Pravda

Šta je praznik?

Kao što je odavno uočeno, praznik nastaje kao osmišljavanje osnovnog čovekovog ritma – ritma rada i odmora. Treba se odmoriti; ali, ako se hoće da rad ima smisao, onda taj odmor mora ukazivati na logosnost čovekovih poduhvata, dela njegovih misli i mišica. Dok je za životinju odmor, uvek i svagda, puki fiziološki predah, za čoveka on može biti i praznična radost. 

Vreme je slika kosmičkog sklada – dani se smenjuju, sedmice dolaze i odlaze, meseci prelaze jedan u drugi; s druge strane, u ovaj kosmički sklad prodrla je smrt. 

Kako je zaustaviti?

Tako što Bog postaje čovek da bi ljudima darovao vaskrsenje. Zato je hrišćanski praznik otkrivanje radosti i slobode, izlazak iz kaveza svakodnevice, podizanje glave ka nebu. 

Praznik je, dakle, prodor večnosti u vreme. Vreme teče, vrtloži, odnosi ljude, i nezaustavljivo je. Ono je Hronos koji proždire. Ali, praznik preseca neumitni tok; on vertikalno, odozgo, ulazi u horizontalu vremena, i spušta se do praosnova bitija. Praznikom se čovek ne spaja samo sa Bogom, nego dolazi u dodir i sa svojim precima koji su taj praznik takođe slavili; jer, kako je rekao Vladimir Solovjov, svaki narod je zajednica pokojnih, živih i nerođenih.

NJihovo prisustvo na praznik je upravo dokaz da je smrt pobeđena, i da, između ostalog, ne može više sprečavati u opštenju pretke i potomke. U tome je Jevanđelje – Blaga vest hrišćanskog praznika.

Osnovna čovekova tuga potiče iz doživljaja prolaznosti i truležnosti svega, i on veoma rano počinje da je oseća, tražeći način da nadiđe sopstvenu ograničenost. Jedino doba kad te tuge skoro da i nema jeste detinjstvo. Kako kaže Aleksandar Šmeman: „Da, čovek za tu tugu ne zna samo u detinjstvu, no upravo se zbog toga čovek i seća detinjstva kao jednog neprekidnog praznika, čak i ako je to detinjstvo bilo proživljeno u senci siromaštva. Čovek upravo i počinje da odrasta tako što u njemu počinje da zamire ta prazničnost detinjstva, što u njemu počinje da se gasi to detinje i radosno osećanje života – života kao otvorenog prozora u radosno prolećno jutro, života kao bezbroja mogućnosti otvorenih pred čovekom – ustupajući, malo po malo, mesto osećanju života kao tamnice i zatvora.“ 

Samo dete u čoveku može da razume Božić kao praznik Boga Koji se rađa kao Dete.

