Piše: Branko Veljković
Poštovani građani Srbije, treći dnevnik je upravo završen. Sada lepo odgledajte jednu od serija iz domaće hiper produkcije koja, samo jedna serija, košta više od svih pilećih parizera u Srbiji zajedno i mirno spavajte.
I mirno sanjajte, jer Srbija je zemlja u kojoj košmari počinju kada se probudite.
Ne tako davno u jednoj školi u Beogradu, jedno dete je pobilo devetoro dece. Stradao je i čuvar zaposlen u toj školi. Oni koji vide dalje od uredno parkiranih vozila hitne pomoći, znaju odakle je to došlo. Možda ćemo i o tome jednoga dana. Za one čija su to deca, braća, sestre, tada je nastalo jedno večito – sada. Za njih sutra ne postoji, samo taj dan, samo taj trenutak kada su im javili šta se dogodilo. Tako je to uvek kada se pusti krv nevinih. Srbija je stala. Na žalost, samo još jedan kratkotrajan trenutak svesti, u vremenu bez savesti. Svet je dobio još jednu „vest“ za masovno zgražavanje i čuđenje, a mi smo dobili još jednog ubicu, dobili smo još toliko žrtava i naravno, zgroženu publiku. Sve nas. U danima nakon tog dana užasa, neka druga deca, u onome što smo im mi, stariji, kao „primeri“, kao oni u koje oni gledaju, dali kao „uzor“, kao tužnu i brutalnu svakodnevnicu, počela su da se na društvenim mrežama „igraju“ pucanja, ubijanja, strašnih scena sa tog stratišta. Po ko zna koji put pokazalo se koliko smo nemoćni i koliko ne razumemo svet u kome živimo. I da, naravno, sveopšte zgražavanje i sablazan jer su se na društvenim mrežama pojavila i deca koja su veličala i tog nesrećnog maloletnog ubicu... Užas, zar ne ?
A šta onda, vrli, dični, odrasli i „zreli“, punoletni građani ove zemlje rade?
Ne tako davno, na premijeri jednog visokobudžetnog filma, smišljenog kao i sam događaj da po ko zna koji put u planiranom političkom trenutku „ilustruje“ istorijske veze nas sa nekim, u vremenu bez nacija, granica i duša koje nam spremaju više neće ni biti bitno sa kim, pojavio se jedan drugi ubica. Crven tepih za crvenog ubicu. Višestruki krvnik, blaziran i arogantan, kao i uvek. Ubica koji je još kao „dječarac“ „registrovan“ kao „mlada nada jugoslovenskog glumišta“ i kao takav, talentovan, projektovan u jugoslovenskim podrumima između dva stuba i večitim zakulisnim igrankama za još neke „uloge“ u vremenu smrti koje se spremalo tih godina. Od planiranog projekta za mladog glumca nije bilo ništa voljom onog kome su se zakleli na vernost. Tom svom potpisniku njegov poslodavac namenio je drugačiji zadatak. Dao mu je sve što treba iz ponora svojih grozota i glumac se jednog dana, kao besan, vratio do svog automobila, uzeo je pištolj i ubio trojicu. A onda je pucao i u već mrtva tela na zemlji, ne razumevajući da je tada „overavao“ sebe a ne njih. Tada ustreptali, sada samo treperavi, krvnik, odlukom svojih „projektanata“ dobio je prostor da se „pokaje“ u državi u čiju slavu sada snima filmove. Gospodari njegove zemaljske „sudbine“, njegovi sapotpisnici na konačnom ugovoru, odlučili su kada može da se vrati u Srbiju. Dali su mu prostor u toj šizoidnoj predstavi koju živimo i u kojoj će katatonična publika da aplaudira i aplaudira do