Piše: Branko Veljković
Scena prva :
Grad Beogerad, jedno mesto na Vračaru, „a đe bi drugo“...
Vreme – tada, sada,... kad god. Isto je.
Pripadnik „snaga“ bezbednosti (lik i delo, te „bogougodna“ karijera nagrađivanog radnika, poznati svima na ulici, u suštini, nebitno) i pripadnik OKG (organizovana kriminalna grupa najčešće međunarodnog karaktera). Pripadnik snaga bezbednosti, pošto mu je neko, nakon „opsežne bezbednosne provere“, dao na (zlo)upotrebu službenu legitimaciju, službeni auto, službeni telefon no-limit, a negde ima i službeni pištolj čak dva puta korišćen u strogo kontrolisanim uslovima streljane pod medicinskim nadzorom, umislio da može da potražuje od pripadnika OKG više, ... i više,... i više... i tako. Pripadnik snaga bezbednosti, raširio se preko mere kafić-stola, teško „naoružan“ sa „zaplenjenim“ parfemom kradenim „od preko“ i u firmiranim odevnim predmetima, skupio je svoje službene testise, namrštio se i službeno reče: „jesi li ti svestan da kada pričaš samnom, pričaš sa državom!“. Uspeo je da održi službeni ton do kraja ove, za njega, ekstremno komplikovane ali dobro uvežbane rečenice. Jer, ovaj „službeni“ zna da je on došao da reketira a pripadnik OKG je došao da ga isplati. Pripadnik OKG, vrlo neslužben, vrlo besan i vrlo svestan i za njega potpuno atipično vrlo samokontrolisan, reče: „Viđi „brate“! Ti samnom kad pričaš, pričaš sa državom, moja teritorija je od Bolivije i Perua, od Bogote do Kalkute, a ti sad vidi čiji su resursi veći“. Onda mu je pripadnik OKG pomenuo oca, majku, širu i dalju rodbinu u vrlo emotivnom, možda malo eksplicitnom kontekstu, te su, posledično, ničim izazvani, vidno ovlažili i službeno čelo, službeni pištolj, službeni auto, službena legitimacija i neki delovi neslužbene firmirane garderobe ovde neimenovanog službenog lica. OKG-ejac u iznenadnom smiraju čudnom i njemu samom, dodao je: „Nije ovo tvoj grad, no je moj“, te je onda ustao i otišao. U odlasku, gađao je prisutno službeno lice uredno spakovanom kovertom, dogovorenom i redovnom nadnicom neslužbenog sveta za službeni svet, od onih „koji nas napadaju“ za „one koji nas brane“. Bilo je i: „Aj sad da vidim šta ćeš da uradiš, što ti nisam isplatio to više što si hteo“.
Naravno, u skladu sa nepogrešivom procenom pripadnika OKG, sem intenzivnih stomačnih problema službenog lica i dugog zagledanja svako jutro pod službeni auto, ništa se nije desilo.
Tako je to bilo. Ne tako davno.
Kako je počelo ?
Tekst koji sledi je za naše balkanske prilike tako česta i tako teška smeša politike, kriminala, izdaje, razdora i tragedije,... svega. I traje,…
Od početka postoje projekti. Pravci „razvoja“. Oni su determinisani i određeni parametrima koji samo u refelksiji imaju veze sa ovim, materijalnim, svetom. U svojoj suštini, sve što se dešava, dešava se u duhovnoj ravni. I jedni rat koji se vodi je rat između onoga što ljudi zovu - dobro i onoga što ljudi zovu- zlo. Sve okolo nas su samo manifestacije tog polariteta. O svemu tome možemo nekom drugom prilikom a za sada, tako vođeni, ako možete, čitajte i ovaj tekst. Ono što je dobro i ono što je zlo!
Procesi se smenjuju, jedni su procesi objedinjavanja a drugi su procesi rasčlanjivanja.
