Evo spiska učesnika i njihovih osnovnih teza.
Škola i antiškola
1. Vlajko Panović, klinički psiholog: Odrastanje danas – izazovi i odgovori
Psihološki gledano, dosta dugo živimo u stanju straha, neizvesnosti, strepnje, rekoh izmenjenog sistema vrednosti. Civilizacija uslovljava život u strahu. Dominantan obrazac vaspitanja u našem prostoru zasnovan je na zastrašivanju i uslovljavanju. Štap i šargarepa nam se permanentno nameću kao model odnosa jačeg prema slabijem kako unutar porodice tako i šire u društvu. Postoji pravilo crne propagande koje glasi da ako hoćete da sludite određenu grupu, pojedinca ili narod, vi mu istovremeno ponudite obilje kontradiktornih informacija. Čovek u takvim okolnostima gubi reper i, otupljujući svoja čula i mogućnosti za adaptaciju, postaje umrtvljen. On otupljuje u emocijama i njemu kao da ništa više nije sveto. To je nametnuto spolja i godinama se na tome sistemski i sistematski radi. Ovaj prostor dugo bombarduju različitim i kontradiktornim informacijama. Uzmimo za primer uslovljavanje evropske zajednice i interpretaciju naših medija. Najpre pročitamo vest koja potiče iz dobro obaveštenog izvora da ćemo biti primljeni u EU, da bi kroz nekoliko dana novinar, pozivajući se takođe na dobro obavešteni, ovaj put drugi izvor, napisao da je naš status takav da ćemo biti primljeni, ali sa tri tačke. Na taj način se iscrpljuje mogućnost čoveka da odredi prioritete, čime on počinje da neguje svoju grublju stranu. Globalne promene uslovljavaju iscrpljivanje ljudskih resursa za adaptaciju, a čitav naš život je adaptiranje na nove ljude, nove ideje, nove mogućnosti, jer suštinu života čine promene nametnute spolja ili iznutra. Danas ćete videti mnogo ljudi koji nemaju radost u sebi. Okrenuti napolje, oni očekuju ili štap ili šargarepu. Oni se nalaze izvan sebe. Svoju svest su izbacili iz sebe, nemaju smirenja i strpljenja i nekada je dovoljan mali povod da ih potakne na agresivnost. A civilizacija od malih nogu neguje agresivnost. Suprotno tome Bog je stvorio čoveka sa osnovnim zadatkom da razvija ljubav.
2. Prof. dr Aleksandar Lipkovski: Reforma srpskog obrazovanja – uzroci i posledice
Nažalost, ovo što se u Srbiji oko prosvete dešava poslednjih dvadesetak godina deo je globalnog procesa urušavanja nacionalnih i državnih sistema obrazovanja u okviru Novog svetskog poretka. Problemi koje imamo mi sa PEPSI reformama, smanjenjem nivoa obrazovanosti učenika, „školi po meri đaka“, snižavanjem discipline, povećanjem nasilja, obespravljivanjem nastavnika, prisutni su u manjoj ili većoj meri u mnogim visokorazvijenim državama tzv. Zapada. Glavni vidljivi protagonista ovih procesa je DŽordž Soroš. NSP preko urušavanja škole i obrazovanja posredno vrši napad na suverenitet i nacionalni identitet svih država. Lakše je, naravno, sa osiromašenom i poniženom Srbijom. Dokle tako? Neki se već bune, primere vidimo u „novoevropejskim“ državama Istočne Evrope. Možemo li njihovim tragom, uz naš pogled na Istok, ili ćemo i dalje biti zarobljenici „protestantizma“?
3. Dr Katarina Majstorović: Evropske vrednosti?
Žan Valžan je bio lopov koji se pokajao. Ukrao je da bi preživeo. Ukrao je hleb da ne bi umro od gladi, a bio je odgovoran za još osam života. Pokajao se u sistemu u koji je jasno znao da se krađa kažnjava i bio je kažnjen. Krađa doktorata nema egzistencijalni motiv. Dopuštamo li ovu krađu? Dopuštamo li da obrazovanje nema vrednost i da laž može statistički da izbledi? Ako dopuštamo, sečemo granu na kojoj sedimo svi, bez izuzetka, a o tome odlučuju sujetni, koji će, za razliku od nas ostalih, potonuti uzburkanih sujeta. Dopuštamo da živimo u društvu u kome nije jasno da se prestup kažnjava, taman i da je motivisan željom za golim opstankom. Estetikom gledano, da bude prividno lakše, smatramo li kićenje tuđim perjem u obrazovanju novim estetskim trendom, diktatom nove paradigme nove običajnosti, analogne nekom novom Dišanovom pisoaru, ili nam ipak budi sećanje na krivicu koju nismo priznali, jer smo zataškali da smo nosili nekakav broj, 24601?