besvesti sa sve na bis „pokajniku“ velikih tiraža i milionskih pregleda. Za njihovog Kneza, kud ćeš bolje nego da idol kome masa aplaudira na rukama ima krv. Mnogo je „upečatljiviji“ nego kada, recimo, idol u rukama drži reket ili mikrofon. Ovi, „zabavnjaci“ tek treba da dobiju aneks na ugovor o idolopoklonštini ispisan ljudskom krvlju i avansiran sa samo jednom dušom po svakom ugovoru. A ovaj krvnik, ako mu je u životu njegov Knez išta ispravno šapnuo, šapnuo mu je da „godina prođe ali dan nikada“, ali ne njemu, ubici, on tu brigu neće da ima. Obećani prah nema emociju i traje večno i prah je gluv kao i ubičin barut a bez sluha teško je naći put do Boga. To oko ga je opet prevarilo. Krvnik je svoje lice i naličje pokazao tamo i kome treba. To što mu je Knez šapnuo, to važi za sestru ubijenog, majku, oca, brata,... Ne za njega. Oni žive sa ubičinom odlukom da „overava“ a ne ubica sa njihovom da mu oproste. Možda bi, samo možda u nekom boljem svetu, neko trebalo da pita sestru ili nekog od krvlju ili ljubavlju orođenog sa pobijenima šta misli o tim masovnim aplauzima „doajenu“ glumišta, „pokajniku“ velikog tiraža. Pre nego što shvati stvarnu prirodu pokajanja i izabranog puta bez pokajanja, da je ostalo išta ispod te drhtavice, otišao bi taj krvnik u tišini do te sestre ubijenog i kao čovek sa još malo vremena za smiraj, zatražio oprost od nje. Toliko bi mogao. Mogao je i mogao bi, ali gord je. Neće,...
A lepo mu je rekao inženjer kada je rehabilitovani glumac potuljeno hvalio „moć“ podruma i nespornu pomoć u nevolji koju je primio, te kada je odlučeno da može da opet gazi zemljom Srbijom, samo bez oružja u kolima – „Još si bio zelen da onog koga si u sebi hranio, hraniš na pravi način. Izgladneo si ga, zato je tako reagovao“. Sada, pred svaku premijeru, glumac dobro razume šta mu je inženjer rekao, sad zna da „ga hrani“, ali sada je bliži prah nego svetlo, pa džaba. Da sam režiser, na tom putu, mogao bih glumcu da kažem ovako – spoznao si Kneza ali si, time, postao svestan i Kralja ! U tom mračnom podrumu u kome si, niko bolje od tebe ne zna da Bog postoji!
I od aplauza tom ubici do aplauza svim drugim ubicama kojima frenetično aplaudiramo deli nas samo veličina sale i „marketing stručnjaci“, lična hipokrizija, lajkovi na društvenim mrežama, možda i potrebna količina alkohola ili narkotika. I to je to.
Oni koji aplaudiraju ubici iz filmske sale, sa istim umišljajem aplaudiraju i ubicama sa nacionalnih frekvencija. Kompenzacija je čudo, apaludiranje se vazda dobro plaćalo. Pitajte pinkaše i Malog Mareta Patea.
E to je naša Srbija. Zgražavamo se nad tik-tok aplauzima i užasnim „performansima“ nedorasle dece a istovremeno, vrlo „zrelo“, slavimo i aplaudiramo„pokajniku“ koji to nije. Ko je tu onda licemer, odrasli ili deca ? Ko tu od koga uči? Po kom to mi kriterijumu klasifikujemo ubice, „žestoke“ momke, „heroje asfalta“, glumce koji ubijaju i ubice koji oko nas stalno nešto glumataju i one koji će za svoja nedela da budu u zatvorima? Ovo rekoh zbog onih koji još uvek veruju u zemaljsku pravdu.
Ili, ako hoćete, ko to za nas i u naše ime radi ?