Božić i Srbi

I Srbi su se svojim praznicima radovali kao deca, što su drugi, pre svega, rimokatolici osuđivali kao navodni paganizam. Janez Vajkard Valvazor, kranjski grof, 1687. godine kad piše o običajima pokatoličenih Srba grada Senja. Valvazor Senjane optužuje da slave paganski praznik „malika Badnjaka“ („Badnjak“ je od „bdeti“, „biti budan“. Zato se uoči Božića bdi.) Uveče pozivaju momka ili devojku da im dođu u kuću – zovu ih „gost“. Na Badnje veče, lože grane i lozu, prvo ih polivajući vinom i ostavljajući da celo veče gore. Momak, koga zovu badnjak, ne sme da zaspi pored ognjišta – celu noć treba da je budan, i zato mu određuju nekog ko ga čuva da ne zaspi. Evo šta još kaže Valvazor o pokatoličenim Srbima: „To veče pokrivaju sto belim od neprijatelja otetim platnom. Usred stola naprave tri gomile venaca, spletenih od bršljana ili zimzelena, i ukrase ih zlatnim i srebrnim prstenjem i lančićima; na sto postave nešto pšenice i, drugog žita, hleba, vina, sveća, meda i soli. Za ovaj sto niko ne sme sesti, jer je bio nekada posvećen paganskom Badnjaku, a sada Deo nato ili Božiću; to jest Novorođenom Bogu. Tako postavljen sto ostaje potpuno netaknut do Svetih Triju Kraljeva. Kada nakon te praznoverne pripreme prošle večeri pukne Sveti Dan, dolazi gore pomenuti gost u vreme ručka i donese kolač hleba i vrč vina, ukrašen bršljanom i zimzelenom, i čestita Srećan Božić ili srećene Božićne Praznike. Prime ga baš lepo i sa radošću. Na to gost poljubi svakoga u kući. Nakon ručka daruju gosta novcem i još kakvim darom, i jednako takvim kolačem hleba i vrčem vina, obavijenim bršljanom; što sve gost odnese kući. Ovi obredi traju tri dana i ponavljaju se dnevno dva puta pri ručku i večeri. Ova tri dana niko ne ide u posetu osim pozvanog gosta. Na prostoru ispred kuće ili crkve sastajanje nije zabranjeno. Kakva god ih sreća ili nesreća u toku godine snađe, sve pripisuju gostu i reći će da su imali srećnog ili nesrećnog gosta; taj u tom slučaju mora snositi svu krivicu. U ova tri dana ima svako naviku da drugoga koga sretne zagrli prijatno poljubi i čestita mu srećan Božić ili srećne Božićne Praznike. Čak i najveći neprijatelji ne odstupaju od ovog običaja i kao da su najveći prijatelji.“

Dugo su se rimokatolički župnici i fratri borili protiv ove radosti dok je u bivšim Srbima nisu ugasili. Ali, pravoslavni Srbi su tu radost sačuvali do danas. „Božić, Božić, Blagi dan, blagog Hrista rođendan“ se i sada slavi sa najvećom ljubavlju i pobožnošću. 

Božićni običaji po NJegošu

Naš narod kaže: „I Bog ima Majku“. Božić je zato „mali Bog“, Bogić, Koji se rodio u Vitlejemu i postao Čovek, naš Brat, da bi nas spasao od greha, smrti i đavola i sjedinio sa Nebeskim Ocem. Srbi su mu se, vekovima, veoma radovali. Veličanstveno ga je opevao NJegoš u „Gorskom vijencu“: 
Vladika Danilo i Iguman Stefan sjede kod ognja, a đaci, veseli, igraju po kući i nalažu badnjake.

Iguman Stefan
Jeste li ih, đeco, naložili, / u prijekrst ka treba metnuli?
Đaci
Naložili, đedo, ka trebuje, / presuli ih bijelom šenicom, / a zalili crvenijem vinom.
Iguman Stefan
Sad mi dajte jednu čašu vina, / ma dobroga, i čašu od oke, / da nazdravim starac badnjacima. 
Daju mu čašu vina, on nazdravi badnjacima i popi je.
Iguman Stefan (čisteći brke)
Bog da prosti vesela praznika! / Donesite, đeco, one gusle, / duša mi ih vaistinu ište, / da propojem; odavno nijesam. / Ne primi mi, Bože, za grehotu, / ovako sam starac naučio.
(Daju mu đaci gusle)
Iguman Stefan (poje)
Nema dana bez očnoga vida / niti prave slave bez Božića! / Slavio sam Božić u Vitlejem / slavio ga u Atonsku Goru, / slavio ga u sveto Kijevo, / al’ je ova slava odvojila / sa prostotom i sa veselošću. / Vatra plama bolje nego igda, / prostrta je slama ispod ognja, / prekršćeni na ognju badnjaci; / puške puču, vrte se peciva, / gusle gude, a kola pjevaju, / s unučađu đedovi igraju, / po tri pasa vrte se u kolo, – / sve bi reka jednogodišnici, / sve radošću divnom naravnjeno. / A što mi se najviše dopada, / što svačemu treba nazdraviti!