Jezik naš nasušni
4. Prof. dr Miloš Kovačević: Urušavanje digniteta srpskog jezika
Odredbe Zakona o rodnoj ravnopravnosti u suprotnosti su sa celom istorijom norme srpskoga književnog jezika, a samim tim i sa njegovim sistemskim i strukturnim pravilima. Naime, kroz čitavu svoju istoriju srpski književni jezik karakterisala je liberalna, a ne direktivna jezička politika. To znači da se pri normiranju uvek vodilo računa da rešenje bude ne samo u skladu sa strukturom srpskoga jezika nego i da bude (opšte)prihvaćeno u praksi. Zakon o rodnoj ravnopravnosti podrazumeva direktivnu jezičku politiku, tj. nametanje jezičkih oblika nesvojstvenih tvorbenosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (kao npr.: vodičica/vodičkinja, vatrogaskinja/vatrogasilja, psihološkinja, virusološkinja, filološkinja, borkinja..., a šta tek reći za bekicu – „ženu beka“, centarhalfkinju ili centarhalficu?!) ili pak leksičkosemantičkoj strukturi srpskoga jezika (npr.: da li je akademkinja „žena akademac“ ili „žena akademik“, da li je trenerka „žena trener“ ili „sportska odeća“, da li je generalka „žena general“, „generalna proba“, „generalna popravka“ ili „generalno čišćenje“, odnosno: kako glasi oblik za „ženu nosača/nosioca“: nosilica/nosilja/ nosiljka; a za „ženu dopisnika“ – dopisnica, ili za „ženu govornika“ – govornica, i da ne nabrajamo više. Date i slične lekseme ne da nisu svojstvene srpskom standardnom jeziku, nego predstavljaju nasilje nad njegovim zakonitostima, i potpuno negiranje liberalne jezičke politike. Kao da su se predlagači zakona ugledali na Hrvate, koji godinama izmišljaju reči i na silu ih guraju u jezik. Dosad su te rogobatne hrvatske kovanice kod Srba nailazile na podsmeh, a sada ni Srbima očito više nije do smejanja
5. Prof. dr Mihailo Šćepanović: Stradanje srpskog jezika u Crnoj Gori
U aforizmu Milena Milivojevića Nije crnogorski ćutati na srpskom krije se sva nevesela zbilja statusa crnogorskog jezika. Pošto se tamo šačica vlasti prilježnih lingvista poinatila, pa ne znadoše načinjeti gramatiku crnogorskog jezika, onda je vlast aktuelna našla spasonosno rešenje i angažovala dvojicu znamenitih hrvatskih lingvista Pranjkovića i Silića uz obavezno dopisivanje i poznatog domaćeg stručnjaka Adnana Čirgića. Tako se ljeta gospodnjeg 2010. pojavi na podlovćenskoj „ariji“ u cigla-crveno izmolovanim koricama Gramatika crnogorskoga jezika na izdavačkim leđima Ministarstva prosvjete i nauke Crne Gore. Knjigu je dobro kritički „protresao“ prof. Kovačević pokazujući alfabetsko pravilo da nauka ne počiva na izmišljotinama i kompromisima nego na naučnim činjenicama, a naučna činjenica je imuna na političke diktate. Tako i ovo lingvističko (ne)delo može ići pod kategoriju lingvističkih promašaja. Treba nazovijezike smestiti u postojeće granice i tako srpski jezik svesti na srbijanski, što bi omogućilo njegovo dalje teritorijalno, socijalno i svako drugo rastakanje, iz čega sledi – Ukidanje Republike Srpske, zavođenje bosanskog jezika u Bosni, baš prema davnoj Kalajevoj zamisli. Crnogorska zbilja je više nego opominjujuća. Latinizacija i izgon srpskog jezika sa prostora Crne Gore samo govori o činjenici da je ova priča smišljeno napakovana da Srbe van Srbije čekaju neveseli dani. Vidimo njihov položaj u današnjoj demokratskoj Hrvatskoj. U Crnoj Gori su građani devetog reda. Aktuelnoj crnogorskoj vlasti je uspelo ono što nije uspelo austrougarskim i italijanskim okupatorima.
