Kfor od dolaska na Kosovo i Metohiju 1999. godine do danas nije uspostavio bezbedno okruženje za normalan život, rad i kretanje svih, kao što nije omogućio povratak prognanih na KiM, što je bila jedna od najvažnijih obaveza koje je mirovna misija preuzela Kumanovskim sporazumom, kaže za RT Balkan general-potpukovnik i nekadašnji komandant Posebnih jedinica policije Obrad Stevanović. 

Kada su 1999. godine potpisani Vojno-tehnički sporazum u Kumanovu i usvojena Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, jedni su govorili da je potpisana kapitulacija, drugi, pak, da je obezbeđen mir. 

Potpisnik sporazuma general-potpukovnik Stevanović naglašava da se Kumanovski sporazum nikako ne bi mogao nazvati kapitulacijom.

"Ugovorne strane su međunarodne bezbednosne snage Ujedinjenih nacija s jedne, i Vlada Republike Srbije i SR Jugoslavije s druge strane. Sporazum nije potpisan s agresorom, što znači da se nismo predali", ukazuje naš sagovornik. 

Moglo se reći i da se radilo o privremenom ustupanju suvereniteta naše južne pokrajine Ujedinjenim nacijama, a ne drugoj (neprijateljskoj) strani.

Stanje na terenu govori da mirovni sporazumi Srbima na Kosovu i Metohiji ni 24 godine od donošenja - nisu doneli mir.

"Mnogi aktuelni problemi na KiM ne dolaze od Kumanovskog sporazuma, već od njegovog nepotpunog i nedoslednog sprovođenja od strane Kfora", ističe Obrad Stevanović.

Pratite Jutjub kanal portala Pravda na kome emisije vodi Igor Marinković https://t.co/zpsfQELH7c

— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2023

Ko snosi odgovornost, a samim tim i krivicu?

Ko je zadužen za sprovođenje mira i vladavinu prava nije tajna, kao što nije tajna ni ko je, uzročno-posledično, odgovoran jer svojim nečinjenjem ne sprečava ubistva, progon, etnički motivisane napade na srpski narod, imovinu Srba i SPC gotovo četvrt veka. 

Trojica Srba su 24. septembra na severu južne srpske pokrajine ubijena. Ubila ih je Kurtijeva policija koja po svim sporazumima nije smela da bude na Severu. Za to vreme su pripadnici američkog kontigenta Kfora, prema rečima analitičara Agona Maljićija iz Prištine "u potpunosti koordinirali sa policijom tzv. Kosova".

Prema rečima glavnog i odgovornog urednika RT Balkan Nikole Vrzića, koji je u svojoj prošlonedeljnoj emisiji "Mojih pet minuta" analizirao tragične događaje u Banjskoj, i Kfor i Euleks okrenuli su glavu dok su Kurtijevi policajci ubijali Srbe. 

"Euleks se za to vreme pravio lud. Kfor takođe, osim što je probao da blokira izvlačenje srpskih ustanika na teritoriju centralne Srbije. Važna napomena: ni jedni ni drugi (Euleks i Kfor) nisu ni pokušali da sami razoružaju ovu grupu, iako bi to verovatno sačuvalo neke živote", ukazao je Vrzić tom prilikom ističući da su pripadnici mirovne misije pustili Kurtijeve ubice da na miru obave svoj posao:

"To ih i čini saučesnicima u tom poslu, to jest, njihovom zajedničkom zločinačkom poduhvatu protiv Srba koji, naravno, u ovom obliku traje još od devedesetih godina prošlog veka."

Tragična dešavanja u Banjskoj poslednja su u nizu, da ne nabrajamo, jer, potrajalo bi kada bismo se bavili napadima na Srbe samo u poslednjih godinu dana: od ranjavanja srpske dece na Badnji dan, preko pretučenih građana gotovo svakodnevno, zabrane uvoza lekova, medicinskog materijala, skrnavljenja crkava SPC, grobalja, paljena lične imovine, zatvaranja ljudi sa lažnim i neutemeljenim optužbama i tako u nedogled ide svakodnevno kršenje osnovnih ljudskih prava Srba na KiM.

Da su pripadnici Kfora saučesnici u teroru koji nad Srbima sprovodi privremeni prištinski režim kaže za RT Balkan i general Obrad Stevanović. 

"Od svog dolaska na KiM do danas Kfor nije uspostavio bezbedno okruženje za normalan život, rad i kretanje svih, kao ni povratak prognanih u južnu srpsku pokrajinu. To je bila jedna od najvažnijih obaveza koje je Kfor preuzeo Kumanovskim sporazumom. Posledice su očigledne: progoni i ubistva Srba u prisustvu Kfora, izostanak povratka prognanih, izostanak demilitarizacije takozvane OVK, tolerisanje represivnih mera kosovskih snaga prema Srbima na Severu i tako dalje", ukazuje.

