Piše: Branko Veljković
Lihvarski Vračar je oduvek baštinio pravo da najglasnije srbuje i prvi kapitulira, već po potrebi lihvarskog mentaliteta. Najtiši ili najbučniji ali uvek prema preuzetom scenariju i zadatku i po dogovorenim i obećanim ulogama. Na odru izgubljenih srbskih zemalja vračarci i pripadajući samozvanci uvek daju najveću čitulju, najglasnije kukaju. Vračar samoizabrani, samoobožavani, samozvani, verolomni i do bola sujetni. A kad bi se, za njih nepostojeći i prezreni već po samoj adresi stanovanja, ostatak Srba i Srbije drzunuo samo da pomisli da pored vračarske lihvarije možda postoji i još nešto drugo, brutalno bi taj Vračar dizao vojske i politike, medije, ideologije i poslušnike na „unutrašnje neprijatelje“ i „narodne izdajnike“. Stanovnici tog, lihvarskog Vračara, sada jednoglasno „made in Vračar“, odvajkada su voljni i sposobni da anatemišu i prokunu, iz srbstva izopšte i proteraju svakoga i sve koji bi se usudili da razmišljaju a kamoli i da delaju drugačije. Srbi i Srbija su talac nepokolebljive sposobnosti Vračaraca da se prvi transformišu i prilagode svakom belosvetskom trendu ili pomodariji. Ono što ostak Srba i Srbije vidi kao vrednost, koren ili suštinu, moderni vračarac vidi kao balast, „teg oko vrata“ ili zaostalost. Rat između te dve krajnosti je vazda bio brutalan i krvav. I nažalost, ne voljom naroda, neminovan.
Jer ni Vračar nije samo adresa. To je odrednica jednog dela svih nas. Onaj deo nas koji se prepozna u tome da je sve tuđe dobro a sve naše po potrebi i loše, oni koji veruju da je kvadrat vračarske panorame ili nekog Vračara na vodi vredniji od Morave, Kosova ili Kolašina, oni koji veruju da van Vračara mogu i treba da žive samo robovi, poslušnici i klimoglavci, e taj deo svih nas, po prirodi onoga što jesmo, neminovno nađe svoju adresu na Vračaru. To je taj „procep koji prolazi kroz svakog čoveka“ o kome govori jedan Braš, te onda delimo sebe ako smo deobi skloni a ostajemo jedno od Boga jednoga ako u to jedno verujemo. Ono što se tom delu svih nas po doseljenju desi na tom Vračaru graniči se sa bolešću duše. Onaj deo svih nas koji se tom Vračaru odupre i opstane, poštovanje, čast i slava za vek!
A po ugledu na Vračar, svaka varoš u Srbiji ima svoj mali Vračar. Negde fizički izdvojeni u par svojih samodovoljnih ulica ili „VIP pametnih zgrada“ sa uvek ispravnom uličnom rasvetom i kontejnerima koji se redovno prazne. Par metara nalickanog „raja“ u paklu opšteg beznađa. Lokalni Vračarci, palanačkog mentaliteta u simbiozi sa bezuslovnom klimoglavštinom i neuništivim idolopokloničkim stavom prema svemu što dolazi iz tog, nikad dosanjanog, „velikog“ Vračara. Uvaljani u lokalne budžete i od „velikog“ Vračara dozvoljene svakojake „biznise“, bahati, drčni, arogantni,... postoje zato da bi „velikim“ Vračarcima garantovali apsolutnu poslušnost, postrojene omađijane konzumente svega što se naredi i naravno, glasačko telo.
„Veliki“ Vračar ima i svoj rečnik i svoj „sistem vrednosti“. Velikovračarci, samo kada moraju, sa prezirom, sećaju se ili slušaju reči svojih roditelja i rođaka koji se nisu „snašli“ pa su ostali po provincijama, a predano uče reči tuđih jezikotvoraca. Kako uče, tako i misle.
Reč koju ovih dana „veliki“ Vračar u ime svih nas treba da izbriše iz kolektivnog pamćenja celog naroda je – IZDAJA !