Detinjci, Materice i Oci

Božić je dan kad se radujemo Bogu Koji je postao Čovek i kad se učimo da je tajna spasenja u služenju Bogu i bližnjima ovde na zemlji. A imamo li koga bližeg od svojih ukućana i svoje porodice? Zato je Božić porodični praznik po preimućstvu. I zato mu prethodi Božićni post, u kome su tri divna narodna običaja – Detinci, Materice i Oci. 

Detinci se obeležavaju treće nedelje pre Božića. Toga dana ujutru rano, ili po dolasku iz crkve, odrasli vezuju decu – pre svega svoju, ali i drugu. Za vezivanje se obično koristi kaiš, gajtan ili običan kanap, ili deblji konac. Obično se zavežu noge ili ruke, pa se jednim delom kanap zaveže za sto ili stolicu. Deca se „dreše“ tako što roditeljima daju neki poklončić – od svog crteža porodice do nekog skromnog dara za koji su uštedeli svoj dinar. Onda dolaze Materice, u drugu nedelju pred Božić. Tada deca vezuju majke, i neće da ih odreše dok ne dobiju neki poklon. Majke spreme i svečani ručak. Pri hramovima, praznik Materica može se proslaviti priredbom, a poklone može da deli Kolo srpskih sestara ili pobožne žene koje pripadaju hramovnoj zajednici. Negde se organizuju i posete dečjim odeljenjima gradskih bolnica, da se i tamošnja deca obraduju. A nedelju pred Božić su Oci, kada se deci dreše očevi. U našim bogomoljačkim manastirima, za Materice se skromnim duhpovnim darovima dreše monahinje (krstići, ikonice), a na Oce monasi. Oni nemaju telesnu decu, ali ceo pobožni narod smatraju svojim rodom.

Govoreći o Matericama 1940. godine u Kragujevcu, Vladika Nikolaj je objasnio smisao sva tri divna predbožićnja običaja srbska: „Na Materice deca vezuju svoje matere; na Oce opet deca vezuju svoje očeve; na dan Detinjaca roditelji vezuju svoju decu. Kakva slatka slika, i kakva poučna simvolika.

To se vezuje prošlost i budućnost; vezuju se uzajamnim poštovanjem. To se vezuju dva pokolenja, staro i novo; vezuju se uzajamnom ljubavlju. Juče i sutra spajaju se u Danas krvnom i duhovnom vezom. To jedan narod tkaje svoje tkivo, svesno i savesno, bez kidanja i osipanja. To roditelji dodaju deci večnu osnovu života i pokazuju svoju kitnjastu potku, a deca primaju sa strahopoštovanjem onu osnovu i utkivaju svoje šare u nju, motreći na sklad sa roditeljskim tkivom. Osnova je Vera Božija, a potka je ljubav.

To narod srpski postupa po onoj reči Gospodnjoj: Mudar domaćin iznosi iz klijeti svoje novo i staro.

Uviđate li, da je ceo jedan program slikovno izražen u ovom vezivanju dece sa roditeljima svojim? Rekao bih, to je naivna šala, ili šaljiva razonoda, ali nije tako. Ustvari to je jasna slika kako treba jedan narod da hodi kroz istoriju i živi životom neprekidne celine, noseći dragoceno blago prošlosti i dodajući mu nova blaga sadašnjosti i budućnosti.

O braćo moja, kako je ova pouka kao hleb potrebna sadašnjem pokolenju našem! Kako je potrebna baš danas kada se neki trude da narodno stablo odseku od njegovog korena, i da zavade i razjedine pokolenje od pokolenja.

Ako drugi narodi, koji ne znaju za Detinjce, Materice i Oce, to čine iz neznanja, može im se i oprostiti. Ali ako to Srbi čine, pored slavne i jasne pouke koju im ova praznovanja pružaju, zaista čine greh neoprostivi. Ne čine to Srbi, ne: to čine neki odsrbljeni i odnarođeni ljudi, bivši Srbi i bivši hrišćani, koji ne shvataju slikovni jezik svoga naroda izražen u njegovim praznovanjima i običajima.