Stevanović dodaje da je još jedan veliki problem to što je uskraćeno pravo bezbednosnim snagama Srbije da se vrate na Kosovo i Metohiju u broju do 1.000 pripadnika (najviše 999 pripadnika vojske i policije), na šta po potpisanim sporazumima imamo pravo, koje ne sme da nam se uskrati.

"Kfor se uzdržava od preuzete obaveze da sa bilo kog dela KiM udalji bilo koju grupu ili pojedinca koji na bilo koji način ugrožava bezbednost građana, sopstvenih snaga i snaga Srbije (u Kopnenoj zoni bezbednosti)" ističe Stevanović.

Niko nije smeo da puca u Srbe
Naš sagovornik navodi da je ova odgovornost Kfora posebno važna u kontekstu događaja u Banjskoj.

"Za intervenciju protiv naoružane grupe, ma čija ona bila, primarno je nadležan Kfor, koji je protivno svojoj misiji sve posmatrao sa distance, umesto da svaki sukob predupredi sopstvenom intervencijom."

Prema tački 5 Kumanovskog sporazuma u delu gde se govori o pravima i obavezama Kfora kaže se da su međunarodne bezbednosne snage bile u obavezi, prema mandatu koji su dobile od SB UN, da na sve načine spreče oružani sukob, odnosno "primoraju na uklanjanje, povlačenje ili relokaciju određenih snaga i oružja, i da naloži obustavu bilo kojih aktivnosti za koje komandant međunarodnih bezbednosnih snaga smatra da predstavljaju potencijalnu opasnost".

Poslednji korak bio bi, piše u tački 5: "Snage koje se ne prerasporede, povuku, relociraju ili ne prestanu da ugrožavaju ili potencijalno ugrožavaju aktivnosti nakon takvog zahteva međunarodnih bezbednosnih snaga ("Kfor"), biće izložene vojnoj akciji međunarodnih bezbednosnih snaga ("Kfor"), uključujući i upotrebu nužne sile kako bi se obezbedilo poštovanje".

Iz toga proističe, dakle, zaključak koji ima i formalno-pravnu potporu i Kumanovskom sporazumu, koji je proistekao iz Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti UN: Ni Kfor, a naročito ne policija tzv. Kosova koja nije ni smela da bude na Severu, nisu smeli da pucaju u Srbe.

To je ono što su Srbi dogovorili sa Savetom bezbednosti Ujedinjenih nacija, najvažnijom i najvećom međunarodnom organizacijom koja je Srbima garantovala mir u "zamenu" za privremenu autonomiju nad delom teritorije suverene države tada SRJ, a sada Srbije kao njenog pravnog naslednika.

SRJ je bombardovana 78 dana. Rezolucijom 1244 SB UN i potpisivanjem Kumanovskog sporazuma nelegalna agresija, pod izgovorom tobož sprečavanja nekakve humanitarne katastrofe, na suverenu državu je prekinuta.

Humanitarna katastrofa, za Srbe i ostale nealbance, tek tada počinje.

Šta je bilo u Rambujeu i da li je Kfor mogao da dođe ranije?

Pregovori u Rambujeu koji su trajali od 6. februara 1999. do 22. marta 1999. godine su bili prilika da se dogovori mir, izbegne rat i da široka autonomija Kosovu i Metohiji, kaže za RT Balkan Nikola Šainović.

Ono čuveno "Više od autonomije, manje od nezavisnosti" Savezna Republika Jugoslavija nudila je agresivnoj albanskoj manjini u svojoj južnoj pokrajini kako bi prestala da teroriše srpsko stanovništvo i policajce i da bi se izbeglo bombardovanje.

Šainović otkriva i kako je došlo do toga da je "nakon 78 dana bombardovanja Savet bezbednosti ponudio ono što smo i u Rambujeu teška srca bili spremni da prihvatimo, jer to je bio minimum minimuma, naša crvena linija".

Jedan od srpskih predstavnika pregovorima u Rambujeu Nikola Šainović navodi koje su bile tačke spoticanja.

"U toku razgovora se pojavio pristup američkih pregovarača da treba da predamo suverenitet SRJ članicama NATO-a. Oni su želeli da dovedu NATO trupe u čitavu SRJ, a da im mi stavimo na raspolaganje: vazdušni i kopneni prostor, more i sve luke. Želeli su da takvo stanje bude tri godine, da bi se onda nakon referenduma rešilo kosovsko pitanje", priseća se Šainović i objašnjava zbog čega je to bilo apsolutno neprihvatljivo:

"Bilo je neverovatno da očekuju da prihvatimo NATO okupaciju i nakon tri godine proces proglašenja nezavisnog 'Kosova'. U našem primeru sporazuma, našem tekstu u Rambujeu je bilo reči o samoupravi, ali u okviru suverene države SRJ, a oni su želeli da nam oduzmu suverenitet."

Pregovori su propali, a tekst iz Rambujea se pretvorio u ultimatum koji je Slobodan Milošević odbio. Usledilo je bombardovanje.

"Kada su uvideli da bombardovanje ne dovodi do vojnog rezultata kakav je NATO očekivao ponudili su nam Rezoluciju 1244, koja je sadržala sve ono što je bila naša crvena linija u smislu da je to maksimum koji se tada mogao postići, a koji je srpska strana bila spremna da teška srca prihvati", ukazuje Šainović i dodaje:

"Ostaje pitanje zašto američka delegacija u Rambujeu nije predložila adekvatan tekst sličan Rezoluciji 1244. Razlika u 78 dana ranije predloženoj istoj stvari bi bila: ceo jedan rat i 10.000 mrtvih manje. Rezolucija je bila i osnov za Kumanovski sporazum."

Mirovne trupe takvog tipa angažuju se na mnogim mestima u svetu gde postoje "konfliktne zone" kao što su npr. Liban i Kipar. Kumanovskim sporazumom su rešena vojno-tehnička pitanja, kao što je prekid vatre, demilitarizacija, razoružavanje paravojnih formacija terorističkih ćelija UČK i povlačenje naše vojske.

"Pod tim uslovima smo mi prihvatili i to nema veze sa kapitulacijom, jer je Rezolucija 1244 mirovni sporazum kojim je prekinut rat", ponavlja Stevanovićevu tezu i Nikola Šainović.

Mi smo, kaže Šainović, našu obavezu izvršili. A oni?

NATO "Kvaka 22" - uvek na strani UČK

Šainović napominje veoma važan detalj, da je u poslednjem momentu NATO želeo da unese element da se srpska vojska povlači 12. juna, a da oni dođu nekoliko dana kasnije.

"To je uneto sa očiglednom namerom da se omogući da teroristička organizacija UČK uđe neometano na Kosovo i Metohiju. Mi smo to odbili i bombardovanje je produženo, a onda su prihvatili naš stav da mora da bude primopredaja dužnosti", navodi naš sagovornik. 

Haški sud je Šainoviću i Slobodanu Miloševiću sudio, između ostalog, jer su bili optuženi da su sabotirali pregovore u Rambujeu, nakon čega je usledila nelegalna NATO agresija na SRJ.

"Sud je utvrdio i presudio da odgovornost nosi Madlen Olbrajt, zato što je napravila jednostrani dogovor sa albanskom stranom i time demontirala pregovore", navodi Šainović.

Da su zločini koje Albanci čine nad Srbima mnogo učestaliji i svirepiji od dolaska Kfora na KiM nije teško primetiti.

"Slobodan sam da kažem da to nije greška i slučajnost, već strategija NATO zemalja koje su dominantni činioci Kfora. Dozvoljavaju progon Srba i KiM bez srpskog stanovništva", ukazuje Šainović i slaže se sa tezom Obrada Stevanovića. 

Stevanovićeva teza, kojoj u prilog idu brojke, kaže da je od dolaska Kfora na KiM mnogo više prognanih, ranjenih i stradalih Srba i ostalih nealbanaca nego u dve godine pre dolaska Kfora, kada su srpske snage bile zadužene za bezbednost u južnoj pokrajini.

"Ukoliko se neki proces odvija 24 godine, onaj ko je nadležan (Kfor i Euleks) ništa ne preduzima, znači da odobrava. To je deo strategije i kontinurani pritisak na Srbiju, bez obzira na to ko je na vlasti", ističe Šainović. 

Kfor je 1999. došao na Kosovo i Metohiju da poseje mir i demokratiju, a među njima dominantni Amerikanci i Britanci, koji su 78 dana ranije sejali projektile sa osiromašenim uranijumom na isti prostor - južnu srpsku pokrajinu. 

Od tada počinje grčevita borba Srba da prežive na vekovnim ognjištima. Periodično, na svakih nekoliko godina Srbi se bore da sačuvaju život, između toga, žive nešto relaksiranije - trude se samo da sačuvaju imovinu, slobodu i zdravlje. 

Kfor i Euleks 24 godine stoje postojano, kao bastioni u odbrani demokratije i ljudskih prava, onih njihovih - zapadnih. 

Snage Kfora, koje pri tome nose oznake NATO-a iako po sporazumu nisu snage Alijanse već i drugih zemalja koje nisu u tom savezu, ne štite stanovništvo, ne izlaze na sve dogovorene kritične tačke već slave s teroristima.

Zato se, verujem s razlogom, pitamo: Čemu služe Kfor i Euleks i zašto (ne) mogu da zaštite Srbe?

Izvor: RT Balkan