Piše: Vladimir Dimitrijević

O blagoslovenom protivrečju

Kako Bog postaje Čovek, a ne prestaje da bude Bog? To je protivurečje. Već kod Platona nailazimo na pokušaje da se razgraniče dve vrste protivrečnosti: obične i logički nerazrešive. Da bi se označila logički nerazrešiva protivrečnost, vremenom je u upotrebu ušao pojam ''antinomija''. Iako je antinomija kao pojava bila poznati i antici i hrišćanstvu, reč "antinomija" se  u naučnoj terminologiji ustalila tek u XVIII veku, u okviru pravne nauke. U evropskoj filosofiji ovaj termin učvrstio je Kant, kada je u "Kritici čistog uma" istakao čuvene kosmološke antinomije.

Pravoslavni dogmati, Bogom otkrivene istine vere, su antinomični. Oni nisu nerazumni, nego nadrazumni, jer prevazilaze ne samo ljudski, nego i anđeoski razum. Tako, po Pavlu Florenskom,  dolazi do smirivanja i samonadilaženja samodovoljnog razuma i ''istupanja u blagodatno mišljenje vaspostavljene, očišćene i presazdane ljudske prirode''. Kako kaže ruski ikonolog Valerije Lepahin:“Razum se očišćuje podvigom vere, postom i molitvom, dejstvovanjem Božije blagodati; na tom putu on postaje sposoban da uvidi i prihvati unutrašnju nužnost antinomičnosti dogmata i da se prikloni pred njom. Uporedo s tim, razum zadobija jasno uverenje da je moguće ''pomirenje antinomije'' a ovo pomirenje se dostiže i izvršava jedino u Duhu. Sveti Duh održava antinomiju u ravnoteži, On ''obezbeđuje'' njeno nerazdeljivo i nesliveno jedinstvo./.../ Dogmat o Svetoj Trojici krajnje je antinomičan u svakoj od njegovih formulacija: ''Bog je jedan po prirodi i Trojičan po Licima'', ''u Bogu je jedna suština i tri Ipostasi'', ''Bog je Trojica u Jedinici i Jedinica u Trojici''. Pokušaj logičkog razrešenja ove antinomije, pa čak i pokušaj njenog objašnjenja, obremenjeni su narušavanjem antinomijske ravnoteže ili u stranu trojičnosti (sve do triteizma) ili u stranu ''usamljenog Boga'' nehrišćanskih monoteističkih religija. 

Podjednako je antinomičan i hristološki dogmat u njegovim različitim izrazima: ''Hristos je savršeni Bog i savršeni čovek'', ''Hristos je jednosuštan Ocu po Božanstvu i nama po ljudskoj prirodi'', ''Dve prirode, božanska i ljudska, obitavaju u jednoj ipostasi Isusa Hrista nerazdeljeno i nesliveno''. I ovde dogmat, kao viša istina, pretpostavlja da, sa svom svojom antinomičnošću, bude prihvaćen verom.»
Da ponovimo. Vera nije nerazumna, kao što misle bezbožnici i bogoprotivnici. Vera je NADRAZUMNA i prevazilazi razum. Zato su Sveti Oci govorili da ne bi verovali u Boga Koji je da razumeti, jer to nije istiniti Bog, nego idol ogrehovljene ljudske logike.

Avaj, nekad hrišćanska Evropa odrekla se živoga Boga. I ide u propast. A mi se tome ne radujemo, nego tugujemo. Jer smo pravoslavni Srbi, kojima je žao braće otpale od Gospoda. 

