RUŠENJE PRAVNE DRŽAVE 

Dok predaje i prodaje Kosovo i Metohiju, Vrhovni Klovn trajno uništava Srbiju kao pravnu državu. Interes Brisela nije poštovanje vladavine prava na Balkanu, u balkanskim kolonijama. Ono što je mera valjane vlasti na zapadu Evrope, to nije mera za balkanske domoroce. Balkanski domoroci moraju da naprave takve pravne aparate koji će čuvati interese zapada na Balkanu. To je suština.

Danas u Srbiji imamo inflaciju zakona, posebno u procesu pridruživanja Evropskoj uniji. Često se zvanični predstavnici vlasti, kad govore o rezultatima svog rada, da su prošle godine doneli, recimo, dvesta zakona. 

Nije brzina rada nešto čime bi trebalo da se hvali Parlament, niti broj donetih zakona. Skupština treba da odlučuje – ne brzo, nego zrelo, govorio je Jovan Ristić. Ako se Parlament pretvorio u mašinu za overavanje zakona koji stižu iz EU, onda se postavlja niz ključnih pitanja. Jer, osnovna uloga Parlamenta, i istorijski gledano nije zakonodavna nego je kontrolna. Prva uloga koju je parlament dobio je kontrola rada Vlade, tek drugorazredna – zakonodavna. Devedesetih godina, kada je u Skuštini Srbije vođena živa rasprava mi smo imali godine kada je donošeno od pedeset do sedamdeset zakona, a  ne dvesta. 

Kada se, umesto ozbiljne rasprave, Parlament pretvori u pukog overivača, onda se time postavlja i pitanje – a šta je sa narodnom suverenošću?

UBIJANJE SRPSKE BUDUĆNOSTI

Ako je, kako su nekada govorili radikali – narod izvor i utoka sve vlasti, pa tu vlast prenosi na narodne poslanike, onda je propast države kada narodni poslanici odlučuju o zakonima i ne premeravaju ih prema potrebi i meri svojih građana, onih koji su zemlji, nego prema meri Brisela. Zar to nije dokaz da mi zapravo imamo samo ukrase na telu države, imamo jednu imitaciju parlamentarizma, što je sasvim logično za koloniju?

Pošto se zakoni donose po ukusu metropole a ne domaćeg stanovništva, naše stanje biva sve gore i gore. Demokratija, sama reč kaže, jeste takav politički režim u kome se organi vlasti formiraju prema volji naroda, dok ovde  imamo organe vlasti koji izražavaju volju njihovih mentora iz metropole.“
Evo i konkretnih primera. 

Ministarstvo prosvete gasi škole po selima zato što su finansijski neisplative. Istovremeno, neko drugo ministarstvo, iz tog istog budžeta koji punimo mi, građani države Srbije, ili nažalost kolonije, te iste naše pare daju stranim investitorima. Dakle, daju im besplatne lokacije, prave im infrastrukturu, puteve, dovode vodu i struju o državnom trošku, subvencionišu radna mesta… Potom, oni posle ne plaćaju uopšte ili plaćaju subvencionisanu električnu energiju, vodu itd. Potom ne plaćaju poreze i doprinose na zaposlene radnike, tako da niko ne zna uopšte koliko državu koštaju ti strani investitori. Dakle, to je isplativo, a nije isplativo da u nekom selu na Zlataru, na Goliji ili na Miroču, postoji škola koja će da sačuva to selo od propadanja. 

Brisel, Vašington ili bilo koga sa strane, ne interesuje da li će Srbin da živi u uređenoj pravnoj državi. To je ono čuveno pitanje koje je postavljeno Čerčilu – pa zar ćeš Jugoslaviju da izručiš komunistima? Čerčil je svom saradniku odgovorio – pa zar ćeš ti tamo da živiš? Dakle, njih to ne interesuje, ali pokazuje šta je suština procesa pridruživanja EU. Naši preci su imali bolje i zrelije pamćenje zato što nisu svakodnevno bili izloženi bombardovanju raznoraznih besmislenih i potpuno nevažnih informacija.