Zato i ovo iz naslova – „Ginemo zbog laži naših očeva !“. Za one koji shvataju dubine ljudskih gluposti i zabluda reći ću i ko je i kada u svom svom užasu ovo doživeo i izgovorio. Radjard Kipling, veliki pisac svog vremena, čovek koji je svojim delovanjem gord i arogantan kakav je bio, dizao imperiju do vavilnoskih vrhova a onda, pred Veliki rat, svog najmlađeg sina lično nagovorio da se priključi britanskim jedinicama kao dobrovoljac i ode na zapadni front. Mladi Kipling, posle par meseci obuka i priprema poginuo je u prvom jurišu na nemačke mitraljeze. Kada je to čuo, slomljen spoznajom, iako i dalje vezan obećanim, Kipling je u ime svih pobijenih od pamtiveka rekao – „Ako iko pita zašto ginemo, recite im da je to zbog laži naših očeva!“. Za sve one koje su šrapneli i eksplozije uništili do neprepoznavanja, za sve neznane a pokopane, Kipling je smislio još jedan izraz – POZNAT BOGU !.
I u svoj toj hipokriziji, tako, kao što „slavimo“ ovog ubicu iz glumišta, „slavimo“ i ničim izazvanog, „samoponuđenog“ junaka Banjske.
I tu je jedna klika naprasno odlučila „koji ćete da poginete a koji ćemo da preživimo“. Sve zarad ovog morbidnog teatra. Treba održati iluziju da se njihov Kurti „bori“ protiv ovog „našeg“ Kurtija i obratno. Bilo bi neumesno da je lično samozvani „vrhovni komandant“, ili bata „sad me nema nigde“ ili neka seka, ili neki od onolikih bata-seka, pored svega postao(la) i nacionalni heroj. Ne ide. A voleo bi samozvani i to da je. Ali eto, ovako se „zalomilo“. Određen je Milanče-dilerče, još uvek u svojstvu građanina. Milanče-dilerče je sada u delirijumu, ali ne samo praškastom. Prija mu uloga nacionalnog „heroja“ al malo ga čvrlji šta će dalje biti. A u tišini sluti. Teško je razmišljati o robiji nekome kome popis imovine traje duže od „ratnih“ operacija.
Sve su lepo dogovorili i isplanirali. I do skoro, sve je odlično funkcionisalo. Podelili su uloge kao dileri ćoškove. Ne znam što mi baš ova komparacija pade na pamet. U toj „podeli poslova“ neformalna oružana „sila“ u tom delu Srbije trebala je svima a povremene dogovorene barikade su deo folkora. Mada, kao što smo videli, igranje i performansi sa oružjem i „specijalci“ sa ubrzanim kursom od dve nedelje po ne tako davno viđenom receptu sa devetarom cokulićem u glavnoj ulozi, umeju da se otmu kontroli. NJihov Kurti je na severu Kosova dobio pouzdane poslovne partnere koji se neće muljati dalje od dogovorenog a „naš“ Kurti mehanizam za kontrolu Srba na Kosovu i naravno, iluziju da on kao „vrhovni komandant“ nešto radi za spas tog silnog naroda na Kosovu. Politički, to je u Srbiji vazda bila moneta za predizborne utakmice.
Kurti iz Prištine nikada ne bi mogao da uspostavi efikasnu kontrolu nad Srbima na Kosovu pa je to, u skladu sa dogovorom, za „opšte dobro“, radio „naš“ Kurti iz Beograda. Kada je neplanirano stradao policajac, njihov Kurti je povukao potez koji je iz njegovog ugla bio jedini mogući. Za krv je uzeo krv i to višestruko. Samo tako je, u svom vilajetu, među svojim „biračima“, mogao da dočeka jutro. I pretekao je. Pokazao je ono što se od njega očekivalo i u nepredviđenim situacijama. Kada su krenuli, šiptarski jurišnici su, sasvim izvesno, dobili naređenje u koga nikako NE treba da pucaju a svi ostali su predati na tacni,... Stradali su kao i uvek nesrećnici, ljudi koji su srcem bili tu gde su bili. Šta god za života bili i kako god živeli, stradali su jer su tog dana žrtvovani. Neko je od Srba morao da pogine da bi njihov Kurti posle pogibije svog policajca ostao na vlasti. A forenzika je onda uradila svoje. Sumnjam da su i jednu papilarnu liniju propustili da fiksiraju i da i tako identifikuju sva lica koja su po bilo kom osnovu došla u kontakt sa svim tim vozilma i opremom koja je zaplenjena. Ako vam to niko drugi do sada nije rekao, razmislite o tome kada sledeći put budete putovali u određene države.
Ne bih sada o tome koliko je tu čega bilo „na brojnom stanju“ i kako se 150 pretvorilo u 12.
Sve ovo je klizav teren za samozvanog. NJihov Kurti je pokazao da vrlo odlučno rešava nepredviđene situacije i bez dvoumljenja povlači brutalne poteze koje je nepredviđena situacija nametnula. „Naš“ Kurti je po ko za koji put izdao naređenje da se po Srbiji preparkiravaju haubice bez municije i održao par „jer sam pametan“ razgovora sa samim sobom na javnim frekvencijama. Sve što je uspeo je da, uplašen kakav jeste, „profesionalac“ kakvim samo on vidi sebe, samovoljno deklasifikuje „tajnu“ meru praćenja radio i drugih komunikacija neprijateljskih formacija. Vrlo „profesionalno“, naročito kada sledeći put taj posao bude trebao da da neki rezultat.
A efikasnost u tom svetu nije nešto oko čega se polemiše. Ili je imaš ili je nemaš. Ili znaš da je „prizoveš“ ili ne. Tako je i Julije Cezar u doba „dokazivanja“, kada je trebalo da pokaže da je on taj koji može da vlada imperijom, da pokaže svoju efikasnost i odlučnost, organizovao vojnu kampanju, u vojnom smislu manje-više besmislenu, u kojoj je pobijeno 300.000 Gala. Krv je, kao i uvek, garantovala političku poziciju. Citiraću opet prvog narkomana poratnog Beograda, Radu Nikole Pašića – „Carstva se prave kamen po kamen, cigla po cigla, leš po leš. Što je leševa više to je carstvo jače.“
Da bi predstava bila kompletna tu je i Mojsije bez osmeha, bivši Srbin, prisutni građanin. Uredno vežba „Ohajo“ zagrljaje i sa oficirima „trulog zapada“ planira rute za izvlačenje naroda sa Kosova. Ekipe medijski eksponiranih, zarad medijske pripreme pogroma, lamentiraju o istorijskim egzodusima Srba, veličajući izdajnike poput Arsenija Čarnojevića, preko Kralja „ujedinitelja“ sa pruskim orlom na grudima, te preko nacista i komunista koji su svi zajedno i u kontinuitetu vekovima radili na raseljavanju Srba sa Kosova (i iz Srbije) i doseljavanju koje koga i koje čega. Skoro se pojavila i ekipa koja po zadatku od „Oluje“ želi da napravi nekakvu spasonosnu strategiju a ne nacionalnu tragediju i to opet ne zbog stradalog naroda već zbog bednog narativa o tadašnjim samozvancima.