Otpadanje od Hrista: primer Engleske

Uzmimo samo primer Engleske. Novine pišu («Politika», 30. novembar 2022. Godine):» Engleska i Vels više nisu većinski hrišćanske zemlje. Manje od polovine stanovništva Velike Britanije na poslednjem popisu izjasnilo se kao hrišćani. Procenat Engleza i Velšana koji su se izjasnili kao hrišćani sa 59, koliko je zabeleženo na popisu 2011. godine,  pao je na 46 odsto.“

Pa ipak, svega četrnaest ljudskih pokolenja prošlo je od vremena kad je Engleska bila pravoslavna. I, kako kaže otac Andrej Filips, pravoslavni engleski sveštenik, bila je u opštenju sa svim pravoslavnim Crkvama – od Afrike i Carigrada do Galije: „Jedan od ranih arhiepiskopa kenterberijskih, sveti Teodor Tarsijski, bio je Grk; krajem desetog veka u Engleskoj su živeli grčki monasi, a bio je i jedan episkop Grk; Gita, ćerka poslednjeg pravoslavnog vladara Engleske, Harolda Drugog, udala se kasnije za kneza Vladimira Monomaha u Kijevu. /…/ Sredinom 11. veka Britanska ostrva su naročito stradala od papskih reformi Zapadnih crkava, jer je za njima sledovala krvava normanska invazija Engleske 1066, čiji je „sponzor” bio rimski papa. Četiri veka kasnije Engleska je preživela još jednu krvavu reformu, koju su sproveli tirani poput Henrija Osmog, Elizabete Prve i ikonolomca Kromvela. Sve je to pogodovalo uništenju duhovne kulture, odricanju od poštovanja svetih, umanjenju značenja crkvenog predanja i napuštanju pravoslavnog načina života.”

Ipak, tragovi ranohrišćanskog odnosa prema svakodnevici ostali su u Engleskoj i posle njenog gubljenja veze sa Pravoslavnom Crkvom, pre svega u selima, gde, osim stare saksonske crkve, gostionice i kluba, nema nikakvih javnih zgrada.

Nekadašnji kalendar

Pre svega, tu je pitanje odnosa prema kalendaru; Engleska je dugo odbijala papski kalendar. Otac Andrej Filips kaže: „Lično, znam stare ljude koji, preko porodične tradicije, julijanski kalendar smatraju jedinim istinitim kalendarom. U Engleskoj je julijanski kalendar bio zamenjen grigorijanskim tek 1752. godine. Posle drugog septembra odmah je nastupio četrnaesti, i mnogi ljudi su se pobunili, a neki i danas smatraju da mesečnu kiriju treba platiti tek posle devetnaest dana. Donedavno su Englezi julijanski (ili stari) kalendar nazivali „engleskim stilom”, a grigorijanski (novi) nazivali su „rimskim”. U starim knjigama još se može naći stih: „Sedamsto pedeset druge naš kalendar su zamenili papskim, ali mi to ne prihvatamo”. U porodicama mojih prijatelja – farmera u Istočnoj Engleskoj do Drugog svetskog rata Božić je uvek obeležavan po starom kalendaru. Po starom kalendaru slavljen je i Aranđelovdan (Michaelmas – dan Svetog arhanđela Mihaila). U nekim oblastima Engleske i drugi crkveni praznici do danas se praznuju po „engleskom stilu”. Neki pobožni anglikanci od svojih dedova i pradedova znaju da se datum praznovanja Vaskrsa u Engleskoj često netačno određuje. Ti ljudi, makar da i nisu pravoslavni, osećaju crkveno predanje bolje nego neki savremeni pravoslavci, tzv. „novokalendarci””.

Poznata Trnjina iz Glastonberija, koju je, po predanju, zasadio Sveti Josif iz Arimateje, cvetala je na Božić po pravoslavnom, a ne rimokatoličkom kalendaru, kao i ruzmarin (Bogorodičin cvet, ruža Marijina). Jedan engleski etnolog se u 19. veku rugao seljacima koji su mu pričali da stoka u štalama savija kolena i plače na Božić, klanjajući se Hristu. On im je rekao da je ulazio u štale na praznik, ali to nije video. Seljaci su mu odgovorili da se to dešava na Božić po julijanskom kalendaru.