Želja im je da omađijano gledamo u „vračar na vodi“ i „evropski put Srbije“ i „predlog koji nije javan“, „zaista sam dao sve od sebe da čuvam i štitim Srbiju što ću bar još neko vreme nastaviti da činim“ i slične pripadajuće medijske „sadržaje“ ranga „farme“ i „zadruge“. Nemoj da je neko izdaju nazvao pravim imenom! Treba da verujemo da su 4 opštine u tuđem ataru adekvatna kompenzacija za 13 posto države i da je to velika pobeda i velika „istina“ njegove politike! Da saosećamo sa hoklicom na koju je opet skrušeno seo neki dan, valjda po meri kako su ga savetovali „stručnjaci za psihološki rat“ iz države koja nije ono što u imenu tvrdi da jeste. Stolica bez broja u loži van podruma i majstor koji podučava. U svim hodnicima vremena u kojima si bio i u tom jednom u kome sada bauljaš ka svom konačnom bezimenom i bezdušnom prahu, to se zove samo jednim imenom – IZDAJA!
I vreme je da se spremamo, svi koji nemamo taj Vračar u sebi na rentu ili prodaju, da nas opet, kad izdaju nazovemo njenim imenom i u skladu sa tim odlučimo šta se odlučiti mora, proganjaju. Zato kamere, zato softveri, zato već spremne medijske harange, zato specijalci, zato specijalni sudovi, zato novi zakoni i propsi, zato kadrovska rešenja koja ka tome vode, zato monopoli nad aparatom sile, zato udruženja veterana koja se redovno i bogato finansiraju samo zato da bi se klanjala samozvanima, zato, zato, i samo zato,...
Zato i večito uniformisani devetar Cokulić i neobaveštena Sandalina i njena čuvena: „otišla je na plažu da se sunča pa nije primetila da plima nadolazi“.
Čista duša od vere zida hram u čoveku, uplašeni ljudi od straha zidaju tvrđave okolo ljudi.
Nego, što to reče neki dan samozvanom Mali Mare Pate „u sve se meša“, sa istreniranim ciničnim osmehom koji kao da najavljuje pomen: „Svraćaš li u Beč“! Samozvani se ni zagrcnuo nije. Nastavio je da priča o Davosu, svestan, anesteziran, nemoćan i obrisan. Bio je to nenajavljeni javni test. Nekako, kao završni pozdrav. Test je prošao, dalje nije.
A uz samozvanog mahniti. Armija mahnitih sa tendencijom opadanja i uigranog pregrupisavanja. Jer, magla se spustila na mahnite. Sad tumaraju i nešto brboću sami sa sobom i ponekada vrište preko javnih servisa ili u motorole koje sad već slabo ko sluša a da to čine zbog samozvanog. Svako prema svom rangu i položaju, prema svom strahu i nameni. Gladaju mahniti u monitore u situacionim sobama opčinjeno, dal se negde skupilo više od dva i po Srbina, šta li pričaju, šta li misle? Lupaju se oni tako o zidove ozvučenih kancelarija i sve bi nešto al ne znaju kako. Ne brinite, ni oni pre vas, u istim tim kancelarijama, okovani u iste strahove, nisu znali kako bi pa su na kraju ipak vrata pogodili. U magli, zlu ne trebalo a do sada je samo zlu trebalo, na vreme mahniti skidaju slike sa društvenih mreža gde se u pozadini sa predimenzioniranih portreta pravljenih za masovnu upotrebu, beči samozvani. Kao što ono nekada skidaše Staljinove slike, pa Titove, pa Slobine,... i tako. Na korak su da slike samozvanog u kancelarijama zamene pejzažima rodnog kraja. Ko vele, da skinu slike na vreme, „ko zna kakvo vreme ide“ – kraj citata i kraj mirnog sna. Došlo je vreme odricanja.