Kraj 19. veka obeležile su pripreme za proces objedinjavanja koje je planirano za prve dekade 20. veka. Matrica koja je trebalo da se sprovede na „našem“ prostoru osmišljena je na bazi nečega što je „kršteno“ kao – jugoslovenstvo. Ideološki okvir se menjao kroz 20. vek. Nosioci implementacije ideje i projekta bili su tadašnji nosioci političke vlasti na ovom terenu. Po dogovorenom planu „počišćena“ je jedna i etablirana druga dinastija, kasnije je stvorena kasta komunista, pa esnaf demokrata, pa ovih sada... Sve krvavo i sve jako ritualno. Jer, oni koji služe nepomjaniku, samo iz agonije i krvi mogu da generišu prostor za „stvaranje novog“.
Nova dinastija imala je novu uzdanicu. Prestolonaslednik Kraljevine Srbije, regent, od regens - „onaj koji vlada“, prestolonaslednik Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca, mlađi sin Petra Prvog Karađorđevića i Kneginje Zorke i brat Đorđa P. Karađorđevića, unuk Knjaza a kasnije Kralja Nikole Prvog Petrovića NJegoša... Aleksandar Prvi Karađorđević. Bio je mlađani regent puno toga a modernim rečnikom rečeno bio je i pomalo gej. Pomodarski istetoviran preko grudi. Orao u punoj veličini. Mimo estetike, problem je što to nije bila tetovaža Srbskog orla, već Pruskog, jednoglavog. Brata, Đorđa Karađorđa, dodelio mu je Bog a dečka mu je darivala masonska loža. Ivan Meštrović. Isto malo „bata“, pa još malo bata, pa malo i seka. Ne zbog lože nego što je tako voleo. Vrpoljivi momak iz mesta Vrpolja, nakon svih ujdurmi na Balkanu uredno se sklonio u Države koje su tada zvali sjedinjenim a sada se nešto malo razjedinjuju. Tu je, skoro trideset godina nakon ubistva njegove najveće ljubavi „Kralja ujedinitelja“ i skončao. Pre toga je sravnio ruševine starog, onog našeg Žrnova, po ličnom odobrenju dečka regenta ujedinitelja i na Avali podigao Hram sa okamenjenim majkama. Govorio je Meštrović, po uzoru na karijatide. Laže. I tako, pored okamenjene majke Šumadinke i Crnogorke stoji u kamenu i okamenjena majka Hrvatica i Slovenka. Stoje tako iznad naših glava okamenjene majke onih koji su Cer branili i onih koji su Cer napadali... Čemprese za park oko „batinog“ remek dela, poklonio je impresionirani, tadašnji kancelar, Adolf Hitler lično, zarad tada opšteprihvaćene parole - „protivnici u ratu – sjedinjeni u smrti !“.
Što bi rekao jedan od mojih tihih prijatelja – „Meštrović, vatikanski apostol“. Za života, naravno, nagrađivan prestižnom nagradom za nauku i umetnost, sa dva spojena krsta različitih boja na jednoj lenti, za dva sveta, izvor moći, a čije bi nego Austrijske Republike...
Bilo je u to vreme još „znamenitih“ preteča današnjih prajdara. Evropu su tada preuzeli ideolozi gej orjentacije. Od Marksa i u njega do smrti zaljubljenog Engelsa sa sve čudnim oboljenjima grla, do Lenjina i Hitlera.
U ovoj našoj Srbiji, drugi „čuveni“ gej bio je sin prvog cincara tadašnje politike, premijera Nikole Pašića, Rada Pašić. Rada je imao i svog ličnog gej generala Petra Živkovića, osnivača Bele Ruke koji je do svoje smrti, naravno u Britaniji, osećao otisak Apisovog šamara na obrazu. Iz edukativnih razloga, naravno.
