Piše: Vladimir Dimitrijević

NEŠTO MALO UVIDA 

Da je neko našim precima rekao da ćemo jednog dana birati između cara Laze, čestitog kolena, i parizera – podriguše, oni bi rekli da je to nemoguće, i da im se neko ruga. A izbor pred dananjšom Srbijom je upravo taj: ako ne prezremo Kosovski zavet, nećemo imati ni parizer. To nije ironija – to je cinizam. I taj cinizam nas prati kao senka, i ne da nam da živimo životom dostojnim čoveka. 

Upravo zbog toga kad nam se parizer nudi kao zamena za Kosovski zavet vredi se setiti šta je taj Zavet nama i šta smo mi bez Zaveta.     

Knjigu “Izdaja bez potpisa Kosovski zavet 2012. -2023. godine” preuzmite OVDE.

ŠTA JE NAMA VIDOVDAN

Vidovdan nam je sve – od 1389. naovamo. Srbi su išli putem njegovog zaveta, ili nisu išli, misleći da se može pobeći od sebe. Obilić ili Branković – stalna je dilema. Šta god da činimo, tako je i tako će biti. 

Boško Bojović o genezi kosovske ideje kaže:“Herojstvo, vernost i spremnost na najveći samopregor, sloboda i odbrana otačastva, vera u višu pravdu i iznad svega u preimućstvo duhovnih i etičkih nad prolaznim i sebičnim ciljevima jesu ideali istorijski opredmećeni snagom izraza slobodnog opredeljenja vladara i njegove vojske, hora ratnika, izraza saborne svesti kao osveštanog zaveta najšire shvaćene kolektivne savesti. Ovako shvaćeno proslavljanje kosovskog martirijuma omogućava najširu horizontalnu identifikaciju sa ovom duhovno-etičkom istorijski konkretizovanom vertikalom. Zato je i tako česta pojava u srpskom patrijarhalnom društvu da se s kolena na koleno prenosi predanje o poreklu od nekog učesnika u boju na Kosovu. Upravo kao da na Kosovu polju počinje nacionalna istorija u narodnoj svesti ili kao da se snaga njegovog odjeka tako uvećavala vremenom da je ostavio u senci gotovo sve što je bilo starije.“

Sanja Bošković, u čijoj knjizi „Kosovski kulturološki mit“ nalazimo stajne tačke bez kojih se ne može, ističe:“Poziv na borbu za slobodu i odbranu mesta gde je ponikla njegova državnost – mesta koje ga suštinski definiše, mesta kulturnog pejzaža – narod pretvara u metafizičku nadu u oslobođenje od zla i zemaljske patnje, nadu u osvajanje suštinske, nebeske slobode i pravde, one u kojoj borave Lazarevi vitezovi.“

Tako se zemaljsko pretvara u nebesko. 
Odatle počinje sve. 
Da li je parizer bitniji od Carstva Nebeskog? 

ŽIVOTVORNOST KOSOVSKOG ZAVETA 

Vladimir Dvorniković, autor knjige „Karakterologija Jugoslovena“, opisao je kosovsko opredljenje kao našu verziju hrišćanske vere, koja je uspela da odoli svim izazovima, od turskog ropstva do zapadnog nihilizma: “U ime ovog života Niče je digao protest protivu religije „smrti, slabosti i ropstva“; Mojsije, Hrist i Buda, „ti“ vođe robova otrovali su čovečanstvo, obrnuli sve prave vrednosti u bezvrednosti i svojim kultom smrti pokopali svu pravu radost života. Ovako je Niče spasavao afirmaciju života. NJegova religija Radosti osvajala je svu mladost Evrope, postala je glasna i vidljiva, hučna i borbena. „Dole sa religijom smrti!““

Iz Ničea, koji je veličao biološki život umesto života u Hristu Živome i Istinitome, rodila se bogoborna Evropa, koja je svoju ničeansku njušku pokazala za vreme trijumfa Hitlerovog nacizma. 

Srbi su se za pravi život borili drugačije. Dvorniković naglašava:“Naša istorija donela je jedno drugo rešenje. Ona je donela jednu novu, svoju hrišćansku religioznu varijantu, koja je do danas još ostala Evropi nepoznata, ali je za nas same ostala nesvesna. Ima jedan specijalno naš, životom i istorijom stvoreni kult smrti. (...)To je kult u ime života, u ime vaskrsenja. Misterija toga kulta osniva se na jednom dubokom zakonu kontrasta; sećaj se smrti da se digneš u jedan viši i puniji život. Smrt je potstrek života. Smrt daje, u funkciji ovog kontrasta, vrednost i smisao života. To je pozitivna funkcija smrti. Život je puniji, jači i dublji, on je uopšte po tome i život, jer postoji – smrt. Osnova vitalna dinamika našla je svoj poseban religiozni izražaj u kultu istorijske smrti jedne generacije. Cena života povećava se, posvećuje se. Afirmacija života biva svesnija i jača, volja za životom i vaskrsenjem strasnija. Javlja se nova draž života, novi početak, jači, prkosniji i herojskiji.(...) Ta religija nametnula se sama, upravo biološkom nuždom momenta. Ona je poslužila upravo kao formula života, kao jeda novi način reagiranja životnog. Hrišćanska vera u život večni verifikovana je ovde konkretno istorijski, upravo biološki. Smrt ulazi u okvir života, i ona ne može da bude jedan od pokretnih tačaka za novi život. Samo smrću se može osećati nova, dublja i oplemenjena forma afirmacije života! Zato je naš narod po nesvesnoj dinamici onih sila što pokreću život, u kosovskoj tragediji osetio svoje krštenje, to će reći: svoje dizanje u puniji i viši oblik života.““

Biološki život nije dovoljan. Potreban je onaj koji ne stari i ne prolazi – život u Zavetu. 

Ili nam je dovoljan samo parizer posle koga ćemo, siti ničega, veselo podrignuti? 