Negdašnje poštovanje Božića

Od najdrevnijih vremena, u Engleskoj vlada veliko poštovanje Božića. Englezi su smatrali da je ceo svet prizvan da slavi Rođenje Gospodnje. Narod je verovao da u čas kad dolazi Božić, reke prestaju da teku, a ptice da lete. U tom času, sve crkve počinju da zvone, čak i one potopljene. Posle toga, verovalo se, psi krenu da laju, ptice da pevaju, pčele da zuje, a petlovi da kukuriču. Sva priroda slavi Tvorca neba i zemlje. Čak se mislilo i da dete koje se rodi na Božić nikad neće moći da se utopi. Smatralo se da posao započet na Roždestvo Hristovo ne može uspeti jer je to zapovedni praznik, neradan dan. Do danas se u prozore Velike Britanije za Božić stavljaju upaljene sveće, da bi se Presvetoj Bogorodici i pravednom Josifu pokazalo da je kuća spremna da ih prihvati. Domovi se ukrašavaju imelom, čija zelena boja podseća na večni život, a crveni plod na krv Hristovu. Hrana za Božić je simvolička: sprema se puding sa trinaest sastojaka – jedan za Hrista, a dvanaest za apostole. Božićni uštipci su se jeli u potpunoj tišini, s razmišljanjem o Hristu i NJegovom rođenju od Djeve. Do danas se komad prazničnog uštipka čuva tokom cele godine.

Božićne pesme engleskog pravoslavlja bile su pune dubokog smisla, i, po ocu Andreju, podsećale su na ruske i srbske pobožne pesme. Svečano je obeležavan i dan nevino ubijenih Vitlejemskih Mladenaca, kada su zvona prigušeno zvonila. Praznik Sretenja Gospodnjeg bio je takođe veoma uvažen. Tada su se vernici sećali detinjstva Gospodnjeg. Tog dana od biljaka u središtu narodne pažnje bila je kleka, za koju se verovalo da je drvo koje je zaklonilo Gospoda prilikom bekstva u Egipat. Lovci su verovali da se lisice i zečevi pod klekom kriju od hajke. Englezi su takođe smatrali da lavanda miriše od trenutka kad je Majka Božja sušila pelene Svog Sina na žbunu lavande.

Tragovi pravoslavnog predanja

Uprkos protestantizmu i krvavoj borbi protiv Predanja, Presveta Bogorodica i danas prisustvuje u narodnoj svesti Engleza. Engleska je bila nazivana „udeo Marijin”. Do danas, Blagovesti se nazivaju „Gospođindan” (Lady day), Uspenje se naziva „Naša Gospođa Žetvena” (Our Lady in harvest), a praznik Začeća Bogomajke od Pravedne Ane zove se „Bogorodica Decembarska” (Our Lady in December). Mnoge biljke i cveće nazivaju se po Majci Božjoj. Prepodobni Beda je beli krin, koji Englezi nazivaju „krinom Marijinim”, smatrao simvolom Presvete Bogorodice. I mnogi drugi cvetovi imaju „hrišćanska” imena; recimo, kantarion je „brada Aronova” ili „cvet apostola Jovana”.

U Engleskoj postoji tradicija da se mlada oblači u plavo. U drevna vremena, sveštenici su na Bogorodičine praznike službu služili odeveni u plavu odeždu. Oblačenje plavog na dan venčanja znači traženje blagoslova za brak od Majke Božje.

Bez obzira na ikonolomstvo reformacije, ponegde se još uvek čuva izraz „obraz” u značenju „ikona”. U Eseksu se za nekog kaže „On je nikakvog obraza” ili „Kakav ti je to obraz?”

Neka od predanja vezana su za doba Velikog posta i Pashe. Subota pred Veliki post do danas se naziva „Jajčana subota”, jer je tada trebalo osloboditi se svih jaja u kući. Poznata je i izreka: „Svadba u Veliki post – celog života pokajanje” (jer su, kao i kod pravoslavnih, svadbe u postu bile zabranjene.) Postoji i poslovica: „Posle svakog Božića dolazi Veliki post”, koja ukazuje na činjenicu da se u Crkvi smenjuju praznici i postovi, i da se ne sme zaboravljati uzdržanje. U Velikom postu, Englezi su u lonac stavljali komad mermera, da ih podseća na kamen odvaljen od groba Gospodnjeg o Vaskrsu. Žuti narcis je nazivan „Velikoposnim krinom”.

