Piše: Vladimir Dimitrijević

Koliko su opasne krivotvorine istorije?

Naši neprijatelji su stalno rovarili po istoriji Sba da bi je krivotvorili u skladu sa svojim ciljevima, koji su uvek bili srbofobski.  

Recimo, da se ne bismo  sećali da je Bosna i Hercegovina srpska po poreklu, stvoren je mit o bogomilima, iza koga su stajali Vatikan i Beč. 

Jedan savremeni naučnik, istoričar i kanonolog, dr Miodrag Petrović, uspeo je da objasni o čemu je, zapravo, reč. On je dokazao da se u srpskim srednjovekovnim spisima pod bogumilima ( koji su, inače, bili dvobošci – verovali su u, podjednako snažne, dobrog i zlog boga, a prezirali Crkvu i državu kao đavolje tvorevine ) podrazumevaju papisti, ti novi bogumili ( tako ih zove Sveti Simeon Solunski ), koji su uveli jeres „filiokve“ ( Duh Sveti ishodi i od Oca i od Sina,čime se u Svetu Trojicu uvodi manihejski dualizam). Na fresci Nemanjinog sabora protiv bogumila u crkvi Svetog Ahilija u Arilju ( zadužbini kralja Dragutina ) vidi se Nemanja na prestolu. S jedne njegove strane su episkopi u odeždama i sa oreolima oko glave, s druge strane episkopi bez oreola. Zna se da bogumili nisu imali episkope, već su prezirali crkvenu organizaciju. Jedini koji su u Nemanjino vreme imali episkope, a nisu bili pravoslavni ( predstavljeni s oreolima ) bili su rimokatolici. Upravo protiv njih je Nemanja vodio veliku borbu, jer je i u to vreme Rim pokušavao da nametne svoju vlast celom Balkanu, pa i Srbiji. Nemanja je, kao i njegovi potomci, bio spreman na političku saradnju s rimokatoličkim državama, Mlecima i Ugarskom, ali je duhovno branio identitet svog naroda, što ističu i Sava i Stefan u svojim žitijama oca, naglašavajući da je on kršten dva puta   - prvi put u Zeti  latinski, a zatim u Rasu pravoslavno. Nemanjići su davali slobodu veroispovesti rimokatolicima – Dubrovčani su imali i svoje hramove i svoje sveštenstvo u Srbiji; jedino im je bio zabranjen prozelitizam, što naročito naglašava car Dušan u svom Zakoniku. Petrović ističe:“ Vođen izvornim srednjovekovnim podacima, izveo sam i objavio zaključke o tome – ko su „krstjani“ i šta je „Crkva bosanska“.„Krstjani“ u srednjem veku, ne samo u Bosni, jesu hrišćani Istočne katoličanske (ne katoličke) crkve. Tim imenom su se raspoznavali i razlikovali od rimokatolika koji nisu smatrani hrišćanima. Sveti Sava se potpisao kao „molabnik svih pravovernih“, nazvavši ih „krstjanima“, tj. hrišćanima.  „Crkvu bosansku“ su činili „poglaviti krstjani“, što će reći – provereni i u veri učvršćeni hrišćani, koji nisu bili svešteničkog ili crkvenojerarhijskog reda, nego svetovnjaci (laici). Imali su hijerarhijski poredak na čelu sa „djedom“: gost, starac, strojnik. Djed je jednom samo pomenut u izvorima kao „episkop“, u značenju „nadziratelj“, što je ostalo iz vremena kad su Vizantinci vladali Bosnom. Inače, zvanje „episkop“ datira još iz vremena mnogo pre pojave hrišćanstva. Filip i Aleksandar Veliki postavljali su episkope u novoosvojenim gradovima, čiji je zadatak bio da nadziru poredak.   Ne samo vladar, nego i svaki oblasni gospodar u srednjovekovnoj Bosni, imao je pri dvoru „Crkvu bosansku“ kao čisto svetovnu, a ne svešteničku ustanovu. Zadatak joj je bio da – kao diplomatsko, savetodavno i arbitražno telo – štiti interese svog vladara, odnosno gospodara, bilo da se radi o diplomatiji ili rešavanju sudskih sporova, oko međa, na primer, bilo da se radi o tome da ne padnu pod uticaj rimokatolicizma, radi čega su i morali biti „poglaviti krstjani“. Rimokatolička istoriografija je uspela da zavede gotovo sav naučni svet tako što je skrenula pažnju sa rimokatolika kao bogomila, predstavljajući za bogomile i patarene krstjane u Bosni. Iz takve bajke ponikla je nova bajka o tome da je „Crkva bosanska“, budući sastavljena od jeretika krstjana kao bogomila, osnova za stvaranje danas zvane „muslimanske nacije“. Ali u toj besmislici nema istorijskog kontinuiteta za stvaranje „muslimanske“ ili „bošnjačke nacije“ zato što je „Crkva bosanska“ nestala kad je sultan Mehmed Drugi 1463. osvojio Bosnu. Nestankom „Crkve bosanske“ međutim, nisu nestali i „krstjani“, jer se oni i posle te godine pominju u turskim popisima. Pošto, dakle, „krstjani“ nisu bili bogomili, onda se ne može vezivanjem za ove stvarati nekakva muslimanska ili bošnjačka nacija. „Krstjani“, u stvari, kao većinsko stanovništvo, i „Crkva bosanska“ ne samo da predstavljaju svojevrsnu snagu državnog uređenja srednjovekovne Bosne, nego i nepremostivu branu za veći uspeh rimokatoličkih misionara.“

Dakle, Bosna i Hercegovina su, u Srednjem veku, pravoslavne i srpske zemlje. 

Ko su Kašubi?