OD CARA DUŠANA DO KOSOVSKOG PREDANJA

Dvorniković je podsećao na smisao Kosovske ideje:“Ta ideja bila je duboko hrišćanskoreligiozna. Pored prestarele i potkopavane Vizantije, od Tatara zarobljene Rusije i pored raskomadane demoralisane Bugarske, srpska je država u četrnaestom stoleću ponela barjak istočnog Hrišćanstva. Dušanovo sveto rimsko carstvo srpske narodnosti, kao germansko katoličko rimsko carstvo na Zapadu, samo je kulminacija i najvidniji izraz toga duhovno istorijskog procesa. Sama ideja „carstva“ u Stefana Dušana Silnog bila je ideja vizantijska, rimska. Ali to je bila ideja hrišćanske „Romanije“, kako su tada nazivali Vizantiju, a nosilac te ideje postaje čitav srpski narod. Ta religiozna ideja organski ujedinjena sa državnom i nacionalnom idejom postaje okosnicom čitave srpske srednjovekovne istorije. Srpstvo se osetilo nosiocem spiritualnog hrišćanskog Istoka i to je srednjovekovnoj Srbiji, njenom stremljenju i njenim borbama nadahnulo onaj potez veličine i ako je geografski i etnički osnov bio srazmerno malen. Kao prestavnica celog istočnog Hrišćanstva sudarila se Srbija s turstvom, nosiocem Islama. Tragični pad Srbije samo po tom dobiva svoju simboliku, a Kosovo postaje tragedijom.“

Po definiciji Žarka Vidovića, tragedija je oda u slavu žrtve koja je utemeljila zajednicu. Takva je  bila žrtva Lazara i njegovih vitezova. 

Ko hoće, može da izabere parizer. Ako je to izbor. 

POBOŽNOST KNEZA LAZARA 

Knez Lazar Kosovski bio je duboko pobožan čovek, koji se nije slučajno opredelio za Carstvo Nebesko. On je kao vladar znao da će ostati samo ono što preda Bogu, jer je sve prolazno i prazno van Hrista. Devet godina pre Kosovskog boja, darovao je bolnicu manastira Hilandara. U uvodu, on kaže:“Duhovnom svetlošću ozarivši se, buduće misli su predvideli božastveni proroci. Zato David veleglasno govoraše: Doći će sva plemena i pokloniće se pred tobom, Gospode, gledajući ispunjenje toga, Crkva od ovih plemena odenuvši se kao carskom haljinom krvlju Vladike, koja je iz rebra istekla, raduje se u krasoti i čuvanjem zapovesti u nadi se učvršćuje radi primanja budućeg života, čije slave i časti zaželeh naslednik biti ja u Hrista Boga pravoverni i samodržavni gospodar Srba i Podunavlja Stefan knez Lazar. Ovaj moj mali dar, koji dadoh i pismenom odgovarajućim ovde gore upisah; da ima Hilandar i drži doveka kao svoju pravu baštinu, koju niko ne može oduzeti, za prosvetljenje hrama presvete Bogorodice Hilandarske i za negu svetih i časnih monaha koji tu u bolesti žive, a meni na spomen večni, kako bi zbog molitava njihovih primio oproštaj mojih mnogih sagrešenja. Pošto sam i ja video da zemaljsko bogatstvo ništa nije koristilo gospodarima koji su bili pre nas, jer se od njih uzelo i drugima predalo, a nadaju se da prime samo od onoga što su Bogu predali. Za ovima sam i ja sledio i prinesoh ovaj mali dar kao ona udova dve lepte. Ako se neko drzne da uzme nešto od ovoga što sam gore zabeležio, neka ga uništi gospod Bog i prečista Bogomati i neka ga uništi sila časnog i životvornog krsta i neka ga snađe gnev i prokletstvo od svih svetih koji su oduvek ugodni Bogu i neka bude saučesnik sa Judom i Arijem i neka bude otuđen od spasavajućeg tela i krvi i neka mu je tužiteljica Mati Božja ovde i u budućem veku.“

Ostaje, veli knez, samo ono što smo dali Gospodu. Sve drugo prolazi i nestaje. I zato je i sebe predao Tvorcu, da bi mu duša živela večno, i da bi njegov narod imao na koga da se ugleda. 

Da li se, danas i ovde, treba odreći ugleda kneževog zarad parizera, koji čak nije ni hrana, nego krivotvorina hrane? 

Knjigu “Izdaja bez potpisa Kosovski zavet 2012. -2023. godine” preuzmite OVDE.

BIO JE U PRAVU 

Još je nepoznati letopisac, savremenik Vidovdana 1389, zabeležio reči kneza Lazara upućene plemstvu:“Pođimo, braćo i čeda, pođimo na podvig koji je pred nama, ugledavši se na nagradodavca Hrista. Smrću poslužimo dužnosti, prolijmo krv našu, iskupimo život smrću i dajmo udove naših tela nepoštedno za čast i otačastvo naše, a Bog će se svakako smilovati na ostatke naše i neće istrebiti do kraja rod i zemlju našu.“ 

Dakle, ako damo život, Bog će se smilovati na naše potomstvo, i  neće nas istrebiti do kraja. Kao što se i desilo – još smo živi i postojimo. 

Patrijarh Danilo je nastavio da nas podseća na Lazareve reči:“No ako mač, ako rane, ako tma smrti dogodi se nama, slatko za Hrista i za blagočašće otačastva našeg da primimo. Bolje je nama u podvigu smrt, nego li sa stidom život.“

Tako je i danas, samo što uglavnom mislimo da je glupo umreti ako imaš ajfon. Ko će da koristi ajfon ako mi umremo?

Ko nema za ajfon, ima za parizer.  

KAKVO JE ZNAČENJE LAZAREVE KLETVE? 

U narodnoj pesmi „Musić Stevan“ rečeno je kako je Lazar pozivao u boj:“Ko je Srbin i srpskoga roda,/i od srpske krvi i kolena,/a ne doš'o na boj na Kosovo,/ne imao od srca poroda,/ni muškoga ni devojačkoga!/Od ruke mu ništa ne rodilo,/rujno vino ni pšenica bela!/Rđom kapo dok mu je kolena!“

Veliki pesnik i tumač poezije, Miodrag Pavlović, opominje nas na duhovno – moralno značenje Lazareve kletve:“No i hrišćansko predanje ima podatke o kletvama, i to već u ranim dokumentima, u Evanđeljima i Delima apostolskim. Gradovi koji ne prime apostole ni njihovo učenje, biće prokleti jer će apostoli otresti njihov prah sa svojih nogu (Matej, 10, 14–15, 11, 21–24). Još je određenija, gotovo afektivna ona koju Hristos izriče neplodnoj smokovnici, u Evanđelju po Marku (11, 12–14), koje mnogi istraživači smatraju za najstarije među Evanđeljima. Sutradan po ulasku u Jerusalim, pošto je prenoćio u Betaniji kraj Maslinove gore, Hristos ponovo kreće ka Jerusalimu i kraj puta spazi jednu lisnatu smokvu. Ne našavši ploda na njoj, jer još nije bilo vreme da smokve sazru, kaže izričito Evanđelist, Hristos prokune smokovnicu da bude zanavek neplodna. „To su čuli njegovi učenici“, kaže Marko. Iznenađuje brzina kojom dolazi do proklinjanja, kao i oštrina kletve. No Hristos ne samo što je učio u parabolama, nego i ono što je činio i govorio treba shvatiti najčešće još na jednom nivou značenja: parabolično, alegorijski. Smokva bez ploda u tom trenutku bila je simbolom nedarežljivosti, i Učitelj proklinje odsustvo darova kod nje. Ako se u takmičenju ne ode još dalje, imajući u vidu trenutak odluke u njegovom poslanstvu, i sam ulazak u Jerusalim, može se pomisliti da se pod drvetom, kao što to često biva, podrazumeva neko ljudsko pleme koje se osuđuje da više ne donosi ploda. Tako i kletva kneza Lazara može da se shvati kao da ima i duhovnu stranu: neplodnost onih koji se ne odazovu pozivu da dođu na Kosovo biće i moralna („rđom kapo...“), što znači i duhovna. Time se težina kletve, očigledno, ne ublažava, ali se njen horizont širi, i to čini da ona osim pretnje u sebi nosi i moralno predanje.“

