Piše: Vladimir Dimitrijević

SLOBODA JE OSNOVA SRPSTVA

Na sutrašnji dan, na Svetog Nauma 1881. godine, rođen je Sveti vladika Nikolaj, najveći Srbin posle Svetog Save, kako  ga je zvao otac Justin Popović. 

U svom delu „Politika kao teodulija“, baveći se političkim pogledima Vladike Nikolaja, Đorđe J. Janić piše i o njegovom odnosu prema Srpstvu kao zavetnoj zajednici. Za Vladiku Nikolaja je, ističe Janić, prava vera je temelj svega. Gde nema prave vere, tamo nema ni potpunog čoveka. Vera je, kako je primetio otac Georgije Florovski, „opitno iskustvo slobode“. Zato je Nikolaj bio neporecivi slobodoljubac boreći se protiv konkordata s Vatikanom, on se nije borio samo sa dogmatsku čistotu pravoverja, nego i protiv praosnove svakog evropskog totalitarizma: papopoklonstva. Biti pravoslavan znači biti slobodoljubiv.

U središtu svega je Hristos. Pravo društvo mora biti zasnovano na hristokratiji. Janić o takvom poretku piše:“Odnos prema Isusu i Jevanđelju, u srži je njegovog svekolikog političkog opredeljivanja. Zastupati Spasitelja, težiti izgradnji zajednice bogočovečanskih pojedinaca koji se objedinjuju u laosu, odbacivati sve ono što odvlači čoveka od Boga, i što ga baca u naručje različitim idolima, koji nisu ništa drugo do različita očitovanja delovanja Antihrista, za koja čovek zna, pod različitim imenima još od Adama, sve to određuje čitavu sveštenu i političku delatnost vladike Nikolaja. Cilj mu je bio, iako ga nikada javno nije do kraja artikulisao, da Srbe, kao narod, uzdigne u status laosa, naroda Božjeg.

Sva njegova politička opredeljivanja i prema ideologiji i prema pojedincima, nastaju samo iz odnosa aktuelnih političkih pokreta prema Hristosu. I iz toga, da li se u određenoj ideologiji ili političkoj situaciji afirmiše ili unižava hristolikost čovekova. Zbog toga će, recimo, odbaciti ideologiju rasizma kao duboko antihrišćansku, jer se njome dovodi u pitanje i unižava jednakost Božje dece pred Ocem Nebeskim. Takođe će odbacivati i ideologiju kolonijalističkog imperijalizma jer se njome uništava duh porobljenih naroda, koji i kad nisu hrišćani, bliži su Bogu, kako je on na mnogo mesta napisao, svojom iskrenom verom, nego što su to ljudi savremene zapadne, sekularne i mašinizirane civilizacije. Takođe će odbaciti i bogoborački marksizam koji odbacuje Boga i propoveda neku vrstu klasnog rasizma, zasnivajući društveni mehanizam i odnos među ljudima na zavidljivosti i mržnji među društvenim slojevima. Ali će odbacivati i savremenu partokratiju kao vladavinu broja, mase nad kvalitetom - pojedincem i elitom.“
Boj ne bije broj, nego soj!

DUHOVNA DEMOKRATIJA

Janić kaže za Vladiku Nikolaja i sledeće:“On se zalagao za jedan vid narodne vladavine, koju bismo mogli da nazovemo duhovnom demokratijom, ili tačnije tradicionalnim srpskim slobodarstvom, koje je priznavalo jednakost svih ljudi pred Bogom. Ali ne i jednakost svih u svim delatnostima. Jer Srbin je od vajkada, u svim segmentima društva, priznavao hijerarhiju koja je uzimala za princip totalnu primenu paternalizma: Boga prema ljudima, Kralja prema narodu, domaćina prema domaćoj čeljadi; majstora prema kalfama i šegrtima. Ali, princip seniorata uvek je obavezivao onog koji je iznad, da se brine za one koji su ispod. Napredovanje u okviru takvog sistema podrazumevalo je prećutno priznavanje da je vođa, predvoditelj, superioran u delatnosti za koju se bira i, što nije nikada zaboravljano, da je spreman da štiti interese onih koji su mu podložni kao svoje sopstvene. Iako je u takvoj zajednici bilo primera egoizma, ipak je osnovni princip zajednice bio - opšte dobro je iznad ličnog dobra. U srpskoj istoriji, sve do modernih vremena, retko je moglo da se nađe primera gde je nacionalno dobro bilo žrtvovano radi lične koristi. Pojedinac je mogao, iako retko, da lično dobro stavlja ispred dobra nekog drugog, ali u hijerarhiji vrednosti, refleksno, opšte dobro je uvek bilo iznad ličnog dobra. Raspadanje tog sistema, tako obilato opisivano u delima naših realista u XIX veku, može otkriti u novom čitanju, oslobođenom ideoloških marksističkih predubeđenja, vrlo zanimljivu sliku društvenog i duhovnog života našeg naroda.