Kad zvanična nauka „lenstvuje“, moraju se pojaviti nezvanični slovesnici, koji otkrivaju prava mala čuda. Dr Dušan Pažđerski, Novosađanin, Srbiji je otkrio drevni zapapdnoslovenski  narod, Kašube, kojih je manje od Lužičkih Srba. Ostaci su drevnih slovenskih plemena Pomorjana, koji su na Baltik stigli pre Poljaka. On kaže:“Došao sam 1999. godine iz Novog Sada u Poljsku da doktoriram i upoznao sam ljude koji odlično razumeju srpski jezik. To me je privuklo da istražujem i otkrijem da su Kašubi autohtoni slovenski narod, koji živi na najlepšim obalama Baltičkog mora. U svom rečniku imaju fond srpske govorne tradicije. Uostalom, Kašubi na jugu Baltika, imaju Srpsko selo i Srpsko jezero.  Moje analize su pokazale da se oko 51.000 ljudi u Poljskoj izjasnilo da govore kašupskim jezikom. Smatra se da osoba koje su poreklom Kašubi u Poljskoj ima oko 300.000. Kašubi nemaju status naroda, već regionalne etničke zajednice. NJihov jezik kao orginalna baština ima status nacionalnog. Oni su sačuvali svoje etničke osobine, jer vekovima žive izolovano. Osnovali su grad Gdanjsk. Uvek su imali veze sa srpskim narodom. Jedna od prestonica kašupskih knezova u srednjem veku zvala se Beograd. Taj grad, nažalost, više ne postoji. Kašubi su, kažu sami Poljaci, jedini pravi zapadnoslovenski narod. Religiozniji su od Poljaka. Natalitet im je prilično visok, iako su podvrgnuti asimilaciji i emigraciji. Bave se poljoprivredom i ribarstvom. Najveće poljske fabrike za preradu ribe i najbolji poljski primorski turistički centri su na Kašubima. Po mentalitetu su slični Slovencima. Vredni su, preduzetni, ali su gostoljubivi kao Srbi. NJihova narodna nošnja liči na našu. Odlikuje je narodni vez, koji imaju srpske košulje, kecelje i dolame. Uz to, imaju veliko razumevanje za srpsku istoriju. Jedan od najvećih kašupskih pesnika Stanislav Pestka je za vreme krize oko Kosmeta, preveo i objavio pesmu Stefana Lazarevića „Reči na mramornom stubu na Kosovu“. A, prvi naučno uređeni kašupsko-poljski rečnik Stefana Ramulta, koji je 1893. godine izdala Poljska akademija nauka iz Krakova, recenzenti su uporedili sa „Srpskim rječnikom“ Vuka Karadžića“.  

Da nije Pažđerskog, ko bi u nas obraćao pažnju na Kašube? 

Srbi u Italiji

Kada je neki Hrvat Mihizu, e da bi pokazao koliki smo „barbari“, prekorno rekao:“Vi ste svoje kraljeve bacali kroz prozor!“, on mu je odgovorio:“Imali, pa bacali!“

Dosetljivi Mihiz je, u svom stilu, ukazao na činjenicu da je istorija Srba bogata – teška, složena, katkad krvava, ali bogata. Što smo imali, pa bacali, sada treba da opet skupimo u riznicu nacionalnog pamćenja, stoga će ove crtice, ako Bog da i sreća junačka, da nas podseti na ono što je vredno rizničenja.  Da krenemo od jedne bugarštice, srpske epske pesme dugog stiha, čiji naziv potiče od glagola „bugariti“ – „tužno pevati“.    

Profesor dubrovačke književnosti na Univerzitetu u Beogradu, legendarni Miroslav Pantić, otkrio je osamdesetih godina prošlog veka zapis najstarije srpske bugarštice u rukopisu Italijana Rođeri de Pačijenca (Rogeri de Pacienza), koji je gledao kolo srpskih izbeglica iz Smedereva, i zapisao šta su pevali u gradiću Đoja del Kole (između Barija i Taranta) 1. juna 1497. godine:“Orao se vijaše nad gradom Smederevom./Nitkore ne ćaše s njime govoriti,/Nego Janko vojvoda govoraše iz tamnice:/„Molim ti se, orle, sidi malo niže/(Sidi malo niže) da s tobome progovoru./Bogom te brata jimaju, pođi do smederevske gospode/Da s' mole slavnomu despotu da m' otpusti/(Da m' otpusti) iz tamnice smederevske./I ako mi Bog pomože i slavni despot pusti/iz tamnice smederevske,/Ja te ću napitati črvene krvce tureške,/Beloga tela viteškoga.“ 

 ( Originalni zapis izgleda ovako:“Orauias natgradum smereuo nit core nichiasce snime gouorithi nego Jamco goiuoda gouorasce istmize molimtise orle sidi maolonisce dastobogme progouoru bigomte bratta zimaiu pogi dosmederesche dasmole slauono mo despostu damosposti istamice smederesche Jacomi bopomoste Jslaui dispot pusti Jsmederesche tamice Jatechul napitati seruene creucze turesche bellocatela vitesco cha“).
Srpski iseljenici, među kojima su bili i Ratko, Milica, Vučeta, Stana, Vukašin, Raško, Ruža, Vuk, odajući počast napuljskoj kraljici Izabeli, igrali su i pevali u njenu čast. 

Pred nama je pesma o robovanju Janoša Hunjadija ( Sibinjanin Janka ) u tamnici Đurđa Brankovića: Janko moli orla da smederevsku gospodu obavesti o njegovom uzništvu, da plemići daju otkup Đurđu, a on će, u znak zahvalnosti, nahraniti orla leševima pobijenih Turaka. Ova pesma je i danas razumljiva svakom pismenijem Srbinu. A iz 15. veka potiče. I sasvim je naučno dokazana     kao srpska pesma. A Sibinjanin Janko – Janoš Hunjadi, bio je uhapšen od strane Đurđevih ljudi posle poraza ugarskih krstaša u Kosovskom ( drugom ) boju  1448. godine, zato što je, pre no što je udario na Turke, pustošio srpske zemlje kao da su neprijateljske. Pošto je, kako naša narodna izreka kaže, prošao kao Janko na Kosovu,  pušten je  iz Đurđeve tamnice kada je mađarsko plemstvo platilo otkupninu  ( u stvari, odštetu srpskoj despotovini ) od sto hiljada dukata. 