A vi pravi Srbi zablagodarite Gospodu što vam je dao one mudrace narodne, koji ustanoviše kod nas praznovanje Detinjaca, Materica i Otaca, i ukrasiše ga običajem uzajamnog vezivanja.“

Dva dana pred Božić je Tucindan, kada se sprema pečenica za Božić. Dan se tako zove jer se prase ili jagnje pre klanja i spremanja udaralo (tuklo) krupicom soli u čelo. Narodno verovanje je ime ovog praznika koristilo da bi roditelji bili upozoreni da na taj dan ne valja da tuku decu jer će cele godine biti nevaljala. 

Badnji dan

Dan uoči Božića je Badnji dan, dan vezan za badnjak. 

Evo šta je 1953. godine, u svom izgnanju u Americi, Vladika Nikolaj pisao o značenju badnjaka: Američki dečak: Oče, ja sam Srbin, i želio bih da znam šta označava srpski badnjak?

Sveštenik: Na prvom mestu, srpski badnjak i božićna jelka na Zapadu imaju isti značaj: oboje nas podsećaju na Isusa Hrista kao svetlost i toplotu, tj. svetlost istine i toplinu ljubavi.
Dečak: To je divno i srećan sam što sam to saznao. Ali, molim vas, recite mi kakva je razlika između božićne jelke na Zapadu i srpskog badnjaka?
Sveštenik: Jelka, koja je uvek zelena, simboliše Hrista večno mlada koji nikad ne stari. Uvek je isti, juče, danas i u večnosti. Ali, hrastovo drvo ima mnogo dublji značaj. Kao što mlado i tvrdo hrastovo drvo stavljeno na vatru obasjava i greje one koji okolo stoje, pevajući: „Roždestvo Tvoje…“, tako isto i Bogomladenac Isus Hristos sagoreva u ognju svoje ljubavi za nas. On je i umro za nas da bi nas spasao od smrti i satane.
Dečak: To je vrlo dubok smisao badnjaka. Hvala Vam što ste mi to objasnili. Od sada ću mnogo više poštovati božićne običaje svojih srpskih pravoslavnih predaka. Ali, da li svi pravoslavni narodi imaju badnjak?
Sveštenik: Ne. Ne svi. Neki od njih su prihvatili zapadni običaj – jelku umesto hrastovog drveta. A mi Srbi držimo naš hrastovi badnjak kao divno i duboko izražavanje naše vere da se Hristos žrtvovao za nas i vaskrsao iz mrtvih da bi nas učinio srećnim i da bi nam dao snage da Ga sledujemo u ovom kratkom zemnom životu da bi sa NJim i večno bili u NJegovom neprolaznom carstvu nebeskom.
Dečak: Zašto i Srbi ne upotrebljavaju jelku već badnjak?
Sveštenik: Jelka je meko drvo, a badnjak je od jakog i tvrdog hrastovog drveta. Srbi smatraju da jako i tvrdo drvo bolje nego meko simvoliše Gospoda našega Isusa Hrista. Oni to drvo najviše upotrebljavaju u građevinarstvu, jer je ono najizdržljivije. Od njega prave mostove, volovska kola i drugo, a dobro je i za ogrev. Zbog toga Srbi rado vole da simvolišu Hrista kao najizdržljivije i najkorisnije drvo među svim drvećem koje je Bog stvorio.“

Badnjak je sveto drvo srbsko. A Srbi su kao narod umeli da poštuju drvo jer je biljni dar Božji. Drvo je biljka po preimućstvu, car bilja. 
Pisac Janko Vujinović o značenju drveta u našoj istoriji kaže: „Dobro, plodno drvo te prihrani. Šumski su plodovi i zrnevlje prva hrana čovekova. Razne su voćke, jabuke, kruške, oskoruše, trešnje i višnje, divljake što po šumama rastu i rod donose. A tek voće nastalo od divljega kalemljenjem, upitomljeno, koje ljudi sade i neguju, beru plodove, suše, melju, kisele i jedu. Ili, grožđe cede, vino tvore, a rakiju peku…/…/ I drveta gorska rađaju. Koru i mrezgu, list i srčiku, a naročito žir možeš, ne daj Bože, jesti. Zavlada li velika glad, utoliš je rodom drveta. Skupiš žir, prosušiš ga, istucaš, i eto ti brašna, hleb rumeni da pečeš!“