Nije Lazareva kletva crna magija, nego istina o časti i obrazu. A obraz je lik Božji u čoveku, razum, sloboda i ljubav sa kojima smo sazdani.

Ali, nekima ne treba obraz – dovoljan je parizer. Još ako ima i jeftinog jogurta, po boljoj ceni.  

KOSOVSKO PREDANJE NIJE DEFETIZAM

Zato Kosovska ideja nije bila defetistička, nego oslobodilačka. Pero Slijepčević o njoj piše:“Eto zašto narod više peva malog Lazara nego velikog Dušana: Lazar nije pošao na Kosovo da širi državu, da osvaja zemlju i gradove, nego da odbrani obraz i poštenje, slobodu ognjišta i duha narodnog. NJegovi vojnici nešto su drugo nego Dušanovi oklopnici. Narodu nije do slave, nego do Boga i pravde. U tome je sve.

I kad je krvlju Lazareve vojske sapran greh i nedug sa narodne duše, onda se ona opet ukazala u svojoj čistoti.

Na razvale carstva junačkoga
Zasja sveta Miloševa pravda.

Kad se time narod osvesti, kad se još bolje očisti, kad više u njemu ne bude izdajnika kao Vuk, ni siledžija i bezakonika, onda će Srbi morati po zakonu božije pravde opet carstvo zadobiti.

Pesnik je dakle preobrazio istorijske podatke o Kosovu, da bi mogao pokazati večitu pravdu Sudbine i njome utešiti narod, i ohrabriti ga na dela, gle, tursko carstvo počinje već da s krajeva puca, kao što iznutra zaudara svojim bezakonjem; dižite čelo da nas žuđeni čas ne dočeka nespremne!“

A mi, spuštena čela, tražimo ne što po prašini. U prašini tražimo, traćimo duše, i nečemu se nadamo. Čemu? 

Možda parizeru. 

KOSOVO NIJE PORAZ 

Emigrantski pisac i mislilac Stevan Trivunac nas uči da ne verujemo da je Kosovo poraz, jer nije i ne može biti:“Lazarevo opredeljenje za „carstvo nebesko“ zato nije nikakav samoubilački, niti čisto religiozni akt, no realno procenjivanje, ne samo trenutne situacije, nego i daleke budućnosti. Valjalo je izabrati način neizbežne državne smrti: ili herojsku pogibiju na bojnom polju, ili postupno raspadajuće truležno odumiranje kroz ugovor o vazalstvu. Lazar je izabrao smrt kroz junački, iako očajnički, podvig. On je predosećao da će ta tragedija srpske države i srpske nacionalne slobode na Kosovu, za večita vremena pogoditi psihu i maštu srpskog naroda. Da će srpski narod razumeti da je državu, i s njom i slobodu, izgubio na sablji, to jest u borbi, I DA IH SAMO SABLJOM, TO JEST BORBOM, MOŽE POVRATITI. Da vazalstvo može samo da produži agoniju, ali ne i da izbegne smrt, i da ta agonija, sve sramnija što duže traje, može samo da škodi zdravlju srpske narodne i nacionalne misli.(… )

Zahvaljujući Lazarevom opredeljenju za ovakvo „carstvo nebesko“, srpsko ustaništvo je, od prvog dana, znalo šta hoće i za šta se bori.Kako bi se to danas reklo, izgradilo je odmah i ideologiju i program svoje borbe. I to svega u dve reči: OSVETITI KOSOVO! Za razliku od nekih svojih suseda, Srbi su imali snažnu državnu tradiciju. „OSVETITI KOSOVO“ ZNAČILO JE OSLOBODITI SE ROPSTVA, PROTERATI TURKE, OBNOVITI SRPSKO CARSTVO, TO JEST SUVERENU SRPSKU DRŽAVU.(...)

Srbin, u ropstvu pod Turcima, nije morao da izmišlja svoje pretke i prisvaja tuđe vladare za svoje. On je sa manastirskih fresaka mogao da čita i vizuelno doživljava svoju istoriju. On je znao da svoju državu i svoju slobodu nije izgubio u prevarnim „nagodbama“, to jest u trgovačkim mahinacijama svoje vlastele, no na bojnom polju, i da ih može povratiti opet samo na bojnom polju, a ne kroz državno – pravna parničenja. I dok su ostali Balkanci trpeli ropstvo u nekoj vrsti letargične zatravljenosti i neotporne pomirenosti sa sudbinom, Srbin  se petvekovnoj turskoj okupaciji suprotstavljao svojom petstolećnom ustaničkom borbom“.

Nepobedivi smo dok je Lazar sa nama. 

Lazar ili parizer – pitanje je sad. Kao što je, na ovaj ili onaj način, uvek i bilo. 

Knjigu “Izdaja bez potpisa Kosovski zavet 2012. -2023. godine” preuzmite OVDE.

NE MOŽE BITI, A BIVA 

Gde je bilo Srba, tu je Kosovo oblikovalo njihovu svest i savest. Ivo Andrić nas je opomenuo iz kakvog se kulta rodio NJegoš:“LJuba Nenadović, iako i sam Srbin,bio je iznenađen kad je video u Crnoj Gori živu snagu kosovske tradicije,koja je u tim brdima i posle stoleća bila stvarnost,isto toliko bliska kao hleb i voda/.../Crna Gora i svet koji je u nju izbegao bili su kvintesencija toga kosovskog misterija.Sve što se u tim brdima rađalo, dolazilo je na svet sa refleksom kosovske krvi u pogledu.“

Pesnik i publicista Matej Arsenijević, na Andrićevom tragu, ukazuje na moći nemoguće kao srpski put:“Neka bude što biti ne može ( NJegoš ). Ne može biti, ne može biti, a biva - i to je cela srbska istorija, srbska ideja istorije, ideja Hristovog Srbstva: biva ono što ne može biti, biva neprestano, jer je Srb Hristov. Srb je svoj život poistovetio sa Hristom Koji je Sam lično i spasonosno Bivanje onoga što ne može biti: da je Bog postao čovek, e da bi čovek postao Bog, da se Sin Božiji i Čovečiji na Krst popeo da bi preko Krsta - "smrću smrt uništivši" - otvorio put Svom ljubljenom čoveku ka Vaskrsenju. Jer: neka bude što biti ne može: to, pre svega znači - Vaskrs, jer upravo Vaskrs jeste ono osnovno Nemoguće, ona Novina u istoriji.“

Kao što kaže čuveni Česterton – nema drugog puta za izlaz iz opasnosti, osim opasnog puta. 