Vrbicu su Englezi zvali „Palmina nedelja”, jer su tog dana, umesto vrba, koristili palmove grane. Cveti su nazivane i Urmina nedelja, jer su u praznične kolače stavljane urme. Tog dana naročita nežna pažnja je posvećivana magarcima, jer se verovalo da je trag u vidu krsta na njihovim leđima posledica činjenice da je Gospod na magarcu ujahao u Jerusalim. Naročito poštovanje je ukazivano Velikom četvrtku i Velikom petku, koji je nazivan „Blagi petak”. Osim pekara, koje su pekle krsne kolače, nijedna radnja nije radila.

Stara predanja svete Engleske

Stolari nikad nisu koristili zovu, tvrdeći da se na njoj obesio Juda. Za jasiku se smatra da do danas drhti i treperi, jer je od nje načinjeno drvo krsta na Golgoti. Planina Skirid u Velsu nazivana je „Svetom gorom”; smatralo se da se ova planina rascepila na Veliki petak, kada je Hristos raspet. U pograničnoj oblasti između Engleske i Velsa hramovi su zidani na zemlji donetoj s planine Skirid, a ta zemlja je sipana u grobove u znak spomena na Hristovo i sveopšte vaskrsenje. Verovalo se da glog na Veliki petak ječi, jer je od njega napravljen trnov venac, a ljubičica obara glavu jer je na nju pala senka krsta sa Golgote.

Crvendać ima crvene grudi jer je obagren Hristovom krvlju dok je vadio trn iz trnovog venca na glavi Gospodnjoj. U Engleskoj se čak i kucanje u drvo vezivalo za pribegavanje krsnom drvetu zarad zaštite od zla. Na Veliki petak do danas se jede topla kifla s krstom na gornjoj korici. Smatra se da ona ima isceljujuće dejstvo, kao petohlebnica kod nas. Vaskršnja jaja se osveštavaju u hramu, a sačuvana je i jedna dečja igra – jaja se spuštaju s nekog brdašceta u dolinu, i pobeđuje onaj čije jaje ode dalje, a ne razbije se. Za Vaskrs se oblači nova odeća, a jede se i vaskršnji doručak. Sama reč „doručak” („breakfast”) bukvalno znači „omršaj” – „prekid posta”. Svečani ručak je oko podne. Jedu se jaja obojena u crveno (samo u crveno), kao i jagnjeće pečenje, kao kod Srba i Grka. Za Vaskrs, mnogi su ustajali rano da gledaju kako sunce igra od radosti. Govorilo se: „Ako na Vaskrs sija sunce, sijaće i za Trojice”.

Na Pashu se crkve ukrašavaju tisovinom, zato što tisovo drvo živi hiljadu godina, i simvolizuje večni život. Tise se sade i na groblju, a običaj je bio da se grobovi predaka na Praznik svih praznika ukrašavaju cvećem. Kao i kod pravoslavnih, smatralo se da Kiriopasha, poklapanje Blagovesti i Velikog petka, nagoveštava neku nevolju: „Kad Pasha padne u podnožje naše Gospođe, Englesku čeka nesreća”.
I Vaznesenje je bilo poštovano. Ako tog dana pada kiša, narod ju je pobožno skupljao i pio, jer je Gospod svojim vaznesenjem osveštao nebesa. Pedesetnicu su zvali „Beli Vaskrs”, jer su se tada mnogi krštavali i nosili belu odeždu. Zvona su ukrašavana crvenim trakama, u znak silaska plamenih jezika na apostole.
Kao i kod drugih hrišćanskih naroda, mnoge izreke o svetima vezane su za seoske radove i vremenske prilike. Tako se za praznik Svetog Svitina (2. jul po pravoslavnom kalendaru) govorilo: „Ako je na Svitina kiša, padaće još četrdeset dana”. Ili: „Na Davida i na Čada sej pasulj, bio dobar ili loš” (Sveti David Velški se slavi 1. marta, a Sveti Čad Ličfildski 2. marta po pravoslavnom kalendaru). „Miholjsko leto” Englezi zovu „Kratkim letom Svetog Martina” ili „Kratkim letom Svetog Luke”, a rečju „By George” molitveno prizivaju Svetog Đorđa, zaštitnika Engleske. Posle reforme kalendara, mnoge od ovih izreka prestale su da važe, zbog datumskih pomeranja.