SMRT U EVROPSKOJ UNIJI 

Kada je otpočet proces pridruživanja tzv. Zapadnog Balkana Evropskoj uniji, krajem maja (28. ili 30. maja) 1999. godine, tada je formiran institucionalni okvir odlukom u Briselu. U jeku rata koji je NATO vodio protiv SRJ. 

Proces pridruživanja EU, pošto je započet u jeku bombardovanja, je imao samo jedan cilj – da cementira geografsku mapu Balkana kao posledicu agresije Zapada na Republiku Srpsku Krajinu, NATO pakt je zajedno sa SAD bio saučesnik i pomagao u likvidaciji RSK, potom u agresiji na Republiku Srpsku, i najzad u agresiji na SRJ, i kasnije na otcepljenje Crne Gore od SRJ. Dakle, cilj procesa pridruživanja jeste cementiranje mape Balkana, koja odgovara NATO paktu. Ishod treba da bude razbijen srpski narod, sa ozbiljnim procesima uništenja srpskog identiteta u srpskim istorijskim zemljama, pre svega u Crnoj Gori, sa centralizacijom u Bosni i Hercegovini, i sa ciljem ukidanja Republike Srpske, sa likvidacijom Republike Srpske Krajine, i sa proglašavanjem „nezavisnog Kosova“, i sa daljom decentralizacijom Srbije, jer im je cilj da Srbija bude regionalna država (regionalna znači federalna država), i da tako razore i ovaj ostatak.

Gde se to vidi? Pa to se vidi iz Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, koji smo mi potpisali sa EU. Osnovni uslov za EU jeste odnos prema Kosovu, poglavlje 35 i regionalna saradnja. To znači – prihvatanje NATO vlasti u Podgorici, prihvatanje NATO vlasti u Banjaluci, pristanak na otcepljenje Kosova i Metohije od Srbije. 

BRISEL BI DA ZBRIŠE SRBIJU SA LICA ZEMLJE 

O tome da li je Srbija pravna država ne treba da vode računa oni čiji to nije interes, stranci, nego MI. Jasno je od početka Vučićeve klovnokratije, od 2012. godine, od prvih briselskih pregovora a kasnije sporazuma, da je cilj tih sporazuma da na kraju dovede do priznanja tzv. Republike Kosovo od strane Beograda. Do neke vrste posrednog priznanja došlo je zaključivanjem briselskih sporazuma koji su protivustavni, zato što takve sporazume može da zaključi samo država, odnosno onaj ko raspolaže tim pravom zaključivanja međunarodnih sporazuma, a to je država. Samo država može da zaključuje međunarodne ugovore – niko drugi, jer, opet i opet, samo država može da stupa u međunarodne ugovorne odnose. Briselski sporazum je naš Ustavni sud, na sramotu pravničke struke, uz čast nekoliko izuzetaka, proglasio političkim a ne pravnim aktom. Taj isti Briselski sporazum proizvodi pravne posledice. Na osnovu tog sporazuma pojedinci zaposleni u pravosuđu srpskom su izgubili posao, ugašeni su sudovi na teritoriji Kosova i Metohije, iako Ustav kaže da je pravosudni sistem jedinstven na celoj teritoriji. I sve ostalo, što je vodilo u potpuno ropstvo našeg naroda na Severu Kosmeta, plod je tog sporazuma. 

On je služio kao opšti pravni akt iz koga su pojedina lica izvukla određena prava i obaveze, na osnovu koga su doneti određeni pojedinačni pravni akti i uredbe. Dakle, Briselski sporazum je jasno bio protivustavan akt. I od tada se krenulo sa razaranjem ustavnog poretka Republike Srbije.