Pesma je, dakle, nastala u doba kada su mnoge izbeglice, posle pada Srbije pod vlast Turaka, utočište našle na teritoriji Severne Italije, gde su poslednji Brankovići imali zamak Belgrado. 

O Srbima u današnjoj Italiji, vo vremja ono, piše Nikola Milovančev:“Izbeglice su u ove predele najpre počele da stižu iz Dalmacije i to u Trst i u Veneciju. Zato 1413. godine Veliko veće grada Trsta odlučuje da otkupi od privatnika (čak i na silu!) terene kraj tršćanskog predgrađa Kontovela (Contovela), gde bi se mogli nastaniti „Sklavi, koji su već stigli sa granice Bosne i Dalmacije“. I u Veneciji su u XV veku doseljavanja Srba bila jaka, posebno iz dalmatinskih gradova. U prvoj polovini XV veka pravoslavnih je u Mlecima bilo nekoliko hiljada, većinom Grka. Istoričar pravoslavlja u Veneciji prof. Joanis Veludis navodi da je u mletačkoj pravoslavnoj crkvenoj opštini pored Grka bilo i mnogo „Slovena, to jest Srba“ (Slabon tutesti Serbon). Nikodim Milaš, pozivajući se na Veludisa, zaključuje da je srpskoga naroda u Veneciji moralo biti dosta „… što su oni bili u stanju, u XV vijeku da sastave zasebnu svoju opštinu, a ta opština po mletačkim državnim zakonima o asocijacijama, morala je brojiti najmanje 250 članova, porodičnih poglavica, da bi mogla zakonom biti priznata, i dakle najmanje toliki je tu broj porodica srpskih moralo tada biti“.“

U tom, izbegličkom 15. veku, nastao je najstariji zapis srpske bugarštice. 

Srbi na Peloponezu

Godine 2009, izašla je, u Akademiji za konzervaciju SPC, knjiga Dimitrija Petalasa „Reči slovenskog porekla na Peloponezu ( osim toponima )“. Knjigu je preveo prof. dr Mirko Tomasović. Petalas, poreklom iz Arkadije i severoistočne Laokonije iz sela Varbica ( Vrbica, susedna je Arahova – Orahovo ), želeo je da pronađe prastare korenove svoje porodice ( od šestog veka po Hristu ) koji su slovenski – naši. NJegova porodica i zemljaci se, kaže Petalas, „između ostalog, izdvajaju neuobičajeno riđom i crvenkastom bojom kose i brade, svetloplavim očima i krupnim stasom“. Reči koje je sabrao potiču iz svakodnevnog života, poljoprivrede i stočarstva, i, po Petalasu, „gube se nastupanjem tehnokratske civilizacije, kao i sa posvudnim prisustvom televiziije“. 

Evo nekih reči koje je Petalas zapisao i objavio: azvos ( jazavac ), vidra ( vidra ), vir ( glib ), valtos ( blato ), vedro ( vedro ), ververica ( veverica ), vojvodas ( vojvoda ), glava ( glava ), glina ( glina, ali i ništarija, „čovek od blata“ ), glogos ( glog ), guna ( vuna ), gusteras ( gušter ), grana ( međa, granica između njiva ), grebeni ( petlova kresta ), zakoni ( običaji ), igla ( četina na jeli ), kolienica ( kolenica – zavoj za previjanje ), kucikos ( mali pas, kuče; u prenesenom značenju „sitan“), magla ( magla ), masia ( mašica za ognjište), mora ( noćna mora ), mocarila ( močvara ), bardavica ( bradavica ), dobros ( dobar ), pliacika ( pljačka), potoki ( potok, sneg nanet vetrom ), proka ( bruka ), ruho (grub vuneni ogrtač ), risos ( ris ), sebros ( pomoćnik u radu na njivi, sebar ), siti ( sito ), smrdaki ( utvara, avet – naša reč „smrt“), stupos ( kamen, drveni malj, stupa ), celnikas (čobanin velikog stada, čelnik ), čerga ( vuneno ćebe; u našim selima se za ovo ćebe i dalje kaže „čerga“), cobanis ( čobanin, ali i knez, župan ). 
Izgleda da je prezime autora ove knjige, „Petalas“, od „petal“ ( „petao“, pre prelaska l u o ), to jest Pevčević.

Tek da se zna da je srpski kulturni i jezički prostor, vo vremja ono, postojao od Venecije i Barija do Peloponeza. I to nema nikakve veze sa „velikosrpskim hegemonizmom“, kojim su svet plašili Komiterna, Broz, Tuđman i srbofobni montenegrini. 

Ko je bio Grk Zorba?

Ako sve ovo imamo u vidu, pojava knjige Dušana Lazarevića nije slučajna, kao ni njegova pitanja vezana za roman Nikosa Kazancakisa „Grk Zorba“:“Danas gotovo svi znamo za Grka Zorbu, junaka romana Nikosa Kazantzakisa koji je proslavio ovog grčkog pisca. No koliko nas je uživajući u čitanju ovog romana postavljalo pitanja tipa, da li se Zorba slučajno nastanio u Srbiji gde se oženio LJubom,  kupio rudnik bakra i tako živeo do svoje smrti kad je sahranjen u srpskoj prestonici Skoplju? Da li je slučajno rođen u seocu Katafigio oblasti Κοζάνη tj Kožani, na dvadesetak kilometara od mesta Σέρβια SERVIA i petnaestak kilometara od mesta Λιβάδι LIVADI? Da, govorimo o današnjim imenima grčkih mesta a ne o vremenu kada su ista bila u sastavu srpske države.

Da li je puka koincidencija što Kazantzakis opisuje Zorbu kao klasičnog Dinarca, vrlo visokog čoveka koščatog lica?