To nije ni put u Pariz, po savete od Makrona, ni put u parizer, po zadovoljno podrigivanje. 

ISPALOST IZ ZAVETA I POVRATAK KNEZU  

Bilo je i teških padova i ispada iz Zaveta.

Tako je na Vidovdan 1881. kralj Milan potpisao Tajnu konvenciju sa Austrougarskom obavezujući se da će sprečiti svaku pobunu Srba u Bosni i Hercegovini, i da neće moći da vodi spoljnu politiku bez dozvole Beča, to jest da „bez prethodnog sporazuma sa Austrougarskom neće pregovarati ni zaključivati politički ugovor s drugom kojom vladom“. Srbija je za tajnu konvenciju saznala dvanaest godina pošto je potpisana.

Pa ipak, konvencija je propala, a Srbi oslobađaju Staru Srbiju 1912. godine. Nadežda Petrović, genijalna slikarka i čelnica Kola srpskih sestara, na grobu komite iz Velike Hoče, Lazara Kujundžića, čiju je četu opremala, posle oslobođenja 1912. zapisala je:“Ja, evo ovde, u tvome susedstvu, vojvodo Lazare,  prema tvojoj humci u Hoči sedim u tvome Prizrenu, gde me je oslobodilački rat doveo, i negujem junačke i viteške ranjenike, oslobodioce i pobedioce. I sa prozora mojih bolničkih soba često posmatram tvoju humku koja još i sad tamo stoji kao carski presto. Osam godina je kako ti tamo ležiš čuvajući Dušanov Prizren. I sačuvao si ga, i predao narodu svome slobodna. /…/Ti nisi mrtav, Lazare.“
Ni danas nije mrtav. Kujundžićev grob je sa nama, jer je Kujundžić živ.

A parizer se, kažu, pravi od mrtvog, od otpada. Kad narod krene putem otpadije od Hrista, završi u otpadu. 

MILAN RAKIĆ KAO PARADIGMA

U borbama za slobodu, učestvovao je, kao komita vojvode Vuka, i pesnik Milan Rakić. 

Leon Kojen nas podseća da je patriotizam Milana Rakića i njegovog pokolenja sasvim spojiv sa njihovim evropskim isksustvom:“Umesto patriotskog zanosa i naivne patetike Đure Jakšića, koji su dali pečat i kasnijem rodoljubivom pesništvu, Rakićeve kosovske pesme spajaju lucidnu svest o istorijskoj tragici srpske srednjovekovne države i slobodno, potpuno svesno opredeljenje za stari kosovski zavet i u njemu sadržanu ideju nacionalnog oslobođenja. Svesna ljubav o kojoj govore Rakićevi stihovi ima daleko dublje značenje nego bilo koji ideal preuzet na veru zahvaljujući vaspitanju i životu u određenoj sredini, a pobude koje iz nje proističu postojanije su nego bilo koji ciljevi prihvaćeni bez pravog razmišljanja o njihovom smislu i vrednosti. Znamo da je središna pesma Rakićevog ciklusa, „Na Gazi Mestanu”, bila recitovana postrojenim vojnicima u Prvom Balkanskom ratu, pre nego što bi krenuli u okršaj, što sámo po sebi svedoči koliko je u to vreme ponekad bilo snažno jedinstvo naroda, od najobrazovanijih slojeva kojima se zameralo da ih je zahvatila zapadnjačka reka do običnih, često nepismenih seljaka koji su činili većinu stanovništva i jezgro srpske vojske u ratovima 1912–1918. Nijedan pisac ovog doba nije kao Milan Rakić ravnopravno sjedinio u sebi istinsku modernu osećajnost i duboko proživljene vrednosti nacionalne tradicije.“

Prosto i jednostavno – možeš biti nacionalni intelektualac i stvaralac samo ako se ne odrekneš Kosovske istine.

Čak i ako, umesto parizera, budeš jeo kavijar. Svaki kavijar je parizer - bez Kosova. 

GAVRILO PRINCIP I DINARSKI TIP ČOVEKA 

Na Vidovdan 1914, Gavrilo Princip je pucao u austrougarskog prestolonaslednika. 

U svojoj knjizi o Sarajevskom atentatu, pišući o idejama koje su nadahnule Principa i drugove, Vladimir Dedijer ističe da je dinarski tip smatrao borbu za slobodu nasušnom:“Po Cvijićevoj klasifikaciji, mnogi od vođa ustanaka protiv Turaka pripadali su ovom psihološkom tipu, kao i hajduci i uskoci, pojedinci koji su u svoje ruke uzeli pravdu, napadajući feudalne gospodare i primenjujući neku vrstu agrarnog terora. Svi ovi ljudi pokazivali su crte nesebičnosti i velikodušnosti i bili spremni na ličnu žrtvu. Zaboravljajući svoja tela, oni su se mogli uzdići i tako postati čista i gotovo isključivo duhovna bića; potčinjavali bi svoje lične potrebe službi jednoj ideji ili velikom zadatku pred sobom. Nacionalna ideja postajala je njihova duboka vera i strast; nacionalni ponos i stremljenje ka nacionalnom oslobođenju uz primenu sile postali su njihove glavne osobine. Ali zbog krajnje senzitivnosti i mizantropije, violentni tip je često mogao postati i destruktivni element u svojoj okolini, i svojim često svojevoljnim odlukama kompromitovati najbolju stvar koju je tako dobro inicirao. Pored toga, ljudi u ovim krajevima bili su skloni mesijanstvu i misticizmu i imali su beskrajnu sposobnost da trpe nedaće svih vrsta. Neki od njih bili su izvanredno dobri, dok su drugi mogli mrzeti uništavajućom strašću i violentnošću, koja dostiže stepen belog usijanja.“

To znači – nije svako ponašanje dinarskog čoveka dobro i zavetno; ima tu zla i zločina, ludila i nihilizma. Ali, posle svega, tu, i samo tu, krije se žeđ za slobodom, bez koje ne bismo ostali i opstali.

Glad za parizerom ne spada u ovu paradigmu.