Srbi i drvo

Drvo nas prati od rođenja do smrti. Od njega je kolevka i od njega je mrtvački sanduk. Sa drveta čitamo slova kojima se prenosi iskustvo pokolenja. Od drveta su i kolibe i dvorovi. Ono je, iako nasušno, skromno, skoro nevidljivo. Retki su ljudi koji umeju da ugledaju drvo, a još ređi oni, koji, poput Momčila Nastasijevića, umeju da osete biljni bol i napišu pesmu kakva je „Mirovanje drveća“: „Sve boli. Mili druzi, / rad mene mirujete. / Trepetom ne ozledi me ni list. // Tiho i tiše, / umin iz rana / ovaploti me u reč. // Celivam stabla, / braću moju redom, / milujem ožiljke nežno. // Mili druzi, / boli li kad vam / sekira zaseče telo? // I umine li, / kad za vas neme / ja mukotrpan kriknem? / Ako je skrnavljenje, / prostite, srce mi je dano. // Rad mene mirujete: / tiho i tiše, / umin iz rana. / To mukotrpan, / druzi, za vas neme, // šapatom visinama / kazujem blagu reč.“ 
Drvo, taj drevni simvol života i kičme sveta (axis mundi), u hrišćanskoj veri ima središnje mesto kao Drvo Krsta. Krst je znamenje i steg Raspetog i Vaskrslog Hrista, i toliko se poštuje kao da su mu, kao živom izrazu ljubavi Božje prema čoveku i tvari, posvećeni ne samo Veliki petak i Krstovdan, nego i svaka sreda (dan kad je Juda izdao Hrista) i petak, dan kad je Gospod bio raspet. Iz riznice Crkve evo pesme Krstu: „Spasi, Gospode, narod Svoj i blagoslovi nasleđe Svoje, pobedu darujući nad neprijateljima blagovernom pravoslavnom kralju našem, krstom Svojim čuvajući narod Svoj“. Molitva Krstu uvek je sjedinjavana s molitvom za pravoslavnog vladara i njegov narod, još od Svetog cara Konstantina kome se na nebu javilo znamenje Hristove pobede, i koji je njime pobedio tiranina Maksencija. Ko se ne seća, iz svog pobožnog detinjstva, mirisa bosioka povezanog s jesenjim Krstovdanom? Krst, na kome je Hristos raspet, podeljen je na mnogo častica, i prekrasno miriše sa jedne od njih u Hilandaru. Krst nosimo o vratu, i krst nose ispred kovčega pokojnika, podsećajući nas da smo, poput našeg Boga i Brata, Hrista, krstonosci čitavog svog života. Ni naša vera u Boga ne izražava se bez drveta. Hrišćanstvo svedoči o polupravoj istorije, koja počinje Drvetom poznanja dobra i zla, prolazi kroz Krsno drvo golgotsko, a stiže do Drveta života. U hramu je drvo ne samo u krstu. Drvo je i daska za ikonu, sa koje nam izblistavaju sveci. Naš narod veli: „Od istog drveta i ikona i lopata biva“, ukazujući da je čovek manje datost, a više zadatost. Drvo je i ikonostas, i čudesna rezbarija na ikonstasu. Drvo se u hram unosi na Vrbicu, kada se osveštavaju grane vrbe, da bismo dočekali Hrista Koji u Jerusalim ulazi na Cveti. Ima i mučeničko drvo – recimo, u jasenovačkoj Gradini, gde su ustaše vešale Srbe samo zato što su bili odani Krstu časnom i Slobodi zlatnoj. „Od onog koji drvo može poseći / Od njega se nadaj svakoj nesreći“, kaže pesnik Milovan Danojlić.