Da li je očekivano to što je Zorba živeo i radio u Rusiji u kojoj se lepo sporazumevao sa Ruskinjama jer su mu se one eto baš sviđale, pa se potom lako prešaltao na srpski provodeći u Srbiji ostatak života, gde se oženio Srpkinjom zato što su mu se i Srpkinje neviđeno sviđale? I na kraju, šta li to znači osnova njegovog prezimena – zorb?“

Da, zaista – šta znači Zorb? 

Život kao učitelj

Lazarević, koji nije naučnik – etimolog, svoje interesovanje za ovu oblast pokazao je posle jednog događaja u Grčkoj:“U stvari i pre života u Grčkoj nikada nisam mogao da razumem priče Srba po njihovom povratku sa letovanja kada su mi ushićeno obajšnjavali kako svi Grci na Halkidici govore srpski. Kada sam ih pitao kako je to moguće, retki koji ne bi slegali ramenima bi odgovorali – naučili od naših turista. Razmišljao sam tada, kako bi bilo dobro poslati naše turiste među neke naše manjine na severu i jugu Srbije ali i među neke Srbe, nezavisno od strana sveta. Kasnije, kada sam počeo da se bavim predavačkim radom, često sam, suočen sa složenosti i zahtevnosti ovoga posla, sa čežnjom mislio na legendarne srpske turiste.

Po preseljenju u Grčku, prvi i najveći znak pitanja postavio sam sam sebi neposredno po dolasku, onda kada još nisam znao grčki. Moj tamošnji prijatelj Ognjen, koji je bio sa naših prostora, me je jednom prilikom upoznao sa svojim drugom Grkom, Janisom. Janis je bio sa severa Grčke, iz mesta Janjina. Ognjen mi je rekao da će on prevoditi samo u jednom smeru, jer Janis razume srpski ali ne sme da govori. Moje iznenađenje je bilo beskrajno. Janjina nije na Halkidici pa otkud Grk iz Janjine da zna srpski a ako ga i zna, zašto ne sme da govori? Tada se naravno nisam zapitao šta bi mogla da znači Janjina na grčkom. Potom je sve bilo onako kako je rekao Ognjen. Janis je pažljivo slušao moja pitanja na srpskom i odgovarao na grčkom koji je Ognjen potom prevodio na srpski, kako bih i ja razumeo o čemu se radi. Tada nisam tražio rešenje ove za mene jezičke misterije, kako od Ognjena tako ni od Janisa. Škole u domovini su me dobro naučile da ne postavljam pitanja, naročito ne ona koja mogu da budu nezgodna. Zato sam ovo pitanje zaledio na neodređeno jer sam još tada osećao njegovu nezgodnu prirodu.“

Potpisnik ovih redova je, u doba kada su Grci pomagali Srbima u doba našeg otadžbinskog rata 1991-1995, sa jednom grupom naše dece, a u organizaciji Srpske Crkve, bio u mestu Nea Kalikratija kraj Soluna, gde nas je ugostio jeromonah Isaija sa svojim sestrinstvom pobožnih, uglavnom starijih, žena iz tog kraja. Sa svima njima sam se sporazumevao na onome što se danas zove „makedonski“, i to bez ikakviih problema. Bilo mi je jasno – one su to mogle da nauče samo kod kuće, i nigde više. Dakle, one su slovenskog ( u najmanju ruku, i da tako kažemo ) porekla. A stari otac Isaija mi je govorio da je negdašnji grčki naziv za more „talata“ – „talasa“. 

Lazarević se seća:“Živeći u Grčkoj u svojoj mladosti govorio sam grčki tako da sami Grci često nisu imali predstave da govore sa nekim ko nije njihov sunarodnik. Međutim, Atinjani su me vazda pitali da li sam iz Soluna. Tada zaista nisam imao predstave zašto je to tako jer u Solunu nikada pre toga nisam ni bio ali sam pretpostavljao da je to zbog mog stasa i svetle puti, budući da ljudi u Severnoj Grčkoj inače izgledaju kao Srbi – visoki su i znatno svetlije puti od grčke većine u Atini koju mahom predstavljaju ljudi crne kose, tamnije mediteranske puti, punačkog stasa i osrednjeg rasta.“

To ga je navelo da, po meri svojih snaga, ide za etimologijom mnogih grčkih reči, i da vidi da su one, u korenu, srpske. Naravno, on nije naučnik – lingvista, ali je čovek koji izvanredno zna grčki jezik, i koji je pažljivo čitao rečnike. To nije malo. I to nam može pomoći da razmišljamo. 

Zašto se vredi zamisliti?

Zato smatram da je knjiga Dušana Lazarevića vredna pažnje. Ona nas opominje da, kako reče Hamlet Horaciju, ima mnogo stvari i na nebu i na zemlji o kojima naša mudrost ni ne sanja. 

NJegov način razmišljanja je utemeljen na praćenju dubinskih etimoloških korena:“Osnovna metodologija za utvrđivanje polazne utemeljenosti određene reči u jednom jeziku su njena grananja i izvedenice. Izvedenica je reč koja je promenila jezički oblik ali ne i srodno značenje tj semantiku. Na primer od imenice lek dolazi izvedenica lekar. Tako se može reći da su i lekar i lek pojmovi koji se direktno odnose na negu bolesnog. Grananje menja značenje tj semantiku reči iako je etimološko stablo isto. Uzmimo za primer reč rt koja danas označava istureni deo kopna u moru ili jezeru a predstavlja jako staru reč za zemlju u srpskom jeziku. Stoga kao osnova ulazi u mnoga grananja tipa vrt - rt tj zemlja koja je van ili ispred kuće, ratar – čovek koji obrađuje rt, zemlju. Potom, rat što je oružani sukob oko rt-a, zemlje. Od ovih grananja imamo izvedenice tipa vrtlar, orati, ratnik, ratovati, itd.“

