Piše: Miodrag Zarković
Uostalom, kad nam već upropašćavaju državu i javnost, red je da pogledamo ko su i šta su.
1) Zakleti neprijatelji kalendara
Odrastao čovek ne može da ne bude skeptičan prema površnim pojavama, a obeležavanje početka nove kalendarske godine neminovno spada u površnosti. Planeta Zemlja je obrnula pun krug oko Sunca: mož’ misliti dostignuća! Imamo, prema tome, potpuno pravo da se prema celokupnom fenomenu ”nove godine” odnosimo sa savršenim nezanimanjem.
Ali, nikako nemamo pravo da preziremo one koji Novu godinu slave. Mnogi među nama, međutim, upravo to rade. I to iz dvoličnih, tj. lažno ideoloških pobuda.
”Ko obeležava Novu godinu po gregorijanskom kalendaru, taj je otpadnik od srpstva/pravoslavlja/svetosavlja”... To je osnova dotičnog stanovišta, licemernog utoliko što sami njegovi zagovornici u svojoj svakodnevici naravno da se pridržavaju gregorijanskog, tog navodno mrskog im kalendara. Kada primaju platu, plaćaju račune ili obeležavaju rođendane, ovi vajni ideolozi sve to rade po važećem kalendaru, a koji jeste gregorijanski. Starog, julijanskog kalendara, sete se samo oko ulaska u novu godinu.
Da im je julijanski kalendar zbilja mio, valjda bi do sada iskoristili neku od nebrojenih prilika da pokrenu kakvu inicijativu da se Srbija vrati nekadašnjem računanju datuma. I takva bi inicijativa možda bila dobrodošla, jer se uticaju Zapada valja suprotstaviti ma i po takvim, naizgled banalnim pitanjima. Čak nas i najbliža istorija uči da je Zapad svako pristajanje na njihova pravila doživljavao kao ustupak i onda, nalik svim nasilnicima ikada, samo tražio još. Zato bi hipotetičko vraćanje na stari, julijanski kalendar, možda predstavljalo korak ka nasušno potrebnom otklonu od povinovanja Zapadnim matricama, dokazano otrovnim.
Ali, dok se to ne dogodi, obeležavanje kalendarske nove godine jedino ima smisla u noći između 31. decembra i 1. januara po važećem kalendaru. Još jednom: niste dužni da je praznujete, ali jeste dužni da poštujete izbor onih koji su rešili da je proslavljaju upravo onog datuma kada takvo obeležavanje jedino i ima smisla.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 5, 2023
Gunđanje ”starokalendaraca” je, ako ćemo iskreno, čak i gore od pukog licemerja, jer je odraz očigledne društvene nemoći. Rodoljubiva Srbija, naime, decenijama unazad gubi jednu ideološku bitku za drugom: Ustav je promenjen samovoljom predsednika države Aleksandra Vučića; prema okupiranoj pokrajini Kosovu i Metohiji postavili smo granicu; premijerka ima ”sina” kojeg nije ni rodila ni usvojila, već je valjda Vučić na poligrafu potvrdio da je njen; većina glasača se u istraživanjima javnog mnjenja izjašnjava protiv ulaska u Evropsku uniju, ali i u vlasti i u opoziciji smenjuju se isključivo stranke koje se zalažu za ”evrointegracije”, ili su barem ravnodušne prema tom pitanju... I tako dalje. Podugačak je spisak političkih pojava koje u Srbiji prolaze bez ikakvog otpora, a koje bi inače bile nezamislive u državi iole posvećenoj sopstvenim interesima. Sve su to ideološki porazi bez premca, očigledno preteški i previše bolni za jedan deo nacionalno osvešćenog stanovništva, koje utehu onda traži u besplodnoj mrzovolji po nedovoljno bitnim sadržajima.
