Pravda

Živeo je i radio u Berlinu do 1938. Pokrenuo je časopis Rusko zvono, bio član mnogih redakcija, držao predavanja širom Evrope. Vodio je aktivnu antikomunističku borbu i bio blizak saradnik barona Vrangela, komandanta belih i osnivača Ruskog opštevojnog saveza (ROVS). Po dolasku Hitlera na vlast, Iljin je lišen katedre na Ruskom naučnom institutu u Berlinu pošto je odbio da predaje po nacističkom programu. Od 1934. do 1938. zaplenjene mu sve izdate knjige i zabranjen javni nastup u Trećem Rajhu. Godine 1938. uspeva da se prebaci u Švajcarsku. Uprkos zabrane političke delatnosti, i u Švajcarskoj ilegalno drži predavanja i anonimno objavljuje u glasilima ROVS. Autor je obimnog i dragocenog filosofsko-teološkog dela. Umro je u Švajcarskoj 21. decembra 1954. godine. Na srpski su mu prevedena i objavljena, u izdavačkim kućama Svetigora, Logos, Bernar i Otačnik, sledeća dela: U potrazi za pravednošću, Put duhovne obnove, Put ka očiglednosti, Bela ideja, Pojuće srce, Zagledan u život, Pogled u daljinu, Osnove hrišćanske kulture. Izdavačka kuća Katena Mundi sprema se da za Sajam knjiga u Beogradu objavi knjigu o Iljinovom životu i radu pod naslovom Između Čeke i Gestapoa / Ivan Iljin i vaskrs Rusije. Danas je Ivan Iljin često citiran mislilac – na njega se pozivao i Vladimir Putin (Iljina su čak nazvali „tajni Putinov savetnik“), kao i mnogi drugi državni funkcioneri i javni delatnici Rusije (poput režisera Nikite Mihalkova). Savremena Rusija je prepoznala značaj Iljinovog dela, i na inicijativu državnog vrha i mnoštva poznatih ličnosti, 2005. godine Iljinovi zemni ostaci su preneti u Rusiju i sahranjeni na groblju Donskog manastira u Moskvi. Pored toga, država je 2006. otkupila i njegovu arhivu u inostranstvu, i ona je dostupna svima koje interesuje lik i delo ovog istaknutog ruskog mislioca. Do sada je izašlo tridesetak tomova njegovih sabranih dela. Planira se i osnivanje instituta za izučavanje njegovog nasleđa. Pred kraj života Iljin je pisao i odlagao na stranu jer nije imao izdavača. Ipak, nije očajavao. Govorio je: „Eto, šta mi je jedina uteha: ako su moje knjige potrebne Rusiji, Gospod će ih sačuvati od nestanka; a, ako nisu potrebne ni Bogu, ni Rusiji, nisu potrebne ni meni samome. Jer ja živim samo za Rusiju.“ NJegove reči su se danas pokazale kao proročke. Plodovi Iljinove žive vere u Živog Boga, Hrista Raspetoga i Vaskrsloga.

LJubav prema otadžbini

Za Iljina ljubav prema otadžbini jedna je od osnovnih pretpostavki stvaralaštva. Jedna od prvih stvari na koje je Iljin ukazivao bila je činjenica da patriotizam nije nikakvo „životinjstvo“, nikakvo niskonagonsko čuvstvo koje se javlja u šovinističkom čoporu, spremnim da kolje. Suština hrišćanskog rodoljublja je u ljubavi prema duhovnom životu svog naroda. Iljin o tome kaže sledeće: „Ono na šta je usmerena moja ljubav prema otadžbini je duhovni život moga naroda, njegova stvaralačka dela i uslovi za njih neophodni (materijalni, kulturni, politički). Ne narod sam po sebi, nego narod koji vodi duhovni život, i ne samo život narodni, nego život zaista duhovni, i duhovno visok, i ne samo uslovi života – zemlja, i klima, i privreda, i organizacija, i vlast, i zakoni – nego sve to kao ono što je dato duha radi i stvoreno duhom i zbog duha. Upravo duhovni život i jeste ono zbog čega i zašto je moguće i treba voleti svoj narod, boriti se za njega i poginuti za njega. Kroz njega sve dobija svoj istinski značaj i pravu vrednost. U njemu je suština rodine, ona suština koju treba voleti više no sebe, za koju vredi živeti upravo zato što za nju vredi i umreti. Sa njim zaista treba sjediniti i svoj život, i svoju sudbu, upravo zato što on ima objektivnu vrednost pred Licem Božjim“. Iz ovih reči Iljinovih postaje nam jasno kako je moguće da ruski (i srpski ) hrišćanski rodoljub razume ne samo svoj narod i njegovu kulturu nego i druge narode. Jer, opet po Iljinu, „onaj ko ume da voli duh, taj zna njegovu nadnacionalnu, sveljudsku suštinu; zato on ne ume da mrzi i prezire druge narode, jer vidi njihovu duhovnu silu i njihova dostignuća… Istinski patriota ne samo da nije slep prema duhovnim postignućima drugih naroda nego on stremi da ih pojmi i usvoji, da ih uvede u duhovno stvaralaštvo svoje rodine, da bi obogatio njen život, produbio njen put i iscelio moguću nedovršenost njenih dostignuća“.

Iljin ili Iljič

Pod vlašću boljševika Iljin je šest puta bio hapšen. Malo je nedostajalo da ga streljaju. Ipak, spasao je niko drugi do – Vladimir Iljič Lenjin. Posle hapšenja Iljina 1920, Lenjinov blizak saradnik Radek obavestio ga je da je uhapšen profesor Iljin. Iljič je odmah pozvao čekistu Agrjanova, koji je stvar vodio, i rekao mu: „Opet ste uhapsili profesora Iljina? To je društveni skandal! Odmah ga saslušajte, oslobodite i ubuduće ga ostavite na miru!“ Lenjin veoma cenio njegovu monografiju o Hegelu, na šta je Ivan Aleksandrovič ironično govorio da onda mora da nešto nije u redu s tom studijom, čim je vođa revolucije hvali. Bila je sreća što su ga smatrali hegelijancem, jer je, po marksistima, Hegel preteča Marksa. Kasnije je Iljinu, već u emigraciji, njegov prijatelj Bunge pričao da je čitao neke uspomene na susrete s Lenjinom, i da je Lenjin svojim saradnicima izazivački govorio: „Napišite vi nešto o Marksu kako je Iljin napisao o Hegelu! Zašto ne napišete? Zato što ne umete!“ Zanimljivo je gledati portrete Ivana Iljina i Vladimira Iljiča: u njima ima nečeg zajedničkog. Oblik lobanje, klinasta bradica, snažni izrazi lica, koncentracija… I, ako se dublje razmisli, Iljin i Iljič jesu dve mogućnosti Rusije – ona Hristova i ona antihristova. Obojica su bili ljudi snažne volje i spremni na borbu do kraja; jedan se borio za istinu Logosa Koji je Hristos, a drugi je ratovao protiv Boga i svega Božijeg u svetu.

Pročitajte još:ČEMU SUVERENITET: Amerikanci grade bazu u Iraku bez konsultacija sa Bagdadom!NOVI UDAR NA RUSIJU: Sakašvili sprema vojsku na granici sa Pridnjestrovljem

Borba njihova traje i danas, i trajaće dok god Lenjinova mumija počiva na Krasnom trgu pod zidinama Kremlja, a Iljinovo telo na groblju Donskog manastira u Moskvi, dok god se Rusija konačno ne opredeli između Trećeg Rima i Treće Internacionale. Izvor: Geopolitika / Borba za veru