U sklopu priprema za isplanirano objedinjavanje većalo se i razgovaralo o tome ko će poneti to laskavo zvanje – ujedinitelj. Jer „njima“ je važno ko će i kako biti „zapisan“. Svečano je obećano da će to biti kralj Nikola, kralj Srbske Crne Gore, vladar koji je vojskom oslobodio Metohiju i ključeve oslobođenijh gradova predao svom bratu po veri i uniformi, srbskom vojvodi, jer je i on bio Srbin a sve vojske Srbske su vojevale pod istim krstom i istom zastavom. Tako je on to video. A onda je mlađani unuk, regent, izdao svog dedu. Tražio je od svoje „braće“ da on bude ujedinitelj. Kralj Nikola je kasno shvatio šta se događa. U međuvremenu je potpisao kapitulaciju i kraj velikog rata dočekao je u Francuskoj, gde je i skončao, u Antibeu, 1921. godine. Pisao je po ratu molbe i pisma kome je mislio da treba, ali je tiho skrajnut. Kada je na kraju, napisao pismo i svom unuku, unuk mu je odgovorio: „Možemo da se vidimo samo kao deda i unuk,...“. Unuku, regentu, bilo je previše da u novoformiranu državu uđe još jedna priznata dinastija. Prve moguće konkurente sklonili su za njega 1903. godine a druge je želeo da veruje da je sklonio on sam. Eto ga još jedan od onolikih koji ceo narod, celu državu vidi kao svoj lični plen, prćiju. Ima li takvih i danas?
Sto godina kasnije, zbog te izdaje, razdvojeno je seme i pleme.
I tako je gej postao Kralj. Gej bajka. Na tom putu zasmetao mu je još samo jedan čovek – rođeni brat Đorđe.
Đorđe, kao i svi oni, bio je deo istih „bratija“, sa svakim je i svašta muljao, ali je za razliku od svojih rođaka imao jak osećaj časti i stvarno je voleo svoj narod i zemlju Srbiju. Stvarno je jurišao na austrijske topove i konjicu, rane su mu bile stvarne, nije trpeo izživljavanje nad „običnim“ narodom i nepravdu, bio je na svoj način istinoljubiv i kažu, prek. Meštrović, velika ljubav njegovog mlađeg brata regenta, nikada mu nije oprostio što je sigurnom rukom, srbskim sečivom, rasporio njegovog „velikog majstora“, znalca više jezika, što živih što mrtvih,... mada je, Meštrović, majstor zakulisnih igrarija, nakon tog Đorđevog „zahvata“ naprasno dobio prostor koji do tada nije imao. I taj i takav Đorđe – Srbin, nikome nije trebao. Napravili su ga ludim, izolovali, marginalizovali. A taj isti Đorđe, prvoređeni, zakoniti naslednik trona, primoran da abdicira, dočekao je svoj kraj u Beogradu, 1972. godine. Odbio je ponudu nemaca da vlada okupiranom Srbijom, odbio je ponudu Peke Dapčevića da dobije državni automobil i šofera, odbio je ponudu „babe preko kanala“ da ga, za vreme Josipa pruskog, prevede u Britaniju,... sve je odbio. Vozio se tramvajem, šetao je gradom sam i uzdignute glave. Ostao je Srbin. Đorđe. Umro je na dan, kažu proklet za Karađorđeviće, utorak,...
Ovo vam je vrlo kratak opis Srbije tada. Samo jedan od mogućih. I u takvoj Srbiji, koja je data u ruke jednom gej-paru, procvetao je još jedan gej par. Rada Pašić – general Živković. Oni su po prirodi stvari, zbog oca premijera i vojske kao vrlo moćne institucije imali sav prostor da se bahate i žive kako hoće. Ono čega pored svih opljačkanih budžeta i profiterstva nikada nisu imali dovoljno, to su bile pare. Iako je mlađani Rada nakupio puno novca u „poslovima“ sa fabrikom koja je tokom Velikog rata prodavala oružje Austrougarskoj za šta je pred Vojnim sudom trebalo da bude osuđen za izdaju i kažnjen streljanjem, to mu nije bilo dovoljno. Sreća je da danas niko ne prodaje oružje tamo gde ne bi trebalo, jel tako?