Taj namćorluk je toliko uzeo maha, da je u poslednje vreme postalo rizično prvog januara poželeti nekome srećnu novu godinu, jer lako može da se desi da stigne odgovor sličan gornjem citatu, gde se onaj ko čestita optužuje za izneverivanje srpstva.
Da je namćorima istinski stalo do starog kalendara, tj. do Srpske nove godine, valjda bi na primer u preduzeću u kojem rade zatražili da 14. januar bude neradan dan. Pitajte ih da li su se ikada usudili da svom šefu, ili, daleko bilo, vlasniku preduzeća, predlože išta slično.
Sva je prilika da nisu. Zato što na drugoj strani ideološkog spektra (onoj strani na kojoj se obično ugnjezde vlasnici i šefovi) stoji daleko moćnija, uticajnija i nemilosrdnija skupina:
2) Zakleti neprijatelji Srpske nove godine
Ova vrsta baksuza podosta je štetnija od prethodne, jer je odraz čiste netrpeljivosti prema samoj suštini bilo koje autentične kulture, a pogotovo srpske. Zaista, šta drugo, osim srbomržnje, može da bude uzrok autošovinističkog zgražavanja nad činjenicom da jedan (po svoj prilici većinski) deo naroda i dalje obeležava Srpsku novu godinu, a da sav pravoslavni svet u našoj zemlji Božić proslavlja 7. januara?!
Što bi ikoga, ko nije Srbin ili srpski pravoslavac, uopšte pogađalo kada će pripadnici srpskog naroda praznovati svoje svetovne i verske značajne dane?
Sličan primer bespotrebne, ničim izazvane netrpeljivosti, zabeležen je pre 20ak godina u Beogradu, kada je primećeno da se određeni broj vernika krsti u gradskom prevozu dok njihovo vozilo prolazi pored crkve. O tom činu čovek može da ima ovo ili ono mišljenje. Potpisnik ovih redova, iako i sam vernik, nikada se nije krstio u autobusu zato što dotični autobus prolazi ispred kakve crkve. Štaviše, smatram taj postupak preteranim i, kada bi me neko pitao za savet, predložio bih mu da ga izbegne. To je, međutim, moje lično stanovište, na koje svakako imam pravo, ali koje ne obavezuje nikoga drugog. Štaviše, ja sam u obavezi da poštujem odluku tih ljudi da se prekrste u autobusu ili tramvaju, ako ni zbog čega drugog a ono barem zbog toga što ni na koji način tim postupkom ne ugrožavaju nikoga pod milim bogom!
Isto se, samo u većim razmerama, mora priznati i za slavljenje Božića po julijanskom kalendaru, odnosno obeležavanje Srpske nove godine. Ni jedan ni drugi praznik ne nanose nikakvu štetu bilo kome! Onaj ko ne slavi Božić sedmog januara, ni na koji način neće biti oštećen zbog toga što ga srpski pravoslavci proslavljaju baš tog dana. Onaj ko ne obeležava Srpsku novu godinu, nema nikakvog povoda da se oseća u bilo kom pogledu ugroženo zbog toga što će u jednom (pritom većinskom) delu naroda ljudi jedni drugima 14. januara želeti srećnu novu godinu.
Posebno je poražavajuće što je protivljenje pravoslavnom Božiću i Srpskoj novoj godini besmisleno čak i u intelektualnom smislu, iako se autošovinistički namćori inače često pozivaju baš na intelekt.