A onda je neko, da bi zakucao listu najzaslužnijih među mahnitima, napravio spisak deset najuticajnijih lica u Srbiji danas. Provukao se i jedan drugi spisak, 100 najbogatijih u regionu... neko je baš maštovit. Diže ego, lepo im. A iz nekog razloga, iza kulisa Georgija Potemkina, masovno se znoje i traže savet kardiologa. „U tišini slutim“, oni izostavljeni sa spiskova odahnuše,... al džaba. Ko se tim pisanijama zanimao sigurno je spreman da još šta i još koga dopiše, za ovu ili onu upotrebu, ko zna,...
Reč, dve o nekim pređašnim Vračarcima, a svi zajedno kao klonirani...
Rada Pašić, učesnik, saučesnik, cinik, narkoman, „poslovni čovek“, vanredno inteligentan i krajnje beskrupulozan...
Kada su predstavnici VMRO tražili od Rade Pašića da im pomogne oko organizacije ubistva Kralja Aleksandra Karađorđevića, Rada se lagano nasmešio. Sve je to, do detalja zapisao jedan uvek prisutni tadašnji lični Radin „arhivar“. Objasnio im je šta to znači ako hoće da ubiju „njegovog kralja“ a da im on pomogne u tome. Lako bi im Rada organizovao „tri metra ispod zemlje“, jer „on je patriota“ a „Kralj je sa puno mana ali je ipak moj Kralj“. Ali, pošto je Rada, kako sam reče, pored patriote i trgovac a „te dve ličnosti se žestoko sukobljavaju u njemu, ovaj put su imali sreće. Pobedio je onaj drugi“. Baš tako ili nešto slično ovome, tako kako je to jedan umetnik sa zapisanim i po dozvoli prikazao u svojoj vrlo istoriografski osmišljenoj seriji. I dok gleda seriju, svako se zapita sve i da nije „na vlasti“, koliko li takvih trgovaca ima u ovo naše, novije vreme?
To je bila ulaznica Rade Pašića u visoki međunarodni „biznis“ preko leša već umrlog Kralja, ali i put da preuzme opijumske kanale od VMRO-a i prepusti ih svom saradniku u (ne)delu, generalu Petru Živkoviću, na operativno upravljanje. Sa tom potvrdom, dobio je Rada i posebne preferencijale iz Beča za trgovinu i promet lekovima. I tako nastaše „apoteke“. Pokrio je rute, preuzeo proizvodnju, napravio privilegovani pravni subjekt (nazvan, PIZAD – privredno izvozna zadruga) da bi sve to dobilo „legalan“ okvir. Jer veliki i kada masovno ubijaju, ubijaju „legalno“. Sve po zakonu. Kada je sve to završio, iz Beča je stigao „ugovor“ i „posao“ je buknuo.
LJubav između Rade Pašića i generala Živkovića bila je brak iz interesa, poslovno učvršćena i zacementirana nakon jednog „incidenta“. Naime, nestašni general, ljubitelj mladih dečaka, uslikan je u eksplicitnim pozama. Danas bi to bila anegdota, tada je bio sasvim moguć razlog za likvidaciju. Fotografije su „delo“ profesionalnog fotografa koji je kasnije pronađen mrtav a negativi su završili u Beču kod dame čiji je bliski rođak bio deo jednog germanskog tajnog društva (koje volšebno nosi ime po jednom ruskom gradu!). Dama je zatražila pomoć od prijatelja koji je bio kriminalistički inspektor u Beogradu i lično je poznavao „kolegu“ koji je u to vreme bio šef civilne službe bezbednosti. Odneo je „šefu“ slike a ovaj ih je, vidno uplašen, predao lično generalu Živkoviću. Snimci su volšebno dospeli i do Rade Pašića. Živković, u laganoj panici jer nije raspolagao podatkom ko i kako namerava da ga ucenjuje, pristao je da Rada „zataška“ incident i da preuzme operativno upravljanje proizvodnjom, distribucijom i transferima narkotika u tadašnjoj kraljevini. Živković je, po naređenju Rade Pašića, iz „posla“ uspešno istisnuo Belogardejce iako su, do tada, uredno plaćali Radi „reket“ za političku i Živkoviću za fizičku zaštitu. Rute koje su kontrolisali Bjelogardejci ka istoku naslanjale su se na kanale koje je sada preuzeo, garantovao i multiplicirao novi „gospodar Bosfora“, britanski đak, naprasno ustoličeni Mustafa Kemal Ataturk. Kemal, brat po bratstvu mladoga Kralja Aleksandra Karađorđevića, iskreno ožalošćen nakon Aleksandrovog ubistva sa, volšebno, već spremljenim pismom saučešča – „izgubio sam dragog i obožavanog brata...“