Lazarević se nije proizvoljno bavio istraživanjima, ali ni ne pretenduje na konačnu reč. Kao što smo rekli, on samo nudi predloge za razmišljanje:“Naročito bih od sve literature koje sam koristio naveo onu velikog grčkog jezikoslovca 18.veka  Konstantina Ikonomosa. NJegov rečnik paralela rusko-slovenskih jezika i grčkog jezika je poodavno rešio etimologiju velikog broja grčkih reči dovodeći njihovu izvornost u svet slovenskog tj srpskog jezika. Cilj ove knjige nije neizostavno dokazivanje porekla reči. Ovo je pre igra reči u kojoj se traže logičke veze dva jezika koje su prema zvaničnoj nauci neodređene i banalizovane.“

Uostalom, kad se digne zvanični glas protiv „amatera i romantičara“, za koje su Srbi nekakvi uljezi na Balkanu, gde su ih već čekali plemeniti Šiptari – Iliri, stiže mu Lazarevićev odglas:“Poplava ''amatera i romantičara'' poput mene je direktna posledica neprijateljstva i štetočinstva ovih institucija koje troše narodni novac a žestoko rade protiv njega jer su sve nesreće koje su ovaj napaćeni narod snašle poslednjih decenija direktne posledice takvog rada.“

Lazarević je čovek trezven kada nas opominje:“Treba li onda posebno obrazložiti koje su posledice ovakvog menjanja jezika? Nezaobilazno političke. Nisam političar no probaću da dam svoju anamnezu istih. Mi smo za života svedoci neprestane borbe novonastalih naroda na našim prostorima koji se grčevito trude da dokažu da su oni odvajkada ovde, kako bi imali osnovu kako za državotvornom legitimnošću na novodobijenom prostoru, tako i za širenjem i otimanjem na račun srpskih teritorija. Ovakva borba ima za posledicu fizičko istrebljenje srpskog naroda. Ukoliko bi njihovo širenje i otimanje zapravo bilo povratak na ognjište svojih dedova, onda bio ovo istrebljenje bilo potpuno legitimno jer kada proteruješ okupatora, sve je dozvoljeno. Po istom principu je sprovedeno etničko čišćenje srpskog naroda sa prostora nekadašnje Jugoslavije, prethodnim davanjem istorijskog, jezičkog, a potom i pravnog legitimiteta novostvorenim entitetima, stvaranim upravo na naše oči.

Utoliko nam je jasnija današnja slika sistematskog prisvajanja cele srpske srednjevekovne istorije i dinastije Nemanjić od strane istinskih došljaka na ove prostore i novopečenih naroda iz raznoraznih osvajačkih epruveta. Te operacije su zapravo dugoročne kampanje. U knjizi Teodore Toleve ''Stvaranje albanskog naroda i albanske države,'' bugarska istoričarka navodi stenograme austrijskog saveta ministara koji kažu da će tada još nestvoreni albanski jezik i albanski narod koji su kreirali imati pravog efekta u smislu pogubnosti po Srbe tek posle mnogo vekova. 

Mi znamo na primer da naši zapadni susedi koji veruju da govore drugim jezikom, koga mi, sram nas bilo, u potpunosti razumemo, kažu kolovoz a mi kažemo avgust, da isti kažu tisuća a mi  kažemo hiljada. Dakle oni vrli koriste srpske reči a mi strane za iste pojmove. Potom kažu odvjetnik a mi advokat, gospodarstvo a mi ekonomija. Dakle opet stranjske reči u nas i srpske u njih. I da li se ovakva vrsta podvajanja desila preko noći? Naravno da nije, to je dugotrajan proces.“

Da se od Srba na Balkanu stalno stvaraju novi narodi, kojima se na dar daju srpski jezik i kojima se izmišlja istorija, jasno se vidi po nastanku dukljanoidnih montegengrinskih srbofoba, koji prekrajaju i natpise na grobovima svojih predaka samo da bi dokazali da nisu Srbi. To se dešava pred našim očima. I dešavalo se, naravno.

Služenje etimologijom

Naš ugledni lingvista Aleksandar Loma pokazuje kako etimologija može da služi manipulaciji sa krajnje primitivnim političkim namerama, i kako Albanci, srednjovekovni doseljenici sa Kavkaza, postaju drevni Iliri, a Srbi starosedeoci - došljaci niotkuda:“Jedan naš istaknuti jezikoslovac izvodio je Gokčanica, ime desne pritoka Ibra i oblasti oko nje, iz albanskog plemenskog imena Gokš. Nastranu što nema podataka da su tu ikada živeli Arbanasi, on je pri tome prenebregao najraniji pomen našeg imena u Žičkoj povelji iz oko 1220. i na njemu zasnovano tumačenje, izneto nekoliko godina ranije, po kojem je ono izvorno glasilo Gvoščanica a u osnovi mu je Gvozdac, toponim koji u tom kraju i danas postoji (uzgred, on nema veze sa gvožđem, izveden je od starog slovenskog i srpskog naziva za šumu gvozd)./.../ U albansko poreklo reči katun bili su dobrih vek i po ubeđeni i naši i strani stručnjaci, iako se ona ne tumači ubedljivo iz albanskog jezika. U osnovi tog ubeđenja je uprošćeno kulturnoistorijsko rezonovanje: Sloveni su došljaci na Balkan i prvenstveno zemljoradnici, Arbanasi starosedeoci i polunomadski stočari, pa ako imamo jedan zajednički termin vezan za tu vrstu stočarenja u albanskom i južnoslovenskim jezicima, mora da su ga naši preci pozajmili iz albanskog. Da ozbiljno posumnjam u to navela me je činjenica da je reč posvedočena i u staroruskom jeziku. To isključuje mogućnost albanskog porekla i svedoči da je termin bio poznat Slovenima i pre seobe na jug. On se bez problema izvodi iz slovenskog glagola koji znači „kotrljati se“. Treba imati u vidu da su katuni sezonska staništa na visokoplaninskim pašnjacima, neka vrsta preteče savremenih turističkih kamp naselja. Drvene kućice u katunima bile su pokretne, početkom leta bi ih „podigli“ na kolima ili saonicama u planinu, a onda na jesen „spustili“ natrag u dolinu.“

Dakle, čak je i katu srpska reč. 

