Piše: Miodrag Zarković
Nema rusomrzačkog liberala u Srbiji koji ne bi potpisao gornji opis rusko-ukrajinskog sukoba. Pokažite, međutim, taj isti opis srpskim rusoljupcima i, da se kladimo, jedan značajan deo njih takođe će da bude saglasan.
I to ne mora nužno da bude loš znak - ukoliko su svi ti ljudi u pravu. Ako je stanje na samom terenu baš takvo, ako su ruska država i vojska zbilja pokazale sve pobrojane slabosti i uletele u preskupu avanturu iz koje sada ne mogu da se izvuku, onda je razboritost srpske javnosti na zadivljujućem nivou. Moglo bi se u tom slučaju još reći i da je Srbija ubedljivo najrazumnija sredina današnjice, gde su čak i ideološki suprotstavljene skupine, kao što su rusomrsci i rusoljupci, pretežno u saglasju oko osnovnih, maltene nespornih činjenica. Svaka zato čast takvoj srpskoj javnosti!
Ali, šta ako nisu u pravu?
Šta ćemo da radimo ako se nekim suludim čudom ispostavi da je opis sa početka ovog članka zasnovan na samim lažima, na namerno ili slučajno iskrivljenim tumačenjima i nezapamćeno histeričnoj Zapadnoj propagandi? Kako bi u tom slučaju izgledala srpska javnost?
Pa, izgledala bi bezumnije čak i od jednog među glavnim oruđima zapadne propagande.
”Velika većina stanovnika Bahmuta, sa kojima smo razgovarali tokom našeg boravka tamo, raspoložena je proruski”, rekao je DŽejms Andre, izveštač kanala ”Frans 24” u emisiji od srede 11. januara, u okviru koje je prikazan i njegov prilog sa najužarenije tačke prve linije fronta. Prilog je snimljen sredinom decembra, kada je Andre sa saradnicima boravio u Bahmutu i snimio zaista zanimljiv, profesionalan i uravnotežen izveštaj. Poseban naglasak u izveštaju stavljen je na lične drame zatečenih stanovnika: novinari su uzeli izjave od jedne lokalne devojke, izrazito proukrajinski nastrojene, koja sa svojim momkom napušta svoj stan razoren granatama i odlazi na zapad Ukrajine, ali su takođe obavili razgovor i sa njenim ocem i braćom, sa kojima ona inače više ne razgovara, a koji su proruskog usmerenja i stoga odbijaju da se isele, iako je njihova kuća takođe u predelu neprestanih artiljerijskih udara. U propratnom komentaru iz studija, Andre je pojasnio da je ”oko 90 odsto” stanovnika Bahmuta već napustilo grad, pri čemu su neki otišli istočno u Rusiju a neki zapadno na teritorije koje kontroliše Kijev, te da je Bhamut i pre ratnih razaranja bio ruskojezična sredina gde je podrška Moskvi verovatno bila većinska.
U prilogu sa terena viđene su još i scene iz tamošnje vojne bolnice, smeštene tek neki kilometar od rovova, a u koju neprestano pristižu ranjeni ukrajinski borci; Andre je posvedočio da je on sa ekipom za svega sat vremena boravka video petoro ambulantnih kola kako dovoze ranjenike, a da mu je osoblje reklo da samo u ovu bolnicu (koja nikako nije jedina na tom području) pristiže preko 100 ranjenih vojnika dnevno.
”Frans 24” je francuski servis na engleskom jeziku. Kao takav, ne može da ne bude sredstvo francuske, dakle zapadne, propagande. Gledaoci ovog kanala, međutim, sada znaju: 1) da ukrajinske snage u Bahmutu zaista trpe ogromne gubitke; 2) da u gradu i dalje ima običnih stanovnika, koji, ako je DŽejmsova procena tačna, broje oko sedam ili osam hiljada ljudi, i 3) da je raspoloženje preostalog naroda izrazito prorusko, a da je takvo usmerenje bilo preovlađujuće i pre nego što je Rusija počela specijalnu operaciju pre deset i po meseci.
Pratioci srpskih glasila, avaj, pretežno nisu upoznati sa gornjim stavkama. Ona ista srpska javnost sa početka članka, koja je laserski precizno ustanovila sve moguće greške i zablude i uvidela svu nestručnost ruske države i vojske, u ovom trenutku nema pojma o tome kako stvari zaista stoje na tačkama najžešćeg, neposrednog sukoba ruske i ukrajinske vojske.