Zbog tog slobodarstva, vladika Nikolaj će do kraja ostati nepomirljivi borac protiv komunizma kao što je bio i protiv konkordata.“
Slobodarstvo je, ponavljamo, osnova Srpstva. Zato, kako Nikolaj kaže da bez krsta časnog i slobode Srbin ne može imati počinka.  

KAKO SU SRBI IZABRANI? 

Što se Srba tiče, oni su izabrani narod – ali samo kao hristoljupci i stradalnici. Uspostavivši zavet s Bogom, oni stalno polažu ispite vernosti, i od te vernosti ili nevernosti zavisi otadžbinska sudbina plemena: „Hristonostvo je sam sadržaj predanja, vitalna sila koja održava otadžbinu/.../ rashristovljeni narod ne može da ima otadžbinu već može da ima samo državu“, kaže Janić.

Jedna nacija, kao zavetna zajednica, živi svojim idealima. Promena istih vodi promeni identiteta. Najbolji dokaz za to su Srbi koji su postali muhamedanci, rimokatolici ili komunisti, preveravanjem postajući neko drugi od onoga što biološki jesu. Jedna od najvećih opasnosti po Srbe, ističe Janić, jeste razaranje zavičajne običajnosti, sprovođeno još od racionalističko-prosvetiteljske revolucije naših zapadnjaka, preko titoista, do današnjih „drugosrbijanaca“. Jer, po Janiću, „običaj je sud u kome se čuva duh identiteta jedne zajednice/.../ Ako nema običaja, nema ni načina da se identitet sačuva. Zato gubljenje običaja nije znak „progresa“, već menjanja duhovne okosnice jedne zajednice, gubljenje njenih „karakternih“ osobina. A odatle sledi i gubljenje nacionalnog identiteta“.

Narod se, kao samosvesna zajednica, može očuvati samo verom i istorijskom svešću. Tradicija duhovno stabilnog naroda čuva njegovu samosvest uprkos istorijskim okolnostima i pokušajima, često neprijateljskim, reinterpretacije prošlosti.

VLADIKA NIKOLAJ O SRPSKOM DUGU 

U jednom od svojih misionarskih pisama, Vladika Nikolaj nas podseća šta Srbi duguju Sinu Božjem, kome su posvetili svoju istoriju i svoje zadužbine:“Pre svega Srbi duguju Hristu sve svoje najveće ljude. Samo sveti ljudi i svete žene kod Srba su se uzdigli do veličine, koja se vidi iz dalekih vremena i pokolenja. A svetost je od Hrista Gospoda; od NJegove svete vere. Kad bi se reklo, da Srbi duguju Hristu samo svetoga Savu, duhovnoga kneza i krmanoša života srpskoga naroda do danas, pa bi dug bio neisplativ. A Sveti Sava nije usamljena zvezda, osvetljena Suncem Hristom; oko Save stoji ceo roj sjajnih zvezda, sjajnih svetitelja srpskih.

Još Srbi duguju Hristu osnovna načela života i vladanja. Duguju Mu veru u jednoga živoga Boga, u sud Božiji, u Promisao, u pravdu i milost Božiju, u besmrtni život na nebesima. Hristu duguju i razumevanje prirode ne kroz prirodu nego kroz Boga; i razumevanje sudbe ljudi i naroda ne kroz materijalne uzroke nego kroz moralne i duhovne. Jednom rečju: svu istinu o ovome i onome svetu Srbi duguju Hristu. A u pogledu vladanja sve duguju Hristovoj nauci. Poštenje, uzdržljivost, čednost, bratoljublje, smernost, milostivost, miroljubivost, trudoljublje, vedrina duha, hrabrost u odbrani pravde, požrtvovanje, i sve ostale uzvišene vrline duše – sve je došlo Srbima od vere Hristove.