Naš narod se vekovima molio kod zapisnih drveta, gde su se zadržavale seoske litije koje su blagosiljale polja i njive. Opet Vujinović: „Dub je dom celoga naselja. Kao što svaki čovek kuću ima, pa neka je ona i koliba ili čatmara, tako i svako selo treba da poseduje zajedničku kuću, crkvu. Nemamo božji dom ali imamo dub. /…/ Uputi se, Zapisu dođi. Uđi pod hladovinu, u senku. Zastani. Tu sve miriše na drvo, šišarku, na med, bosiok, travke, tamjan. Tu je nekada bio Božji dom, pa iščezao, vozdigao se u nebesa, ili je zapaljen, razrušen i raznet, zemljom prekriven, ali, ostade mu miris…“
 
Za Božić, kad badnjak u kuću unosimo, svega se ovog treba setiti. Kako kaže Janko Vujinović: 
„Zbilja, od drveta sve sačiniti možeš. Ali samo kada je zrelo. Jer, greh je zeleno drvo seći. Rastužiće se i zemlja, hraniteljka. 
Majka doji i hrani travke i drveta i živuljke razne. A hraneći njih ona nas othranjuje. Zaslužujemo li mi to? Šta bismo mi bez zemlje? A ona bez nas?“

Badnje veče

Otac Sava ( upokojio se 2004. godine ), poznati podvižnik iz manastira Vaznesenja pod Ovčarom, ovako je opisivao narodne običaje o Božiću onako kao ih je on, Gružanac, zapamtio: „Ovaj praznik što slavimo je veliki praznik – Bog silazi na zemlju. On se spušta među ljude telesno na zemlju. On je uvek među ljudima. On je naš Bog. A čovek treba da liči na čoveka, a ne na životinju. Čovek po svojim osobinama, po razumu, osećanjima, treba da liči na onoga koji je njegov Otac. To je Otac naš nebeski. 

Majka Božja, koju je Bog pripremio da rodi Sina Božjega, kakva je to ličnost, kakva je to Božja priprema za čovečiji rod, da se rod čovečiji spase i sjedini i bude kao Otac naš nebeski.

Ovaj praznik, Badnje veče, dočekivan je nekad sa velikom skromnošću. U našim kućama ništa nije ostajalo, ni krevet, ni astal, ni stolice, ni sudovi, ni kakvi tanjiri, ni kašike, ništa tu nije imalo – sve se jelo prstima. Prostre se slama po podu, pa se prekrije nekim ćilimima, šarenicama; na vreću bi se jelo postavilo, bez kašika. Na slami se ležalo i jelo kao onda kad su Josif i Marija jeli bez ikakvog escajga, bez vatre i sudova, u skromnim uslovima.

Nekad se i česnica mesila bez sejanja brašna. Nego onako kako je bilo u džaku, onako se mesilo. Da bi se pokazala sva skromnost i nemaština, jednostavnost, i da upućuje na teškoću koju su oni osećali, na teskobu i teške uslove života. Da nama to bude pouka, da skromno dočekujemo rođenje Sina Božjega. 

Šta mislite vi? 

Mudraci, devet meseci ranije, ugledaše onu zvezdu,za kojom su krenuli i kad su se našli kraj Jerusalima, ne pre, tu su izgubili zvezdu. A to su proroci sve predskazali, to da će da dođu mudraci. Nikada proroci, Božji ugodnici nisu prorekli nešto, a da se to nije i dogodilo. I to što su proricali bilo je veličanstveno i slavno i za veliko i duboko poštovanje. I oni su devet meseci išli s njihovim mazgama da bi došli do toga novoga Cara, sledeći zvezdu koju ugledaše i koja im je bila orijentacija i cilj. I kad su došli u Jerusalim zvezda se izgubila. 