IZVORI SAMOISTOVETNOSTI 

Savremeni istoričar Miloš Ković nas uči da je Zavet izvor svakog našeg nadahnuća, ali i da je bio osnova jugosovenskog utopizma:“Kosovski zavet i još stariji kultovi Svetog Save i Svetog Simeona vekovima su bili glavni izvori posebnog, premodernog identiteta srpskog naroda, ono što ih je razlikovalo i od najsrodnijih, susednih naroda. U „Slovu o knezu Lazaru“ patrijarha Danila Trećeg, napisanom samo nekoliko godina posle Kosovskog boja, pronaći ćete već ceo Kosovski zavet. Ili u onome što 1530. srpski seljaci pričaju Benediktu Kuripešiću, diplomati na proputovanju kroz Bosnu i Staru Srbiju. Travnički vezir 1806. piše u Carigrad da Karađorđe i njegovi odmetnici sa sobom stalno nose „knjige“ o knezu Lazaru, prete da će kao i on sa vojskom izaći na Kosovo. On doslovno kaže da je Lazar „veliki podstrekač bune u njihovom razumu“. Mi se, dakle, susrećemo sa beskrajno zanimljivim fenomenom, vekovnim trajanjem Kosovskog zaveta, kulta i predanja u sećanju jednog naroda, u jednoj primarno usmenoj kulturi. On menja svoju formu, ali njegova suština je hrišćanska i nju uporno čuva srpska crkva. U potonjoj, elitnoj srpskoj kulturi, u dve slobodne srpske države, najsavršeniju umetničku formu Kosovskom zavetu dali su NJegoš i Milan Rakić. Imate istoričare koji više vole da se bave diskontinuitetima u srpskoj istoriji; mene zanimaju trajanja, kontinuiteti.    Posle oslobođenja Kosova, vidovdanska ideja naglo je dobila na popularnosti među mladim ljudima mladobosanske generacije. Ne zaboravimo da su Hrvati - Ujević, Čerina, Tartalja i naročito Meštrović igrali važnu ulogu u njenoj obnovi. Meštrović, koga Evropa tada otkriva kao prvorazrednog vajara, sav se posvetio vidovdanskoj ideji; Dimitrije Mitrinović, jedan od glavnih ideologa Mlade Bosne, neumorno promoviše Meštrovićeva dela. Mladi Nikolaj Velimirović objavljuje „Religiju NJegoševu“, Isidora Sekulić „Vidovdansku misao“, Miloš Đurić „Vidovdansku etiku“.

Sveti knez Lazar bio je „veliki podstrekač bune“ i „u razumu“ Gavrila Principa. Sudeći po izvorima iz onog doba, nije bio pobožan, za razliku od svog oca Petra Principa. NJemu je možda i izmicalo hrišćansko značenje one suštinske poruke Kosovskog zaveta, da „je zemaljsko za malena carstvo, a nebesko uvek i doveka“. Ali bio je sav u znaku epske, junačke tradicije, nadahnute Kosovskim opredeljenjem. Svesna žrtva Bogdana Žerajića, koji je 1910. pokušao da ubije generala Varešanina, na njega je duboko delovala. O Principovoj pripadnosti kosovskoj tradiciji svedoči i pesma koju je sastavio u zatvoru (istina, ima pisaca koji ove stihove pripisuju drugim autorima):

„Al’ pravo je rekao pre
Žerajić soko sivi
Tko hoće da živi nek’ mre,
Tko hoće da mre nek živi.“

I Kosovsku ideju i sav tragizam međusobnih podela najbolje će u svojim delima izraziti Ivo Andrić, Principov prijatelj iz malobrojnog jugoslovenskog udruženja sarajevskih đaka, osnovanog 1911. Gavrilo je jednom prilikom najavio da će mu pokazati svoje pesme, ali to nikada nije učinio. Nesređeno srednjoškolsko obrazovanje Princip je nadoknađivao čitanjem svega do čega je mogao da dođe. Bio je sitnog rasta ali čvrste građe, ćutljiv, ali čovek od akcije. Dokumenti sa suđenja prikazuju ga kao središnju ličnost zavere i atentata. Svu odgovornost preuzimao je samo na sebe. Na isleđivanju, suđenju i u tamnici, na mukama i u bolesti, na samrti, držao se neobično odlučno i hrabro. Bio je i ostao naš vidovdanski junak i mučenik, pravi izdanak srpske istorije.“

Bez Kosova, nema naše samoistovetnosti. Postajemo prah i pepeo na balkanskoj vetrometini. 

Na osnovu Kosovskog predanja, Milivoj Stojanović, komandant Gvozdenog pešadijskg puka Moravske divizije, odgovara austrougarskom komandantu Oskaru Poćoreku, kad ga ovaj zove na predaju 1914:“Poćoreče, carevi većile,/ duša mi je od Kosova stara,/ tvrdo srce u gorskoga vuka,/ komandant sam Gvozdenoga puka,/ ne bojim se cara, ni ćesara!“

A kamoli da se plašio da će prodavnice ostati bez parizera. 

Knjigu “Izdaja bez potpisa Kosovski zavet 2012. -2023. godine” preuzmite OVDE.

ČAK JE I JUGOSLOVENSTVO BILO KOSOVSKO

Godine 1921, stvoren je Vidovdanski ustav Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca. Ovome je prethodila nada u jugoslovenstvo, koju je, između ostalog, izražavao pripadnik Mlade Hrvatske, pesnik Tin Ujević, što je, posle Prvog balkanskog rata, pisao:“Pet stoljeća otkupljenih u pet nedjelja, utopija sanjara dovedena u djelo, Balkan vraćen Balkancima, gromoviti trijumf postignut protiv crnih proricanja obožavatelja uspjeha, »najbolji vojnik svijeta« raspršen, najbjesniji fanatik natjeran u bježaniju, najbolja oprema globusa upropaštena i obrukana – to je ponosni ishod ovoga besprimjernoga rata. Rastjerani su pesimizmi i prebačena očekivanja. Mi sami, koji smo neprestano vjerovali u neizbježnost srpske i jugoslavenske pobjede, držali bismo, do posljednje sekunde, tačno proroštvo o ovakvom bljesku uzastopnih slava bezumnom smjelošću. Što se još juče činilo fantazija i bolest, danas je gotova i tvrda činjenica o kojoj se govori u kabinetima i raspravlja u novinama. Pored apatičnog ili neprijateljskog držanja Sila, luđaci su dobili pravo, jer ono što se nazivalo ludilom bilo je uistinu zahtjev morala i zakon prirodnoga razvitka ove predugo zatirane nacije. Oni koji su se jučer čudili ambicijama balkanskih državica, danas se dive počinjenim čudesima.  