Još Srbi duguju Hristu blage i krasne običaje svoje. Svi ti običaji su u suštini i po simvolici jevanđelski. Jer ti običaji nisu samo nakit života no pravi i glavni moralno – zakonski poredak, koji čuva život naroda srpskog od raspadanja, zbrke i truleži.

Još Srbi duguju Hristu nadahnuće za umetničke izraze svoje duše i svojih ideala u pesmama, poslovicama, pričama, u tvorevinama uma svoga i ruku svojih.

Još Srbi duguju Hristu epopeju svoga prvoga carstva, i epopeju robovanja, i epopeju oslobođenja. To jest duguju prve i potonje države svoje, mudrost u stvaranju država, herojsku trpeljivost i vizionarsko nadanje u vreme robovanja, kao i junačku izdrživost i požrtvovanje u vreme oslobođenja.

Jesam li sve pobrojao? Ni iz daleka. Tek sam počeo spisak srpskih dugovanja Hristu. No, mislim, dao sam ti putokaz, po kome ćeš i sam moći računati ostala dugovanja naroda tvoga Hristu Spasitelju. Pa kad budeš uspeo da pobrojiš sva srpska dugovanja Hristu, onda okreni listu i pobroj sva Hristova potraživanja od Srba. Misli i pitaj se: šta Hristos traži od Srba?“

To pitanje važi i za nas, danas. 

HVALA BOGU ŠTO SMO SRBI 

U jednoj od svojih predratnih beseda Vladika Nikolaj nam kaže zašto treba da budemo blagodarni Bogu jer smo Srbi:“Ja blagodarim Bogu što sam Srbin, iako ima Srba svakojakih.

Blagodarim Bogu što sam Srbin zato što ni jedan Srbin nije izmislio top, i ni jedan Srbin nije izmislio pušku, ni jedan Srbin nije izmislio onu strahovitu i otrovnu kosu, kojom se kose ljudi, a koja se zove mitraljez, ni jedan Srbin nije izmislio haubicu, Debelu Bertu, avion, zapaljive i otrovne gasove, ta ubilačka sredstva.

Ono, istina, i mi smo se tim sredstvima služili, ali mi ih nismo izmislili.

Prihvatili smo se i poslužili smo se oružijem neprijatelja u odbranu svoje vere i svoje Otadžbine, svojih prava, svoje slobode.
Šta je Srbin izmislio?

Srbin je izmislio preslicu i ralicu, jedan naš veliki Srbin – naučnik izmislio je telefon, drugi jedan Srbin – naučnik koristeći pad Nijagare pronašao je elektriku da da svetlost narodima.

Srbin je izmislio razne sprave za sviranje i divne šare.

Ništa destruktivno Srbin nije izmislio. Srbin nije izmislio ni jednu telegubnu i dušegubnu spravu.

Ponavljam i podvlačim: naš je Narod, Srpski Narod, konstruktivan, a takav je jer ima jaku veru, jer je skroz pošten i neizmerno rodoljubiv…

Koliko je vere, snage i rodoljublja trebalo da se izađe iz poslekosovskog perioda!

I zbog svega toga ja blagodarim Bogu što sam Srbin.“

Tako i mi treba da budemo blagodarni Bogu i da budemo dobri Srbi. Ali, kako? 

KAKO BITI DOBAR SRBIN?

Nikolaj nas uči da niko ne može da bude dobar Srbin ako nije dobar čovek. A to znači:“Dobar Srbin si ako imaš slatku dušu kralja Vladimira, izdržljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinovo, krotost Dečanskoga, smernost Uroševu, požrtvovanje Lazarevo, viteštvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovića majke, pouzdanje Miličino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog srpskog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srpskih sveštenika i kaluđera, stidljivost narodnih devojaka, nadahnuće narodnih pevača, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkača i vezira, jasnoću narodnih poslovičara, odmerenost i umerenost srpskih seljaka, sjaj Krsne Slave svih krštenih Srba.“

Molitvama Vladike Nikolaja, daj Bože da i mi budemo dobri Srbi! 

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića čitajte OVDE.

Izvor: Pravda