Živković je bio jako poslušan i zbog Radine bliskosti sa Mustafom Golubićem, koji je imao neraščišćene račune sa Živkovićem još iz doba „crne“ i „bele“ ruke. U tim „balansima“ i mafijaškim „ravnotežama“ Rada je važio za nekrunisanog šefa podzemlja. Sebi je nadenuo nadimak Kaluđer a Jatagan Mala bila mu je nezvanična kraljevina. Sve dok nije došao emisar pravih šefova novoetabliranih „podzemlja“ i „nadzemlja“ iz novog sveta i novog vremena. NJihov emisar, poslovično staložen i uvek dobro raspoložen, Danilo Tomasović, pretvorio je Radu u isplaćenog i otpuštenog „izvođača radova“. Rada je „obrisan“ a mreže su preuzete i ubrzo multiplicirane po modelu zahuktalog, modernog, industrijskog tipa. Sem Rade, niko se nije bunio. Čudan recept, deluje vanvremenski primenljivo,...
Na mestima koja za većinu ne postoje, ostali su zabeleženi Radini „pogledi“ na svet i ovu njegovu „pripizdinu“ a našu Srbiju. Kada je sa Živkovićem komentarisao šta je to država rekao je – „šta je to država, generale, narod, ljudi,... država, to je nekoliko izuzetnih ljudi koji upravljaju brodom i ako je neko od njih u opasnosti treba da učinimo sve da te ljude spasimo“.
Rada je imao i svoje viđenje na temu kako nastaju carstva: „Carstva nastaju na leševima. Što je leševa više, carstva su jača!“.
Sve recept do recepta. I umetnik je lepo, dosta od ovoga, prikazao. Kako mu je režiser i naložio – realistično, mada možda malo previše lično!
A kad pomenusmo Belogardejce. Čudna je ta istorija. U svitanje a pred stvaranje prve globalne države moderne istorije, SSSR-a, kongolomerata od 100 naroda i konfesija, prema nekim podacima, bežeći od komunista 1917. godine u Beograd je iz Rusije došlo oko 40.000 uglavnom vojnika i visokih intelektualaca sa porodicama. Ta snaga je podigla ratom razorenu Srbiju. Dobila je i svoje, zagarantovane izvore finansiranja, koji su podrazumevali uključenje elite u ekonomske i društvene tokove u Srbiji a nešto kasnije i pravo na rad u državnim institucijama pod istim uslovima kao i srbski državljani. Deo dobijenih „prava“ odnosio se i na „pravo“ da se Belogardejci sufinansiraju kroz trgovinu i plasman opijuma. Iako tadašnji (i sadašnji) Beograd voli da sebe predstavlja u svetlu koje nema, ta odluka, da se sav taj svet naseli u Srbiji nije bila doneta u Srbiji. Među mnogima u Beograd je tada došao i „akademik arhitekture“ Nikola Krasnov, „arhitekta ruskog carskog dvora“ koji je kasnije projektovao veliki broj građevina u Srbiji među kojima i Kraljevsku palatu, Dvorski kompleks na Dedinju. U okviru podzemnog prostora Kraljevskog dvora projektovao je Krasnov i mermernu fontanu, orjentalnog stila, kopiju Bahčisarajske fontane, „salsabila“, na Krimu, čuvene „Fontane suza“, sa ispod neobičnih 14 upisanim, ćiriličnim, stihovima: „Tok mi je život večne mladosti, a žubor pesma čiste radosti. Ko tom mi pije-taj mladuje, ko žubor sluša-taj se raduje“. I koliko je ta, savršeno orjentisana fontana daleko od Karićevih fontana, toliko je i tadašnji premijer Pašić daleko od sadašnje premijerke inspirativnog prezimena na jeziku koji ona obožava i kome služi.