ABOLICIJA VELEIZDAJNIKA 

Takozvano Kosovo je uspelo da zaokruži svoj carinski sistem baš zahvaljujući izdaji Vučića i Dačića zato što separatističke vlasti u Prištini nisu kontrolisale administrativnu liniju sa Srbijom na severu. Na Brnjaku i na Jarinju nisu postojali ni šiptarski carinici ni granične vlasti tzv republike Kosovo, niti policija, niti ROSU na severu. Separatističke vlasti u Prištini su, uvodeći takse, pokazale da su suvereni na čitavoj teritoriji tzv. Republike Kosova, odnosno na svim „graničnim“ prelazima, i kao „suverena država“ uvode carine i takse. To se okončava tako što naše ljude šiptarski teroristi, uz dozvolu NATO pakta, love kao zečeve i bacaju u tamnice. 

Kakvu poruku šalju najviši predstavnici vlasti (premijer, predsednik, ministri) kad kažu da se ne treba držati Ustava, i kakvu poruku šalje tužilac ako ne pokrene postupak protiv nekoga ko je izvršio najteže krivično delo protiv države?

Ako je neko u ovoj zemlji aboliran za veleizdaju, zašto sutra ne bi bio i za silovanje? I o tome ozbiljno treba da razmisle građani Srbije. Dakle, ako danas neko bude aboliran za kršenje Ustava, za otcepljenje državne teritorije, zašto sutra ne bi bio siledžija, lopov ili bilo ko drugi, jer su to krivična dela manje društvene opasnosti.

SPREMNOST DA SE PRUŽI ODGOVOR 

Kao narod moramo biti kadri da damo odgovor u budućim događajima koji nam se približavaju a koji su po mnogo čemu presudni za srpski narod; u suprotnom neće nas biti.
Uvek smo pred sobom imali jednostavnu alternativu. Postojala su dva izbora: ili ćemo se ispisati iz dugog nacionalnog toka koji je začet sa Svetim Simeonom i Svetim Savom, a krvavo potvrđen Lazarevim opredeljenjem na Kosovu, i ostati u tom narodu; ili ćemo se, nažalost, kao mnogi iz našeg naroda, ispisati iz tog svetog toka i postati trajni konvertiti i osnivači nekakvih novih pseudopolitičkih nacija. Danas nas samo odbrana Kosova i Metohije čuvaju od raspada.

Ni danas nemamo izbora kao što ga nismo imali ni 1389. ni 1914. ni 1941.

OSNOVNI PRAVCI ODBRANE

Ugledni srpski novinar i politikolog, Slobodan Erić, urednik „Geopolitike“, u svojoj knjizi „Plan za Srbiju“ dao je osnovne teze kojih se svi možemo držati kao orijentira u smutnom vremenu. One su „iz glave cijela naroda“, pa ih se vredi setiti.

Oko ulaska Srbije u EU ne postoji jedinstvo unutar zemlje, a rat u Ukrajini je još više uticao da se na unutrašnje političke podele nadomeste i razlike u gledanju oko toga kakvu spoljnu politiku treba da vodi Srbija, što odnose u društvu čini sve napetijim, a što bi za posledicu moglo imati ugrožavanje stabilnosti države. Klima u srpskom društvu, pod uticajem političke ostrašćenosti, postala je zabrinjavajuće toksična. Srbiji je neophodno jačanje demokratije kroz ozdravljenje odnosa u javnoj sferi, a put ka tome je dijalog političkih i ideoloških protivnika i neistomišljenika. U naporima da se postigne konsenzus oko najvažnijih pitanja od nacionalnog i državnog interesa, treba ići od najšireg spektra pitanja, gde postoji veći stepen saglasnosti, ka užim, složenijim i delikatnijim temama i problemima, oko kojih postoje znatno veće političke i ideološke razlike. Podele u Srbiji nisu samo izraz objektivnih razlika i sukoba interesa, one se, pored ostalog, veštački prave, podstiču i produkuju od strane spoljnog faktora.

Neutralnost je pravi izbor za Srbiju je jer samo ona može sprečiti da naša zemlja postane puka interesna sfera drugih država i imperijalnih saveza. Neutralnost je najbolja zaštita za Srbiju od globalističkih projekata i izraz srpske posebnosti, na koju imamo pravo.

Dva najveća izazova za Srbiju: Kosovo i pritisci za uvođenje sankcija Rusiji su takvi da se mora odoleti i jednom i drugom.

Srbija ne treba da uvede sankcije ne samo Rusiji nego ni bilo kojoj drugoj državi  jer smo i sami bili žrtve sankcija kolektivnog Zapada. Da bi se izbegla tzv. „normalizacija odnosa sa Kosovom“ kao uslov za ulazak u EU treba sprovesti srpski Bregzit pre ulaska u EU.

Tu smo i da razumemo svet u kome živimo -  kako dominaciju, tako i opadanje moći zapadne civilizacije. Između ostalog, dužni smo da kreativno pojmimo uzajamne odnose zapadne civilizacije i Kine ( naročito nam je važno kinesko iskustvo očuvanja samobitnosti uz preuzimanje ideja i prakse tehnološko – ekonomskog razvoja sa Zapada ).

 Treba da budesmo svesni šta je to globalistička duboka država, ali i da je u toku ozbiljan sukob globalista i suverenista, sa neizvesnim ishodom. Tu je i suočavanje sa činjenicom da su migranti veliki izazov za Srbiju i Evropu, pri čemu mondijalizam želi da sve ljude pretvori u migrante.

Dužnost nam je da imenujemo sive eminencije globalizma i suprostavimo im se, kao što je učinio Orban u Mađarskoj – jer, ne zaboravimo, hiperaktivni kreator globalizma i migracija  je, između ostalih, Soroš, koga je Orban proterao iz Mađarske. Ovo znači i da smo svesni da je u toku razaranje „tvrđave Evropa“ i novi pohod terorističkog islama u NATO službi na Evropu ( ekstremistički islamizam je, pošto iza njega uglavnom stoje NATO obaveštajne službe, takođe plod „duboke države“).

RAT PROTIV HRIŠĆANSTVA I VERNOST ZAVETU

Sada se, svakom je jasno, vodi rat protiv hrišćanstva (o tome, između ostalog, svedoči stradanje hrišćana na Bliskom istoku, što se vidi u najnovijem sukobu Izraela i Hamasa ), pri čemu globalisti imaju suštinski samo jednog neprijatelja – hrišćanstvo, pošto je, kako je rekao Vladika Nikolaj, Hristos Neujednačitelj i Neujednačivi. 

Vidi se to i po simultanom udaru na svetinje hrišćanske: Srbima hoće da otmu Pećaršiju i Dečane, Svetoj Rusiji Kijevo – Pečersku Lavru, Jermenima ( koji su monofizitske veroispovesti, ali po kulturi istočni hrišćani ) su oteli Arcah ( Nagorno Karabah )(1), a sada su, opet pravoslavnima,  srušili manastir Svetog Pofririja Gazskog u Gazi, koji potiče iz šestog veka. I nastaviće da udaraju po Hristu i hrišćanima, jer nastoje da svet potčine vlasti antihrista. 

U ovakvim vremenima, potrebno nam je hiljadu očiju zdravog razuma i hiljadu puta hiljadu  molitava Svetoj Trojici da bismo opstali i ostali to što nam je blagoslovio Sveti Sava i što je krvlju zapečatio Sveti knez Lazar sa svojim vitezovima. A pre svega nam je potrebna biološka obnova, koje ne može biti bez obnove duhovne i moralne.(2)
Iako je rat u Ukrajini plod nastojanja da se NATO proširi na Istok, i tako porazi Rusiju, treba da se nadati u Boga da do ludila nuklearnog rata ipak neće doći. Jasno je da luciferijanska oligarhija, posle Ukrajine, sada pali i Bliski Istok, ali, kao i uvek, sve zavisi od našeg nastojanja da ostanemo verni Hristu i Zavetu. Srbi su, kao i ostali pravoslavni narodi, Crkva, a čovečanstvo će postojati dok bude onih kojima je Bog Otac, a Crkva Majka, i koji streme večnom životu utemeljenom na večnim vrednostima: to jest, kako je govorio patrijarh Pavle, Bog će pomoći ako bude imao kome da pomogne.

KRAJNJE LIČNA BELEŠKA 

Potpisnici ovih redova rođeni su 1969. kada se, povodom „malog koraka za čoveka, a velikog za čovečanstvo“, na Mesecu vijorila američka zastava ( mada tamo nema vetra ). Zato su svoje doba, u kome su mnoge iluzije bile srušene, mogli da nazovu dobom „sletanja sa Meseca“.

Kao pravoslavni Srbi, uvek su smatrali da treba „pametno srbovati“ ( izraz Stanislava Vinavera ), što znači, po reči Vladike Nikolaja:“Ne može niko biti dobar Srbin, a da, pre svega, nije dobar čovek. Dobar Srbin si ako imaš slatku dušu kralja Vladimira, izdržljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinovo, krotost Dečanskoga, smernost Uroševu, požrtvovanje Lazarevo, viteštvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovića majke, pouzdanje Miličino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog srbskog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srbskih sveštenika i kaluđera, stidljivost narodnih devojaka, nadahnuće narodnih pevača, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkača i vezira, jasnoću narodnih poslovičara, odmerenost i umerenost srpskih seljaka, sjaj Krsne Slave svih krštenih Srba. Vaistinu i osnova i podloga svemu nabrojanom jeste vera Hristova.“

Zbog ovakvog stava mnogi ih smatraju onakvima kako su nacistički okupatori Srpstva zvali ( pošto su Čerčil, Ruzvelt i Staljin sklopili sporazum 1943. godine ) vojsku pod komandom đenerala Dragoljuba Mihailovića – „šumske naivčine“. I zaista, iz perspektive političko pragmatične lakomosti, taj izraz bi se mogao upotrebiti kao tačan; ali, iz perspektive svetosavsko – lazarevske zavetnosti, „naivnost“ hrišćanina je uvek čvrsta vera u pobedu pravde Božje nad grehom, smrću i đavolom, koja je, jednom zauvek, ostvarena vaskrenjem Hristovim.

I ovaj članak pisan je u tom smislu i sa takvim pravcem razmišljanja. Ko zna bolje, široko mu polje. 

UPUTNICE

1.    Naš čuveni svetski putnik i osnivač Adligata, Viktor Savić, svojevremeno je posetio Arcah i video tamošnje svetinje, ali i stradanje jermenskog naroda u borbi za slobodu:“Majka jednog vojnika, jermenskog heroja palog u ratu ne stigavši da proslavi dvadeseti rođendan, osnovala je muzej poginulih. Nema strašnijeg mesta u celom Karabahu: sakupila je hiljade fotografija i ličnih stvari boraca. NJihova lica govore više od svih imena i brojki, njihove oči još žive i dozvaju pravdu i najmilije. U tom muzeju sasušena krv se još uvek može videti na njihovim majicama. Tu su njihove flaše i čizme, njihova pisma i želje. Mnogima ni kosti nisu nađene i sve što svedoči o njihovom postojanju jesu fotografije i, ako su imali sreće, kutija šibica ili novčanik. Pored muzeja poginulih nalazi se muzej nestalih. Jedina razlika u nesreći ove dve grupe ljudi krije se u tome što se za ove druge ne zna tačno kada su i gde posejali kosti.

Kada se pobroje mrtvi, ljudi postaju brojke. Tek niz pojedinačnih grobnica, tek nizovi desetina hiljada fotografija mogu da nas približe tragediji koja se odigrala. Četrdeset hiljada zrna pirinča je mnogo. Kako to da je četrdeset hiljada ljudi – ništavni“ (http://pressonline.rs/sr/vesti/PresMagazin/story/180175/Otkud+Kosovo+nasred+Kavkaza.html
2.   https://www.politika.rs/scc/clanak/579290/Sr-bi-ja-ze-mlja-je-di-na-ca)

Izvor: Pravda