Šta mislite? Kakvo je to Božje delo! Nama za pouku, za naše probuđenje, osvešćenje, da služimo Bogu, da znamo da je Bog uvek živ i da uvek postoji. I ti mudraci, kad su, izišli posle iz Jerusalima, pošli su u Vitlejem. Ne smemo mi Badnje veče da dočekivamo kako mu drago, već kao susret sa Bogom. 

To i jeste Bog! I kad su oni došli, zvezda je stala nad pećinom. Oni su kao roj pčela koji se okuplja u vazduhu došli. Pastiri su došli, anđel im se javio, mnogo se uplašiše. Hor se ču angela. To se sa velikom pobožnošću dočekuje Hristovo rođenje i Badnje veče.
Nije naš narod ranije za džabe nosio badnjak i slamu. Nosio je badnjak koji predstavlja Josifa, Majku Božju, Sina. Taj se badnjak lomi, i ukazuje na stradanje Isusovo koga su lomili i mučili. 

To je veliki događaj. I posle kad se dočekuje Božić. Onda se svi ljube, ljube badnjak, a tamo ima hleba, i soli, i meda da život bude sladak, blagosloven, u dobrom raspoloženju. Med znači – zdravlje. A i pčele su blagoslovene. Sve to ima smisla. Čeljad se ljubi. Prvo otac i majka. A zatim se govorilo: „Nek se ljube krmače i prasići, ovce i jaganjci, krave i telići, nek se ljube koze i jarići.“ Sve se to činilo da bi život tekao kako treba. Jer ako se to ne uredi, dešavalo se, pamtim ja u mom kraju gde sam rođen, kako ovca neće da prihvati jagnje, morali su da je drže, ili krava ne dâ teletu da sisa, pa krmača jede prasiće… Kud ćeš sa takvom stokom, ko će to da kupi? Moraju da se ljube ukućani da bi se sve lepo slagalo, volelo i ljubilo.

Događalo se, tako, da su posle takvih neprilika ljudi sledeće godine više pažnje posvećivali načinu dočekivanja badnjaka, uz uvažavanje svih tih običaja.

Unučići, majke, svekrve, snahe, sve se to ljubilo. Mi, pobožni ljudi, o tome moramo ozbiljno voditi računa. Gospod gleda kakva je naša pobožnost, kakvo je naše osećanje. Ako mi to osećamo kako treba, slični smo svetim ljudima; onima koji su bili apostoli,kakav je bio sv. Sava i njemu slični.“
Bog je LJubav. Gde ima ljubavi, tu je i Bog. 

Božić

Božić je praznik koji se dočekivao pucanjem prangija i zvonjavom zvona. On je bio čista radost, o kojoj pokatoličeni i pohrvaćeni Srbin iz Dalmacije, Dinko Šimunović, u svojoj „Tragikomičnoj autobiografiji“,piše: „Poslije našeg, katoličkog Božića, odosmo u manastir, da proslavimo i njihov, a meni se činilo  da istom u Dragoviću nastaju pravi Blagdani. Tamo bih se nagledao svakojakih čuda i ljepote: badnjaka, što bi ih osam najboljih volova jedva dovuklo, bradatih kaluđera u sjajnim odeždama, mirisnog dima iz pozlaćenih kadionica, prostrte slame svuda u manastiru, te grljenja i mirboženja razdraganog naroda pred crkvom, u divotnom svijetlu studene, božićnje zore. Naslušao bih se grmljavine pušaka, slavljenja zvona, jeke u manastirskoj drazi, te crkvenih pjesama u starom slovenskom jeziku, od kojih mi, a da ni sam ne znadoh zašto, navirahu suze milinja na oči“. 