A onda je u Srbiju došao opijum... tako kažu.
Ustvari, reći će vam oni koji to dobro znaju, opijum nikada nije „došao“ u Srbiju. Oduvek je bio tu. „LJubičasti opijum“ kako su ga zvali u Staroj Srbiji, od Vardarske klisure, Prespanskog i Ohridskog jezera, Stare planine, pa sve do Vranja i Leskovca. Tu je bila bitna sorta maka, sposobna da opstane na tlu koje je oskudno ali zato prepuno nekih za mak pogodnih minerala. Vrhunski mak. Kasnije, bio je tu i čuveni „kafetin“ i „bekutan“ i – mega-uspešni Alkaloid na obali Vardara, stvorili pred drugi rat novi vlasnici distribucije maka a kasnije, sasvim lagano, nastavili komunisti ... A u narodu, majstori da rutinirano zarežu čauru, tačno koliko treba da počne da „suzi“ a da se ne osuši. U to vreme, mlade su u tim krajevima za udaju nosile pogaču od tri oka, dva prsta debela i prečnika kao tanjir, to je oko 560 grama čistog heriona. Čuvalo se na suvom mestu, špajz recimo,.. I da znate, to nije bio heroin kao što je ovaj „avganistanac“ koji su uredno, vojnim avionima prevozili do Ramštajna,... to je bilo nešto sasvim drugo. A iz kraljevine Jugoslavije je, kažu podaci, od 1927 do pred početak drugog svetskog rata izveženo ukupno 668 tona sirovog opijuma najboljeg kvaliteta. Procena je da je oko 25% ukupno proizvodnje opiujuma izvoženo legalnim kanalima. Ostalo,...
Prvi ozbiljniji, neslužbeni, monopol nad dopremanjem i distribucijiom opijuma imali su Rusi koji su se nakon političkih promena u Rusiji doselili u ove krajeve. Ali, to su bile male količine, što zbog realnih kapaciteta „trgovaca“ to i zbog slabe platežne moći u posleratnoj Kraljevini SHS. Onda je na scenu stupio Rada. Sve je Rada probao, sve je Rada voleo. Voleo je Rada da mulja sa kanabisovom uljem, da eksperimentiše po receptima praške škole uživanja narkotika koju je tako lično zavoleo. Voleo je da „proziva“ one koji rade sa heronom a istovremeno je od svakog „preduzimača“ tražio 15%. Plaćali ljudi, šta će. Politika. Preuzeo je kanale, uz pomoć generala Živkovića sve to stavio „pod kontrolu“ i „posao“ je krenuo. Mahom je to bila „tranzitna“ i izvozna priča. Kada je došlo vreme da se „posao“ formalizuje, Rada je osnovao prvo preduzće-paravan za trgovinu narkoticima na ovim prostorima – PRIZA (preduzeće za izvoz-uvoz). Preduzeće je formirano krajem 20tih godina prošlog veka. Potpis na akt o formiranju i nameni dali su svi tadašnji, za taj „posao“ bitni ministri i oficiri. Uz potpis išla je i redovna apanaža. Kovete, koferi, računi koje kuda,... Rada je za potrebe VIP klijentele tadašnjeg Beograda, koja se formirala po osnovu sposobnosti da se prati trend „novog“ načina života, osnovao i svoj klub, elitno mesto, sa posebnim programima, ne retko i okultnih sadržaja. Nestajale su mlade romkinje tih godina po Beogradu...
Ajmo sada, za trenutak, ovako, jedno pitanje, kao neka digresija. Šta mislite, dali nadležni ministri i danas dobijaju urednu apanažu za svoje „potpise“, da li se i danas u „elitu“ ulazi preko VIP klubova, „guzice“ i praškastih materija?
