Piše: Milivoje Pavlović. profesor Fakulteta za kulturu i medije
U Crnoj Gori se lako došlo do saglasnosti oko opredeljenja da himna bude neka pesma iz dubine istorijskog pamćenja, ali put do konkretnog dela koje će stajati na pijedestalu državnog amblema ipak nije bio jednostavan.
Najstarija crnogorska himna je pesma Jovana Sundečića „Ubavoj nam Crnoj Gori”. Izvedena je prvi put javno 17. oktobra 1870. u Cetinjskoj čitaonici, posle čega ju je knjaz Nikola Prvi Petrović proglasio državnim znamenjem. Ha premijeri himnu je pevalo Srpsko pjevačko društvo „Jedinstvo” iz Kotora. Melodija je sličnog ritma kao „Svetosavska himna”, a za hor je doterana rukom Antona Šulca, predvodnika ovog kotorskog društva.
Mnogo dublji trag ostavila je rodoljubiva pesma „Onamo, ’namo”, za koju mnogi pogrešno misle da je bila crnogorska državna himna. NJen autor je knjaz Nikola, upravo onaj koji je za himnu proglasio slabašnu pesmu Jovana Sundečića.
Pesmu „Onamo, ’namo” porodio je kosovski mit, koji je krajem 19. i početkom 20. veka opsedao svest mnogih umetnika i javnih delatnika. Kako je jednom zapisao Jovan Skerlić, poraz na Kosovu (i san o oslobođenju svete srpske zemlje od turskog ropstva) obasjavao je celu srpsku narodnu i umetničku poeziju „kao što je (...) požar Troje obasjavao celu grčku starinu”.
Knjaz Nikola Prvi Petrović pesnički je naslednik svog velikog pretka P. P. NJegoša, koji je u „Gorskom vijencu” definisao neku vrstu zadatka budućim osvetnicima Kosova: „Neka bude borba neprestana – neka bude što biti ne može”.
Pesma je napisana 1867. Prvi put je objavljena na 1. stranici novosadske „Danice” u broju 31 od 10. novembra 1867. Na poslednjoj stranici istog broja objavljen je notni zapis ove „pjesme svijetlog Kneza Nikole Prvog”, s napomenom da ju je u četiri glasa složio D. Fioreli u Kotoru. Iste godine objavljena je i na 60. stranici godišnjaka „Orlić”, koji je izlazio na Cetinju.
Odmah po objavljivanju, pesma je snažno odjeknula u čitavom Srpstvu. Laza Kostić nazvao ju je „kosovskom osvetnicom”. NJom je „srpski narod dobio nešto što nema nijedan drugi narod: obnovu Dušanovog carstva i pesnički dar kakav nijedan pesnik do sada nije ponudio svom narodu”. U „Knjizi o Zmaju” Laza euforično piše o „vili Nikolinoj”, koja je ispevala himnu lepšu od ruske, mađarske i engleske.
Neko vreme knjaz Nikola je, zahvaljujući ovoj pesmi, popularnošću kod naroda i pesničkom slavom nadmašivao čak i NJegoša, svog prethodnika na tronu i u poeziji.
U srpskim krajevima koji još nisu bili oslobođeni turske ili austrijske okupacije pesma je imala sve atribute nacionalne budnice. O tome svedoči i ovaj telegram poslat iz Sarajeva knezu-pesniku januara 1896. godine od strane rodoljubive srpske omladine:
„Tvoje ’Onamo, ’namo’ zabranuju ovamo...”
Tokom intenzivne rasprave o budućoj crnogorskoj himni, 1993, ova pesma je bila u središtu pažnje. Ustavna komisija Crne Gore čak je sačinila i predlog o ozvaničenju ove pesme, ali ta ideja nije dobila podršku političkih i drugih činilaca. Čuli su se komplimenti upućivani uverljivoj melodijskoj liniji, ali su stavljene primedbe pojedinim delovima teksta. Posebno je oštro prigovarano zbog stihova koji se odnose na krajeve koji ne pripadaju Crnoj Gori.