Fontana je snabdevena posebnim ključem sa kojim je regulisano kada će voda da teče a kada ne. Žubor vode bio je osmišljen kao jedinstveno anti-prislušno „sredstvo“, onemogućavajući nezvanog slušaoca da čuje bilo šta iz „Sobe šapata“. Puno poruka za malo probranih ljudi od samo jednog tajanstvenog i nadarenog arhitekte. A poruka za ove danas, mahnite i njima slične,... Ponoviću, tada je došlo oko 40.000 emigranata! Ni tada a ni sada, odluka da se emigranti nasele u Srbiji u tom broju nije odluka koju je doneo Beograd, kao što ni danas, „tvrd stav“ po pitanju ne uvođenja sankcija Rusiji, nije politički stav nikoga ko je na vlasti u Beogradu. To je rešeno na nekim drugim mestima. Nego, ako je po broju i uticaju, prema zvaničnim podacima, ovih meseci je u Srbiju iz Rusije i Ukrajine došlo nešto manje od 200.000 emigranata! Možda više nema Vrangela, kao među onih prvih 40.000, al ko bi znao koliko među tim tolikim hiljadama ima ljubitelja Vagnera! A zašto se Vagner zove Vagner a ne, recimo, Čajkovski, sasvim je druga priča...
Tom samoživom, bezosećajnom, bezdušnom, zvaničnom i manje zvaničnom Vračaru (čitaj, Beogradu) o kome danas pišemo, stalno trebaju izgovori. Za sve promašaje i kriminal, za basnoslovne budžete koje troše samo za sebe i oko sebe i sveprisutne izdaje uvek je neko drugi kriv. Zato tako dosledno neguju „izdajnike“ po svim parametrima koji su u stvari predmet njihove sopstvene izdaje. Jer kada bi svi zvanični „izdajnici“ naprasno nestali, nestali bi i problemi! A koga bi onda režimski mediji i zaluđeni narod mrzeli i prozivali? Možda bi tada narod shvatio gde pravi izdajnik spava. Zato im očajnički trebaju separatisti u Vojvodini, Crnoj Gori, Maloj Krsni ili gde god hoćete jer ovaj stvarni i opasni separatizam nikada nije bio u toj geografiji, uvek je bio u Beogradu. Beograd, Vračar, kako god hoćete, je taj koji za sebe tvrdi da je matica svih Srba a ponaša se kao egocentrična, zla maćeha prema svima sem prema sebi samom. Uvek su kormilo u Beogradu preuzimali izdajnici koji su unapred znali šta se sprema i nikada se nisu zauzimali da bar nešto na tom putu promene. A mogli su. Da bi opstali i nakon izdaja, brižno su negovali kult dežurnih krivaca, narodnih neprijatelja, ovde ili u emigraciji. Bez želje da van onoga što jesam, bilo koga optužim ili amnestiram od dela i ne-dela, ali, jednostavno, istina je drugačija od one kojom smo učeni,...