Kako god, PRIZA se formalno bavila uvozom i distribucijom lekova. Tako su nastale „apoteke“ fromalno „sakrivene“ u apoteke. Istine radi, da bi ste razumeli konktekst tog vremena, valja da znate da se negde u to vreme u nemačkim apotekama, u slobodnoj prodaji, bez recepta, nalazio i „lek“ Pervitin, ustvari klasičan kristal-met. U početku su ga koristili profesionalni vozači, studenti, sportisti, a kasnije vojnici Vermahta i Vafen SS-a. Tokom rata, saveznici su u okviru redovnih paketa za spašavanje pilota imali i tablete amfetamina pakovane u posebnim kovertama. Čerčil je drogiranje RAFovoh pilota i vojnika Ujedinjenog Kraljevstva zvao „hemijska prednost“... Pervitin, kristal met, je kasnije povučen iz masovne upotrebe, mada je korišćen do kraja rata. Neposredan povod za povlačenje iz masovne upotrebe bio je jedan „incident“ kod Staljingrada. Jedna nemačka jedinica se nadrogirla Pervitinom, počeli su da haluciniraju, priviđali su im se Rusi i živi i mrtvi i krenuli su da pucaju jedni na druge. Pucali su i klali su se dok su god imali muncije, noževe i neoštećene vratove. Oni koji su preživeli ujutru su se predali Rusima. U tom periodu, neposredno pred drugi rat, sintetisan je i LSD („terapeutski lek koji je obećavao“), al to su već „preuzeli“ anglosaksonci,... neslužbeno, naravno. Bayer je „napravio“ herion tri meseca pre nego što je napravio aspirin i prodavao ga je baš pod tim imenom „heroin“ kao lek za kašalj i sušicu. Sad bi Bayer da legalizuje marihuanu. Već je podeljeno ko će šta da radi. „Nama“ su zapale Jovanjice. Bazna sirovina. Bugari imaju svoje „Jovanjice“ a Mađari će da dobijaju polufabrikate iz Austrije, praviće kremice i vet-lekove, a to ima veze sa crno-žutom politikom. Druga tema.
Dakle, tako nadrogirana i u dušu ubijena Evropa bila je lak plen za mračne sile zlih namera. Ako primetite da je tada isto kao i sada, biće da ste pravu ste. Neko je rekao da je dve trećine građana Evrope u nekoj „vezi“ sa narkoticima. Ne znam da li je to tačno, nisam ih brojao, ali pretvorite svaki gram u euro, pa računajte,... I onda, možda nam svima zajedno sine, ko s kim priča kada „priča sa državom“ i gde je „duša“ evropskih naroda, kome pripada?
Kod nas, za primarnu distribuciju praškastih materija i lov na „posrnule“ duše, bio je zadužen Rada i njegove legalizovane „apoteke“. Rade više nema, ali su apoteke ostale. Čini mi se,…
Radin posao, mahom tranzitni, donosio je prihode potpuno nesrazmerne mogućnostima da se sav taj novac uopšte potroši u Srbiji.
Kada je jedan što se bavi filmom, ne tako davno, snimao film i seriju u kome je trebalo da „zaigra“ i davno upokojeni Rada, uredno je pitao gde treba sve što treba. Beležio je, izučavao, sebi slikao. Rečeno mu je da Radu ne treba da pominje, bar ne imenom, te je filmadžija smislio drugo ime i umetnički zaplet pun simbolike do koje je on uspeo da dođe. U „njega brat“ je ipak doskočio više. Ali apoteke su i dalje tu. Rečeno mu je da ne pominje i još nekoga i nešto.
Nego, „rođaci“, rade li apoteke ovih dana u Beogradu?
A Rada?
Sad dolazi deo oko dinastija.
