srbin i prvoslavac misli da gej parada nije u duhu naroda kojem pripada. Na pitanje da li je to u duhu Bošnjaka i muslimana u Sarajevu, Stanivuković je rekao: Svako ima pravo da odluči.“
A na konstataciju da će gej parade biti, ako mu narede, reče: „Hajde da vidimo ko će to organizovati u Banjaluci.“
Negde se pred zapadnim nepoštivanjima balkanske kolonije mora stati. LGBT ideologija se doživljava kao ponižavanje u svim narodima Zapadnog Balkana.
Vlada Srbije, na čelu s gej-premijerkom i uz javnu objavu Kristofera Hila, uz neviđene mere bezbednosti, održa prošle godine Evro-prajd. Međutim, to uopšte ne utiče na oštrinu terora Zapada – udari na Kosovo se ne smanjuju. Naprotiv.
To, saznanje da Zapad nikad ništa ne radi za tebe nego uvek i po svaku cenu za sebe, sad postaje tiha zapadnobalkanska renesansa.
Tako su i Bošnjaci – posle neviđenog horora Valentina Incka sa, kao što se pokazuje somnabulnim zakonom o zabrani mišljenja i govorenja o događajima u Srebrenici – mnogo, mnogo očekivali od Kristijana Šmita, specijalca Angele Merkel.
S karakterističnom odlučnošću su na početku odbijali prigovore Rusa i Kineza, da je Šmit samozvanac bez odobrenja Sveta bezbednosti UN, da bi sad stigli do stava koji se, iako ima druga objašnjenja, ne razlikuje od srpskog. Srbi ga ne priznaju, Bošnjaci organizuju proteste protiv njega.
Konačno im je doprlo do ušiju da je američko-evropska briga nije građanska demokratija, ako nije jasno i nedvosmisleno suočena sa „opasnostima daljih etničkih podela koje bi mogle dovesti do formiranja ‘muslimanskog ostrva’ u Evropi“. To je sad već trežnjenje pred zoru u kojem se sve više pridaje značaja onom Erdoganovom, sve očiglednijem nepoklapanju sa američkim nacionalnim interesom.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 10, 2023
Sad su već mnogo prihvatljivije vesti da je Erdogan „rekao ruskom kolegi Vladimiru Putinu u telefonskom razgovoru“ nešto o mirovnim naporima u Ukrajini, pa da su „dva lidera razgovarala o energetici i crnomorskom žitnom koridoru“, te da je Erdogan „još rekao Putinu da je potrebno preduzeti konkretne korake za uklanjanje kurdskih militanata iz pograničnog regiona Sirije“.
I sama učestalost razgovora Erdogan-Putin ostavlja utisak…
Iako u Beogradu nemaju iluzija o razmerama Erdoganovog prijateljstva, ono im je svakako prihvatljivije od američko-evropske besprizornosti.
Svet se menja, zaboleće glava Bošnjake u menjanju sebe, ali drugoga puta nema. Ko čeka da ga se Bajden seti, sve manje može da se nada da će do toga i doći.
Sem dežurnih kritičara Milorada Dodika i rutinskog ponavljanja fraza zbog njegovog idenja do Putina s vremena na vreme (sad ga je i odlikovao Orednom Republike Srpske) nema vatre u bošnjačkim reagovanjima. Navikli su se. I sve manje govore da je to glupo. Ne vole, ali shvataju logiku.
Kakve sankcije Rusiji? Kad su prve uvedene, morali su uvoditi druge… sve tako do devetih. Ako Zapad stenje gurajući taj Sizifov kamen, zašto bi se jedna raskrvavljena Bosna podbacivala?
Nema više toliko sluđene glave da preko čibuka i fildžana kafe ne vidi da je to mlaćenje prazne slame. Zbog Srba se još ne može naglas o tome divaniti, ali se sme izgovarati i ono „jah“ i „jah, jah“ – koje je koliko nezgodno pitanje toliko i odgovor koji se još ne pušta preko usana. Nema se kuda žuriti, ali se nema razloga ni ukopavati na zapadnim linijama fronta.
„U mjeri u kojoj pokazuje neke crte istočnjačkog mentaliteta, bosanski muslimanski subjekt potvrđuje zapažanje da Istočnjak ne živi u svijetu dokaza putem materijalnog efekta, i da je za njega ‘dokaz putem duhovnog efekta jedini uvjerljiv’ “ (Deni de Ružmon)“, zapisaće u „Kritici bosanskog uma“ Tarik Haverić.
Bošnjaci su surovo suočeni s činjenicom, da „nakon stjecanja samostalnosti, ova bivša jugoslovenska republika samo zahvaljujući vanjskom političkom pritisku funkcionira kao država“, ali im ona služi da „zbog unutrašnje podijeljenosti na tri odvojena kulturna prostora u kojima ‘konstitutivni narodi’, sada bez ikakve kontrole, daju na volju svojim fantazmima – bosanski muslimanski subjekt po prvi put zaposjeo neke važne institucije kroz koje, ne polažući nikome račune i degradirajući sve vidove znanja, može da perpeturira svoje mitove odijevajući ih u naučno ruho.“ Iz toga je proizlazio zaključak da je „nemoguće dokazati bosanskom muslimanskom subjektu da je za svoj nezahvalan položaj u najvećoj mjeri kriv on sam“. (T. Haverić)
Ovo je napisano pre sedam godina. Ni danas se ne može očekivati neki veliki zaokret.
Ovo za istoriju nije neki period, ali za političko snalaženje u prelomnom vremenu – može biti veliko iskustveno sagledavanje promena i potrebe sopstvenog prilagođavanja.
To da posle skoro tri decenije uvidiš da te toliki prokuratori u vidu Visokog predstavnika UN, a svi iz „evropske porodice naroda“, i njihovi saradnici, korak po korak vode celu Bosnu u sve prljavije vode – nije neko dostignuće.
Istočnjački mentalitet tu je samo okvir za slobodnije sagledavanje prevare. I suočavanje da su već sad veći problem oni „naši“ koji su preuzeli ulogu vojnika „meke okupacije“ na terenu nego sami okupatori.
Okupatori imaju sve manje snage i vremena, a ovi „naši“ nemaju šta drugo da rade i nemaju gde da se povlače.
Izvor: Sve o Srpskoj
