Piše: Vladimir Dimitrijević

Veliki pesnik i veliki rodoljub 

Pesnik Laza Kostić bio je veliki pesnik, ali i ništa manji rodoljub, koji se celog života borio za Srpstvo. O njemu je Veljko Petrović rekao:“U hramu srpskih besmrtnika spomenik Laze Kostića mora biti označen, ponavljamo, jednim velikim torzom. Time će on i ostati zavazda kao savršeno izraziti kip dosadašnjeg Srbina koji, izgrađen od granita i od blata, od velikih vrlina i velikih mana, svojim fatalnim, kojiput veličanstvenim, a češće ubitačnim kolebanjem između „carstva nebeskog i zemaljskog“, možda je baš najčistokrvniji Sloven za koga vele da je „nedovršen čovek“. Zato je pojava Laze Kostića od velike važnosti po kulturnu istoriju srpskog naroda, jer sve tačnijim razumevanjem njegova problema sve ćemo bliže doći i rešenju našeg nacionalnog problema uopšte.”

Donosimo nekoliko njegovih pouka i uvida, na korist današnjim čitaocima. 

Opozicija i vlast koja se oslanja na tuđina

Laza Kostić je bio dosledan liberal, i nije pristajao na priču da se treba pomiriti sa političkim neslobodama radi ostvarenja viših nacionalnih ciljeva. Govorio je da „što je koja država u većoj opasnosti spolja, to je nužnija i spasonosnija po nju opozicija, koja nije ništa drugo do najprirodnija i najpouzdanija kontrola državnoj vlasti.“

Na račun vlasti naprednjaka, koji su se potpuno predali vlasti Beča i zaboravili nacionalne interese, Kostić je pisao:“Čim pristane mala suseda na sve uslove veće prijateljice, njoj će se nametnuti taki ugovor koji će joj iscediti srž iz kostiju, koji će je učiniti uzetom ekonomno i finansijalno, a potom i moralno i odbrambeno. Što je u mirnom tom osvojenju najopasnije po malu državu, to je što navek neke pojedine osobe moraju imati lične koristi u opadanju državne snage. Dabome da je i ta korist samo prividna, samo trenutna, jer ni jedan državljanin, ako misli ostati u državi, ne može imati trajne solidne koristi ni za samu svoju ličnost u opadanju državne snage. Ali da se to uvidi i oseća, za to hoće visoki stepen umne i moralne moći, kojom i u većim i starijim državama, vrlo malo ljudi raspolažu.“

Gde se puzi pred moćnijom stranom silom, tu je uvek unutrašnja tiranija:„Razmetanje i tiranisanje prema slabijima od sebe navek je u svezi sa udvoričkim puženjem prema jačima i višima, i te dve gnusne protivnosti u naravi uvek se nalaze u podlih karaktera, osobito u političkom životu.“

To vidimo i danas, kad opet vladaju naprednjaci. 

Borac protiv klerikalizma, ali ne i protiv vere

Laza Kostić se borio protiv klerikalizma, to jest političkog upliva episkopata koji je smatrao da Srbi moraju biti dosledno vezani uz politiku bečkog dvora, da bi sačuvali svoj položaj. Kostić je kritikovao njihovu reakcionarnost, verujući da bez političkih sloboda nema slobode uopšte, ali nije bio protivnik Crkve i vere u dubljem smislu. Govorio je o duhovnom i umetničkom nasleđu pravoslavne vere sa najdubljim poštovanjem:“I priznajem, da nema tih pesama, da nema te božanstvene simbolike u našoj božjoj službi, da ne bih nikada imao unutarnjeg nagona stupiti u hram božji; kao pesnik zanosim se čisto sećanjem na naše bele, skrovite samostane, na njihov davnašnji, blagodatni značaj, na njihove zadušne osnivače, pobožne im namere i omanute nade… baš me zato mora dvostruko zaboleti kad vidim kako se to izopačava…“ 
Zato je govorio da „sloga između arhijereja i naroda može biti samo ako će oni za i uz narod, a ne ako će narod za i uz njih.“

To vidimo i danas, kad neki srpski episkopi smanjuju broj žrtava Jasenovca, a drugi ljube ruku papi. 

Kratkotrajno u diplomatiji

Za vreme Berlinskog kongresa, Kostić je bio sekretar ministra spoljnjih poslova Kneževine Srbije, Jovana Ristića, koji ga je, na osnovu rada i zalaganja, postavio za činovnika našeg prvog dipolmatskog prestavnika u Rusiji. Kostić je 1880. došao na to mesto, i morao je da pozajmi novac da bi kupio diplomatsku uniformu, u to vreme obaveznu. Pisao je jednom svom prijatelju:“Molim te, požuri ekspediciju, inače sam u velikoj neprilici. Posle skupštine treba uskoro da pođem u Rusiju, a imaću toliko troškova koliko mi državna kasa neće napiriti. Moram npr. naručiti uniformu budalasto skupocenu, stajaće me 100 dukata, bez toga me neće primiti u Zimskom Dvorcu, a zamenjivaću poslanika.”

Kad je u novembru 1880. Ristić pao sa vlasti, Kostića su naprednjaci odmah smenili i oklevetli:„Iz Beograda je odmah javljeno bečkim novinama da sam pokrao kasu Poslanstva iz kog su nestali dokumenti od presudne važnosti po budućnost i egzistenciju Srbije. U stvari ja nisam primio ni kopejke od poslanika i živeo sam od pozajmnica...” 

Lazino diplomatsko čuvstvo bilo je veoma razvijeno. Tako je avgusta 1880. izveštavao Jovana Ristića o stanju u Rusiji, u kojoj slovenofili pokušavaju da zaustave trijumf nihilizma, a zapadnjaci se nadaju u poraz Rusije, da bi mogli da nastave sa vesternizacijom:“Među političkim strankama (...) slovenofili (konservativci) još nisu za rat, jer se boje, da prema relativnoj nespremnosti, ne budu bijeni. Liberali, koji raste sve većma, oni su za rat i to baš za to, što žele, da ruska vojska bude bijena, jer – pokazujući na primer Austrije – samo se tako uzdaju, da će dobiti liberalne reforme.“

Ruski diplomati su tvrdili da je car ohladneo prema Srbima zbog kritika Svetozara Miletića na njegov račun, kada je oklevao da pomogle oslobođenje Srba:“Iz 3ćeg odeljenja uveravaju me, da je onaj famozni članak Miletićev protiv cara, u oči rata, pravi i jedini uzrok, što je car, a sa njim i dokolenici mu (pa i ostala publika) više nego ohladnela prema svemu što je srpsko. Nagovešćuju mi, da je s toga car napustio Bosnu Austriji. Oni su onda očekivali kakvu grandijoznu demonstraciju naroda protiv Miletića, no ta je izostala, zato ovde predpostavljaju, da se većina srpstva s onom gluposti slagala. Ja sam se trudio da razbijem sva podmetanja celome narodu zbog pogreške jednog čoveka, da bi se ona demonstracija dogodila, da nije bilo vanrednog stanja i da su oni sami krivi poiskavši od Madžara, da zatvore Mil. – to mi sami priznaju – pa ga time na novo načinili mučenikom, na kome se ekscesi ne svete. Mislim da ću najveću uslugu, koja se za sad zamisliti daje, učiniti srpstvu i Srbiji, ako pomognem G-a poslanika, da tu zabludu ukloni. No, ne uzdam se, suviše je ukorenjena i uprestoljena. To je trebalo raditi za vruća traga.“

Ipak, Kostić nije naivan: ruska ogromnost ih sprečava da nas vide. Mi smo premali za njihove gigantske horizonte:“Uostalom, kako ja mislim, pravi uzrok nesumnjivoj relativnoj antipatiji Rusa prema Srbima, i to ne samo u široj publici, nego i u odabranijih, leži u samoj naravi Rusa, u njihovoj nesravnjivoj zanošljivosti i frivolnosti prema svemu što je ispod 20-30 milijona. To Vam najbolje dokazuje ova izreka Košerova: Na jednom slavofilskom soareju reče on jednom Srbinu: „Nu čtože vы? Skolьko vasь? 14-15 milionovь bolьše nыtь!“ Na to će mu Srbin: „Kamo sreće! al’ mi sebe brojimo 5-6 milijona.“ Toga nikako nije mogao verovati i Srbin ga je ostavio u njegovoj predpostavci. – Pređašnja simpatija prema Srbima bila je kao što je meni čini, kod većine gola moda. Prema bi tome bio naš zadatak, da izgubljenu modu ponovimo; a imaju i taki primeri u Rusa.”

Rusi imaju simpatija za nas, ali i svoju ogromnost i ogromne probleme. To uvek treba imati u vidu. 

Junak nacionalne borbe

Kada je Laza Kostić u Beogradu, na proslavi punoletstva kneza Milana, digao zdravicu za srpsko oslobođenje i ujedinjenje, čim se iz Beograda vratio u Novi Sad, 26. avgusta 1872. godine Laza je uhapšen i otužen za veleizdaju. Narod je pevao:

Zelen doboš dobuje
Laza Kostić robuje,
Ne robuje što je kriv,
Već robuje što je živ!
Oj Kostiću, brate moj
Mađara se ti ne boj!

Nije se bojao. Ostao je veliki Srbin do kraja života. 

Više tekstova Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.

Izvor: Pravda