Kralj ujedinitelj, istetovirani gej i promoter jednoglavih pruskih orlova, naivno je poželeo da se odrekne tetovaža, te da se preko Pariza poveže sa Moskvom. I ovde, da je slušao, sećao bi se reči premijera cincara Pašića, upućenih Apisu, u doba dok je Apis naivno verovao da ima ikoga ko diše drugi vazduh od onog koji je određen u tom kavezu u kome je i sam bio. Reče Apisu Pašić, u doba dok je još tražio način da ga „smiri“: „Apise, pa jel ti misliš da možeš ikoga da pozoveš a da mi to ovde ne saznamo! Pa mi smo te tamo i poslali!“. General gej je na kraju ubio pčelu. Svi su znali da će to doga doći.
Za punoletstvo godina nakon toga Kralj je došao u Marselj, tog 9. oktobra 1934. godine. Bio je utorak,... Da je malo bolje poznavao „prilike“ na svom dvoru znao bi da je sa do tada javno potpuno apolitičnim, knezom Pavlom Karađorđevićem, već obavljen „razgovor“ na okolnosti „preuzimanja odgovornosti“ nakon ubistva Kralja, a još za života Kralja,... Pavle je znao! Kralj je mrtav, živeo Kralj!
Planom je bilo predviđeno da kraljevina ide u zagrljaj Rajha. Cela Evropa se tada već naveliko klanjala Fireru i Dučeu. Britanska porodica škotskog obreda poslušno je salutirala i skandirala – SIEG HEIL! Tako je moralo biti. Tako je i sada. Nikom nije trebala jedna Jugoslavija (čitaj Srbija) koja bi da živi svoj život mimo svih tih belosvetskih ludorija, sve i da ima neko ko bi se za tako nešto zauzeo. Ne treba im ni sada.
Kadrovsko pitanje je sekundarno. Lako rešivo. Tako je i sada.
I eto, korumpirana monarhija, vođena ljudima koji se sve i da su hteli, nikada nisu zauzeli za svoj narod i neumitni istorijski tokovi. Ni malo slučajni i ni malo emotivni. Surovi, organizovani, za one koji su deo drame i neizbežni,…
Čak i tu i takvu Srbiju, neko treba da „vodi“. Zašto?
Zato jer, mimo onog dela o ratu dobra i zla, i ovo malo „pripizdine“, što bi rekao Rada Pašić, treba neko da vodi. I kome tako nešto da povere? Jer, kad budem delio putir sa režiserom, pitaću ga – Ovi što bi da upravljaju, zavređuju li da upravljaju? Ovi što bi da se njima upravlja, zavređuju li da se njima upravlja? Gde si tu ti, režiseru?
Zato imamo gubernatore, upravnike, guvernante, emisare, patrone i poltrone... sve i svašta, samo nemamo Srbina koji razume procese i mesto „u lancu ishrane“ čak i da ne ide dalje od Radine „pripizdine“. Zato OKG i može da gađa koga god hoće kovertama i da bude u pravu svaki put kad to čini.
Zato imamo i samozvanog koji se bez „blama“ i pameti poredi sa Vukom. Vukom !
Sad da ti objasnim, samozvani. Ti nisi bio i nikada nećeš biti vuk. Postoje narodi koji vukove nazivaju potomcima kraljeva, zato što,... Vuk nikada ne jede strvinu, koliko god da je gladan, svoj plen lovi dok je plen živ. Ti si strvinar, naslađuješ se strvinarenjem sopstvenog naroda i slikama monstruoznih (ne)dela koje si lično naredio. Vuk nikada ne izdaje svoj čopor, ti si sve što si mogao izdao. Vuk nikada ne rasprodaje svoju planinu, ti si sve što si mogao prodao. Vuka zovu „pravednim sinom“ jer je to životinja koja poštuje svoj rod, svoje pleme i roditelje od kad se rode pa i nakon što ostare sve do smrti a ti si sve što je mlado gurno da odavde ode ili da ovde svene čekajući milost tvoje partije a staro si po sred zime i one vaše „korone“ osudio na redove za hleb pred prodavnicama u četri ujutru, oteo si im penzije i pretvorio ljude u vaučere.