Naš je narod, u srpskoj Srbiji i srpskoj Crnoj Gori, dokazao svoju sposobnost za život pripravnošću na smrt, i nema nijedne čestite duše srpske ili hrvatske, koja u ovim trenucima, svečanim po slavama bez broja i grobištima bez mjere, ne bi bila potresena u svom dnu, u samome korijenu bića. Sve su savjesti prodrmane, svi su očajnici ošinuti munjom, svi su čvrsti učvršćeni. Ko god ima malo nacionalnoga nerva proživio je časove kakvi se teško proživljuju dvaput u životu i kakvi se jedva jednom osjete kroz više nestrpljivih naraštaja spremanja i očekivanja. Napisan je u jedan jedini mjesec dana najljepši dio naše moderne historije, i Srbija je prestala biti Srbijica.“

Avaj, pokazalo se da Hrvati ne misle kao Ujević, i prva Jugoslavija se raspla u krvi i užasu, kome je, 1941. i kasnije, naročito doprinelo papocentrično hrvatsko ustaštvo, puno mržnje prema Vidovdanu i slobodi. 

Ako se ovoga ne sećamo, ne pomaže ni parizer „Perutnine Ptuj“. Mada je iz Slovenije. 

SVEDOČENJE RADOMIRA LUKIĆA 

Ipak, Srbi su se, i u Jugoslaviji, održavali i opstajali jer su imali svest o Zavetu. Čuveni naš pravnik, Radomir Lukić, objasnio je trajnost te svesti:“Kosovski mit ima tri elementa. Prvi je objašnjenje poraza, pri čemu se narod oslobađa krivice. Po njemu su glavni krivci – nesloga srpske vlastele, koja deli carstvo („Velikaši proklete im duše – na delove razdrobiše carstvo“, otpadništvo od vere („Srpski cari zakon pogaziše“) i izdajstvo Vuka Brankovića. Drugi element je stvaranje nove ideologije umesto stare – umesto zemaljskog carstva, za kojim se dotle išlo, treba izabrati nebesko carstvo. „Osveta Kosova“ radi povratka zemaljskog carstva junaštvom Obilića treći je element mita.

Ovo veličanstveno trojstvo je, pritisnuta kosovskim porazom, izgradila narodna svest, dovršavajući time konačno uobličenje srpske nacionalne svesti koja je srpskom narodu omogućila da prođe kroz sva iskušenja istorije od davnih vremena. U tom trojstvu je svakako najistaknutiji drugi element – nebesko carstvo umesto zemaljskog, pa ga treba i objasniti.
Ovo nebesko carstvo se nasuprot zemaljskom bira svesno. Šta ono znači? Nebesko carstvo, pre svega, znači da nema prave propastp sve dok nije izgubljena vera, tj. dokle god postoji Crkva, dokle god ss narod nije poturčio i odrekao srpstva, što bi ga vodilo zemaljskom carstvu. Samim tim, znači i opstanka srpske nacije jer je vera izjednačena s nacijom. Vera i nacija čine čoveka i čine narod, tj. čine njihovu svest, njihovu dušu, njihovu suštinu, njihov identitet, njihovo biće. Promeniti veru, izabrati zemaljsko carstvo znači izgubiti sebe dotadanjeg, tj. ubiti samog sebe. I Miloš, i knez Lazar, i svi velikaši, i vojska, i narod, mogli su ostati u vlasti i „časti“ samo ako se odreknu sebe, tj. nebeskog carstva koje nose u sebi. Ali na to nisu smeli da pristanu, jer je to gubitak sebe sama, svoje duše, koja je naša suština, i kao takva daleko bitnija i važnija od tela, tj. od života. Duša se mora čuvati, jer je večita. Jevrosima majka uči Marka upravo tome: „Bolje ti je izgubiti glavu – nego svoju ogrješiti dušu.“ I svi kosovski junaci ginu da bi spasli dušu, potpuno svesni neminovne pogibije pred ogromnom turskom vojskom. Pred svima ide „strašni Obiliću“. Svesno ginu sjajni junaci kao Boško Jugović, Srđa Zlopogleđa i ostali, a jedini izdajnik Vuk ostaje živ, proklet do konca vremena.“

Umesto Obilića i Jugovića nude nam parizer. Hoćemo li pristati? 

OD INFORMBIROA DO MILOŠEVIĆA 

Kada je u Jugoslaviji pobedio Titov komunizam, Srbi su već bili na ivici snaga. Međutim, Vidovdan, iako iščupan ih hrišćanske tradicije, opet je bio dan kada su se našli na ispitu. Tada je, naime, 1948, doneta rezolucija Informibiroa – Staljin je hteo da se obračuna sa Titom, koji mu se činio kao nepouzdan i možda tajno odan NATO Zapadu. Srbi su nastradali verujući da se ne treba odvajati od Rusije, makar se zvala Sovjetski Savez. Među zatvorenicima na Golom otoku je najviše bilo Srba – 44 odsto, a na drugom mestu Crnogoraca ( opet Srba, makar bivših ) – 21,5 odsto. Kroz logor su prošli preko šesanest hiljada muškaraca i žena, a umrlo je ili ubijeno preko četiri stotine nepokornih. 

Posle komunističkog ropstva, jedan komunista, Slobodan Milošević, na Vidovdan 1989, povodom šest vekova od Kosovskog boja, podigao je glas u ime svih Srba, i otpočela je duga i teška borba za redefinisanje srpske države u doba raspada Titove Jugoslavije. Milošević nikada nije shvatio metafizičku dubinu Zaveta, i pravio je ogromne greške i propuste ( od izdaje Srba u Hrvatskoj do Dejtona, kojim su veliki delovi srpske Bosne i Hercegovine pripali tuđinu ), ali je, na kraju, ipak predat NATO paktu, koji ga je, uz pomoć domaćih slugu, uhapsio marta 2001. godine i sproveo na sud u Hag na Vidovdan te iste godine, gde je Milošević ubijen.

A nama su njegovi naslednici uvalili parizer. 

