Piše: Vladimir Dimitrijević

Poćoreče, carevi većile,/ duša mi je od Kosova stara,/ tvrdo srce u gorskoga vuka,/ komandant sam Gvozdenoga puka,/ ne bojim se cara, ni ćesara!

Milivoje Jovanović, komandant Gvozdenog puka Moravske divizije Oskaru Poćoreku koji ga je pozvao na predaju

Čas u kome se javlja Kusturičina knjiga

Svetska satanistička internacionala krenula je u gnevu na hrišćanske svetinje: u isti mah, zabranjuje se kanonska Ukrajinska Pravoslavna Crkva Moskovske patrijaršije i udara se na Kijevo – Pečersku lavru, u kojoj su mošti nekih od najvećih podvižnika u istoriji pravoslavne vere; Kosovo i Metohija treba da nam budu oduzeti, sa našim odobrenjem i klanjanjem NATO đavolu; strada narod Svete Zemlje ( među njima i mnoštvo pravoslavnih Arapa ) i ruše se svetinje, poput manastira Svetog Porfirija u Gazi...Jermenima, koji nisu sasvim pravoslavni po dogmatici, ali su nam veoma slični po istorijin i duševnosti, narodu poklanom,  oduzeše Arcah ( Nagorno Karabah ), prepun svetih spomena i oltara, pa ih sada Azerbejdžanci pretvaraju u nekakve „kavkasko – albanske spomenike“, brišući jermenske tragove.

U takvom času, u predvorju Trećeg svetskog rata, diže se Emir Kusturica, i govori, u serijalu „Moj život“ na „Sputnjiku“, i u knjizi „Kad mrtve duše marširaju“ u izdanju „Katene Mundi“. Umesto da, kao većina svojih zapadnih kolega, igra, na kecu, sa sve maramicom u ruci, globalistički dans makabr, on viče:“Ne pristajem!“ I kvari igru, gde god može. I poziva svoje gledaoce, čitaoce, sunarodnike i međunarodnike, da ne pristaju, da ne daju dušu, da ne plešu mrtvačko kolo, kolo naopako, nego da krenu putem slobode.(1) 

Bez slobode nema čoveštva

Taj pathos slobode osnovna mu je odlika od početka stvaralaštva. I kao filmskom umetniku, ali i kao piscu, sloboda ga drži u nepredahu i nemirenju sa prividima. On, iz svoje i sveljudske slobode, kao da kaže:“Nećemo da budemo robovi dementne bubašvabe koja se zove Klaus Švab, Bubašvab. Nećemo da postanemo kiborzi. Pljujemo u vaše prozore kroz koje nam nudite još jednu, luciferski svetlu, budućnost. Pljujemo u vaše megamašinske manifeste, u vaše noutbukove povezane sa NSA, u vaše obaveštajne podatke i sve što ste spremili da, poput veštica u „Magbetu“, kuvate u veštičjem kotlu.“ 

Takav je i srpski zavičaj Emira Kusturice. ( Onaj Zavičaj koji je, kako reče Žarko Vidović, smislom preobražen predeo porekla ). U zavičaju se učila sloboda da se bude ono što jesi. 

Šta znači baštiniti zavičajnu neustrašivost? Kažu da je Mustafa Golubić Vasi Čubriloviću, 1924. u Beču, pevao pesmu Bojičića Alila, junaka iz Gabele:

Bojičiću, bojiš li se koga?
Boga malo, a cara nimalo,
Za vezira ni habera nemam,
A za pašu ko za đogu moga.

Godine 1941, hapsili su ih u Beogradu nacisti. Vasa je preživeo, Mustafa nije.

A pesma je ostala, da je pevaju drugi.

Recimo, Kusturica, koji se digao protiv svemoći Bubašvaba i Svetskog ekonomskog foruma. 

Svet kao tamnica

Po Emiru Kusturici, ovaj svet je postao zatvor u kome se ne vide bodljikave žice: ali tamnica je, ipak, tamnica. Svi treba da budu zatočeni - pod vedrim nebom, u nevidljivom kavezu. Nema slobodnog kretanja ni uma, ni tela. Ko pokuša da bude slobodan, ostaće bez digitalnog novca, a može i bez biološkog života. Ako se ne složi sa Bubašvabovom vizijom  naše budućnosti, nimalo originalnom: Orvel ju je najavio kao čizmu na ljudskom licu, i to zauvek.  

Zato nas pisac knjige „Kad mrtve duše marširaju“ opominje na doba koronokratije, praslike onoga što čeka Bubašvabove podanike ako se ne usprotivimo. Na udaru je, pre svih nas, bio Novak Đoković zato što je odbio da se vakciniše nečim što nije vakcina, nego eksperimentalna „genska terapija“:“Pritvor u kome se nalazio Novak Đoković samo je izrazita slika pomjenute namjere. Ko se to tamo nama usprotivio? Ko to želi slobodno da preskače ograde koje smo mi iskovali?(...)Udariš na glavnog lika jer je to efektnije nego sve one stravične slike zlostavljanja građana Melburna koji na ulici nisu nosili maske. Stara priča, nova forma. Samo što je ovdje u zatvor strpan onaj koji predstavlja najsavršeniju psihofizičku formu ne samo srpskog roda nego i ostatka čovječanstva.“

Kusturica je uzeo Đokovića kao paradigimatičnu sliku slobode koja se, kao i sve ljudsko, personalizuje da bi bila orijentir ostatku čovečanstva. Taj glas, usred medicinsko – policijskog totalitarizma, nije bio za zanemarivanje. Ni danas nije, naravno.