Iz nešto drukčijeg poetskog, etnografskog, pa i geokulturnog korpusa izronila je treća crnogorska popularna himnična pesma „Oj svijetla majska zoro”. Ima jednostavnu melodiju, dobro poznatu Crnogorcima različitog uzrasta, i nekolike tekstovne varijante.
Pod naslovom „Oj junaštva, svjetla zoro” pesma je prvi put odjeknula sa beogradske pozornice davne 1863. godine, prilikom izvođenja „junačke igre u tri razdjela s pjevanjem”, čiji je naslov „Boj na Grahovu ili krvna osveta Crnoj Gori”.
Prema „Pozorišnoj liri”, tadašnja verzija pesme glasila je:
Oj junaštva, svjetla zoro,
majko naša Crna Goro!
Na tvojim se vrletima
razbi sila dušmanima.
Jedina si za slobodu
ti ostala srpskom rodu.
Dat će Bog i Sveta Mati
da se jednom sve povrati.
Autori komada su Jovan Car i Obrad Vitković, a autor pesme se ne navodi. Melografski zapis ove pesme objavio je Nikola Hercigonja u okviru „Zbornika partizanskih narodnih napeva” (1962).
Jedna verzija ove pesme, očišćena od „nanosa srpskog nacionalizma”, pripisuje se Sekuli Drljeviću, koga istoriografija kvalifikuje kao „crnogorskog ustašu”. U knjizi Drljevićevog istomišljenika Savića Μ. Štedimlije „Osnovi crnogorskog nacionalizma”, objavljenoj u Zagrebu 1937, pesma se navodi kao „himna crnogorskih gorštaka”. Drljeviću, koji je označen kao autor stihova, Štedimlija u istoj knjizi pripisuje ulogu koju je kod Hrvata imao Starčević. U ovom izdanju pesma ima šest strofa.
U knjizi Sekule Drljevića „Balkanski sukobi”, publikovanoj u Zagrebu 1944, pod ustašama, sedam strofa ove pesme, pod naslovom „Vječna naša”, donosi se na uvodnom mestu, s jasnom naznakom da je potpisnik knjige i autor pesme.
Politička i kulturna klima stvorena pripremama za referendum o crnogorskoj samostalnosti išle su naruku ovoj pesmi, pa su njene četiri strofe (prva, druga, peta i sedma iz Drljevićeve verzije) 12. jula 2004. postale zvučni amblem Crne Gore. Posle oštre javne rasprave, u kojoj je, pored ostalog, ukazivano da se novim amblemima želi izbrisati svaki trag srpskog karaktera Crne Gore, Narodna skupština donela je toga dana Zakon o državnim simbolima i Danu državnosti Crne Gore. Ukaz je objavljen u „Službenom listu Republike Crne Gore” broj 47 od 12. jula 2004. Grb Crne Gore, po ovom zakonu, u obliku je zlatnog krunisanog dvoglavog orla, uzdignutih krila, sa skiptrom u desnoj i šarom u levoj kandži na crvenoj osnovi. Crnogorska zastava, koja je dotle bila istovetna srpskoj (Ustav Knjaževine Crne Gore iz 1905. takođe kaže da su narodne boje „crvena, plavetna i bijela”), dobila je jarku crvenu boju sa grbom na sredini i zlatnim obrubom.
U članu 6 ovog zakona navodi se da je crnogorska himna pesma „Oj svijetla majska zoro” (bez podataka o melodiji, i bez partitura), dok članovi 21–25 uređuju modalitete njene službene upotrebe i zaštite. Za Dan državnosti određen je 13. jul.
(iz knjige „Srpska znamenja – zvuci, boje, oblici”, u izdanju Čigoje)
Izvor: Politika