NEMA PORAZA SA VIDOVDANOM

Tako se i Milošević, od mladosti nesrećni zaluđenik komunizmom, voljno ili nevoljno,  po sili srpske istorije, uklopio u vidovdansku tradiciju, o kojoj je pisao istoričar Dragoslav Stranjaković:“Dok su drugi narodi za nacionalni praznik uzimali dan nekog svoga uspeha ili pobede, mi Srbi proglasili smo za nacionalni praznik dan narodne katastrofe, Vidovdan, dan pada srpske države. To nesumnjivo pokazuje koliko je snage i samopouzdanja u srpskom narodu, kad je mogao i poraz slaviti. Srpski narod smatra da su Golgota i Vaskrsenje čvrsto među sobom povezani, da posle Golgote mora doći Vaskrsenje. Po njegovom shvatanju, stradanje i patnje čiste ne samo čoveka već i narod od greha i okrepljuju dušu. Ta večita misao da smo nepravedno izgubili carstvo, ali da smo ga izgubili zbog naših grehova i grešaka, i da jednoga dana treba izići pred pravednog, sudiju i to svetao i očišćen od svih nedela, tešila je srpski narod u doba robovanja i hrabrila ga na delo. U kosovskoj katastrofi on je pokazao još jednu veličinu svoje duše. On je krivca za ovaj poraz tražio u samom sebi, sebe je okrivljivao. On ga je; pripisao svome čoveku, Vuku Brankoviću. Kolika razlika između malog srpskog i velikog nemačkog naroda. Dok je srpski narod okrivio za poraz sebe, jednog od najistaknutijih svojih velikaša, dotle su Hitler i nacisti za političke i ekonomske neuspehe Nemaca i za njihova stradanja u Prvom svetskom ratu bacali krivicu na drugoga, na Jevreje, i nemilosrdno ih uništavali.“

A mi, hvala Bogu, nismo. Znali smo ko smo i kakvi smo, dok neki nisu pohitali za parizerom. 

Što se tiče onih koji su predali Miloševića, Karadžića, Mladića i druge srpske vođe Hagu, o njima je Milovan Danojlić rekao:“Sa pet miliona dolara mogu se rešiti svi zemaljski problemi, ali i stvoriti neki koji su, u smrti i u večnosti, nerešivi. Jedna od tajni našeg jezika je i kletva pala na Vuka, Vukašina i Vujicu.“

Izdali su – za parizer. I sad ga kusaju, kao što će kusati svoje prste u večnosti, ako se ne pokaju.

EVROPSKA UNIJA KAO PUT U PARIZER 

Na Vidovdan 2013. objavljena je vest koja i danas teško i strašno odjekuje Srpstvom. Tada je Evropski savet u Briselu je odlučio da se sa Srbijom pokrenu pregovori o pristupanju EU. Tadašnji predsednik Evropskog saveta Herman van Rompej istakao je da je takva odluka „direktan rezultat hrabrog sporazuma koji su postigli Beograd i Priština“.

Pomenuti sporazum potpisali su dva meseca ranije predsednik Vlade Ivica Dačić i premijer lažnodržavnog NATO Kosova Hašim Tači. A predsednik vlade Ivica Dačić je poručio da Srbija više neće pamtiti Vidovdan po boju na Kosovu, nego po odluci Evropskog saveta: „Danas je naša zemlja promenila i svoje vekovno verovanje, način ponašanja, krajnji cilj, mit koji nas je toliko dugo terao da gledamo unazad… Porazi koje slavimo, žrtvovanje naroda za bitke koje ne možemo da dobijemo više nisu naša opcija.“

Tadašnji prvi potpredsednik vlade Aleksandar Vučić, na istoj svečanoj vidovdanskoj sednici vlade, saopštio je da je „Srbija kupila kartu u jednom pravcu za voz ka EU“.
„Na Vidovdan smo slavili naše herojstvo, ali i najveće poraze, otpočinjanje svetskih ratova u kojima smo gubili trećinu muškog stanovništva, na Vidovdan smo slavili i odvođenje naših državnika iz zemlje, na Vidovdan nikad nismo slavili nešto čime bi generacije mogle da se ponose…“
Parizer  - politika nastavila se do danas.

VLADIKA NIKOLAJ GRMI 

Vladika Nikolaj nas podseća da nam je Kosovo sve i svja:“Greše oni koji govore: Kosovo je zaustavilo točak naše istorije; unazadilo nas je; da nije bilo Kosova, mi bismo danas bili veliki narod. Baš nas je Kosovo učinilo velkikim narodom. Ono je naša narodna Golgota ali, u isto vreme, i naše narodno vaskrsenje, duhovno i moralno. Ono je zaustavilo moralno raspadanje srpskoga naroda. Dalo nam je galeriju viteza vere, poštenja i požrtvovanja, koje nesumnjivo više vredi od ma koje galerije mermernih kipova, napravljenih u mirno doba od naroda koji nisu imali svoje Kosovo. Greše i oni koji Kosovo smatraju porazom. Ako je ko pretrpeo pozar, pretrpeo ga je veliki gospodin Vuk Branković, a ne knez Lazar. Ko žrtvuje svoj život u jednoj borbi za istinu i pravdu Božju, žrtvovao je najveće što je imao i mogao, i – pobedio je/.../A pravi Srbi – što u kosovskom smislu znači pravi hrišćani – neka  blagodare Gospodu Bogu što im je dao Kosovo, ponos i utehu, i nepresušni izvor najuzvišenijih nadahnuća; čistilište savesti svih pokolenja do kraja vremena.“

Parizer ne može nahraniti savest.

SVETI JUSTIN OBASJAVA  

Sveti Justin Ćelijski dodaje:“Kosovski mučenici, na čelu sa čestitim Knezom, poveli su naš narod putem stradanja za nebesku pravdu. I vodili ga stolećima kroz sve bure i oluje naše potresne istorije. Svaki pravi sin roda našeg davao je ono što je najdragocenije na zemlji – život, radi onog što je najdragocenije na nebu – radi pravde-/.../Samo vernost svetosavskom, vidovdanskom evanđelju čuva našu narodnu dušu od truleži i raspadanja u sitnicama  i prolaznostima/.../ Desi li se da narod sebičnost proglasi za svoje vrhovno božanstvo,on se pretvara u ljudoždersku mašinu, koja najzad samu sebe uništava./.../Postoji samo jedna provera za sve što je istinski naše: to je vidovdansko evanđelje i vidovdanska etika. /.../Jesi li vladika, ti si zaista narodni vladika, ako sobom predstavljaš živo vidovdansko evanđelje i živu vidovdansku etiku. Jesi li državnik, ti si zaista narodni državnik, ako te u svim poslovima tvojim rukovode večna načela vidovdanske etike i vidovdanskog evanđelja.“

Parizer nije etika.

GLAVA KNEŽEVA KAO SVETILJKA 

Vladimir Velmar – Janković o glavi čestitoga Kneza kao svetiljci naše istorije ispisuje zavetne reči:“Kakva avetinjska i strašna svetiljka, ta glava kneževa, koja pet stotina godina svetli nad narodom! Pa zar nije bilo lakše upaliti mesto nje lampion polumeseca pa ne čekati i ne trpeti vekovima? Možda smo mi baš po velikanima našim čuveno raskršće svakog zla, balkanskog zla, – možda su i Vožd i Miloš bili izbliza takvi, – ali smo mi na kraju krajeva, kao u snu, uporno i bez prezanja od poslednjih časova, ipak išli za obretenom glavom Lazarevom i stvorili na tom putu stvari koje nisu slučajnosti već strašne žrtve i ogromne pobede.“

Ili glava Kneževa ili slajs parizera: treba ponovo birati. Valjda nije toliko teško.  