Vuk je hrabar a ti znaš šta si. Svi znamo.
Pade mi na pamet i da kod vukova nema prajdara, ne znam zašto, al rekao bih da ti znaš.
Reći ću ti i da je Vuk bar 25% pametniji od psa. A sećamo se kako si ti briljirao u vreme dok si bio „zato što sam pametan“.
Vuk se ne može dresirati a tebe, nesretniče, vodaju kao sansku kozu. Svi. I to sada svi znamo i vidimo. Sveli su te na nivo Dritana i komesara. Za dalje ne možeš da dobaciš.
I da znaš, vuk ume da prepozna zlog duha i odmah ga napade jer je jedan od retkih u univerzumu koji ume da ga vidi i pobedi, a ti si tvoje zle duhove, one najgore, pustio u sebe i oni su pobedili i pojeli tebe. Prijatno im bilo.
I zato, nemoj da se porediš sa vukovima, ne zbog vukova, jer vuk nikada nije mislio šta ovce misle o njemu, već zbog ovih mladih ljudi što nekada, greškom, upale neku od ovih tvojih televizija. Pomisliće deca da su vukovi stvarno takvi kao što si ti, pa kad ono jednom u životu stvarno sretnu vuka, zapiteće se gde im pamet beše...
Al opet, podsvest je čudo. Pričao si o vukovima a pomenuo si i tarabe. Valjda si negde između dva zloduha svestan i na koliko taraba u Srbiji piše tvoje ime,...
I zato Danilo. Danilo koji je iz kamena, ali nije bio od kamena, iz Kolašina je, ali je sada Danilo „onaj koji dolazi“ i Kolašin više ništa nije imao sa tim. Danilo je bio veza ka Lakiju Lućianu koji je, uz odobrenje svojih mentora, uspešno sarađivao sa mafijašem iz Pariza, Elijeom Eliopolusom, veza ka turcima, grcima i mediteranom. U posao je bio uključen i Arnold Rotšejn, sa svojim, odličnim konekcijama u Nemačkoj. NJujorška mafija je, planski i svrsishodno, dobila prostor da preuzme tržište istočne obale SAD. Moć i politika.
A pitanje za ovoga što kaže da samo on i još dvojica znaju gde je rudnik zlata,.. znaš li ti ko je „onaj koji dolazi?“. Kako bi znao?
Scena druga:
Reče onda Danilo neobaveštenom Radi Pašiću, sad već bez moćnog oca protektora koga je, kažu, oterao u preranu smrt i okružen sa gej generalima sposobnim za neverovatne transformacije preko noći. Reče mu Danilo, gospodski jer je gospodin bio, što Rada nikako nije mogao da shvati: „možeš i da nastaviš da radiš, ali ne možeš biti prvi!“. Rada pobesne, nešto se izlupetao stisnutih zuba, baš kao i onaj „službeni“ sa početka teksta i promeni par boja jako retko vidljivih među ljudima. Danilo: „Razmisli!“. Rada je onda nestao. Ostaće zapamćen kao čovek koji je bistu svog pokojnog oca, gle čuda izvajanu od Meštrovićeve ruke, ukrao sa očevog groba u želji da je proda nekom italijanu, velikom ljubitelju lika i dela „apostola“ Meštrovića. Tadašnja gradska vlast „nagradila“ ga je tako što je odbila molbu porodice da bude sahranjen pored svog oca u Arkadama Aleje Velikana. A Danilo je došao. Kodeks, posao, rute, pravila, krv. Stvoren je „kanal“. Jedan od najproduktivnijih i najprofitabilinijih „kanala“ u istoriji svih zimskih sportova.
To je Srbija tada.