Deševa se i dešavalo se

Ruski naučnik i putopisac, Aleksandar Hiljferding, koji je sredinom 19. veka boravio u Bosni, zapisao je: “Srbin pravoslavni gde god živeo: u Bosni, Hercegovini, Dalmaciji, Ugarskoj, Srpskoj kneževini, ima pored Crkve jednu veliku otadžbinu: Srpsku zemlju, koja je, istina, podeljena među mnogim vladavinama, no koja ipak postoji idealno kao zemlja jednog istog pravoslavnog naroda. On ima svoje predanje, zna za srpskog svetitelja Savu, za srpskog cara Dušana, za srpskog mučenika Lazara, za srpskog viteza Marka Kraljevića. NJegov sadašnji život je povezan sa narodnim tlom i sa pređašnjim životom. Srbin katolik odriče sve srpsko, pošto je pravoslavno, i ne zna za srpsku otadžbinu i srpsku prošlost. Kod njega postoji samo uža provincijalna domovina; on sebe naziva Bosancem, Hercegovcem, Dalmatincem, Slavoncem, prema oblasti gde se rodio. On svoj jezik ne zove srpskim, nego bosanskim, dalmatinskim, slavonskim, itd. Ako on želi uopštiti pojam o tom jeziku, naziva ga naškim jezikom. No koji je to „naški“ jezik, on to ne ume da kaže. On zato ne zna da taj jezik nazove svojim pravim imenom, jer on sam nema opštu otadžbinu, opšte narodno ime. Van svoje uže oblasti u njega je samo jedna otadžbina: Rimokatolička crkva“. 
Zato je Vatikanu kasnije bilo tako lako da od Srba katolika načini Hrvate. Najcrnji ustaški zločinci iz Drugog svetskog rata bili su potomci pokatoličenih Srba, pretvorenih u Hrvate.

Mržnja prema svojim bivšim sunarodnicima pravoslavne vere kod pokatoličenih Srba nadjačavala je, vekovima, svako religiozno hrišćansko osećanje. Nadbiskup zadarski, Vicko Zmajević,  Srbin po poreklu,a papista po veri, napisao je 1721. spis „Ogledalo istine“, u kome svim silama napada Srbe i njihovu Crkvu. NJega  je  najviše bolelo što Srbi ne prave nikakvu razliku između rimokatoličkog hrama i džamije, i što ne poštuju rimokatoličke svetinje i obrede, nego „kao besni psi laju na nebo“, za šta su krivi njihovi episkopi i kaluđeri, dok su srpski sveštenici „divlji vuci u ovčijoj koži“.Vicko Zmajević i njegov brat po papi,nadbiskup Matija Karaman, tvrdili su u svojim izveštajima da je kod Srba „naročito razvijena mržnja na Rimsku crkvu, papu i latinski obred“ pri čemu javno govore da bi više voleli biti „Turci nego Latini“.

Hiljferding je slično pisao i o muslimanima u Bosni, zapazivši da ih je „islam načinio možda većim fanaticima nego što su ikada bili Arabljani i Turci“ jer „otpadnik postaje nehotice fanatikom svoje nove religije samo da bi pred samim sobom opravdao svoje otpadništvo“, pošto oni „vrlo dobro pamte da su njihovi preci bili hrišćani“.Svi oni „Turci“ iz naše narodne poezije uglavnom su poturice – bivši Srbi koji su sebe proglasili „Turcima“. Da li im je Srpska Crkva branila da budu Srbi ili su oni radije voleli da budu moćni, imperijalni Turci koji su pravoslavne sunarodnike nazivali rajom i „lipovim krstom“, tvrdeći da su slabići i kukavice koje im je svemoćni ratnički bog, Alah, dao u ruke da im budu robovi? Značajan broj Šiptara na Kosmetu su poreklom tzv. „arnautaši“,Srbi koji su prvo primili islam, pa se onda i arbanizovali, pretopili u Šiptare. Da li je za to kriva SPC?

Kad se sve ovo zna, postaje jasno zašto su toliki otpali od srpskog stabla – nisu više hteli da nose krst Hristov ( „strašne borbe s svojim i s tuđinom“, kako kaže NJegoš);odrekavši se časnog krsta, odrekli su se i zlatne slobode. Danas, kako rekosmo, to vidimo na primeru dukljanoidnih montenegrina, koji bolje i od Hrvata - rimokatolika i od bosanskih muslimana znaju svoje poreklo, ali ga se uporno, s mržnjom, odriču, jer biti Srbin se ne može ako ne želiš da budeš Gospodnji. NJihov,montenegrinski,  otac je Broz, i oni više ne žele da su Srbi.Tako je nastao narod „gordih konobara“, koji se polako pretvaraju u „Crvene Hrvate“,kako su ih nazivali ustaški ideolozi ( „Da nas nema, niko ne bi znao da postoje gordi konobari“, reče Bećković, opisujući montenegrinsku „naciju“ ).