Put ka duši 

Kusturica je umetnik. A to znači – potragom za lepotom brinuti o duši. Kusturica se uobličio, čak i kad nije bio svesni hrišćanin, na shvatanju umetnosti kao puta ka duši. Zato on u svojoj novoj knjizi kaže:“Ne smijemo zaboraviti da hrišćanstvo nije splet apstraktnih ciljeva, ideja i pogleda na svijet, već konkretnost Boga koji se ovaplotio u ljudskom tijelu i koji nam ne daje opis našeg života nego je On sam taj život, a čovjek i njegov put se učitavaju u vrijeme kao cjelovitost. Jer čovjek nije samo ni materijalno, ni samo duhovno biće, on je i duh i tijelo, kako je govorio Dostojevski i kako piše u Jevanđeljima. 

Dostojevski je, dakle, ponudio viziju čovjeka kao cjelovitijeg od onog čovjeka koga će kasnije društvo prepoznati kao potrošača, mrava, koji se kreće u kolonama i koji umjesto nedeljom u crkvu ide u velike šoping molove. Mnogi su svjesni da biti potrošač i dio tog mravinjaka nije ideal slobode. Za religiozne mislioce važi ideja, da ako nema Boga nema ni umjetnosti, ni slobode, jer su religiozna osjećanja ove vrste sestrinska veza između dva pojma.“

Umetnost i sloboda – odatle knjiga „Kad mrtve duše marširaju“. Zato je veliki ruski pesnik Osip Mandeljštam, koji je život okončao u GULAGu, zapisao:“Danas je svaki kulturan čovek hrišćanin“. Takav zna za prazničnu dubinu bitija, kroz koju večnost prodire u vreme. Potrošnja može da simulira prazničnost, ali iza nje ostaje samo Čamotinja, ono Bodlerovo čudovište koje puši nargile i u jednom zevu bi sav svet da proguta ( vidi pesmu „Čitaocu“). 

Šta mu ovo treba?

Jednom se Emir Kusturica upitao:“Šta mi ovo treba?“ To i jeste ključno pitanje – šta mu je sve ovo trebalo, naročito u trenutku kada se svetovi ruše, i kada, u nekom novom pohodu protiv Srba kao „malih Rusa“ ( a zašto ne i kao velikih Rusa, koji su, krajem 20. veka, izdržali sve što je bilo namenjeno Rusima od strane Zapada, i nisu se, ti Srbi, slomili ? ) ono u šta je ulagao sebe, poput Andrićgrada, može da nestane u vatri mržnje i zla? Jer, ne gubimo iz vida: Andrićgrad je, kao i Andrić, omrznut kod svih onih koji bi da nas ubede kako Istina nije Alitija – na grčkom nezaborav, jer poriče reku smrti Letu i ne pristaje da iz Lete pije i u Leti se ogledne? Drina na kojoj je Andrićgrad izrastao sušta je suprotnost Lete – na Drini se jedan seća. A ko mrzi Srbe, mrzi im i sećanje. Zato je Grad Pisca pod stalnim pogledom mrzitelja. Domaćih i stranih. 

Umesto da ćuti, jer je u ćutanju sigurnost, Kusturica veli – ja ću da kažem. Šta mi to treba, ali ipak ću da kažem...

Slušati glas savesti

Duboko uverenje potpisnika ovih redova je da Kusturica govori zato što sluša glas svoje savesti, koja se, u hrišćanstvu, naziva glasom Božjim u čoveku.  „Zapravo je nemoguće pobeći od Boga“, veli sv. Jovan Zlatousti. Čak i oni koji odbijaju Boga streme Bogu, kako reče Tertulijan, jer je „duša po prirodi hrišćanka“. 

Francuski pravoslavni teolog Žan Klod Larše kaže:“Bog Svojim aktivnim prisustvom u samoj prirodi čoveka ne prestaje da mu pokazuje Sebe s ciljem da ga čovek upozna, ali ipak nikada ga ni na koji način ne primoravajući. No, čovek silom strasti odbacuje neprestane kretnje blagodati koje deluju unutar njega, odbacuje prizive Duha Svetoga i protivi se Bogu.“ O tome je govorio i Blaženi Avgustin: „Moja bolna duša, koja je mogla da pronađe isceljenje samo u veri odbijala je da ozdravi. Protivila se Tvojim rukama, o Gospode, Koji si pripremio lek vere“. 

Gušiti savest znači oslepeti sebe, o čemu Sveti Irinej Lionski veli: „Ograničeni i zaista nesrećni su oni koji neće da vide tako očigledne i jasne stvari, nego beže od svetlosti istine, oslepivši sami sebe, poput nesrećnog Edipa“. 
O tome govori i prep. Simeon Novi Bogoslov: „Kao aspide mi zatiskujemo sebi uši, postajući nalik na gluvoneme i poput mrtvaca slepi za osećaje naše duše“. I još: „Klonuli, osakaćeni i ranjeni, mi zanemarujemo sredstva za isceljenje, iznalazeći svakojake načine da ništa ne činimo“. 

Zato se pali čovek laća svega onoga što može da ga sakrije od Boga i ukloni sa puta Istine. Čitav svet „velikog reseta“ pravi se zbog toga da čovek ne bi čuo glas Gospodnji u sebi. 

A to i jeste priča o Velikom Inkvizitoru, koju Kusturica stalno promišlja, opet i opet nas podsećajući na nemogućnost da se u Inkvizitorovom svetu sačuva čoveštvo.

Ničega nema bez slobode

Ko nema savesti, ne za ni za slobodu. Ničega nema ako nema slobode: postaćemo, kako se na Zapadu predviđa, kad umremo, samo gnojivo za neku njivu u vlasništvu Blek Roka. ( Fink, vlasnik „Blekroka“ i sunarodnik Zelenskog, ovi dana ga je, kaže Robert Kenedi, upozorio – ne sahranjuj više ukrajinske nesrećnike u črnozem: ja, Fink, kupio sam plodne ukrajinske njive, nema tu mesta za tvoje mrtvace ubijene u  bratoubilačkom ratu ).

Kusturici ni umetnost kojoj se posvetio nije dozvolila da ćuti pred takvom budućnošću, jer, kako on kaže, „podjela na dobro i zlo i posebno borba protiv zla može očuvati umjetnost, ne samo čovječanstvo. Vjera u besmrtnost umjetnika i njegovog velikog djela je paralelna pojava vjeri u vječnu dušu.“

Umetnost i religija nas brane od ništavila epohe u kojoj smo se obreli. A to ništavilo se da svesti na formulu kancer – kapitalizma:“Nema alternative. Jesmo njuške, ali smo jedini; jesmo onih 0,666% koji vladaju vašim ubogim životima, ali nam ne možete ništa; jesmo luciferijanci, ali smo vam jedina svetlost.“

Kusturica kaže:“Naša je svetlost Sunce Pravde i Istok istoka, Koji je, postavši Čovek, došao tamnome zapadu, prirodi našoj, i učinio nas sinovima i kćerima Oca“. 

Savest i sloboda

Savest je, da ponovimo sa Svetim Zlatoustom, „glas tajanstveni, ali jasan i razgovetan, koji se iz dubine naše prirode, gde ga je smestio Bog, podiže u njoj, kao nekakav unutrašnji učitelj, kako bi nas učio šta je dobro, a šta zlo“. 

Kusturica, pod Suncem pravde, zna da se mora slušati savest. Po Svetom Doroteju:„Ako nam savest govori da učinimo nešto, a mi to prenebregavamo, i ako nam ona opet govori, a mi to ne činimo, uporno je gazeći nogama, na kraju je zakopavamo i onda joj taj teret koji je pritiska smeta da nam se obrati na jasan način. No, poput zaprljane lampe, kroz koju se svetlost jedva probija, ona počinje da nam stvari pokazuje nekako zamućeno, zamagljeno (...) I kako u mutnoj vodi niko ne može da posmatra svoje lice, mi postepeno dospevamo dotle da ne primećujemo glas naše savesti, gotovo do te mere da poverujemo kako je više i nemamo. Ipak, ne postoji niko ko bi nje bio lišen, jer, kao što smo već rekli, to je nešto božansko, što nikada ne umire; ona nas neprestano podseća na ono šta je potrebno, ali mi je više ne slušamo, kako je rečeno, jer smo je prezreli i izgazili nogama“.

A to se skupo plaća. Ne daj Bože nikome!  

Ne pristati na čudovišnost

Jedno od pitanja knjige „Kad mrtve duše marširaju“ glasi: kako smo dobili monstruma, dečačića koji je, u osnovnoj školi u Beogradu, pobio tolike svoje drugove i drugarice? I kao što se Teodor Adorno pitao – sme li se pisati poezija posle Aušvica, tako se i Emir Kusturica zapitao: zar je moguće da je najmlađi masovni ubica u svetu poreklom iz Srbije? Kako je moguće da se on kaje samo zato što nije pobio sve koje je hteo? Zar smo mi, kojima je učitelj bio Sveti Justin Ćelijski ( onaj koji je rekao:“Svet je bogojavljenje, a čovek bogosluženje“), izgubili budućnost svoje dece u video – igricama? 

Srbija je, veli Kusturica, postala svet ( stalno su, ako se sećate, drugosrbijanske ćiftice i najnapredniji fićfirići frfljali, u svim medijima trućali – mi smo svet, Srbija je svet ) ukrštanjem lične i društvene patologije; u narednih dvadeset godina neće biti nikakvog izlečenja.

Zbog savesti, zbog tih dvadeset godina mraka u senci belih i žutih kraka NATO pentagrama Vašington – Brisel, Kusturica se oglasio. 

Ne želi da pristanemo ne monstruoznost. Jer to može voditi novom Jasenovcu. Strašni koljači iz Jasenovca često su bili deca, kaže Kusturica. 

Misli koje uznemiravaju

Kusturica nas uznemirava svojom knjigom.

On nas podseća da su stare evropske vrednosti uvek bile povezane sa stvaralaštvom. Nove, politkorektne, „vrednosti“ ruše sve pred sobom, i lišavaju narode odbrambene sposobnosti. Postaje opasno i da dišemo – Bubašvab kaže da time zagađujemo planetu. 

Bubašvabovi učenici nas uče da je cilj ekonomije veći broj radnih mesta, a ne blagostanje, da su investitori svete krave, da filmovi ne treba da budu potraga za smislom, nego generatori nasilja, da sudije treba da postavlja Soroš. 

Dobili smo pakao između ostaog i zato jer naša deca nisu učena pravim vrednostima predaštva. Niko im nije prikazivao herojstvo samopožrtvovanja iz Prvog svetskog rata. Filmovi o kralju Petru Prvom, „Zaspanka za vojnike“ – širili su defetizam. „Dara iz Jasenovca“ samo je za domaću upotrebu. „Nemanjići“ su nas predstavili kao neke, što bi rekao Bata Stojković u „Špijunu“, „čobane, budale“. Koprokulturna Marina Abramović nam je postala dokaz da smo svet. 

Jala, Rasta, Maja Berović – to su te pesme kojima se hrane naša deca, veli Kusturica. A pesma je važna, jer, kako piše Vinaver u knjizi o Lazi Kostiću, „pesma je jasnija no svaka naučna i nenaučna rasprava“, „pesma je sama po sebi dokaz jednog stanja duhova“, „nova pesma je vazda imala da označi da je nastalo novo razdoblje“. U razdoblju jalarastamaja dobili smo pokolj u OŠ „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu. Čemu smo se nadali, pita nas Kusturica. 

Lucifer kao džiber 

Stvar je u tome što svako doba ima svog đavola.  Današnji je na „Pinkoviziji“. I džiber je, baš pravi, nepobedivi ( za sada ). U „Zadruzi“ je, pre no što no se stvarnost masovnog zločina osvetila rijalitiju na koji smo pristali, takođe bio bivši ubica ( pa je, njegovim putem, krenuo onaj što je ojadio sela oko Mladenovca ). U paklu egoizma i kompetitivnosti, kada je američki B film postao naš ideal, a Tarantinovi „uradci“ model ponašanja, dobili smo Belivuka, sličnog induskoj boginji smrti Kali, opasanoj crevima i mozgovima, novog antijunaka sudskog rijalitija, popularnijeg od predsednika svih moribunda Srbije, što je skoro nemoguće. ( A moguće je, kako reče Majakovski – „Bilo je to, bilo u Odesi“ ). Pa se neće zaustaviti ovo što je počelo. 

Imamo, veli Kusturica, dronove koji se mogu kupiti za dvesta – trista evra, i kojima se mogu pobiti ljudi u krugu od pet – šest kilometara. A jalarastamaja, Lucifer sa kezom  džibera, samo čeka da nekom provrti mozak, i ubaci neophodne sadržaje. 

Kult naučizma

Kusturica nas podseća na opasnost od kulta naučizma, kojim se pravda svako zlo u svetu. To su i Dostojevski i Ivan Iljin zvali polunaukom.  

Iljin kaže:“Rusiju je uništila polunauka. Uništila ju je otrovom i sablaznima u njoj skrivenim. Nauka raspolaže velikom snagom: uči čoveka samostalnom mišljenju, konkretnom iskustvu i čvrstom poznanju svojih granica; ona poučava čoveka odgovornom oprezu i skromnosti u prosuđivanju. (...) Istinska akademija govori čoveku „gledaj sam i misli sam!" Time ga ona vaspitava slobodi, a ne uči ropstvu uma. Istinska akademija uči konkretnom iskustvu, slobodnom posmatranju, neposrednom i ne unapred određenom sazrcanju čoveka u prirodi.(...) 

Istinska akademija uči čoveka da sazna granice svog poznanja, da odgovorno prosuđuje, da zahteva od sebe oprez, „sedam puta da meri" pre nego odseče. Ona čoveka uči da sazrcava veličinu i mudrost vaseljene, i da skromno zamukne pred njom, kako su to činili svi veliki naučnici, od Aristotela do Galileja, i od Kopernika i NJutna do Lomonosova i Mendeljejeva. Uvideti ogromnu sličnost socijalnih pojava znači razumeti svoju nekompetentnost i sporo strpljivo negovati svoje istraživačko umeće.(...)

Da bi vaspitala slobodnog čoveka, akademija i sama mora da bude slobodna, a ne pod pritiskom, i ne zastrašena. Istinska akademija se ne povija i ne laska. (...)Akademija je pozvana da jače uči istini, a ne da se pred tiranima služi lažljivim praznoslovljem.“

Čini li vam se ovo kao lice i naličje današnje Srbije – s jedne strane drugosrbijanske premudrosti, s druge strane naprednjačke iluminacije? A između toga, u sendviču, mi – stojimo, pa se kamenimo. 

Polusvet polunauke sve zna, pa u Srbiji smešta laboratorije za naučističke oglede na živom tkivu ovog napaćenog naroda. Polusvet polunauke je reinterpretirao našu istoriju tako da smo mi, sada, u njihovim knjigama i umovima konvertita, bedni divljaci koji nikad ništa nisu imali osim nade u Evropu. Polusvet polunauke se klanja Velikom Bubašvabu kao mozgu čovečanstva, a u sebi se nadaju da će, sa trpeze najbogatijih, dobiti „krtine krvotočne“ ( što reče Raša Popov ). 
Profesor Kusturica kaže:“E, pa nije to tako. Ovde piše drugačije“. Jer, kako reče NJegošev junak:“Poteža je ova naša škola“. 

Kako je Zapad postao Sovjetija

Ivan Iljin je ukazao da je polunauka Rusiju razarala upravo u doba komunističkog entuzijazma zvanog „sveznanje za sve“:“To što se u Sovjetiji predaje jeste polunauka. I autoriteti te polunauke nikada nisu bili ni istraživači, ni naučnici. Jer samouvereni doktrinar („mnogo je čitao, mnogo toga upamtio“) nije naučnik: on je prosto „skretničar" a još češće i nerazumii publicista koji, ratnički raspoložen, raspravlja o tuđim idejama (kao Lenjin), ne umejući da misli samostalno: on je mehaničar zaključaka, on je sledbenik i podražavalac, on je „epigon", Bobčinski, koji „trčkara ustopice za načelnikovim fijakerom" (Marks); čovek koji sve duboko svodi na sitno, sve prefinjeno na grubo, sve složeno na prosto, sve duhovno na materijalno, sve čisto na prljavo i sve sveto na nisko, koji ostaje slep kod očiju i postaje opustošitelj kulture. Čovek koji zamišlja da sve zna i sve razume, da može sve da nauči i predaje, ne zna u suštini ništa, čak i ne podozreva o tom svom neznanju koje se može označiti jedino rečju „naivnost”.(...) Sovjetske vođe su umele da misle jedino od Marksa i Engelsa i time otkrivali svoju poluobrazovanost i neumeće da misle samostalno.“

Što je nekad bilo u Sovjetiji, danas je na Zapadu: tamo je univerzitetsku nastavu ubila politička korektnost, koja je ludačke ideje DŽudit Batler i ostalih dženedrista stavila na steg svog pohoda protiv očevidnosti, i u kojoj nema mesta za Šekspira, ali ima za kvir klovnove i njihova predsmrtna buncanja. 

A onda se pojavio neki Harari, trotinet koji misli da je ferari, i nudi nam transhumanizam, sa sve svojim seksualnim indetiteom kao mogućnošću za „napredno čovečanstvo“. 

Samo u „naučističkoj“ planetarnoj atmosferi mogli su lumeni poput Hararija da budu proglašeni za meru i proveru znanja i mudrosti svih ljudi. 

Kusturica o Harariju

Emir Kusturica u svojoj knjizi „Kad mrtve duše marširaju“ jasno kaže da je nesrećni Harari u vlasti neodrživih poluideja polunauke:“On govori o autoritetu baza podataka, velikih skladišta podataka, govori o knjigama koje čita na Kindlu, i čitajući tako on shvata da ta elektronska knjiga i aparat koje koristi čitaju njega. Kao dobar potrošač i predstavnik epohe konzumerizma, on govori da je kupac uvijek u pravu i da ljudi isto tako po svojim osjećanjima biraju nove predsjednike, te stoga treba da se drže tih osjećanja. Stari autoritet je prestao da važi, a pri tome se novi autoritet tek uvodi. Međutim, on o njemu ne govori kao o autoritetu. Kada govori o Guglu koji mnogo više zna o nama nego što znamo mi o sebi, to je do izvjesne tačke možda i tačno. Ali kako je moguće da se podvrgava novom autoritetu i algoritamskoj suštini čovjeka ako je već napustio jedan? Dakle, on se bavi novim totalitarnim režimom u kome duhovnost religioznog čovjeka zamjenjuje algoritamska biološka priroda i biohemijsko poznavanje čovjeka koji će se, umjesto da pod kupolama crkve i u jednoj zanosnoj ideji jednoglasja čovječanstva pravi simfoniju o doživljaju jednog ili drugog, pretvarati u robota koji nasleđuje, po njemu direktno, majmuna.“ 

Harari razume čoveka kao „hakovanu životinju“, veli Kusturica, i tako nasleđuje Lametrija i druge pomračene prosvetitelje, koji su smatrali da je čovek – mašina. Po Kusturici, „kao one krave kod nas što su dobile one žute kartone, te su hakovane, dobile su svoj broj, on pretpostavlja da će u budućnosti to biti slučaj i sa ljudima.“ A sve to dotični bestseler pisac „naučno popularni“, Harari, kaže samo da bi ustvrdio kako sloboda ne postoji. 

Ako sloboda ne postoji, onda svet ide ka onome što nam nudi Veliki Bubašvab sa svojim bubašvabama iz Svetskog ekonomskog foruma, pa nas Kusturica opominje:“Harari podupire Švabovu teoriju da će postojati samo dvije klase: da će na jednoj strani živjeti onih 2,5–3% ljudi po 400 godina, kao transhumanisti, presađujući organe neprekidno, a da će se ostatak ljudi hraniti vještačkom hranom, živjeti između 40 i 60 godina i biti robovi. NJima će biti dozvoljeno da uživaju u svom primitivizmu i odsustvu svakog obrazovanja, što već vidimo po našim školskim programima i po onome što se od Bolonjske reforme naovamo dešava u svijetu.“

Dakle, ako vaša deca ništa ne uče, ne mislite da je to slučajno: Bubašvab se postarao. A Harari će da im piše udžbenike. 

Junak iz podzemlja protiv Bubašvabovog Hararija 

I zato, veli Kusturica,“Harari je i neko ko tvrdi da nauka je dokazala, a to valjda može u toj fiktivnoj sferi, da ne postoji slobodna ljudska volja. Pa šta smo krečili dve hiljade godina? Smatra da su nauci poznate samo dvije vrste procesa u prirodi: deterministički procesi i nasumični, a naravno, postoji i kombinacija slučajnosti i determinizma. 
Oni rezultiraju ishodima vjerovatnoće i to je, zapravo, slobodna volja. Ali, tvrdi Harari, ništa od toga nije sloboda.
Sloboda, po njegovom mišljenju, nema apsolutno nikakvog značenja iz fizičke i biološke perspektive. Tu je tajna. Čovjek više nije razumno biće, nego je biološko i fizičko biće. Dakle, idealan objekat za upravljanje. Upravo odatle potiče moja pobuna protiv četvrte industrijske revolucije.“ 

Zapamtimo – Kusturičina pobuna protiv četvrte industrijske revolucije, koja mora postati pobuna svakog od nas. 
Kao savremeni učenik Dostojevskog, srpski i svetski umetnik nam poručuje, poput junaka „Zapisa iz podzemlja“ koji se, u 19. veku, dakle na vreme, oglasio ovako:“Ja se neću nimalo začuditi ako se odjednom iz čista mira, usred tog budućeg razumnog života pojavi nekakav džentlmen ne baš plemenite ili, bolje reći, mračnjačke i podsmešljive fizionomije i podbočivši se rekne nam svima: ,A kako bi bilo, gospodo, da šutnemo celu ovu razboritost do vraga samo zato da bi svi ovi logaritmi odleteli do đavola, a mi opet da živimo po svojoj glupoj volji’.(...)To bi se još nekako moglo, ali nevolja je u tome što će sigurno naći pristalice, tako je čovek stvoren. A sve je to zbog beznačajnog uzroka o kojem, rekao bih, nije vredno ni govoriti zato što čovek uvek i svugde, ma ko bio, voli da radi onako kako hoće, a ne kako mu diktiraju razum i korist; hteti se može i protiv svoje lične koristi, a ponekad se to i mora. Svoje sopstveno voljno i slobodno htenje, vlastiti makar i najapsurdniji kapric, fantazija ponekad raspaljena čak do ludila — to upravo i jeste najveća korist koja se ne uklapa ni u kakvu klasifikaciju i od koje svi sistemi i teorije uvek idu do đavola. I otkud su izmislili ti mudraci da je čoveku nužno nekakvo normalno, nekakvo dobrovoljno htenje. Zašto su uobraziii da je čoveku pošto-poto potrebno razumno i korisno htenje? Čoveku treba jedino samostalna volja pa ma koliko ga to stajalo i ma čemu vodilo.(...)U jednom slučaju, samo u jednom, čovek može svesno da poželi nešto štetno i glupo, čak i najgluplje, i to: da bi imao pravo da poželi čak i najgluplje i da ne bude obavezan da želi samo pametno. Jer, gospodo, možda je baš to najgluplje, taj kapric nama, ljudima, korisniji od svega što postoji na zemlji, naročito u izvesnim slučajevima. A posebno može da bude korisniji od svih koristi čak i u slučaju kad nam očigledno nanosi štetu i protivreči našim zdravim i najrazumnijim shvatanjima o koristi, jer nam u svakom slučaju čuva najglavnije i najdragocenije, to jest, našu ličnost i našu individualnost.(...)Šta se onda može očekivati od čoveka kao bića obdarenog tako čudnim osobinama? Čovek će poželeti najporaznije ludosti, najštetniji besmisao samo da bi u svu tu razboritost uneo i svoj pogubni fantastični element. I upravo svoje fantastične snove i svoju banalnu glupost zadržaće za sebe samo da bi sebi samo dokazao da su ljudi još uvek ljudi a ne klavirske dirke.(...)Ako ćete reći da se i to sve može izračunati po tablicama, i haos, i mrak, i prokletstvo — tako da će već sama mogućnost prethodnog proračuna sve zaustaviti i razum će pobediti — u tom slučaju će čovek namerno pobenaviti da bi se oslobodio razuma i da bi sve bilo kako on hoće. Ja verujem u to i garantujem za to, jer se cela čovekova misija, izgleda, i sastoji samo u tome da čovek svakog časa dokazuje samom sebi da je čovek a ne ekserčić.(...)Kakva će nam to biti volja kad će stvar doći do tablica i artimetike, kad zavlada načelo: dva puta dva četiri. Jer dva puta dva biće četiri i bez moje volje. Zar je to slobodna volja!“ Da ne voli čovek možda rušenje i haos zbog toga što se instinktivno boji da ne dođe do cilja i završi zgradu koju zida? I ko zna, možda se na ovoj zemlji sav cilj kome čovečanstvo teži sastoji jedino u neprekidnom procesu postizanja tog cilja, drukčije rečeno, u samom životu a ne baš u cilju, koji naravno ne može biti drugo do dva puta dva jesu četiri, to jest formula, a dva puta dva četiri, gospodo nije više život već početak smrti.(...)I zašto ste vi tako čvrsto, tako nepokolebljivo uvereni da čoveku samo normalno i pozitivno, jednom rečju, samo blagostanje koristi? Da se razum ne vara u procenjivanju koristi? Jer čovek možda ne voli samo blagostanje? Možda on isto toliko voli i patnju? Možda mu patnja koristi isto koliko i blagostanje. Ja sam uveren da se čovek neće nikada odreći prave patnje, to jest rušenja i haosa. Jer patnja je jedini uzrok i izvor saznanja.“ 

Ne znam, ne tvrdim, ali mi se čini – Kusturica je taj džentlmen nazadnjačke fizionomije, koji se pojavio u Zlatno Doba Beograda Na Vodi i Svetskog Ekonomskog Foruma, i poziva nas da sve šutnemo, i opet živimo po svojoj glupoj volji. Šta mislite o predlogu? 

Opet Harari, i opet Kusturica

Po Kusturici, Harare govori „da što budemo imali jače kompjutere, oni će bolje čitati naša osjećanja i imaće bolji odgovor na njegovu ideju da dok čitaš knjigu, knjiga čita tebe. Poenta je u tome da ako budemo poslušni i ako budemo u tom transhumanističkom hijerarhijskom sistemu, velika banka podataka može da nam odgovori na sve naše slabosti i da nam pomogne. On je uzeo svoj slučaj. Kaže da je otkrio svoju homoseksualnost tek sa dvadeset četiri godine, a do tada se strašno mučio. Da je bio priključen na taj biološki algoritam u pubertetu, smatra on, zapravo bi od svoje šesneaste godine, kad je osjećao nešto čudno u sebi, otkrio da je gej, a ne u dvadeset četvrtoj, pa bi se bolje razvio u tom periodu. To je dakle prednost koju on vidi u ukidanju autoriteta Boga, autoriteta religije i dovođenja algoritma, odnosno banke podataka kao vrhovnog božanstva. Da Franc Kafka čuje da neko banku podataka povezuje sa ljudskim osećanjima, a slobodnu volju potpuno ukida, mislim da bi se prevrnuo u grobu jedno šest puta.“ 

Prevrnuo bi se u grobu i Pjer Paolo Pazolini, deklarisani, pa i deklasirani homoseksualac, koji je svim silama bio protiv korporativnog kapitalizma i njegovih laži i koji se nije mirio sa Novim poretkom – ni u svojim filmovima, ni u spisima. 

Novi totalitarizam je jedini cilj

Zato Kusturica kaže da „svaki logičan čovjek ili čovjek koji se bavi logikom, mora da shvati da je to u pitanju porobljavanje, jer kako moj organizam sa milijardama hormona, poticaja i osjećanja koji su zapravo dio te slobodne volje, može da bude uklješten u algoritam? Može samo da bude zarobljen. 

Dakle, Harari sve vrijeme govori o zarobljavanju čovječanstva, jer ne poštuje pojedinca i poništava čitavu istoriju naše civilizacije. Dotle dolazimo ako prihvatimo da su samo emocije i osjećaji naš autoritet, a oni su samo biohemijski procesi koji se prevode u algoritam.

Juvel Harari i četvrta industrijska revolucija ukidaju savjest i govore da su hiljadama godina vlasti, dakle otuđeni dio čovječanstva, pokušavale da hakuju ljude. Pokušavale su da shvate šta nam prolazi kroz glavu i šta mislimo i šta osjećamo. Ali, niko zaista nije mogao to da uradi. On govori o Katoličkoj crkvi i o KGB-u i izgleda da je taj KGB ideal postignut u inicijacijama i idejama četvrte industrijske revolucije: apsolutna kontrola i apsolutna robotizacija čovjeka.“ 

A na to ćemo pljunuti. Pljujemo na Bubašvaba i njegove lumene. Pljujemo na polunauku koja porobljava čovečanstvo. Pljujemo na jezuitsko – globalističke inicijacije. 

Jer imamo šta da ponudimo. Jer se i dalje ne predajemo. I ne pristajemo ni na delimičnu, ni na apsolutnu robotizaciju. 

Ekskurs: Andrićev institut „naučizma“ 

Zato je Kusturica, borac protiv polunauke, stao iza Andrićevog instituta, koji radi punom parom. Evo vesti. Ovogodišnji sajamski nastup Andrićevog instituta biće obogaćen premijernim predstavljanjem niza novih izdanja. Među njima se ističu: „Rasprava o umeću življenja namenjena mladim pokolenjima” Raula Venegema, „Književnost između politike i kulture: Branimir Šćepanović i Danilo Kiš” Vesne Trijić, „Taoci na neodređeno vreme: Balada o zveri” Zorana Arsovića, dvotomno delo istoričara Olega Ajrapetova „Spoljna politika Ruske imperije (1801–1914)”, „Diplomatski spisi Milana Rakića” Miladina Miloševića, „Lingvostilistički ogledi” Tanje Rusimović, „Stil srpske prozei drame” Nine Ćeklić, „Dvostruka negacija u srpskom jeziku” Jelene Petković, „Uspon i pad Vukove ćirilice od Krimskog rata do Krimskog rata” Siniše Stefanovića, zbornik sa naučnog skupa „Kraj novog svetskog poretka (1989–2022)? Srbija i Republika Srpska u svetskoistorijskim promenama”, dva zbornika sa naučnih skupova Odeljenja za srpski jezik – „Majka u srpskom jeziku, književnosti i kulturi” i „Aktuelna pitanja morfosintakse srpskoga jezika”, pedeseti broj „Istorijskih svezaka“ i „Bibliografija izdanja Andrićevog instituta (2013–2022)“ autora Gordane Stančić.“
Da se zna. I pamti.

Humanizmom do humusa

Kusturičina knjiga nas podseća da činjenicu da se bezbožni, postrenesansni humanizam završava tezom da ljudi treba da postanu humus. Homo homini humus. Kad umre, tvrde na Zapadu, čovekovo telo treba podvrgnuti naročitoj obradi, da postane gnojivo. Tema današnjice, posle Gorkovog „Čovek – kako to gordo zvuči“ je „Kako postati đubre“. Prvo je zvučalo gordo, a sad smrdi kao đubre. 

Krajem avgusta 1983, razmišljajući povodom svoje knjige o Atlantidi, Borislav Pekić je u dnevnik zapisao:“Praskozorne misli. Svaka nova generacija termonuklearnog oružja za jednu ljudsku generaciju približava nas smrti vrste, tajnoj smrti svih generacija. Materijalizam se ne može reformisati u pravcu spiritualizma. 

Svaka reforma materijalističke civilizacije, spontano i prirodno, usavršava njenu materijalističku prirodu. Nužna je revolucija saznanja, promena dimenzija u kojima živimo i mislimo. Budućnost je skrivena u prošlosti, samo nas zablude o linearnosti vremena, antropocentrizam našeg umstvovanja u takozvanim dimenzijama, sprečava da prošlost vidimo ispred sebe, a budućnost kao nešto što smo već prošli. 

Ovo bi mogla biti misao jednog od članova nukleusa u Atlantisu. Postoji li žudnja za smrću vrste? Žudnja za smrću kod pojedinca nesumnjivo postoji. Ali postoji li ona kod vrste?

Jedna vrsta koja bi nesvesno osećala svoj promašaj i potpuni nedostatak stvarne perspektive, premda ne bi to priznala ni svojom filosofijom, ni svojom religijom, ni svojim aktima, svojom istorijom, mogla bi imati takvu jednu žudnju i možda mi u stvari prisustvujemo poslednjim realizacijama takve jedne žudnje i takve jedne istorije, koja je u stvari žudnja za potpunom anihilacijom samih sebe.

To bi moglo biti iskupljenje, realizacija osećanja krivice koje svi zajedno nosimo.

Naš stvarni praroditeljski greh je u izdaji, proneveri, u zloupotrebi dara što smo ga od prirode, odnosno od obotvorene prirode, dobili i mi taj praroditeljski greh možemo iskupiti samo nekom vrstom samoubistva, odnosno otvaranjem puta jednoj novoj inteligenciji prirode, koja bi poučena našim iskustvom, krenula suprotnim pravcem.“

To je ono što je rekao Kafka u „Seoskom lekaru“ – kad se jednom odazoveš na pogrešan poziv, to više ne možeš da ispraviš. 

Kusturičina vera

Za razliku od krajnje pesimističnog Pekića, Kusturica veruje, jer veruje u vaskrsenje, da je budućnost moguća – ako nas bude onakvima kakvima nas je Bog zamislio, a mi se nismo ostvarili. I kao takve, danas i ovde, Tvorac ljude voli, jer voleti nekog, kaže Marina Cvetajeva, znači videti ga onakvim kakvim ga je Bog zamislio, a roditelji ga nisu učinili takvim. Bog nas voli onakve kakvima nas je zamislio i kakvima nas je zamesio od gline koja neće, po zamislima Bubašvaba, postati đubrivo, nego će biti vaskrslo telo sa dušom u večnosti. 

Zato je svojevremeno, u predavanju o Peteru Handkeu, Kusturica rekao:“Srpske države su se kretale usponima i stranputicama, padovima s jedne, ali i vječnom nadom i vjerom u pravedan život i slobodu s druge strane. Teritorija Kosova i Metohije, ono što se na Zapadu zove „motherland“, izgubljena je 1389. godine, ali je i vraćena vojnom operacijom 1912. godine. Ko bi razuman tada, a i danas, rekao kako je moguće poslije petsto godina čudo da se desi i teritorija koja čini temelj jedne kulture, u Prvom balkanskom ratu bude vraćena onome kome pripada? Ko bi razuman nešto slično pretpostavio 1830. kada je teritorija konačno oslobođena od vojnika Otomanske imperije? Razuman niko, a posebno ne oni sa smislom za realnost kakvih je oduvijek bilo, a danas ih za moj ukus ima malo previše. To znači da u vijeku nauke i tehnologije možda pronađemo kako je čudo zapravo jedno od agregatnih stanje vjere u vječnu dušu. Ta agregatna stanja se mijenjaju. Između ostalog, i ljudska duša ima tu ideju da se pretvara. Dakle, jedna od ključnih postavki istine i hrišćanstvu – Vjera u sudnji dan, vjera u Hristov povratak i konačni obračun sa Satanom. Jedino takvo poimanje istine je i odgovor na pitanje kako se desilo da na Zapadu nije patentiran hirurški nož koji bi odstranio duhovnu vezu sa kolijevkom naše kulture i sa korijenima nacije, niti je bilo doktora koji bi mogao da izvede tu operaciju.“
Veran Kosovskom zavetu, koji znači „neka bude što biti ne može“, Emir Kusturica je objavio svoju knjigu „Kad mrtve duše marširaju“. I kao što je Česterton replicirao Eliotu, posle njegove „Puste zemlje“, u kojoj stoji da svet okončava cviljenjem:“Možda će neki da završe cviljenjem, ali mi ćemo svakako pucnjavom“. 

Tako se, na Čestertonovom tragu prazničnog pucanja za Božić i Vaskrs, Kusturica odužio svojoj savesti i svom narodu u mračni čas istorije. I zato nam kaže: mrak je najgušći pred zoru. Naglasak je, naravno, na reči „zora“. Čekamo je zajedno. 

Izvor: Pravda