Piše: Zahar Prilepin
Poštovani Vladimire Vladimiroviču!
Teško je sa Vama raspravljati!
Ruska kultura, čak i u svojoj klasičnoj verziji, umela je da radi sa ovom temom. Mada ponekad, pošteno rečeno, sa izvesnom dozom gađenja, koju nisu previše skrivali ni titani ruske književnosti koji su Rusiji doneli veliku svetsku slavu.
Ali imamo i druge primere u nacionalnoj umetnosti, svakako ne manje vredne: na primer, poeziju Mihaila Kuzmina, dela umetnika Konstantina Somova, rane romane Eduarda Limonova ili, bliže našim danima, divnu seriju „ Odmrzavanje” Valerija Todorovskog.
Problem sa situacijom je što ova tema u Rusiji više nije na udaru. Ponekad pre izgleda kao agresor.
Tema koju ste pokrenuli bila bi možda još aktuelnija da je čitava naša moderna kultura već preneta u oblast tradicije, u sferu norme, u sferu zdravog razuma. Da je ona već napustila polje uticaja kulturnog ultraliberalizma i svetske propagande najnovijih rodnih praksi.
I samo kad bi se našli van uticaja ovog polja, imali bismo pravo da usložnjavamo proporcije, povećavamo nivoe dopustivog, malo odstupajući od granica normi prihvaćenih u Rusiji.
Ali ruska kultura, kao što možemo primetiti, još uvek nije u potpunosti povratila pravo da se zove „nacionalna kultura“.
U našoj kulturi još uvek ima premalo onoga što je zdravo, tradicionalističko ili, u najširem smislu, normalno.
Previše ozbiljan deo onoga što se nazive „kulturnim platformama“ i dalje spokojno radi ne sa tradicijom, nego upravo sa ovom temom koju ste pokrenuli, koja je njima razumljiva i važna.
Veoma primetan deo javne scene, medija, pozorišta, bioskopa i drugih oblika savremene umetnosti već je pod nesrazmernim uticajem ovih grupa.
Na primer, višedetni roditelji nemaju toliki uticaj na sve oblasti koje sam naveo.
Slikovito rečeno, nismo mi ti koji im dajemo reč u našoj kulturi. Obično oni nama daju reč (a ponekad i ne).
I sad, pozivajući se na Vaš stav, dobijaju priliku da daju još manje prostora onima koji previše insistiraju na promovisanju tradicionalnih vrednosti, na promovisanju onoga što oni potajno nazivaju „jeftinim patriotizmom“, „imperijalnim militarizmom“ i „verskim mračnjaštvom“.
Najjednostavniji primer. Samo u Moskvi postoji nekoliko pozorišta na čijem su čelu ljudi koji zastupaju stavove koje ste pomenuli. (Neka im život bude miran, a rad produktivan!)
Ali u istoj toj Moskvi nema nijednog pozorišta koje spokojno, dosledno, samouvereno obrađuje teme ruskog vojnog patriotizma, verskog podvižništva, koje izvodi predstave posvećene Specijalnoj operaciji, podvizima naših lekara, naših vojnika, narednika, oficira…
Zaustavimo se ovde, jer smo rekli glavno, a navođenje drugih primera samo će uvrediti kolege koje će ovo smatrati ličnim napadom na njih.
Ali ovo nije napad na njih.
Ovo je samo pokušaj da se pokaže nedostatak prave konkurencije u Rusiji između ljudi različitih uverenja.
Vladimire Vladimiroviču!
Budućnost Rusije nije (samo) kompetentan stav naših politikologa, izražen u tok-šou formatu. Te programe gledaju milioni, ali oni žive, po pravilu, tačno onoliko koliko traje emisija.
Budućnost Rusije je njena poezija, njene pesme, njeno slikarstvo, njena kinematografija, njeno pozorište, njena filozofija. Po tom nasleđu će se suditi o našim danima. Naša deca i unuci sad odrastaju u kontekstu kulture.
Kultura zahteva najuporniju, krajnje taktičnu pažnju prema sebi.
Ali ovde treba imati na umu da u nekim oblastima aktivnosti koje su deklarisane kao „kulturne“, „detinjastih, kao što ste jednom rekli o sličnom pitanju, nema“.
A ako ih i ima, to nisu deca koja će braniti našu Bogom danu Otadžbinu.
Pročitajte OVDE šta Dugin piše o ruskom identitetu
Izvor: Iskra (Telegram kanal Z. Prilepina; preveo Ž. Nikčević)