To ne može da ne bude i odgovornost pisca ovog članka. Oko pet meseci proveo sam prošle godine u Donbasu, a određeno vreme bio sam čak i jedini srpski izveštač iz ratnog područja. Dakle, na meni je bilo da srpsku javnost upoznajem sa istinom. Na tom zadatku morao sam da računam sa tim da neprijatelj, kako se kaže, neće mirovati, već da će na sve načine probati da sakrije ili iskrivi ili obesmisli istinu o dešavanjima na istoku Evrope. Očigledno je da, barem u jednoj meri, nisam nadjačao rusomrzačke i prozapadne propagandne narative. Moguće da nisam bio dovoljno ubedljiv, ili dovoljno vešt, ili dovoljno glasan, u javljanjima i prilozima iz Donbasa. To je moja krivica.
Nisam, ipak, odgovoran za sve što ne valja na srpskoj medijskoj pozornici.
Na primer, nije postojala realna mogućnost da se javim iz Bahmuta, a pogotovo ne iz delova grada koje drži ukrajinska vojska. Uopšte, područja pod kontrolom Kijeva za mene su sasvim nedostupna, jer sam odavno na ukrajinskim crnim siskovima predviđenih za hapšenje, ako ne i odstrel. O tome kakvo je raspoloženje naroda u Bahmutu i koliko ranjenih ukrajinskih vojnika pristiže svakog dana u tamošnje bolnice morao je da javlja neko drugi. Nije da u srpskoj javnosti nema novinara zaposlenih u prozapadnim medijskim kućama, koje bi bez poteškoća mogle da im obezbede pristup bilo kom lokalitetu sa ukrajinske strane sukoba.
Isto tako će neko drugi morati da preuzme odgovornost za to što u srpskoj rodoljubivoj, samim tim i rusoljubnoj javnosti, defetizam ne samo da je prisutan, nego najčešće ostaje i bez ikakvog odgovora. Štaviše, doživljava se kao odraz kakve ”objektivnosti”! Jer šta je, ako ne defetizam, to kada navodni ”stručnjaci” tvrde na primer da su ”Rusi mislili da će ih narod Ukrajine dočekati sa cvećem u rukama”?!
Ono, sasvim je moguće da je neko od ruskih oficira ili mislilaca bio u takvoj zabludi, ali nesporno je reč o retkim, takoreći izolovanim slučajevima. Postoji, međutim, obilje dokaza da je ogromnom većinom ruska javnost, a svakako i ruska vojska, bila savršeno upoznata sa tim da će u Ukrajini mahom nailaziti na raspoloženje koje je ili otvoreno neprijateljsko, kao što je slučaj sa Kijevom i okruženjem, ili potpuno nespremno da se okrene protiv Kijeva, kao što je slučaj sa recimo Melitopoljem.
Pošto je grad Zaporožje i dalje većim delom u ukrajinskim rukama, Melitopolj su ruske vlasti proglasile privremenim sedištem Zaporoške oblasti. ”Apsolutno nemaju poverenja u lokalne kadrove, vidiš da su rukovođenje gradom potpuno prepustili ljudima iz Donbasa”, primetio je Mihailo Medenica dok smo, zajedno sa Natalijom Timofejevom, kao izveštači JuTjub kanala ”Helmkast” početkom maja bili upravo u Melitopolju. I zaista, od svakodnevnih potrepština pa do složenijih logističkih zahteva, sve vreme smo bili upućeni na ljude iz Donbasa, pretežno iz Luganska (koji, za razliku od Donječana, ipak nemaju pune ruke posla kod kuće pa im je bilo lakše da se posvete zadacima na drugim oslobođenim područjima). I nismo ćutali o tome. Naprotiv. Ko je čuo, čuo je. Jedan deo njih koji su čuli, očigledno nam nije poverovao. Neki među njima imaju svoje emisije gde goste razne stručnjake i ”stručnjake”, a koji sami vrlo često ponavljaju tezu o zabludi Rusa da će biti dočekani ”sa cvećem u rukama”; koliko mi je poznato, ni u jednoj od tih emisija dotičan stav nije bio podvrgnut ozbiljnom propitivanju i sumnjičenju, kao što bi valjda svako toliko radikalno stanovište moralo da bude. Dokazi, ili barem osnovani razlozi da se poveruju toj tvrdnji, uporno izostaju, ali sama tvrdnja ne samo da opstaje nego u srpskoj javnosti uveliko prerasta u aksiom koji se ne sme dovoditi u pitanje.