Na Božić ukućani odlaze u hram, a zatim se pozdravljaju, sve do Bogojavljenja, sa „Hristos se rodi!“ i otpozdravljaju: „Vaistinu se rodi!“ Rođenje Bogomladenca je najavila zvezda, kojom su se rukovodili mudraci bila je, u stvari, jedna posebna pojava (pojavivši se, po svetom Dimitriju Rostovskom, još na Blagovesti). Sveti Teofilakt Ohridski veli: „Kada iđahu mudraci, iđaše i zvezda, kada oni odmaraše, ona stajaše.“ Nijedno nebesko telo se ne kreće iz pravca sever-jug (pravac Jerusalim-Vitlejem) već samo istok-zapad, stoga Vitlejemsku zvezdu i ne treba objašnjavati prirodnim putem, astronomijom. Dolazak mudraca od istoka samo je dokaz da su Mesiju očekivali svi narodi, a ne samo Jevreji, i da je Mesija došao da spase sve ljude. 

Na Božić, rano pre podne, u kuću dolazi specijalni gost koji se zove položajnik, i najčešće je muško dete iz roda ili komšiluka. (To je od „polažajnik“, onaj koji polazi – pohodi dom.) Položajnik pozdravi dom Božićnim pozdravom, ljubi se sa ukućanima i odlazi kod šporeta. Otvara vrata na šporetu ili peći, ranije na ognjištu, džara vatru i govori zdravicu: „Koliko varnica, toliko srećica, Koliko varnica toliko parica (novca) Koliko varnica toliko u toru ovaca, Koliko varnica toliko prasadi i jaganjaca, Koliko varnica, toliko gusaka i piladi, A najviše zdravlja i veselja, Amin, Bože daj“. Položajnik simvolički predstavlja one Mudrace koji su pratili zvezdu sa Istoka i došli novorođenom Hristu na poklonjenje. Domaćica posle toga posluži položajnika, i daruje ga nekim prikladnim poklonom. On je čovek, koji na Božić, i za celu narednu godinu donosi sreću u kuću.

Rano ujutro na Božić posle Svete Liturgije, domaćica zamesi testo od kojeg peče pogaču, koja se zove česnica. U nju se stavlja zlatni, srebrni ili obični novčić, odozgo se bode grančicom badnjaka, i ta česnica ima ulogu slavskog kolača na Božić. U nju neki stave zametke drenjka (za zdravlje), zrna kukuruza, pasulja, itd – da sve bude plodno i rodno. Kada česnica bude pečena, iznosi se na sto gde je već postavljen Božićni ručak. Kada svi stanu za sto, domaćin zapali sveću, uzima kadionicu, okadi ikone, kandilo i sve prisutne, preda nekom mlađem kadionicu koji kadi celu kuću. Peva se božićni tropar i čita se „Oče naš“. Kad se molitva završi pristupa se lomljenju česnice. Česnica se okreće kao slavski kolač i na kraju lomi. Ona se lomi na onoliko delova koliko ima ukućana. Kada se završi lomljenje česnice, ukućani jedni drugima čestitaju praznik i sedaju za trpezu. Smatra se da će blagoslov tokom godine pratiti onog ko naće novčić u česnici.

Kako slaviti u gradu

Prošlo je vreme tradicionalne narodne kulture, i da je čoveku koji živi u gradskoj sredini ( naročito u velegradu, poput Beograda ) veoma teško da prati negdašnje prirodne ritmove crkveno – narodnih običaja. Ipak, to nije nemoguće ako se srcem i dušom vežemo za svoj narod i njegovu tradiciju. Za Detinjce, Materice i Oce uvek se možemo snaći – vezivanje nekim konopčićem i odrešivanje skromnim poklonima svagda su nam dostupni. Ako za Božić ne možemo da odemo i sečemo badnjak u šumi, dovoljno je na ulici kupiti badnjačić i malo slame, pa i na desetom spratu obaviti ono što su naši stari obavljali. Praznik je u veri i molitvenoj radosti, a ne u svakoj podrobnosti običajne obrednosti. Česnica se može umesiti i ispeći u rerni električnog šporeta.

Ali radost, radost je ključ: Bog je postao Čovek, naš besmrtni Brat! Smrt je pobeđena, život caruje! Hristos se rodi!