Onda su došli komunisti. Na kosturu izdaje jednog unuka jednog dede izdali su direktivu. Na prvom popisu u „slobodnoj Jugoslaviji“ svi se u Crnoj Gori imaju izjasniti kao Crnogorci. Đilas potpisao, Đilas sproveo. U godinama koje su usledile rađali su se oni koji su od tako popisane Crne Gore napravili Monte Negro.
U međuvremenu, sa istog tog kamena, jedan drugi, rođen kao Srbin, uveden je. Išao je stepenicama proklamovanog i vidljivog. Itekako pod egom i sujetom ali je shvatao domete. Imao je i predlog, negde pred smenu tadašnjeg šefa DB-a Srbije i dovođenja policijskog generala na to mesto. Predložio je plan koji je podrazumevao integracije i dogovor sa Šiptarima, integraciju u federalnom smislu. Bez rata. Čak je obećao da će on da se pobrine za Šiptare. Gvorio je da ima kapacitet za to, sigurno, ne njegov, naravno, već izveden, ali je imao kapacitet za tako nešto. To nije bila „džentlmenska“ ponuda ali jeste bio lov u mogućem. Beograd je odabrao drugačiji put. Onda je došao oktobar. Kozmetičke promene sa puno koverti svih debljina i dezena. Integracije su i dalje bile moguće. Čak i preporučene. Uvedeni je rekao da je moguće. Sve što treba je da on bude „ujedinitelj“. Opet obećano. Opet slagano. Onda opet igra sujete, moći, ega i ludila. I naravno – krv. I danas, toliko godina posle, sve ono što su se svi kleli da tada neće dati, u međuvremenu su potpisali i predali na tacni. Svi po nešto. SVI ! I evo nas. Preparkiravamo haubice po Srbiji. I ako je po upućenima, nije kraj. A Beograd je u međuvremenu „dobio“ Marovića a sada i Abazovića. Ako već glume političare i lidere, umesto da razgovaraju sa političarima, razgovaraju sa poštarima, a sve zbog koverti i koferčića i svi pristaju na to. SVI !
To je Srbija sada.
I zato je režiser u svom „Podzemlju“, tako maestralno i tako jednostavno, samo zaspalom skriveno, lepo „nacrtao“ svet oko nas tačno takvim kakav on zasita jeste. Takvim kakvim ga „oni“ prave. Za nas. Oni koji misle da su van podruma za nas za koje misle da smo u podrumu. Slede dijalozi, tako rečiti čak i kad su nepovezani i isčupani iz konteksta dela:
„Marko, bojiš li se Boga“,..
„Misliš, bojimo li se Boga“,..
“Bolje bi ti bilo da naučiš taj tekst, to što piše, od reči do reči“...
„A šta tu fali“,...
„Fali istina“,...
„Da dragi, istina, istina, zamisli, istina!“...
„Ni jedan tekst draga moja nema istinu. Istina postoji samo u životu. Ti si istina, ti treba da budeš istina, istina tvog uverenja da to što igraš je istina, istine nema, draga moja, nema, umetnost je laž, velika laž, svi smo mi po malo lažovi“ …
„Silovali su me, tukli, šta su mi još radili, jel uopšte važno da li su oni tamo u podrumu uopšte živi“...
„Vrlo je važno draga moja, vrlo“...
„Važno je, a sebi pišeš uloge heroja, a meni ostavljaš da igram kurve“...
„Ja ne mogu da budem ono u šta ne verujem“...
„ajmooo glumciiii!“...
Negde na početku bilo je i „idem da sačekam zlikovce, da im se najebem milosne majke“... al to nema veze. Za sada.
I bi ISTINA.
I zbog tog jednog deteta - neki dan sam kao kum krstio jedno dete. Ogrnuo sam dete belom krsnicom...
Dete je ujutru, svojoj majci reklo – mama, meni je juče Bog oprao kosu,...
Amin !
Ostale tekstvoe Branka Veljkovića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