Božić mogu da slave samo oni koji veruju u Isusa Hrista, a takvi su podeljeni na pravoslavce, katolike i protestante. Hrišćani u Srbiji ogromnom većinom su pravoslavci, a zahvaljujući Svetom Savi imamo čak i svoju, autohtonu Srpsku pravoslavnu crkvu. SPC određuje kada obeležavamo Božić jer ne postoji veći autoritet za to pitanje: ta tvrdnja je samorazumljiva za pravoslavne Srbe, ali bi morala da bude savršeno jasna čak i onima koji nisu vernici ili Srbi. Zbog čega bi pravoslavni Srbi priznali nadležnost Vatikana u tom smislu? Zbog toga što, na svetskom nivou, hrišćana koji se priklanjaju Vatikanu ima više nego nas pravoslavaca?! Ali, brojnost je sasvim besmislen argument u teološkim pitanjima, jer bismo inače, ako se oslonimo na brojeve, u sledećem koraku neminovno i ukinuli Božić, odnosno hrišćanstvo kao takvo, pošto većina čovečanstva ne pripada našoj veroispovesti i ne obeležava Hristovo rođenje.
Što se tiče Srpske nove godine, matematički je sasvim jednako vremensko rastojanje između dva prva januara i između, recimo, dva osma maja. Ako već obeležavate puku činjenicu da je planeta Zemlja napravila pun krug oko Sunca, potpuno je svejedno da li ćete to raditi 31. decembra u ponoć, ili osmog maja u podne, ili bilo kog drugog datuma. Oni koji slave činjenicu da je između 13. januara prošle i 13. januara ove godine proteklo tačno 365 dana, imaju u tome jednako naučno uporište kao i oni koji slave to što je između prvog januara ove i prvog januara prošle godine takođe proteklo 365 dana.
Kalendarsku novu godinu jeste smisleno obeležavati u trenutku kada godina kalendarski i počinje, dakle u prvim trenucima prvog januara, ali Srpska nova godina nije isto što i kalendarska. Srpska nova godina je običaj, i, kao i svi običaji, stvar je nasleđa, tj. društvenog dogovora koji se prenošenjem sa jednog pokolenja na drugo očuvao do naših dana. Sama ta činjenica, da je nekakav društveni dogovor opstao toliko dugo, zaslužuje poštovanje, ali čak i nevezano za to, društveni dogovor o kojem je ovde reč ni po čemu nije ni više ni manje ”naučno utemeljen” od društvenog dogovora kojem se priklanjaju oni što novu godinu proslavljaju prvog januara.
Kada se porede dve opisane podvrste, ova druga je, naravno, kudikamo opasnija: gunđanje na zvaničan kalendar može da bude neprijatno, često i jeste, ali srbomržnja koju ispoljavaju krstaši protiv Srpske nove godine i pravoslavnog Božića razara same temelje društva i države. Povrh toga, valja još jednom ponoviti da ”antikalendarci” sikću iz pozicije jalovosti i njome izazvane frustracije, dok autošovinisti po višedecenijskom običaju uživaju vaskoliku sistemsku zaštitu ne samo unutrašnjih, nego još više i spoljnih centara moći.
Svejedno, u ovom istorijskom trenutku dve grupe dejstvuju usklađeno, makar im to i ne bila namera. Kao u nekom nakaznom ”perpetuum mobilu”, slabost prvih samo hrani i jača osionost drugih, koja onda dodatno produbljuje osećaj nemoći ovih prvih, i tako ukrug. Kao rezultat svega, pred našim očima se čestitom i rodoljubivom narodu oduzima sloj po sloj prava na pristojno i krajnje neškodljivo obeležavanje datuma koje smatra značajnim ili pak radosnim, a da to ponižavajuće kretanje ne nailazi ni na kakav otpor.
Tako da, paradoksalno, od tolikih praznika ispada da nemamo posebnog razloga da slavimo ni jedan. Pogotovo posle nove ”pobede” Vučićevog režima, koja je ishodovala dodatnim povlačenjima srpske državnosti sa okupiranog Kosova i Metohije.
Zapravo, najzdravija pobuda koja čestitog čoveka može da privoli da naglas praznuje obe 2023-e i naravno Božić, jeste da tera inat i živcira dve navedene grupe namćora. Tako da, Hristos se rodi! Srećna vam nova godina! (Srpska, naravno. Koja druga?!).
Ostale tekstove Miodraga Zarkovića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