6. Prof. dr Slobodan Vladušić: Likvidacija čoveka književnosti
Sem moći tumačenja, nacionalna književnost čoveku daruje i osećanje nacionalnog ponosa. O tome mogu da posvedočim iz ličnog primera. Kada sam početkom devedesetih godina počeo da studiram, Srbija je bila satanizovana zemlja pod sankcijama u kojoj je vladala hiperinflacija. Dakle, to nisu bili baš idealni uslovi za studiranje. Ali vremenom, tokom studiranja, sa mnom je počelo nešto da se dešava. Naime, kanon srpske književnosti koji sam tada usvajao zajedno sa veštinom tumačenje književnosti (i sveta), počeo je u meni da stvara osećanje ponosa. Shvatio sam da svet ne počinje sa mnom i da se neće završiti sa mnom. U dodiru sa veličanstvenošću srpske književnosti sve optužbe o našem tzv. urođenom divljaštvu, o našoj inferiornosti, necivilizovanosti, postajale su mi smešne. Postao sam svestan da je srpska književnost jedna vrednost koja ne može da se izrazi novcem i da ja ovakav kakav sam, mogu da se nastavim u njoj i da se borim za nju. Tako je, odjednom, život dobio jedan dublji smisao. Posle toga, nisam mogao da postanem ni autošovinista, niti sam se osećao inferiornim u odnosu na tzv. svet, niti sam razmišljao o tome kako da se prodam za šaku valute. I to osećanje ponosa i veština tumačenja koju sam stekao zahvaljujući svojim profesorima, proželi su me nekom tihom srećom, koja traje i dalje: to je sreća što postoji nešto kao srpska književnost, sreća što mogu da je čitam bez prevoda, sreća što mogu da učestvujem u njoj, i da preko nje budem deo jednog boljeg, istinitijeg i vrednijeg sveta.
Jasno je da Megalopolis, odnosno transnacionalna oligarhija u nacionalnoj književnosti i njenom proučavanju vidi neprijatelja. Za razliku od demokratije u kojoj izabrani predstavnici vladaju za i u ime naroda koji ih je izabrao, pa u principu žele da taj narod bude što bolji, ogligarhija želi da narod pretvori u masu robova, kako bi se njima lakše vladalo. Zato je čovek književnosti neprijatelj. Veština tumačenja tog čoveka čini otpornim na tehnike manipulacije svesti i propagande, budući da je on u stanju da ih razotkrije, dok ga osećanje ponosa, koje nastaje nezavisno od novca, čini otpornim na mogućnost potkupljivanja i očaravanja svetlostima potrošačkog društva. Čoveka književnosti zato treba likvidirati.
Univerzitet se urušava
7. Prof. dr Đorđe Čantrak: Industrijalizacija obrazovanja
I na kraju, šta smo dužni Srbiji i otačastvu? Mudrost, dobrotu, hrabrost i poštenje. Zemlju, koja ostaje za budućnost naše dece. Kako postići? Red – održivi razvoj u svim segmentima društva. Odlično obrazovanje i zdravstvo. Povratak i saradnja sa našom dijasporom. Čista proizvodnja. Čista priroda. Zdrava hrana. Čista i dovoljna energetika. Energetska efikasnost.
8. Dr Nikola Stamenković: Viljem DŽejms o devalviranju doktorata
9. Prof. dr Zoran Čvorović: O korupciji u visokom školstvu (na primeru afere „Indeks“)
Glavni razlozi zbog kojih Srbija ostaje bez lekara, inženjera, farmaceuta, stomatologa, dobrih majstora, vozača, kuvara su nezaposlenost, korupcija, negativna selekcija, partokratija, bezakonje, koji u zbiru daju utisak besperspektivnosti. Umesto profesionalne i moralne obnove sudske vlasti, od sudija i tužilaca se formira autonomna pseudoelitistička struktura, koja treba da bude nezavisna u odnosu na volju naroda kao nosioca suverenosti, ali ne i na pare iz zapadnih projektnih kanala. Radi se o dugoročnom planu okupatora da zagospodari jednom zatvorenom, malobrojnom i staleški povezanom (otuda jednostavna za kontrolu), a za unutrašnju suverenost ključnom granom vlasti, čijom će se kontrolom uspešno anulirati svaki budući pokušaj izbornog osvajanja slobode kroz zakonodavnu i izvršnu vlast. I dok naivni Srbi veruju da će im briselski Deda Mraz raspakivanjem poglavlja 23 darovati magično sredstvo iz superiorne arijevski civilizacije za eliminisanje korupcije, drugosrbijanci i ovejani korupcionaši imaju mandat da tokom procesa pridruživanja izgrade čvrstu kolonijalnu strukturu vlasti u Srbiji, koja će pseudoimperiji obezbediti monopol nad Balkanom, a njihovim kvislinzima monopol u vlasti, time i u korupciji.
Gimnazija u Čačku, u petak 13.januara u 11časova, a direktanr prenos na sajtu Unije sindikata prosvetnih radnika na linku: https://unijasprs.org.rs/
Izvor: Pravda