Slično je i sa ocenom da ruska vojska mora da je nesposobna čim ”već godinu dana nije u stanju da očisti čak ni Donbas”. Ruku na srce, takvo raspoloženje razumljivo je rasprostranjeno i po samim gradovima koji su svakodnevno izloženi razaranjima izazvanim ukrajinskim artiljerijskim napadima. ”Svi smo duboko razočarani što ovo traje ovoliko dugo i na ovakav način”, rekla mi je nedavno prijateljica iz Donjecka, posle još jednog od ukrajinskih napada na grad koji, pored granata, mora da se nosi i sa potpunom nestašicom vode, izazvanom od strane ukrajinske vojske. U Donjecku, Gorlovki i Makejevki, građani su uveliko izgubili živce i strpljenje - što se sve, bez ikakvog prikrivanja ili umanjivanja, videlo i u ”Helmkastovim” izveštajima odande.
Ali, na ”Helmkastu” se takođe moglo videti i kakva objašnjenja daju sami vojnici, raspoređeni po najisturenijim tačkama oko ugroženih donbaskih gradova. Moglo se videti i šta po tom pitanju govore srpski dobrovoljci, koji su godinama unazad učestvovali upravo u borbama za najtvrđa ukrajinska uporišta na Donbasu: Dejan Berić, Ninoslav Milošević, Mihalj Marton i Marko Šolaja. Svi do jednog svedočili su o tri stvari: pod jedan, da su ukrajinska utvrđenja u okolini najvećih donjeckih gradova temeljno i dugo pripremana da izdrže čak i najsnažnije ruske napade artriljerijom i avijacijom; pod dva, da na to područje Kijev tradicionalno šalje svoje najjače, najiskusnije i najobučenije jedinice; pod tri, da u svim tim naseljima i dalje živi stanovništvo koje je većinski prorusko, a koje ukrajinska vojska često koristi kao živi štit, te da zbog toga ruska i donbaske vojske izbegavaju da sravne ta naselja sa zemljom, što bi bio najsuroviji ali istovremeno i najdelotvorniji vid obračuna sa živom silom kijevske armije.
Sve te stavke nalaze svoju potvrdu i u ranije pomenutom izveštaju ”Frans 24”. Da ne bude zabune, ne treba sada izveštaje ”Frans 24” uzimati kao etalon istinitog novinarstva, bilo je i u ovom njihovom prilogu propagandnih besmislica poput one o ”višestruko većim gubicima ruske strane” (mada su se, istini na volju, ogradili rečima da su to ukrajinske tvrdnje). Ipak, onespokojavajuće je to što gledaoci francuske propagandne televizije imaju u jednoj meri podrobnija i verodstojnija saznanja o tome šta se zbilja dešava na donbaskim frontovima, nego srpska publika.
I to, naravno, ne znači da je ruska operacija na Donbasu sasvim uspela i da sve ide po planu. To zapravo niko i ne tvrdi, barem ne niko ozbiljan. Uz sva opravdanja i objektivne razloge, situacija na ratištima oko Donjecka i severno od grada ne može se doživeti kao uspeh. Sama ruska javnost vrlo otvoreno raspravlja o tome. Ali se isto tako mora priznati da je cela Luganska oblast, koja po površini nije manja od Donjecke, odavno oslobođena, a da je očišćena i cela južna polovina DNR-a, zaključno sa Marijupoljem, gradom čija je važnost prevazilazila puku geografiju.
Ili se ne mora priznati. Jer naravno, možda je srpska javnost ipak najbolje obaveštena i najtrezvenija na kugli zemaljskoj. Možda meni ne treba verovati. Možda nisu u pravu ni srpski dobrovoljci sa višegodišnjim iskustvom u borbama širom Donbasa. Možda lažu svi ti donbaski i ruski vojnici i civili. Možda laže, ma u stvari svakako laže i ”Frans 24”!
Možda je Srbija praktično jedino društvo na svetu do kojeg prodire sušta istina o ukrajinskim ratištima, a to što se ta istina, poređana u uvodu ovog članka, poklapa sa zapadnom propagandom, bože moj, šta da radimo, nismo mi krivi, zar ne?!
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
