Piše: dr Ivan Pajović
Transformacija JP Pošta Srbije iz preduzeća sa državnom vlasništvom u akcionarsko društvo predstavlja perfidni privremeni segment u planu privatizacije ovog vitalnog dela funkcionisanja države i društva. Zvaničnici istupaju u javnosti sa tezom da će transformacija vlasništva doprineti optimizaciji poslovnih rezultata, efikasnijem sistemu i procesima… Naravno, tu je i neizostavna „briga o zaposlenima”. Potpuno je jasno da je u pitanju čista demagogija, jer puka promena vlasništva ne može uticati na rečeno. Ali može uticati na oblik upravljanja, jer rukovodstvo Pošte više neće imenovati Vlada Srbije niti uticati na plan poslovanja, kao ni na izbor direktora. O tome će odlučivati skupština akcionara. Za početak to znači mogućnost uvođenja stranog menadžmenta, koji bi predhodio potonjem uvođenju stranog kapitala. Korporativizacija Pošte zapravo je perfidni metod uvođenja stranog faktora u vlasništvo nad firmom, što je bez sumnje plod dogovora sa međunarodnim političko-finansijskim institucijama koje vrše višestruki uticaj na vlast u Srbiji. Prema njihovom mišljenju i planu, sve što je državno u Srbiji mora se pretvoriti ili u društvo sa ograničenom odgovornošću, ili u akcionarsko društvo. Reklo bi se da će se uvek birati druga varijanta.
Slična je situacija i sa Elektroprivredom Srbije. Krajem prošle godine Nadzorni odbor EPS-a dao je predlog Vladi Srbije da promeni oblik vlasništva preduzeća u zatvoreno akcionarsko društvo sa 100% akcija u državnom vlasništvu. Naizgled – ništa strašno, država ostaje i dalje vlasnik. Međutim, već koliko sutra moguća je promena forme u otvoreno akcionarsko društvo ili dokapitalizacija, čime bi se otvorila vrata za ulaz stranog kapitala, tj. vlasništvu stranaca. Uz sve to vodi se dugotrajna medijska halabukao oko toga da je EPS najveći gubitaš i da enormno košta državu koja mora za njega da izdvaja budžetski novac. Namerno se prenebregava činjenica da je u nekim ranijim vremenima ova firma u državni budžet uplaćivala i do 900 miliona evra. Naravno, i u ovom slučaju govori se kako će promena vlasništva „doprineti maksimizaciji efikasnosti poslovanja, uspostavljanju efikasnog sistema upravljanja i vođenja poslova, racionalnijem korišćenju kadrovskog potencijala i povoljnijim uslovima za efikasnije otvaranje tržišta, ostvarenju zadatih ciljeva”, i td. i td… Nije jasno šta ih je do sada sprečavalo da budu tako efikasni. Dakle, isti narativ kao sa slučajem Pošte Srbije.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 16, 2023
Da stvar jeste još i gora govori podatak da je Vlada Srbije (doduše medijski veoma tiho) obznanila Strategiju državnog vlasništva i upravljanja preduzećima u vlasništvu Srbije od 2021. do 2027. prema kojoj bi sva javna preduzeća trebala da pređu u oblik DOO (društva sa ograničenom odgovornošću) ili AD (akcionarsko društvo). Drugim rečima, plan je da se do 2027. godine učini sve kako bi se na perfidan način omogućilo stranom kapitalu da pokupuje sva srpska javna preduzeća i praktično stavi Srbiju u nevidljive okove stranaca. Suština je u tome da se javna preduzeća ne mogu privatizovati, a akcionarska društva mogu. Namera je potpuno jasna. Nikome nije palo na pamet da ovakvu odluku od životnog značaja za Srbiju i njen narod iznese na javnu raspravu. Razumljivo, jer bi se naišlo na ozbiljan otpor ljudi koji misle sasvim drugačije.
Nije zgoreg podsetiti se kako su naši preci mukotrpno stvarali državu i njenu stratešku strukturu, čega je pošta neizostavni deo. Još u doba Karađorđeve uprave Srbijom, Praviteljstvujušči sovjet (tadašnja ustanička vlada) je 1805. godine organizovao mrežu za prenos pisama za potrebe vojske i organa vlasti, a 1811. otvaraju se prve menzulane za prenos usmenih i pisanih saopštenja za potrebe države. Prvim Hatišerifom od 29. avgusta 1830. godine Srbija je dobila ovlašćenje da organizuje poštansku službu. Ovaj podatak govori kako se još tada shvatalo koliko je poštanska služba značajna za finkcionisanje države. Knez Miloš početkom 1835. izdaje ukaz: „Zavesti i urediti pošte i upravljati njima”. Prva pošta otvorena je na Kalemegdanu 1840, a tri godine kasnije izdat je prvi zakonodavni akt kojim se postavljaju osnovni principi pošte kao javne službe… Očigledno je došlo vreme u kom neko misli da pošta više ne treba da bude javna služba u interesu građana, već privatna firma u službi profita.
I tako, dok srpski narod hipnotisano gleda najprljaviji televizijski program u istoriji postojanja televizije, belosvetski džeparoši (eufemistički zvani „strani investitori”), uz pomoć onih koji se predstavljaju kao vlast, a zapravo su izvršitelji okupacionih direktiva, spremaju se da otmu ono što je u Srbiji najvrednije, što je kao državno vlasništvo stvarano dve stotine godina i predstavlja strukturu od nacionalne životne važnosti. Kada bude prodato sve što je vlasništvo srpske države, a ujedno i celog srpskog naroda, taj će se narod naći u nevidljivim okovima svog najgoreg neprijatelja sa kojim se u istoriji susreo. Ukoliko se podli scenario belosvetskih pljačkaša ostvari i srpski narod preko toga pređe prećutno, onda je potpuno istinita poslovica koja kaže: „Niko nije nesrećan bez sopstvene krivice”.
Ostale tekstove Ivana Pajovića pogledajte OVDE.
Izvor: Pravda