Istina je da je koren drugačijeg pogleda na zajedničko i jedinstveno Srbstvo u Crnoj Gori nastalo kada je Kralj Aleksandar Karađorđević izdao svog dedu, Kralja Nikolu Petrovića. Istina je da je tada, sa Nikolom, nestala i dotašanja politička i ekonomska elita u Crnoj Gori, da je razvlašćena i opljačkana i da je sa ujedinjenjem u taj nesrećni eksperiment „novog svetskog poretka“ koji se zvao Jugoslavija, etablirana i novostvorena elita koju su činili gej regent i kojekakvi gej Meštrovići i njima slični. Oni su izabrali da se od dva predloga onih koji se pitaju, umesto da se zaokuže srbske zemlje u jednu srbsku državu krene put nakaradne Jugoslavije. To je bio koren razdora. Beograd je svojom politikom izazvao suštinsku podelu između „novih“ i „starih“ u Srbskoj Crnoj Gori. Na to Beograd nikako nije imao pravo. Hteli su, u duhu samoživih „vračaraca“ da oni budu i prvi i drugi i treći i stoti. Niko sem njih. A naročito ne još jedna, legitimna, dinastija iako je po tom, prvom i prihvaćenom predlogu, Nikola tražio po starešinstvu „status“ ujedinitelja a za svoju decu status kneževa, prinčeva, bez prava na tron, po modelu tadašnje Ruske Carevine. Nikola nikada nije osporavao pravo na tron svom unuku, regentu Aleksandru. Onda su, opet ti iz Beograda, počeli da lamentiraju o „stranom faktoru“ i „izdaji“,... A kad ga je i bilo, taj famozni „strani faktor“ delovao je isključivo kroz mehanizme i strukture u Beogradu a ne na periferiji. „Strani faktor“ se u operativne procese na terenu, van Beograda, aktivno uključivao tek nakon što bi se u Beogradu stvorila sva neophodna potpora rastakanju Srbskih zemalja. Tako je bilo tada, tako je i sada. Isto je, jer „istorija se ne ponavlja ali se zato rimuje“.
Kralj Nikola je, kaže zvanična istorija, potpisao kapitualciju. Verovao je u dogovor sa unukom i sa polu-tajnim organizacijama kojima su obojica pripadali. Prevaren je. Kralj Nikola je uvek bio lojalan onome što jeste, Srbstvu i Srbiji. Kada je god za to stigao zahtev iz Beograda dizao je vojsku da se bije sa Turcima. „Da nije bilo krvavog Božića na Mojkovcu ne bi bilo ni Vaskrsa na Kajmakčalanu“. A i tu je Kralj Nikola prevaren a sa njim i ceo Srbski narod. Nikoli je rečeno da se štiti bok Srbske vojske koja je sa Vladom i narodom trebala da se povuče preko Stare Srbije ka Solunu. Ispalo je da je Vlada i oligarhija autima otišla tajno za Solun strogo zaštićenim koridorima a da su vojsku i narod poslali da strada preko Albanije. Niko ne izbroja koliko je Srbskih duša tada žrtvovano na krvavom oltaru suludih ambicija jednog gej-regenta.
Sreća pa danas nemamo takvih na političkoj sceni, jel tako?
Kralj Nikola je 1916. godine prebegao za Italiju a zatim u Francusku a da pri tom nije ovlastio nikoga da može da kapitulira u ime države i dinastije. On lično, nikada nije kapitulirao. Međutim, potpisom jednog brigadira i jednog majora Crna Gora je kapitulirala i kao takva svrstana je u red država koje su iz rata izašle kao poražene. Pravni domet kapitulacije koju nije potpisao suveren ili legitimni predstavnik naroda je ovde više nego sporan. Po tom kriterijumu, ako bismo anketirali samo ove koji se guraju na zvaničnim i (ne)zvaničnim medijima, u Srbiji bi mogli da popišemo armiju onih koji bi juče potpisali kakvu god hoćete kapitulaciju, uključujući i sve vedete aktuelne pozicije i opozicije. Sami se nude. Neposredno posle rata, po zahtevu Kralja Aleksandra, njegov deda, Kralj Nikola, držan je u kućnom pritvoru zbog izmišljene izdaje. Nikola, koji je na Cetinju čuvao i tog „čika“ Peru koji je kasnije naprasno zanemeo i Srbsku reč i Srbsko slovo i Simu Matavuja i Lazu Kostića i onolike druge, optužen je za izdaju koju nije počinio. Ceo scenario, po toliko puta izvedenom modelu, podrazumevao je junake, izdajnike, bezbrojne krvave ritualno prinete žrtve i konstantno ubijanje istine.
Sreća pa tako nije danas, jel tako?
Ove činjenice, rezultat suludih ambicija i politike samo jednog čoveka, nakon svega, uspešno zloupotrebljavaju svi oni koji žele da između jednog naroda postoje državne granice i neke druge mnogo opasnije podele.
Sreća pa danas nemamo sulude ambicije i politiku samo jednog čoveka?
Puno decenija kasnije, kada se Jugoslavija već naveliko raspadala, preko Crne Gore je došao predlog da se na temelju federalnog uređenja formira zajednica koja bi bila prihvatljiva za one koji su u tom momentu krojili sudbinu sveta. Za tadašnji istorijski trenutak, predlog je bio korektan, decidan, jasan, razrađen do mere pojedinačnih kadrovskih rešenja, održivih i logičnih. U svetlu drugih međunarodnih dešavanja i projekata koji su se u tom periodu razvijali, uz minimum svesti da je uputno da se dela u tišini, kao takav bio bi priznat i održiv. Odbijen je u Beogradu sa prezirom i bez prava na „popravni“. Osamdeset godina kasnije, isti „krugovi“ koji su „kumovali“ prevari Kralja Nikole, „kumovali“ su i odbijanju ovog predloga. Osioni, arogantni, uvereni da će da traju, repovi tada još uvek jakih i ambivalentnih idoloških frakcija iz doba SFRJ, sa preoblikovanim i polusluđenim majstorima tajnih društava zaglavljenim između jako niskih odjeka iz Londona, Pariza, Beča i Moskve i ratom koji se projektovao na bazi dogovorne ekonomije, odbili su ono što je bilo održivo. Danas, isti ti repovi, odnosno njihova biološka i politička deca, sa istim žarom hronično neobaveštenih i beskrajno pohlepnih idiota, spremno prihvataju i promovišu zajednicu država umesto državnu zajednicu, federaciju, koju smo mogli da imamo tada. Da je ondašnji predlog prihvaćen, Kosovo u sastavu Srbije, Crna Gora i Srbija bili bi nesporno deo iste države, pod istom zastavom, zajedničkim monetarnim sistemom i sa svim drugim elementima državnosti. I tako smo došli do tog famoznog projekata - „Otvoreni Balkan“, koji valjda treba da doživimo kao još jednu „pobedu“. Čiju pobedu? Da bi „Otvoreni Balkan bio savez država potrebno je da i Kosovo bude punopravna država. I ko je jedino dovoljno svestan da takav jedan samoubilački projekat odbije – samo Crna Gora! Zašto zvanični Beograd radi na tom projektu i prihvata sve sulude uslove koje takav projekat podrazumeva a Crna Gora na to ne pristaje? I koja je to snaga koja omogućava Crnoj Gori da takav svoj stav odlučno brani a Srbiju pritiska na kolektivno samouništenje prihvatanjem punopravnog državnog satusa Kosova, tihe asimilacije i ekomonskog samoubistva jer ionako uništena privreda Srbije tim činom na svoju grbaču tovari milione građana nama, sada, nenaklonjenih naroda.
Isto kao i Kralja Nikolu i tog koji je taj plan doneo u Beograd, prvo su manipulisali, onda i prevarili a nakon toga i anatemisali kao najvećeg izdajnika srbskih interesa. Dritan i njegovi „poslovni“ partneri u Beogradu danas su neželjena, vanbračna deca upravo tog vremena i tih odluka. Da je drugačije, ne bi postojali.
Neposredno nakon kraha baba juline države, samo jedan je shvatio kapacitet ponude o kojoj pišemo i neminovnost drugačijih političkih puteva koji slede. Navodno, zapelo je oko besmislene priče o transformaciji službi bezbednosti. A onda je i taj koji je shvatio, ubijen.
Aktuelni politički kurs u Srbiji kao i njegovi nosioci isključivo su rezultat te odluke i spremnosti „odabranih“ da sprovedu to što je zacrtano u momentu kada je odbijen plan za federalno uređenje srbskih zemalja. I ono što sledi posledica je te odluke. Sve što vidite na sceni su samo manje ili više uplašeni glumci. I svi do jednog – samozvani!
A sada, skrušeni samozvani, lamentira o „teškoj borbi“ u predvečerje konačne izdaje i njegovog pristanka na uvođenja Kosova u Ujedinjene Nacije. Pitanje koje sledi čak nije ni za razmišljanje. Kada konačna izdaja bude voljom izdajnika i konačno verifikovana, hoće li svi ovi mali i veliki vračarci, državni i paradržavni službenici, navijači i sufleri da rezignirani i razočarani u velikog vođu napuste svoje pozicije, radna mesta i apanaže? Hoćeli li vrli poslanici da napuste Skupštinu, ministri Vladu, direktori svoja „preduzeća“? Šta mislite?
Da bi mu bilo lakše, u želji da podeli sa nekim „istorijsku odgovornost“ (čitaj, IZDAJU) neki dan je samozvani zatražio da se zvanično sastane sa arhi-ocem sopstvenog političkog „katapulta“. Tražio je da se javno sastanu, izdaju zvanično saopštenje i da se on ogradi od nekih stavova arhi-oca. Bogu hvala, odbijen je. Upućen je da svoje misli razmeni sa svojim parnjakom – Dritanom Abazovićem. Amin!
Što se tiče poslova sa opijumom i narkoticima o kojima pišemo. Ako možete, poštovani čitaoci, to gledajte kao na projekat za koji je u određeno vreme, od onih koji se time „bave“, shvaćeno da će da generiše ogroman kapital. Političke odluke, formiranje država, garantovanje ruta i koridora samo su tehnički deo priče. Ono što je suština je da se na taj način generišu nestvarne sume gotovog novca koji onome za koga sve te zemaljske „snage“ rade, uopšte nije potreban, naprotiv, prezire ga, kao i one koji se za taj kapital otimaju. Zato se na samim vrhovima tih piramida i nalaze ljudi koji su u svojoj suštini potpuno amaterijalni. Oni znaju da je „novac ozbiljna stvar za koji se mogu kupiti razne gluposti“. Oni ne rade za novac, oni služe nepomjaniku. Suština je da masovno drogiranje vodi ka gubljenju kontakta sa realnošću a to dalje, neminovno, vodi ka gubljenju duše. Tonjenje u greh. To je teološki okvir ove priče i svih drugih „priča“ okolo nas.
Teološki okvir u njihovoj vizuri, ili igranje sa svakodnevnicom, ili pomeranje fokusa, na momente ume da bude i zabavno.
Kada je u doba jednog prethodnog samozvanog u jednu beogradsku kafanu, gde je režiser prisutnima manje više bezuspešno objašnjavao poredak, svratio i jedan od skoro ponovo politički aktivni, zvaćemo ga kako ga režiser tada nazva – Kole, desilo se sledeće - Kole priđe, malo zadihano, malo zabrinuto, zamoli režisera da mu nešto u diskreciji saopšti. Režiser, svestan koliko Kole ništa nije shvatio, a više zato što ga je mrzelo da se pomera da bi po ko zna koji put slušao vesti koje to nisu, skoro pa nežno reče: „Kole, pa mi ionako nikada nismo sami, slobodno reci šta imaš!“. Kole opet nije shvatio ali je bar zapamtio. Ovih dana Kole opet ima političkih ambicija. Kao i mnogi drugi iz istog hodnika. I svi samo čekaju da majstori objave ko sada dolazi. Ali ovaj put, majstori ćute.
A vi, poštovani čitaoci, ne zaboravite, „stranice istorije moraju da budu ispisane“ i „sve je istina a naročito ono što se nije dogodilo“ a „sve ovo služi samo zato da se onima koje to intersuje popune praznine, suština se i dalje odvija mimo svake javnosti“!
Više tekstova Branka Veljkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