Čuvajmo se paganizma

Naravno da istorijske korene Srba koji sežu u dubinu moramo istraživati, ali ako neko krene da priču o Srbima kao drevnom narodu povezuje sa „rodnoverjem“ i navodnom potrebom da se odreknemo Hrista i Svetog Save i vratimo Perunu, Triglavu, Velesu i Svetovidu, onda nije reč o traganju za istinom, nego o pokušaju repaganizacije našeg naroda i razaranju temelja našeg bića. Uostalom, ako su Srbi narod najstariji, od koga se vekovima odvajaju drugi narodi, koji ne priznaju svoje srpsko poreklo, nego, naprotiv, ratuju protiv srpskih korena, šta to dokazuje? Dokazuje da smo narod slab i nikakav, obično blato od koga drugi mese šta hoće i kako hoće. Dokazuje i to da i svi koji mogu beže od nas, neće da budu Srbi jer u tome ne vide nikakvu vrednost. Ako smo mi najdrevniji narod sveta, a niko nije hteo da s nama deli istorijsku sudbinu, to je dokaz da su od nas bežali kao od kuge. Zar to nije ono o čemu je  pisao protoustaški ideolog, Ante Starčević, kad je govorio da reč „Serb“ potiče od „svrabež“, i kad su Latini tvrdili da su Serbi, u stvari, „servi“, sluge?

Paganska priča o „Srbima, narodu najstarijem“, narodu velikom bez Hrista, stoga je ne samo obmana, nego i bruka za ovaj narod. Mi, međutim, znamo da stvari stoje drugačije. 

Biti Srbin znači biti pravoslavni hrišćanin čuvati svetosavski i svetolazarevski zavet; i to ne zato što je hrišćanski identitet Srbinu nametnut, nego zato što ga je, kao čoveka Božjeg, Crkva uobličila, pri čemu mu nije uništavala običajnost, nego ju je u Hristu preobrazila i očuvala. Srpsku Crkvu već godinama optužuju za tobožnju isključivost – navodno, ona je kriva što muslimani i rimokatolici nisu hteli da se izjašnjavaju kao Srbi. To nije istina. SPC nikad nikog nije sprečavala da se oseća kao Srbin ako je on to želeo. I Meša Selimović i Ivo Andrić izjasnili su se kao Srbi, iako nisu bili pravoslavne vere. Nego je stvar u tome što većina Srba koji su napuštali pravu Crkvu Hristovu nisu više hteli da budu Srbi, nego nešto drugo i neko drugi. 

Upravo zato smo dužni da izučavamo svoju prošlost: da, Srbi su drevan narod, ali narod koji se uobličio kao hrišćanski, i koji je hrišćanstvo na Balkanu primio mnogo ranije nego što se to zvanično priznaje. Nama nije potrebno da postanemo pagani da bismo izučavali svoju istoriju. 

Krsna slava kao naša hrišćanska istina

Godine 2018. navršio se milenijum od prvog pomena slave u Srba – jedan vizantijski istoričar uočio je u svom letopisu Veliku Gospojinu, slavu vojvode Ivca sa Ohridskog jezera. Ipak, slava kakvu danas znamo uobličio je Sveti Sava, od čije hirotonije za prvog srpskog arhiepiskopa je prošlo osam stoleća. Sveti Sava je u 13. veku ukinuo dotadašnje rituale žrtvovanja životinja koji su postojali među Srbima. Slavski kolač je beskrvna žrtva, koja je zamenila krvne žrtve. Sveti Sava je doneo novo, blagosloveno, beskrvno uznošenje blagodarnosti Bogu i svecu.     

Sveštenik Dimitrije Kalezić kaže da je krsni kolač „hrišćanska zamena za krvnu žrtvu“ i da „on predstavlja važan predmet slavske žrtvene svečanosti.“ Kalezić dodaje: „Slavski kolač kakav danas imamo jeste ukrašena velika prosfora – prinos za obred prazničnoga bdenija, odnosno liturgije. To potvrđuje njegovih pet jednakih pečata sa inicijalima reči Isus Hristos pobjeđuje. Rezanje ili sečenje toga kolača odozgo, po donjoj kori, takođe je preuzeto iz liturgije – u pitanju je liturgija na Veliki četvrtak, odnosno spremanje čestica za pričešće bolesnika tokom godine. Upravo tako se reže i natapa vinom onaj deo prosfore zvani Agnec (Jagnje) koji predstavlja Hrista: krstoobrazno po donjoj strani, pa se onda po rezu i površini natapa vinom.“ Krsni kolač se u nekim krajevima nazivao liturgija, ili liturđija, a taj se naziv ponegde i do danas održao. Kao što Mesec odražava sjaj Sunca, slavski kolač odražava sjaj Tela i Krvi Gospodnje. Krsni kolač izvire iz liturgijskog Agneca. Slavska gozba, sa svoje strane, počinje jedenjem slavskog kolača i pijenjem slavskog vina, pod svećom i uz miris tamjana, u prisustvu sveca na ikoni.

Poznati srpski pisac i skupljač narodnih umotvorina sa Primorja, Vuk Vrčević, zabeležio je da Srbin štedi tokom cele godine, „a što o Božiću i krsnom imenu potroši ne žali, zato što on ne cijeni da je samo narodni nego uprav crkvi uzakonjeni običaj, i kad ne bi svoje krsno ime služio, činilo bi mu se da se on ne samo onom svecu nego i Bogu protivi“.Onaj koji odlazi u hram sa kolačem i žitom oblači se najsvečanije. Vrčević beleži da je divota pogledati slavare:“LJudi trsnati, jedri, zdravi, ođevni i pod oružjem, te tuđinca nema, no jedno jato narodnjaka. Tu se poznati sa poznatim od želje grli i celiva, nepoznati s nepoznatim upoznava i za zdravlje pita.“Sva je slava prožeta molitvom. Kada se gosti dočekuju, pri drugoj čaši, veli Vrčević, ovakva se molitva čita:“O čem god radili, oda zla se branili, Boga se bojali i duše ne ogriješili, u crkvu odili, pravoslavnu leturđiju služili, žive spominjali i mrtvima spomen činili; četvoro posta rišćanski prepostili; ljudima se ne omrazili i spram nji svijetla obraza nosili da Bog da! Dušmanu se nikad ne umolili ni pokorili no junačkim oružjem branili i ubranili da Bog da“.  Guslar je bio obavezan:“Pri svakoj svečanosti u narodu su našemu gusle posle jestiva i pića treći smok, a pjesma prava duševna poslastica“.“

Ko nam je kriv?

