Piše: Miloš Ković
Najnoviji događaji nedvosmisleno su potvrdili ono što se do sada naslućivalo: iza kampanje smanjivanja broja srpskih žrtava logora smrti Jasenovac, odnosno poricanja genocida nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj stoje, kao lokalni izvršioci šireg poduhvata, Vlada republike Srbije, njena premijerka Ana Brnabić i predsednik republike Aleksandar Vučić. Važno je da tu činjenicu uočimo i istaknemo.
Kada su početkom septembra 2021. najveći srpski mediji – RTS, Politika, Tanjug i drugi – po prvi put, u sistematski vođenoj kampanji počeli da, slično hrvatskim medijima, umanjuju broj žrtava Jasenovca, uz pozivanje na istraživanja beogradskog Muzeja žrtava genocida i hrvatskih istoričara, protestnim pismom oglasili su se gotovo svi univerzitetski profesori koji predaju istoriju srpskog naroda u 20. veku na srpskim univerzitetima, zajedno sa članovima SANU i desetinama pripadnika akademske zajednice iz različitih naučnih oblasti, umetnika i javnih ličnosti (bilo je ukupno 100 potpisnika). Ovo protestno pismo, objavljen počevši od 10. septembra 2021. u celini ili u izvodima, na nekoliko internet stranica (Pokret za odbranu Kosova i Metohije, SRNA, RTRS, Novi standard, Iskra, Stanje stvari, Sputnjik) i u nedeljniku Pečat, iako je ignorisano u velikim beogradskim medijima (i „režimskim“ i „opozicionim“), bilo je ustvari plebiscitarno izjašnjenje struke. Tu se, pored ostalog, naglašavala nestručnost pokretača kampanje, kao i njihovo prećutkivanje i potcenjivanje onih istorijskih izvora koji ne potvrđuju unapred zadatu tezu. To je upoređeno sa identičnim metodima poricatelja Holokausta, pri čemu je postavljeno pitanje da li bi takve medijske kampanje bile moguće u Izraelu, Jermeniji ili u 16 evropskih zemalja koje su zakonom zabranile poricanje Holokausta, u šta po definiciji spada i umanjivanje broja žrtava. Konačno, povodom činjenice da se Muzej genocida finansira iz državnog budžeta, pismo se završava sledećim pasusom: „Posle svih upozorenja i posle najnovijeg, do sada najvećeg skandala, zahtevamo da se aktuelne vlasti Republike Srbije, naročito Ministarstvo kulture i informisanja, koje postavlja direktore i upravne odbore Muzeja žrtava genocida i RTS-a, izjasne o tome da li podržavaju ovu sramnu, uvredljivu, pažljivo osmišljenu kampanju umanjivanja broja žrtava Jasenovca i poricanja genocida nad srpskim narodom u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Ako ne podržavaju, zašto se o tome javno ne izjasne i zašto dopuštaju da osobe koje u ovoj kampanji imaju najistaknutije uloge i dalje obavljaju naučno i moralno važne društvene funkcije? A, ako srpske vlasti u ovome podržavaju svoje institucionalne izabranike, građani Srbije i srpski narod imaju pravo da znaju šta misle i šta čine njihovi najviši politički predstavnici, te da shodno tome reaguju.“
„Aktuelne vlasti Republike Srbije“ na ovo pismo i na sve polemike koje su usledile odgovorile su ćutanjem i nastavkom pružanja institucionalne i medijske podrške Muzeju žrtava genocida, njegovom direktoru Dejanu Ristiću i predsedniku Upravnog odbora episkopu slavonsko-pakračkom Jovanu (Ćulibrku). Pored ostalog, Dejan Ristić je u međuvremenu odigrao ključnu ulogu u osnivanju „Srpskog istorijskog društva“, udruženja sa ambicijom da bude strukovno, na čije čelo je postavljena Suzana Rajić sa Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Potom je, na fejsbuk stranici Muzeja žrtava genocida, naglasio svoju blisku saradnju sa Dubravkom Stojanović, upravnicom ovog Odeljenja, takođe poznatom po umanjivanju broja žrtava Jasenovca, pa i po tome što je Blagoja Jovovića, atentatora na Antu Pavelića, nazvala „ubicom i nasilnikom“ .
Važan trenutak bilo je saopštenje Svetog Sinoda Srpske pravoslavne crkve (14.09.2023), koji je stao na stanovište suštinski blisko onome koje su dve godine ranije, izneli univerzitetski stručnjaci za srpsku istoriju 20. veka. Uz osudu „proizvoljnih, istorijski neutemeljenih“ umanjivanja i „relativizovanja genocida izvršenog u NDH“, tu se naglašava da se ne mogu ignorisati nacistički, ustaški, posleratni hrvatski i ostali istorijski izvori. Pored ostalog, u saopštenju se kaže: „Stav je Svetog Arhijerejskog Sinoda da se utvrđivanjem istorijskih činjenica bavi istorijska nauka, zajedno sa drugim potrebnim naučnim disciplinama, a da sveštenici treba da se mole Gospodu za sve nevine žrtve, srpske i nesrpske, da se mole da se sistematsko višegodišnje masovno ubijanje nevinih ljudi, muškaraca, žena i dece, više nikad i nigde ne ponovi, kao i da neguje hrišćansku kulturu sećanja.“ I posle saopštenja Sinoda, episkop Jovan je, međutim, nastavio da o ovoj temi daje intervjue hrvatskim i beogradskim, formalno opozicionim medijima, u kojima je, pored ostalog, inistirao na podršci koju mu daju vlasti u Srbiji.
Nešto pre toga, na internet stranici Iskra, zaključio sam da ćutanje srpskih vlasti znači odobravanje: „Aktuelna vlast u Srbiji, na žalost, ipak radi na relativizovanju i poricanju genocida nad srpskim narodom. To će, nesumnjivo, uz napuštanje Kosova i Metohije i njihovu posledičnu predaju Velikoj Albaniji, čime se takođe prihvataju i ozakonjuju posledice genocida, ostati istorijsko nasleđe ljudi koji danas vode Srbiju“ („O poricanju genocida nad Srbima u NDH“, Iskra, 19.08.2023).
Moram da priznam da nisam očekivao da će se ovaj neveseli zaključak tako brzo i javno potvrditi. Predsednica Vlade Srbije Ana Brnabić se naime, potom (12.09.2023), srela sa Dejanom Ristićem i uputila mu javnu podršku. Zatim su vesti o aktivnostima Dejana Ristića i episkopa Ćulibrka sedmicama objavljivane na naslovnim stranama velikih beogradskih medija (Sto đaka iz Srbije putuje u Jasenovac, Politika, 5.10.2023, itd).
Aktuelna izborna kampanja u Srbiji nam je, međutim, omogućila da konačno zavirimo iza zavese ove nesrećne pozorišne predstave. Dejan Ristić je na visokom, trećem mestu izborne liste kandidovan za poslanika vladajuće Srpske napredne stranke. Mediji su tada objavili i da je predsednica vlade Ana Brnabić posetila Muzej žrtava genocida, da bi njegovoj upravi, kako je rekla, „prenela pozdrave predsednika Srbije Aleksandra Vučića i celokupne vlade Srbije“ i da bi naglasila da je „njeno prisustvo znak podrške čitavom timu u Muzeju žrtava genocida“. Na internet stranici Vlade Srbije je tim povodom objavljen tekst pod naslovom Puna podrška Vlade Srbije radu Muzeja žrtava genocida (8.11.2023), u kome se kaže da je premijerka otvorila Međunarodnu naučnu konferenciju ‘80 godina pojma genocid – Studija slučaja: Genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima u NDH’ i tom prilikom poručila da će Vlada nastaviti da u potpunosti podržava Muzej žrtava genocida“. Ana Brnabić, čije su stručne kvalifikacije nepoznanica za srpsku javnost, potom je ušla u pitanja stručne istoriografske ekspertize, pa je istakla da se „neprijatno iznenadila time koliko je u prethodnih nekoliko decenija na univerzitetima u Srbiji i na čitavom postjugoslovenskom prostoru odbranjeno doktorata u vezi sa Jasenovcem, kao i koliko je realizovano naučnoistraživačkih projekata na teme Jasenovca i stradanja civila u Drugom svetskom ratu. To nudi poražavajuću istorijsku sliku i mislim da je to ono gde naša nauka stvarno treba da se probudi, navela je ona i poručila da će država u tome pomoći koliko god bude bilo potrebno – da li kroz naučne stipendije ili drugačiju vrstu podrške, kako bi dodatno motivisala naučnike, istraživače i studente“. Nije toliko važno to što se nije saznalo ko su, osim Ristića i episkopa Jovana, sa kojima se slikala Brnabićeva, bili učesnici ove „međunarodne naučne konferencije“; zanimljivije je to što je ona, ustvari, samo preuzela refren iz intervjua episkopa Jovana koji iako, slično Ristiću, nema ni jedan stručan rad o genocidu nad Srbima (u svom master radu dao je sažet pregled o tome šta je jugoslovenska istoriografija pisala o Holokaustu) nipodaštava sve što je srpska istoriografija do danas uradila na ovu temu.
Može li se zamisliti kako bi izraelska javnost reagovala na premijera koji bi usred Tel Aviva pružio javnu podršku instituciji koja se bavi umanjivanjem broja žrtava Aušvica? Da podsetim, broj žrtava Jasenovca se sa prihvaćenih 500.000-700.000 svodi na 80.000-120.000 zato što za sada imamo oko 80.000 imena žrtava, dok zvanična (i zakonom zaštićena) procena broja žrtava Aušvica iznosi oko 1.100.000, pri čemu postoji spisak od samo 445.163 imena, i to ne ubijenih, nego onih za koje se zna da su bili zatočenici ovog logora.
Dobro je da potomci žrtava genocida u NDH koji danas žive u Srbiji znaju šta finansiraju. Veoma je korisno i to da se zna za šta se glasa na ovim izborima – da Srpska napredna stranka na izbore izlazi sa javnim stavom da bi, uz tesnu saradnju sa hrvatskim kolegama, broj žrtava Jasenovca trebalo gotovo desetostruko umanjiti. Konačno, Aleksandar Vučić, Ana Brnabić i njihovi saradnicici poslali su srpskim istoričarima jasnu i nedvosmislenu poruku o tome koliko drže do znanja i stručnosti.
Pročitajte OVDE članak Aleksandra Dugina o Rusiji i pravoslavlju
Izvor: Iskra