Knjigu “Izdaja bez potpisa Kosovski zavet 2012. -2023. godine” preuzmite OVDE.

NAŠ MESIJANIZAM

Kosovo je, po Marku S. Markoviću, naša mesijanska ideja:“Poređenje srpskog mesijanizma sa ruskim, u obliku koji su mu dali Dostojevski i Berđajev, razjašnjava njihovu pravu prirodu i suštinu. Ruski mesijanizam je iznad srpskog po tome što je univerzalan: na ovaj ili onaj način, Rusija prima na sebe misiju da spase svet. Ruski narod igra ulogu svečovečanskog Mesije, dok je srpski »Mesija» nacionalni Mesija, čovek koji treba da oslobodi srpski narod. Iz toga proizilazi da se srpski narod ne žrtvuje za druge narode i da se ne smatra pozvanim da spasava čovečanstvo, nego svoje sopstveno spasenje vezuje za Hrista, svoju nacionalnu sudbinu tumači hristološki. U tom smislu, Kosovo je jedini i neponoviv događaj, a srpska misija je završena. Ona je nacionalna, a ne univerzalna. Kao takva, omeđena je s jedne strane istorijskom propašću na Kosovu, a s druge preporodom srpskog naroda kroz Prvi srpski ustanak. U narodnoj pesmi srpski mesijanizam počinje kosovskim, a završava se Ustaničkim ciklusom. I tu i tamo Lazar i Karađorđe. Simetrija je potpuna.

No sve i da se samo tako posmatra, srpski mesijanizam ima izvesnih prednosti nad ruskim: on sadrži ujedno i Raspeće i Vaskrsenje, baš kao i poljski mesijanizam, a to znači da predstavlja vernije podražavanje Hristu nego mesijanizam Dostojevskog i Berđajeva. A iznad sveta – i to je ono najvažnije – u njemu se nalazi ideja priopštavanja Hristovoj žrtvi putem evharistije, što nije obrađeno u ruskom mesijanizmu. Samim tim, očevidno je da se smisao Kosova nije ispraznio pojavom srpskog nacionalnog Mesije – Karađorđa. Bolje reći, Kapađorđe ne može biti poslednji domet Kosova, jep je kosovska žrtva nerazdvojna od Evharistije. Kosovo će dostići ovaj puni smisao tek prilikom Drugog dolaska Isusa Hrista i sveopšteg vaskrsenja čovečanstva. A dotle, Kosovo je večni poziv na nova pregnuća, kao čudesan događaj, obrazac, uteha, podstrek na buđenje i obnovu svih naroda sveta po primeru srpskog vaskrsenja. Ono pominje da između jedne etape vaskrsenja i krajnjeg cilja bogočovečanske istorije, nisu isključene druge i nove etape našeg narodnog i čovečanskog preporoda, a to baš previđa mesijanizam Berđajeva. Od čovečanstva zavisi da li će između današnjeg sumraka i Strašnog suda biti opet mogući periodi obnovljenog hrišćanstva.“

Nekima je mesija postao parizer. Misle da je tako i u Parizu. 

PLODOTVORNOST KOSOVA

Milo Lompar ukazuje na plodotvornost kosovskog narativa u kulturi Srba:“Kosovski mit, zavet i opredeljenje, predstavljaju stožernu nit srpske kulture: i kao nalog, i kao norma, i kao razočarenje, i kao tragični, i kao metafizički, i kao komični, i kao svetovni izraz srpske književnosti. Svih tih momenata – raznorodnih, nekad protivrečnih, nekad naporednih – ima u srpskoj književnosti. Otud široka lepeza mogućih značenja kosovske tradicije predstavlja prirođeni i unutrašnji momenat srpske kulture. To se ne može napustiti, jer bi nestalo same srpske kulture. To ni ne treba napuštati, jer su evropske vrednosti u nas vezane za tu tradiciju: srednjovekovni zapisi o kosovskom boju, njihova spiritualnost i metafizička dikcija, veličanstvena epska artikulacija narodnog guslara, sinteza svih tih tradicija u NJegoševom individualnom talentu (Obilićev veličanstveni podvig – u sjaju kosovske tradicije – treba razumeti u duhu NJegoševog stiha „Odbrana je s životom skopčana“), Andrićeva istorijska imaginacija i lirska refleksija Crnjanskog. Zašto bismo se toga odricali? Kosovska komponenta srpske politike je njena nepromenljiva konstanta u svim vremenima. I kada je Kosovo bilo u srpskoj država, i kada je bilo okupirano: kao što je sada okupaciju izvršio NATO-pakt. Otud je naivno očekivanje srpskih političara da će priznanjem države Kosovo – a svi potezi u Briselu vode u tom smeru – otkloniti kosovsku komponentu srpske politike. Oni je mogu samo zatomiti neko vreme. NJihova sramota pripada svima, jer smo postigli političko jedinstvo na ideji nacionalne izdaje.“

I onda se pojavio, po boljoj ceni, parizer. Sa jogurtom, na primer. 

UČILIŠTE PATRIJARHA PAVLA

Patrijarh Pavle nam je govorio:“Setite se šta je majka Jevrosima svoga sina Marka učila. Narod je tu istinu izneo iz sebe: „Bolje ti je izgubiti glavu, nego svoju ogrešiti dušu.“ Setite se šta su naš sveti knez Lazar i naši preci izabrali na Kosovu: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka.“ Nisu se oni prepuštali pasivno, nego su se borili i za carstvo ovoga sveta. Ne znači da car Lazar nije voleo i carstvo zemaljsko; mi smo i tela [ne samo duše], i prema ovom zemaljskom carstvu nismo ravnodušni; ali ako dođe u pitanje ili je - dno ili drugo, ne može oba, e, onda važi: „Zemaljsko je za malena carstvo, a nebesko uvijek i dovijeka.“ To nam daje snagu da na putu Božijem izdržimo i, ako mora biti, i glavu damo, ali obraz i dušu – nikada!“

Zbog svega ovoga, i još mnogo toga, čitaocima na uvid nova knjiga priređivača ovih redova ( umesto parizera ), koja je, pod naslovom „Izdaja bez potpisa“, svojevrsni dnevnik novih kosovskih bojeva od 2012. do danas.   

Knjigu “Izdaja bez potpisa Kosovski zavet 2012. -2023. godine” preuzmite OVDE.

Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda