Piše: Dušan Kovačević 

Prva bačena nuklearna bomba izaziva drugu. Svet se stvarno igra životom civilizacije. Uteha je što su životinje koje žive u Černobilju promenile DNK i hrane se uranijom. Znači svet će preživeti, a čovek, i onako pravi tolika čuda na pleneti, pa možda nije ni potrebno da preživi, kaže akademik i dramski pisac Dušan Kovačević.

Kovačević se na promociji svoje nove knjige „Deset filmskih priča“ na Beogradskom sajmu knjiga prisetio pokušaja da zajedno sa Emirom Kusturicom snimi film o događaju iz 1941. godine kada su Nemci zajedno sa ukrajinskim nacistima ubili na desetine hiljada Jevreja, Rusa, Poljaka i Roma.

„Ostala mi je velika žalost što taj film nije snimljen jer bi mnoge stvari objasnio. Mnogo bi ljudima bilo jasnije ono što se danas u Ukrajini dešava“, rekao je Kovačević.

Nova drama o obnovljenom obožavanju fašizma

Godine 1997. pozvao ga je Kusturica da pročita knjigu „Beli hotel“ Donalda Majkla Tomasa jer postoji interesovanje da se taj roman ekranizuje:

„Čitajući tu knjigu susreo sam se sa problemima koji se sada dešavaju u Ukrajini. Roman govori o velikom zločinu koji se dogodio u Babljem jaru. Za nedelju dana je ubijeno preko 50.000 ljudi – Poljaka, Rusa, Ukrajinaca. Jedan od ljudi koji je to organizovao bio je Stepan Bandera o kome se i danas vode priče i zbog čega se, između ostalog, vodi rat u Ukrajini. Tom čoveku je sada podignuto stotine spomenika sa opravdanjem da se tada borio protiv Rusa. Potpuno jedna šizofrena i cinična priča o fašizmu“.

Skoro tri godine su pripremali film, susretajući se u Parizu, Londonu, Veneciji i NJujorku sa najpoznatijim svetskim stvaraocima, a među njima je bila i slavna glumica Nikol Kidman koja je pristala da igra jednu od glavnih uloga. Međutim NATO bombardovanje Jugoslavije 1999. osujetilo je planove i do snimanja nije došlo.

„Umesto snimanja filma o ratu počeo je pravi rat. Rat uživo zamenio je filmsku priču iz Drugog svetskog rata. Da je taj film snimljen, možda bi ljudima bilo jasnije ovo što se danas dešava u Ukrajini. Na reč fašizam, koja je blaža od nacizma, ja dobijam temperaturu u pravom smislu. I drama koju upravo završavam je delom zasnovana na novom obnovljenom i neskrivenom obožavanju tog zla. Pišem ono što me nervira, a fašizam i nacizam me užasno nerviraju čitavog života“.

Dvonožac voli da ratuje

Kovačević upozorava da vesti sa Bliskog istoka ne slute na dobro:

„U filmovima i dramama sam se puno bavio počecima rata. U ‘Sveti Georgije ubiva aždaju’ to je početak Prvog svetskog rata 1914. godina, ‘Ko to tamo peva’ počinje 6. aprila bombardovanjem Beograda pa se produžava sa ‘Andergraundom’ 50 godina kasnije. Celog života sam se bavio ili ratom ili posledicama rata i moji likovi su većinom uniformisani. Čovek bez uniforme nije čovek. Civil je ko turista, može da mu radi ko šta hoće“.

Priseća se i jedne rečenice svog prijatelja Mihiza – „Dvonožac voli da ratuje“...

„Čovek voli da se tuče, to je bilo od pamtiveka. Ovo što se dešava nije ništa novo. Istorija kompletne civilizacije je istorija ratovanja. Napravi se pauza i u toj pauzi između dva rata, tokom takozvanog mira, osmisli se novo oružje, rode se nova deca koja će da poginu, pa se izmisli ponovo neki razlog – granica, vera, pare, energenti. Kako civilizacija napreduje sve je tanja linija razloga za tuču“.

Sada se, kako primećuje Kovačević, vode malo verski, malo geografski ratovi, malo nedefinisani, ali nijedan rat nije počeo dana kada je svet gledao i na neki način trpeo i tolerisao početak zla:

„Prvi svetski rat nije počeo 1914. već 1908. aneksijom, što je lepša reč od okupacije, Bosne i Hercegovine. Tada su počeli ustanci i pobune da bi na tom istom mestu eksplodiralo 1914. Drugi svetski rat kod nas je počeo 6. aprila 1941, a zapravo je počeo 1. septembra 1939. napadom na Poljsku. Postoji duga uvertira za rat pa onda izmisle neki dan kada je počeo rat“.

Svakog ko se ikad bavio ratom, dodaje, zabrinjava svako žarište kao što je ovo na Bliskom istoku, uz „nešto što svet dosad nije imao“:

Pušio sam sa junacima svoga detinjstva

U knjizi „Deset filmskih priča“ Kovačević piše o Aleksandru Popoviću, Nikol Kidman, Bati Stojkoviću, Nikiti Mihalkovu, patrijarhu Pavlu, scenaristi DŽejmsu Hartu, fudbalerima Peleu i Euzebiu, Bori Todoroviću, Patriku Besonu i na kraju Robertu Redfordu.

„Robert Redford je planirao da snimi ‘Profesionalca’ i igra glavnu ulogu, ali problem je što su autorska prava bila kod koproducenata u NJujorku koji su ušli u igru velikih brojeva pa je to odlagano“.

Priseća se Kovačević kada je bio njegov gost na Sandens festivalu:

„Kada sam ulazio u taj veliki centar – to je planina velika otprilike kao pet Kopaonika – stajao je veliki bilbord sa cigaretom. Strogo je bilo zabranjeno pušenje. U to vreme sam još uvek pušio i jedne noći izašao sam na terasu, krijući se i zapalio sam cigaretu. U mraku sam video da me posmatrju oči dva uplašena čoveka. To su bili Indijanci. Ali iz mog detinjstva, iz filma, sa dugim kosama, kompletno u onoj njihovoj odeći. I oni su sakrili cigarete iza leđa. Ja sam tako doživeo neverovatnu scenu – krijući se sam pušio sa junacima iz svoga detinjstva. Došao sam u situaciju da se osećam kao Indijanac. Nas trojica smo kršili pravilo, oni iz rezervata, ja nisam bio bukvalno iz rezervata, ali sam dolazio iz zemlje koja je bila rezervat“.

Imao je, ističe, priliku da, zahvaljujući bavljenju filmom, proputuje svet i upozna ljude koje ne bi da se bavio samo pozorištem i literaturom:

„Film je jedna velika avantura. Kada krenete u avanturu snimanja filma, nikad ne znate da li ćete preplivati tu reku u koju ste ušli. Većina se udavi, neko prepliva pa ima sreće“.

Pisanje drame kao ulazak u ring

Pet decenija je prošlo od premijere Kovačevićevih čuvenih drama „Maratonci trče počasni krug“ i „Radovan Treći“ sa kojima je diplomirao, a sada, posle pauze od šest-sedma godina, privodi kraju pisanje nove.

„Kada se vratim u pozorište, stvarno se osećam kao kod kuće. Sa 19 godina sam radio prvu profesionalnu predstavu u Novom Sadu i pozorište je moj prostor. Pisanje drama me najviše podseća na ulazak u ring – omeđeni ste prostorom i vremenom. U tom prostoru, sceni kutije, treba da ispričate priču koja će se kasnije, bar u mom slučaju, otvoriti, nestaće zidovi i pretvoriće se u film“.

Piše, napominje, komade koji je posledica njegovog društvenog bitisanja kada se jako iznervira:

„Kada sam jako ljut na nešto i dođem u situaciju da ne mogu sebi da definišem neke stvari, društvene, političke, onda pišem da ne bih išao kod psihijatra, plakao i davao pare. Sednem i lečim sam sebe. Pišem dok tu građevinu ne napravim tako da ne može da se razbije. Pravim igračku koja će sutra da proradi i biće na sceni, teško uništiva“.

Duboko ljudski razlog za pisanje

Od sebe zahteva da nijedna rečenica ne bude dosadna:

„Dok pišem, ja sedim u publici, u praznoj sali i gledam to što pišem. Čim mi naiđe nešto što je problematično i dosadno, ja to bacim. Suština je u tome da moram da imam duboko ljudski razlog da sedim i godinu dana izmišljam neke likove i živim neki paralelan svet. U prvom trenutku upoznate lik, znate priču, pa u trećoj, četvrtoj verziji taj lik oživi do te mere da počne da priča i brblja nepotrebno. Kada dođem do tog nivoa da lik govori brže nego što ja pišem, onda ga zaustavljam. Dešava se i ono što je jako lepo – uđe epizodni lik i postane glavni. To je sve u kontektsu zanata pisanja. Ja svoj rad merim vekovima tako da imam u rukama dobar automehaničarski zanat i mogu da podignem haubu i vidim šta ne radi. Moram da imam veliki, ljudski, objektivni i zabrinjavajući povodom da bih mogao da sednem da pišem“.

Pročitajte OVDE o američkoj vojnoj doktrini "Šokiraj i zaplaši!"

Izvor: Sputnjik