A „naš“ Kurti se pogubio u jajetu, đa vertikalnom, đa vodoravnom, onom manjem svakako. I sada, ne brine njega „buđenje“ naroda niti moguće spontane reakcije. Do fudbalskog derbija koji je naprasno, ničim izazvan i sasvim očekivano prezakazao za posle decembarskih izbora (još jedan očigledan znak nemoći i nesigurnosti) ima dana na brojanje. Misli samozvani da ima dovoljno vremena da „pacifikuje“ temu, ubaci je u redovne „pravne“ tokove, da kao i sve drugo preko onolikih, bezličnih, Mali Mare Patea i Bokan-kokan našpanovanih sledbenika, okrene na komediju i opredeli „narodne heroje“, isfabrikuje „zaštićene“ svedoke i šta god već treba. Brine ga činjenica da sada veliko oko opet vidi da je slab, trapav, logoreičan, ali ne i efikasan kako je obećao. To je opasna pukotina kroz koju su mnogi propali. Zna to samozvani odlično. Slušao je u podrumu kako to ide sa takvima a i shvatio je to i iz preporučene 42 knjige pročitane za tri dana. Zbog onoga što sledi, masovno se spremaju „suze pokajnice“ iste boje kao i one glumčeve. Indulgenciju i luciferijansko „pokajanje“ garantuju sveprisutni večiti ćutolozi, večiti medijatori u purpurnim mantijama zaslužni za urgentno spašavanje političara kada god gladnom narodu prekipi. Da, purpurnim haljinama, ne ljubičastim, jer purpur ne znači ništa a ljubičasto bi trebalo da znači da ljube čast, ali ko bi to od svih njih besčasnih uopšte razumeo.
Tako je i jedan sada već upokojeni general, JNA šinjel po dubokom uverenju a onda i svi drugi šinjeli po potrebi, na jednoj već zaboravljenoj konferenciji srbskih radikala zaplakao zbog utamničenja glavnog radikala, „velikog“ vojvode koji je kao mladi kadar testiran na rusofiliji pa je onda prekomandovan na drugi kolosek. A znao je taj general suznih očiju za sve uloge vojvodine, kako i nebi, pa iz iste su sobe bez prozora. Evo jedne vojvodine ulogice. Kada su dogovarani pogromi i proterivanje Srba iz „ljepe njihove“ baš ta vojvodina partija stvarno je bila puna i prepuna naroda i članova koji su bili spremni da se istog momenta jave na ratni raspored i da brane to što su kojekakvi samozvanci tog vremena godinama govorili da se braniti mora. Taj iskreni i kao i uvek naivni bunt naroda je hitno trebalo amortizovati, sprečiti a da se pri tom sačuva „ugled“ vojvode i onog do vojvode (ako uočavate neku sličnost sa današnjim i onolikim drugim, istim, istorijskim događajima, dobro je). E onda su vojvoda i njegov dovojvoda iznenada uhapšeni u Gnjilanu i egzodus Srba su, bar što se tiče RTS verujućeg naroda, proveli na robiji. A bez naprasno sklonjenih vođa narod je zastao. Nisu ni umeli a mnogi ni hteli da se dalje angažuju. Oni koji su krenuli da se samoorganizuju i da mimo vođa na „službenom putu“ učine nešto, surovo su sprečeni u tome od strane, naravno, poslušnika iz redova uvek našpanovanih srbskih bezbednjaka, po modelu „ja samo radim svoj posao“. Ali da ne bude da nije rečeno, a da znaš narode moj, nisu prgavi, osvetoljubivi vojvoda i njegov podvojovda bili u nekom kazamatu. Tihom noći ekspedovani su van Srbije, prebačeni na jedno Grčko ostvo, gde su diskretno, na suncu i uz koktele na slamčicu „odtihovali“ par meseci, taman onoliko koliko je bilo potrebno da „Oluja“ prođe. Baš kao što su i vrli Kralj ujedinitelj, Nikola Pašić i svi muljatori tog vremena poslali narod i vojsku da strada preko Albanije dok su oni, uredno, vozilima otišli do Soluna pa ukrug, putevima do Albanskih luka da „dočekaju“ ono što je preživelo od žrtvovanog naroda.
Vojvoda i podvojvoda su kasnije, za „izuzetnu kooperativnost“, nagrađeni ministarskim mestima i javnim funkcijama sve do predsedničkih. Potonji brojni štrajkovi glađu po privatnim klinikama su uloge mnogo manjeg „značaja“ od ove. Ovo im je bila životna rola.
Tadašnji glavni samozvani znao je za sve to. Pristao je.
Baš kao i ovaj danas.
Pročitajte OVDE o uzrocima sukoba u Izraelu
Izvor: Pravda