Istoričar Mile Bjelajac nas podseća na doba borbe za Staru Srbiju:“Pera Todorović, jedan od najsposobnijih ljudi svoga vremena, u tajnom referatu "Srpska stvar u Staroj Srbiji", koji je posle jednomesečnog putovanja po Staroj Srbiji predao 4. decembra 1898. ministru dr Vladanu Đorđevihu, upoređuje inferiornost srpske propagande u odnosu na bugarsku, srpskoj zamera to što se temelji na inferiornim radovima diletanata i mito mana umesto ia radovima Stojana Novakoviha i Jovana Cvijiha. Kritikuje neagilnost konzula, korumpiranost i nesposobnost, ali i istrajnost mnogih starosedelaca uglednih ljudi koji su to platili glavom. Todorović slika stanje u Skoplju, Velesu, Đevđeliji, Bitolju, Tetovu, Ohridu, Resenu, Dojranu, Vodenu, Seru, Prizrenu, Prištini. Beleži da je broj srpskih škola od 1819. rastao, stalno i neprekidno sve do pojave ( bugarske, nap.prir.) Egzarhije. ,,Tu najednom nastaje prelom. Napast je za srpske škole bila dvoguba, s jedne strane navala Egzarhije, s druge strane naše očigledno napuštanje zemljišta ... Mi smo otuda otišli ne kao pobeđeni i potisnuti od Bugara, veh smo se uklonili dobrovoljno ... Toliko smo bili opijeni i zaneseni idejom bratstva i slovenske zajednice da smo postali potpuno neosetljivi prema kidanju svog sopstvenog mesa." Todorović notira da su mnogi, ostavši bez potpore Srbije, prišli Bugarima, kao npr. Đorđe Miletih, rođeni brat Svetozarov, bivši srpski učitelj u Velesu. ,,Poslednji udar našim školama u Staroj Srbiji nanelo je naše poslednje srpskotursko ratovanje od 1876-1879. godine. Do pred rat ipak se bilo zadržalo u Crapoj Srbiji do šezdeset naših škola. I što je glavno, te su škole mahom izdržavale same njine tamošnje opštine, a mi odovud davali smo samo neku malu pripomoć učiteljima, dok sad valja odovud davati sve. Posle ovih ratova jedva je bilo ostalo dvajestak škola srpskih pa i one su mahom bile ograničene na užu Staru Srbiju: Na Prizren, Kosovo i okolinu." On daje i jednu važnu prethodnu napomenu za sam naziv: ,,Pod Starom Srbijom ja podrazumevam sve one zemlje u Turskoj, koje su ulazile u sastav Dušanove Srbije. Naziv Mahedonija u današnjem obimu svome, novijeg je porekla i postao je zloupotrebom Bugara.““

I Bugarska, i Rumunija, i Grčka, i Mađarska su potiskivale srpski jezik i srpske tragove sa svojih prostora. Bilo je, i verovatno će biti. Ali, ne vredi kukati, treba se  sećati. I ne samo se sećati, nego i delati. I ne treba se baviti samo prošlošću, nego i sadašnjošću. Gordana Č. Blagojević kaže:“U prvom periodu (do Drugog svetskog rata) kod Srba u Grčkoj uočljiva je jaka povezanost sa maticom, postojanje institucija kao što su škole na srpskom jeziku, štampa, srpska parohija, srpska bolnica i srpska groblja. U drugoj polovini 20. veka svi pokušaji organizovalja i stvaralja srpske zajednice u Grčkoj uglavnom su svedeni na ličnu inicijativu. Na to da li će u zemlji prijema pripadnici istog naroda formirati zajednicu utiče ne samo politika te zemlje, već i politika i zainteresovanost, tj. nezaiteresovanost matice. Grčka je jedina zemlja EU koja je sve vreme krize devedesetih godina 20. veka pokazivala otvorene simpatije prema Srbiji. U Grčkoj postoji veliki broj društava grčka-srpskog prijateljstva, ali ne postoji ni jedan srpski klub, čisto srpsko udruželje. Tome je svakako doprineo i dobar prijem u Grčkoj . Dakle, pošto je odnos ja-oni dobar, nisu potrebni svoji sa kojima bi formirali mi- rupu. Srbi u Grčkoj tokom 20. veka su prošli faze transformacije identiteta od Rum mileta (gde su etnička pripadnost i vera izjednačeni), pa preko Srba koji su imali školu i crkvu na svom jeziku. U periodu između dva svetska rata školovalje i bogosluželja na srpskom jeziku doprinose manifestovalju ljihovog srpskog identiteta. Posle Drugog svetskog rata Srbi u Grčku dolaze samo periodično i to uglavnom kao turisti. Tokom raspada Jugoslavije i ratova devedesetih godina 20. veka u Grčku opet dolaze Srbi. Oni danas u Grčkoj nisu institucionalizovana, organizovana manjina. Međutim, i pored toga na ličnom planu postoji volja da održe svoju etničku, tj. kulturnu posebnost. Neizvesno je u kojoj meri će u tome uspeti ako i dalje ostanu bez podrške matice. Asimilacija je utoliko brža jer je okruženje prijateljski raspoloženo i istoversko.“

Krajnje je vreme da se o tome misli. 

Knjiga za preporuku

Dušan Lazarević je svoju knjigu prineo na oltar Srpstva kao istinski rodoljub. A to je, ponavljamo, učinio jer naša institucionalna nauka ne sme ili ne želi da vidi. I to stanje zvanične nauke nam uvek ukazuje na stih Laze Kostića posvećen NJegoš:“Najcrnji vrag je Srbin sebi sam“. Mi smo mnogo toga izgubili jer smo oklevali, ošljarili i plašili se svoje senke.   

Hrabrost i odlučnost Dušana Lazarevića su lep primer kojim putem treba ići. Na nama je da ga, po meri svojih sila, i sami propućujemo. 

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda