Danas se navršavaju 24 godine od događaja u selu Račak, na Kosovu i Metohiji, kada su 15. januara 1999. u akciji srpskih snaga bezbednosti razbijene terorističke grupe tzv. OVK, koje su ilegalnim putevima sa teritorije Albanije upale u Srbiju i na Kosovo.
Taj događaj iskorišćen je za optužbe protiv SR Jugoslavije i Srbije, jer su navodno u Račku ubijeni civili, a kasnije i kao povod za agresiju na našu zemlju i nezapamćen zločin NATO-a u Evropi kakav nije zabeležen posle Drugog svetskog rata.
O agresiji 19 zemalja severnoatlantske alijanse na nezavisnu državu SR Jugoslaviju, na Srbiju i Kosovo, o Račku i fabrikovanju laži za „Politiku” govori legendarni general Vladimir Lazarević, komandant Prištinskog korpusa i Treće armije Vojske Jugoslavije, kasnije i zamenik načelnika Generalštaba VJ.
„Sve zlo stiglo je na Kosovo dolaskom misije OEBS-a na čelu sa Vilijamom Vokerom, svetski poznatom po izazivanju nemira u nezavisnim državama poput Nikaragve i drugim širom sveta i 1.400 članova Kosovske verifikacione komisije. Ta KVK je bila velika međunarodna prevara, jer ni zločinac Voker, ni verifikatori nisu skrivali svoju nameru – da se po svaku cenu na Kosovu izazove sukob sa pripadnicima srpskih snaga bezbednosti i da se, potom, Srbi proteraju sa KiM.
OEBS i KVK su imali zadatak da konsoliduju, reorganizuju i transformišu, ali i naoružaju terorističku OVK, razbijenu posle neuspelih priprema i pokušaja da u oktobru te godine podignu ustanak.
Poraženi teroristi su bili raštrkani po planinama Kosova i trebalo ih je ponovo okupiti i grupisati u vojne jedinice na teritorijama Makedonije i Albanije, kako se javno govorilo, i spremne ubaciti na teritoriju SRJ i Srbije, odnosno Kosova.
Trebalo ih je spremiti, javno se pričalo „za ratno kosovsko proleće”. Ali, svakako, i naoružati ih, jer su naše bezbednosne snage, razbijajući ih, od terorista oduzele i zaplenile ujesen 1998. na stotine tona modernog naoružanja, automatskih pušaka, teških mitraljeza, protivoklopnog oružja, ogromne količine municije, mina i drugog eksplozivnog materijala i naoružanja najsavremenije proizvodnje, kaže u razgovoru za naš list srpski vojskovođa.
Šta se znalo i šta se sve događalo na Kosmetu neposredno pre 15. januara 1999. godine?
U poslednjim mesecima 1998. i početkom 1999. SUP u Uroševcu, u čijem su sastavu bile jedinice policije opština Kačanik, Štimlje i Štrpce, registrovao je brojne provokacije terorista i napade na civile. To je veoma dobro opisao Bogoljub Janićević u knjizi „Račak – potpuna istina” u saradnji sa novinarom „Politike”, dopisnikom iz Prištine u tom periodu, Zejnelom Zejnelijem.
Najviše i najbrutalnijih napada bilo je na putu Štimlje – Suva Reka, kroz Crnojevsku klisuru, gde je u zasedama i prepadima ubijeno 25 civila, policajaca i vojnika, a čak 35 osoba kidnapovano.
Operativna saznanja SUP Uroševac govorila su da je na području Nerodimlja, po dolasku OEBS-a i KVK i periodu od kraja septembra 1998. do sredine januara 1999. godine, bila takozvana 161. brigada OVK, sa sedištem u Račku, a koju je predvodio ozloglašeni terorista Šukri Buja. Ova paravojna formacija imala je zaduženje za likvidacije, zločine, monstruozna ubistva, kidnapovanje i mnogo toga protiv stanovništva na Kosovu i Metohiji.
Da li se znalo da se nešto priprema, kakva su saznanja snaga bezbednosti SR Jugoslavije i Srbije bila o namerama NATO-a?
U tom periodu imali smo pet centara centara bezbednosti u Prištini, Kosovskoj Mitrovici, Gnjilanu, Prizrenu i Peći, od kojih su svakodnevno stizali obaveštajni podaci o pripremama za napade i likvidaciju Srba i drugog nealbanskog življa, ali i Albanaca lojalnih SR Jugoslaviji. Bilo je, bukvalno, ponavljanje scenarija sa pijace Markale 1994. u Sarajevu.
Postavljan je eksploziv na pijacama u Podujevu, Prištini i Mitrovici, stradali su civili, u najvećem broju Albanci i, što je zanimljivo, na sve to međunarodna zajednica nije reagovala. Jasno nam je bilo da se sprema nešto veće i opasnije. Onda je 14. decembra 1998. pokušan upad više od 150 terorista takozvane OVK iz Albanije na Kosovo. Pošto su teroristi ušli ilegalnim putem preko noći na Kosovo, pred jutro su između Paštrika i Prizrena razbijeni i svi likvidirani, a njih osam je zarobljeno.
Nepun sat kasnije na mesto okršaja stigli su verifikatori, koji su registrovali šta se sve dogodilo i zapisali u zvaničnom izveštaju da su teroristi ušli sa teritorije Albanije i da su bili do zuba naoružani. Kada su na saslušanju o svim zločinačkim namerama i planovima progovorili i zarobljeni teroristi, sve je takođe zvanično zapisano.
Jednostavno verifikatori nisu imali ni kuda, ni gde... A bilo je, mora se reći, među njima i poštenih i savesnih, koji su sarađivali sa našim timovima za saradnju sa NATO. Elem, o tome se ćutalo tačno mesec dana, ali nije se u OEBS-u i KVK i kod Vilijama Vokera sedelo skrštenih ruku, smišljali su podlosti i onda izmislili Račak, i lažima i neistinom sve to iskoristili kao povod za napad i agresiju na našu zemlju samo dva meseca posle tog događaja. I sve po planu i uz pomoć Cije i Pentagona.
Ima li uopšte nekih dilema oko Račka danas, 24 godine kasnije?
Dve su stvari osnovne oko eventualnih dilema, mada mislim da ih uopšte nema. Prva je svakako jedinstvena odluka tužilaca u Hagu da se odbaci prva tačka optužnice u postupku protiv predsednika Srbije Slobodana Miloševića, a kasnije i protiv svih srpskih političara i vojnih starešina izvedenih pred tribunal, a u kojoj je bila optužba za navodni masakr srpskih policajaca i vojnika u „Jaruzi” pored Račka.
Jedan od haških istražitelja, mislim da je to bio poručnik Viljem Keli, iskoristio je satelitske snimke NATO-a od tog 15. januara 1999. godine. NATO je snimao sve što se zbiva na sedam velikih i nekoliko mini-lokacija i Keli je utvrdio da je na dve mini-lokacije bilo sedam ubijenih terorista OVK, na jednoj tri, a na drugoj četiri.
Tog prepodneva, 15. januara 1999. godine, po naređenju šefa misije OEBS-a zloglasnog Vilijama Vokera u „Jarugu” je, a ne zna se odakle, dovezeno još četrdesetak ubijenih terorista, skinute su im uniforme i presvučeni su u civilnu odeću.
Voker je proglasio masakr nad civilima od strane srpske policije i vojske, mada se znalo da nijedan srpski vojnik nikada tamo nije učestvovao ni u kakvim dejstvima. Ta prevara je odmah otkrivena, laž Vokera je razgolićena. Najpre od strane Danice Marinković, sudije i srpskog istražnog tima u Prištini, koja je prva stigla u Račak i, kasnije, pred Haškim tribunalom dokazala argumentovano da ni jedan civil nije ubijen, odnosno da je to bila gnusna laž Vokera.
U svojoj knjizi „Sudija u ratu i miru”, ova hrabra Srpkinja i izuzetna žena, sudija profesionalac, zapisala je sve o ovoj prevari u Račku, ali i šta je sve proživela posle NATO agresije, sve o Hašimu Tačiju i Fatmiru Limaju i drugima.
Ova prevara je utvrđena odmah i angažovanjem srpskih i međunarodnih patologa u Prištini na čelu sa prof. dr Vujadinom Otaševićem i gospođom Helen Rante, patologom iz Finske. Decidirano su obdukcijom dopremljenih leševa iz Račka u Prištinu utvrdili da su svi imali prostrelne i ustrelne rane, a da im je civilna garderoba u koju su bili preobučeni – bila neoštećena i, posebno, da nije bilo nijednog civila među žrtvama.
Druga stvar došla je iz Francuske, članice NATO-a, u kojoj je prošle godine visokotiražni dnevni list „Mondo” objavio na naslovnoj strani tekst o Račku pod naslovom „Najveća svetska laž u 20. veku”…
Voker je ovih dana izjavio da će objaviti knjigu o Račku, imate li neku poruku za njega?
Pošto je njegova laž definitivno dokazana i osuđena od strane svih, stručne i međunarodne javnosti, bilo bi najpoštenije, makar i da se ne kaje za ona zla i zločine koja je učinio, da prizna da je prevario međunarodnu zajednicu i svet.
Izvor: Politika