Tragovi ranohrišćanske lepote života

Na žalost, nakon protestantizacije Engleske, u njoj je nestalo krsnog znamenja. Ima pojedinih domaćica koje se prekrste kad peku hleb ili peciva, a krste se kao pravoslavni, sa tri prsta, zato što je rimokatolički način osenjivanja krsnim znamenjem mnogo mlađi od onog izvornog. Englezi su verovali da dete rođeno kad zvone zvona pred početak trećeg, šestog i devetog časa, liturgije ili večernje, ima poseban blagoslov Božji. Za ženu je, govorili su, veoma važno da posle četrdeset dana od porođaja dođe u hram, da bi izbegla depresiju. Prvo što se metne detetu u kolevku je Jevanđelje. Postojao je i običaj da se u grobove s pokojnicima stavljaju, između ostalog, isop i pelen, u znak njihovog pokajanja pred Bogom.
U mnogim seoskim oblastima Engleske običaj je da se petkom jede riba, što je, očito, trag posta držanog petkom. Reč „Do viđenja!” („Good bye”) potiče od „Neka Bog bude s tobom”, „God be with you”. S kolena na koleno, prenosio se tzv. „Beli Oče naš”, molitvica pred spavanje: „Mateja, Marko, Luka i Jovane! Blagoslovite postelju na koju ležem!”

Otac Andrej Filips ukazuje i na hrišćansko milosrđe u engleskom narodu: „Mnogo puta su mi ljudi iz mog sela pričali da su uvek spremali jedan obrok više no što je potrebno. I to je bilo u doba velike depresije, kad se, na primer, obrok mog oca sastojao od dve kore hleba i jedne kocke supe dnevno. Sad niko ne zna za koga su spremali tu hranu, ali ona je, po svemu sudeći, bila namenjena skitnicama, sirotima i nezaposlenima, koji su mogli da u prolazu pored kuća tih verujućih ljudi dobiju porciju hrane izgovarajući samo: „Bog vas blagoslovio!” Ako to nije pravoslavno, ne znam šta jeste. /…/ Nekad su Englesku nazivali „veselom” („merry”), ali ne u savremenom, nego u drevnom smislu te reči – to jest, zvali su je „blaženom”, „osveštanom”. Sve te tradicije su zaista osveštavale englesku zemlju.”
Po ocu Andreju, ova predanja bi i danas mogla da pomognu Englezima da se odvrate od zapadne otpadije i potraže Hrista.

Čuvajmo ono što nam je dato

Godine 2010, satanisti su posekli Glastonberijsku trnjinu, za koju su Englezi verovali da ju je zasadio Hristov učenik, Sveti Josif Arimatejski: „Vandali su udarili u samo srce hrišćanstva. Šokirani smo i potreseni. To je drvo imalo naročito značenje za ceo svet, jer su hiljade ljudi išle stopama Josifa iz Arimateje, naročito dolazeći ovamo da ga vide”, rekla je čelnica Glastonberijske opatije Ketrin Gorbing. Mnogi su dolazili na mesto zločina, uzimali ostatke krošnje i plakali. Ruski prota Igor Pčelincev rekao je da se ovo desilo zato što se „dobra stara Engleska” pretvorila u pravu Sodomu.

I ove, 2023. godine, mi, pravoslavni Srbi, moramo da se setimo šta se desilo narodima Evrope koji su, avaj, ostali bez svojih svetinja. Da bismo ostali to što jesmo, moramo čuvati svoje svetinje – Svetosavski i Kosovski zavet, pre svega. U središtu svega je Hristos, Bog Koji je postao Čovek, naš besmrtni Brat i Vaskrsitelj. 

Više tekstova Vladimira Dimittrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda