Piše: Vladimir Dimitrijević

UPOZORENJE IZ 2005. GODINE

Ni o čemu se kod nas, od početka devedesetih godina XX veka do sada, nije toliko raspravljalo kao o Evropskoj Uniji. Ne uđemo li u Evropsku Uniju, u koju je ušla skoro sva Evropa (izuzev "siromašnih" država poput Norveške i Švajcarske), čeka nas "ledena smrt" u zapećku "Jugoistočnog Balkana". Nismo u Evropi ako nismo u Evropskoj Uniji. Svi zločini koje je Evropska Unija, skupa sa Sjedinjenim Američkim Državama, počinila prilikom raspada SFRJ, proterujući Srbe sa njihovih vekovnih ognjišta, zaboravljaju se da bi se "ušlo u Evropu". 

"Da, u Evropu koja je srpsku industriju unazadila za četrdeset godina. U Evropu koja goni srpske "ratne zločince", a vlast na Kosovu predaje bivšim vođama UČK. U Evropu koja dopušta Šiptarima da nekažnjeno spaljuju crkve i manastire. U Evropu koja tim zlotvorima pomaže da Kosovo "etnički očiste" od Srba, kao što je ranije pomogla proterivanje Srba iz Krajine, Slavonije i jednog dela Bosne. U Evropu koja nam u Prištinu šalje Duglasa Aleksandera, britanskog ministra spoljnih poslova, da nagovesti mogućnost nezavisnosti Kosova. U Evropu koja diže hajku na Karadžića i Mladića kao na divlje zveri, dok Kušner slavi Izetbegovića kao predstavnika Doba prosvećenosti. U Evropu koja zabranjuje bosanskim Srbima da se oslobode islamskog iga i priključe Srbiji.“

U svojoj besedi, Marković je uočio dve stvari – da su srpski prodavci Srbije srećni na svom putu ka EU, jer imaju ličnu korist, ali da za Evropu Srbi vrede manje od životinja iz zoolokog vrta:“ Blago vama, prodavcima Srbije, vi ćete se obogatiti i imati velike lične koristi, ali srpski narod nikada! Već godinama pokušavam da srpski narod probudim i razbijem njegove iluzije, ali uzalud. Znate li šta danas srpski narod predstavlja u očima Zapada? Odgovor je prost: on vredi manje od životinjskih vrsta /.../ "Spasite zoološki vrt u Vensenu!", to u Parizu lepo zvuči. Ali kad bi neko sutra u novinama napisao članak pod naslovom "Spasimo srpski narod", bio bi izviždan i ismejan", govorio je najveći srpski intelektualac u dijaspori, dr Marko S. Marković, na tribinama u Nišu i Beogradu, oktobra 2005... Očito, malo ko ga je slušao. 

Sad, kad je Evropska unija na vrhuncu rusofofobnog ( čitaj – i srbofobnog ) ludila, vlastodržačke bitange i dalje pričaju da EU nema alternativu. I dalje hoće neto o nečemu da pregovaraju. I dalje ubijaju ovaj jadni narod svojim lažima i prevarama. 

ŠTA JE PORUČIO KLAUS KINKEL? 

Od Evrope smo svašta čuli na kraju XX veka. Šezdesetoosmaš, Danijel Kon Bendit, tražio je da Srbi u Bosni budu bombardovani; šef spoljnih poslova Nemačke Klaus Kinkel preporučivao je da nas bace na kolena; novinarka lista "Evropljanin" iz Ženeve pisala je da smo francuski predsednik Žak Širak tvrdio je da nemamo ni vere, ni zakona. 
Godine 1998, u Berlinu je održana, za javnost inače zatvorena, sednica „mogula“ mondijalističke kriptopolitike, o „Dodatnom usavršavanju Evropske unije“. Na tom skupu učestvovao je i vladika raško – prizrenski Artemije, koji je, u svom izlaganju, pokušao da EU sagleda kao zajednicu hrišćanskih naroda i država, na šta mu je ministar spoljnih poslova Nemačke, Klaus Kinkel, glasno i jasno odbrusio da Evropa više nije i nikad neće biti „hrišćanski klub“(1,183 ). Dokument koji je na ovom skupu usvojen označio je Srbiju, Rusiju, Belorusiju i Ukrajinu kao „neuralgične tačke“ (1,184) Novog evropskog poretka, pri čemu je rečeno da će Srbija biti „siva zona“ u EU. Kinkel je, sasvim u stilu kajzera Vilhelma i Adolfa Hitlera, najavio da su „Srbi gubitnici i da će još gubiti u događajima koji slede“( 1,185).

Znali su to svi naši jadnici, maskirani u političare. Znao je to, još onda, Vladajući Šmokljo koji za sebe tvrdi da je vuk ( jeste vuk, ali Vuk Drašković, hercegovački komunistički klovn prerušen u patriotu ). Znali su, znali, ali su nastavili da vode Srbe nad EUstašku jamu, u kojoj je, od popisa 2011. do popisa 2022, nestalo 750 hiljada Srba. Neki su otišli van zemlje, a neki pid zemlju. 

PORUKA VILIJA VIMERA

Nemački diplomata, Vili Vimer, 2. maja 2000. godine, obavestio je kancelara Gerharda Šredera da je krajem aprila te godine prisustvovao konferenciji koju su zajednički, u Bratislavi, glavnom gradu Slovečke, organizovali američko Ministarstvo spoljnih poslova i Spoljnopolitički institut Republikanske stranke (American Enetrprise Institute ). Na skupu je bilo reči o Balkanu i proširenju NATOa. Po Vimeru, od strane Amerikanaca je jasno zatraženo da se što pre prizna nezavisnost Kosova, a rečeno je i ovo: “Rat protiv SR Jugoslavije vođen je da bi se ispravila pogrešna odluka generala Ajzenhauera iz Drugog svetskog rata. Zbog toga se iz strateških razloga tamo moraju stacionirati američki vojnici, te da se tako nadoknadi ono što je propušteno godine 1945./…/Valjalo bi da se prilikom sadašnjeg širenja NATOa ponovo uspostavi teritorijalna situacija na prostoru između Baltičkog mora i Anadolije kakva je postojala u vreme Rimskog carstva i to u doba kad je ono bilo na vrhuncu moći i zauzimalo najveće teritorijalno prostranstvo“( 2,4-5 ).

Po Vimeru, na ovom skupu je rečeno da Rumunija i Bugarska moraju obezbediti kopnenu vezu s Turskom, da severno od Poljske mora biti obezbeđen potpuni nadzor nad prilazima Sankt Peterburga Baltičkom moru. Vimer je bio veoma zabrinut, videći da se američka sila uzdiže iznad prava. Za nas je, ipak, najznačajnija rečenica Vimerovog izveštaja Šrederu ova: “Srbija (verovatno zbog obezbeđivanja nesmetanog vojnog prisustva SAD ) trajno mora da bude isključena iz evropskog razvoja“(2,4-5 ).

I to su znali svi, uključujući Samoproglašenog Vuka u pratnji svojih podrepaških hijena, koje haraju po zemlji Svetog Save. 

I opet nas vode nad EUstašku jamu. 

PORUKA SVIMA KOJI SE BORE ZA KOSOVO, UKLJUČUJUĆI I MENE

A mi? Šta mi radimo boreći se protiv izdajnika Zaveta? 
Šta drugo do ono što reče NJegoš u „Vijencu“: „A ka guske sve nešto ćukamo!“
Svetovi se ruše, a mi bismo verbalizmom da rešimo probleme. 
Uoči Prvog balkanskog rata, Branislav Nušić je, nemilosrdno ironično, pokazao Srbima kako se ponašaju dok njihova braća na Kosovu i Metohiji stradaju. Evo celog Nušićevog teksta „Posle mitinga“, objavljenog u časopisu „Zvezda“ 1912. godine, da bismo videli koliko smo i mi danas smešni i jadni. Nušićeva ironija je, 1912, delovala – oslobodili smo Staru Srbiju brzinom munje. 
Danas, očito, ostaje samo penzionersko hukanje i šmrckanje. 

BRANISLAV NUŠIĆ: POSLE MITINGA

Biće nešto više od dve hiljade godina kako ja posećujem razne mitinge i zborove. Bio sam na onome poznatome mitingu na kome smo doneli rezoluciju i osudili izdajničko držanje Isusa Nazarećanina; bio sam na onome mitingu kad smo popeli Petra Aminejskog na magarca, a posle na onome mitingu kad su popeli mene na belog konja, kao i na svima ostalim mitinzima staroga, srednjega i novoga veka. I, ako hoćete da vam se ispovedim, povodom mitinga i rezolucija ja sam izrekao onu poznatu moju reč: „Sve je to već jednom bilo!“

Pa ipak, ima neke razlike između nekadašnjih i današnjih mitinga, i ta razlika, po svoj prilici, potiče od pismenosti. Pre, dok smo bili nepismeni, mi smo rezoluciju koju bismo doneli na mitingu, da je ne bismo zaboravili, odmah izvršavali; sad otkako smo pismeni, te možemo napisati šta želimo i šta hoćemo, sad nam je već lako. Desi nam se kakva nepravda ili nevolja, a mi se zberemo na miting, izrazimo gnušanje, napišemo to na papiru i onda metnemo lepo u arhivu, uvereni da se to ne može ni izbrisati ni zaboraviti.

A, najzad, i pravo je da bude neke razlike između nekadašnjih i sadašnjih mitinga i rezolucija. Jer zamislite kako bi to izgledalo da se na onome mitingu na Orašcu, 1804. godine, radilo kao danas? Ako tu sliku ne umete sebi da predstavite, evo ću vam je izneti.

Zamislite, dakle, miting sazvan na Orašcu na dan 20. januara 1805. godine. Otvara ga g. Stanoje Glavaš lepim i prigodnim govorom i predlaže da se g. Đorđe Petrović, zvani Crni, izabere za predsednika mitinga.

G. Karađorđe zauzima predsedničko mesto i, blagodareći zboru na poverenju, daje reč jednome od sazivača, gospodinu Stanoju Glavašu.
G. Stanoje Glavaš: Braćo. Stanje naše braće postalo je do krajnosti nesnošljivo, i mi smo pozvani da razmislimo o merama koje treba preduzeti da bi se našoj porobljenoj i namučenoj braći pomoglo. Doduše, mi sa puno pouzdanja i poverenja možemo gledati u Evropu, utoliko pre što nas je ona, u plemenitoj težnji da održi mir na Balkanu, preko svojih predstavnika ubedila da time što nas Turci ubijaju i natiču na kočeve nisu nikakva naša nacionalna prava povređena. (Tako je!) Stoga ja, braćo, predlažem da se donese jedna rezolucija u kojoj bi se izjavilo gnušanje prema zverstvima koja se čine prema nama i da se pozove vlada da preduzme energičnije mere za zaštitu srpskoga življa! (Dugotrajno: Tako je!)
Gospodin Karađorđe: Kojekude, ima reč gospodin Đuša Vulićević.
G. Đuša Vulićević: Ja se, uglavnome, slažem sa mislima koje vam je izneo moj poštovani predgovornik, gospodin Stanoje Glavaš, i imao bih samo da učinim jednu dopunu njegovom predlogu. Nâs kolju, taj fakt stoji, ali mi ne možemo, za ljubav jedne takve sitnice što će nas pet – šest hiljada nataći na kočeve, remetiti mir na Balkanu, koji Evropa želi da očuva. Stoga sam ja da naša rezolucija ne bude napisana raspaljivim tonom, već ozbiljno i dostojanstveno, kako bi sobom kazivala da je izraz ljudi koji rado pristaju da sede na kočevima i da vise obešeni o kruške za ljubav mira koji Evropa želi. (Tako je! Tako je!)
G. Karađorđe: Gospodo, pozivam gospodina Janićija Đurića da pročita nacrt rezolucije. Izvolite, gospodine Janićije, po duši Vas, pročitati!
G. Janićije Đurić (čita nacrt rezolucije, koja glasi):
Građani svih redova, sakupljeni na današnjem mitingu na Orašcu, a po saslušanju svih govornika, jednoglasno konstatuju:
1. da je usled anarhije, koja je ovladala u Turskoj imperiji, doveden u pitanje opstanak naš;
2. da je poslednji pokolj, koji je izvršio dahija Aganlija u beogradskom okrugu, u kome je sa svoga ognjišta rasterana nezaštićena srpska sirotinja, izazvao silno uzbuđenje kod nas sviju;
3. građani srpski, okupljeni na mitingu, najodlučnije dižu svoj glas protivu nasilnog i stalnog, sistematskog istrebljenja srpskog življa u Turskoj;
4. poziva se ceo narod da, bez obzira na veličinu žrtava koje će podneti, preduzme sve i najenergičnije mere za brzu zaštitu našega življa u Turskoj imperiji.

G. Karađorđe (po pročitaniju): Prima li se ova rezolucija? 
(Svi jednoglasno: Prima se!)
G. Karađorđe: E, sad, kojekude, pozivam vas da se mirno i dostojanstveno raziđete svojim kućama, a mi ćemo ovu rezoluciju staviti u arhivu manastira Blagoveštenja, kako bi bila sačuvana za potomstvo. (Dugotrajno odobravanje.) 
Eto, tako bi taj miting izgledao da je tada rađeno kao danas. A kako bismo mi danas izgledali da je takav miting bio tada?

UPUTNICE: 
1. Predrag R. Dragić Kijuk: Hrišćanstvo bez Hrista, Raška škola, Beograd, 2011.
2.Vili Vimer: Vaša sila stoji iznad prava, u „Eutanazija:Kosovo iznad EU – Evropska Unija, mit i stvarnost“, Bilten nacionalne organizacije slobodnih ljudi Srpski sabor Dveri, 2OO8, str.4-5

Više tekstova Vladimira Dimittrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda