STALNO U NEPREDAHU

To da je srpski narod „jauk i groblje“ znao je, u „Lirici Itake“, Miloš Crnjanski; a u „Drugoj knjizi Seoba“ zapisao je da su i drugi narodi stradali, a ne samo Srbi, ali da je drugim narodima bilo dato da predahnu, a da Srbima nije bilo dato čak ni to. Najstrašnije od svega je to što sve, svagda, stalno zaboravljali. I dopuštali sebi da verujemo u iluzije, što se naročito dešavalo našim intelektualcima, zaslepljenim raznim vrstama kosmpopolitskih ( a kasnije i komunističkih ) zabluda. Jedan od najtragičnijih primera je svakako onaj koji opisuje slavni srpski naučnik, Milutin Milanković, u svojim uspomenama. Naime, on je bio dobar prijatelj Bogdana Popovića, poznatog našeg filologa. Godine 1944, kada ga je jednom posetio, razgovarali su o glasinama koje su u to vreme širene Beogradom – da će Angloamerikanci bombardovati srpsku prestonicu, navodno želeći da oslabe nemačke položaje i perspektive na Balkanu. Popović je odlučno odbio samo pomisao na to da bi Englezi mogli da bombarduju srpski narod, koji je 27. marta 1941. toliko učinio za savezničku stvar. Autor „Antologije novije srpske lirike“ tvrdio je da on odlično zna Engleze, i da je tako nešto nezamislivo...A onda je došao Vaskrs 1944, i angloameričke bombe su , mašeći Nemce, pale na nevine Beograđane, pa čak i na beogradsko porodilište. Kada je Milanković ponovo posetio Popovića, ovaj mu je rekao da više ne želi da živi u jednom takvom svetu...Sve iluzije su se srušile...Zaista, te godine Popović i umire, ne dočekavši da vidi Titov ulazak u Beograd, koji su omogućila, između ostalog, angloamerička bombardovanja i Staljinovi tenkovi...
To se dešava kada se izgubi istorijska svest, kada se uljukamo pričama o braći i saveznicima koji to nisu.

PREPEVATI ISTORIJU 

Aleksandar Milutinović je srpski lekar, borac za čistu reku Rasinu, dobrovoljac – ekolog (1) i jedan od  mnogobrojnih Srba koji pokušava da prepeva našu istoriju. Ta istorija je slavna, ali teška; junačka i puna bola, ona od nas stalno zahteva da budemo na nivou koji nas, možda, prevazilazi. Zato Milutinović, obraćajući se Majci Srbiji, nastoji da izmoli oproštaj za naše propuste i promašaje:“Kraljice, lepoto, kruno/ Izvini što glumimo život/Na tebe  hulimo puno/  Ko đavo na sveti kivot“. 

On rodoljubive pesme piše zato što ima decu, i želi da njegova deca imaju budućnost: tako je jednu od njih zapisao „čuvajući ćerku Drinu da se u snu ne otkotrlja s kreveta. Mnogaja ljeta, dogodine u Prizrenu, Kninu, Skadru, Skoplju...“

Zato Milutinoviću reka Drina nije granica:“U svojoj lepoti najsrpskija kičmo/ Čuvamo te i pazimo, ne damo te nikom/ Da te zove granicom, da ti ime kudi/ A da s obe strane žive isti ljudi“. 

Rodoljublje je, pre svega, zavičajnost. O tome Milutinović kaže:“ Poželim da odem i popnem se gore/ Da pogledam s visa što i Radič gled’o/ Kopaonik, Jastrebac i dalje se bore/ Sa vihornim vetrom i prelepim nebom“.

NIKUD SA ZABORAVOM

Sa zaboravom se ne može nikud. Ko zaboravi, ko oboli od istoriosofske demencije, u ovom svetu će nestati zauvek:“Živimo čudne dane/  Jer zaboravljamo Kajmakčalane/ Pijemo šake lekova/ Jer se odričemo vekova//Postoji svetska urota,/prati je naša pohota/Koliko smo zaludnih dana/ Proćerdali od Kajmakčalana“.

Bolesti koje nas snalaze nisu samo telesne; one su, pre svega i iznad svega, duhovne. Istorijske svesti nema bez svesti o zlu, kaže Žarko Vidović. A samim tim – nema ni odbrane od zla.
Poezija je Srbe uvek lečila i budila. Dešava se da sav Srbin stane u jednu pesmu; ali, to onda nije obična pesma – to su one homerovske „krilate reči“, koje, iz veka u vek, svedoče o nepropadljivosti ljudskosti i o žrtvi kao temelju zajednice. Takva jedna pesma pripada i Gavrilu Principu, i nastala je u doba kada je, mlad i svestan  svoje sudbine, i da živ neće izaći iz tamnice, robijao. Kuckao ju je, kaže predanje, šifrovanom robijaškom azbukom, u zid, kao poruku ostalim zatočenicima. Dakle, evo stihova pod naslovom „Sarajevo,1914“:“Tromo se vreme vuče/ I ničeg novog nema,/Danas sve ko juče/ Sutra se isto sprema.//I mesto da smo u ratu/ Dok bojne trube ječe,/Evo nas u kazamatu,/Na nama lanci zveče.//Svaki dan isti život/Pogažen, zgnječen i strt./ Ja nijesam idiot-/ Pa to je za mene smrt.//Al pravo je rekao pre/Žerajić soko sivi:/Ko hoće da živi nek mre,/Ko hoće da mre nek živi!“ Sav život tog tihog, skromnog, iz sirotinjske kuće, dečaka-vrapca ( onog herojskog srpskog vrapca koga je opevao Matija Bećković ) stao je u tu pesmu: beznađe jednog, na prvi pogled uzaludnog, doba; kazamat i okovi umesto bojnog polja borbe za slobodu; pokušaj okupatora (koji je , kako bi se austrohrvatštinom reklo, došao da Bosnu i Hercegovinu osvoji u ime „uljudbe“) da od okupiranih načini idiote, zgnječenih i satrvenih duša...I samo na kraju kliktaj jednog prethodnog sivog sokola srpske istorije – Bogdana Žerajića, kliktaj koji jasno kaže da je ropska svakodnevica  svagdašnje umiranje, a da je smrt za slobodu kapija života.Za one koji su zaboravili, Žerajić je bio mladi Hercegovac koji je 1910. godine, prilikom posete cara Franca Jozefa , želeo da izvrši atentat na njega, a kad mu to nije pošlo za rukom, pucao je u guvernere Bosne, Franjinog odanog Hrvata, generala Varešanina. Nije  ga pogodio, pa je pucao u samog sebe. General Varešanin izašao je iz kola i divljački šutirao mrtvo telo Žerajićevo. Viktor Ivasjuk, zlikovac sa Ukrajine, šef kriminalne policije u Sarajevu, dao je da mu od Žerajićeve lobanje naprave mastionicu, kojom se hvalio posetiocima. Godine 1914, pokazivao ju je uhapšenim mladobosancima, i pretio:“Od svih vaših glava napraviću ovakve tintare...“ I tako dolazimo do početka – žeravičnog Žerajića, koga će slediti principijelni Princip.

ŠTA HOĆE MILUTINOVIĆ? 

Kao i Princip, po svom znanju i osećanju, Milutinoić nastoji da otkuca svoje stihove, da ih prenese dalje i dublje. On bi hteo da dopiše sve one knjige koje su, recimo, po svedočenju Ante Lešaje, uništene u neoustaškom „knjigocidu“ u poslednjoj deceniji 20. veka. On bi hteo da se „Žuta kuća“ i druga mučilišta usmerena protiv Srba više nikada ne ponove. I ZATO SVEDOČI, I ZATO PIŠE PESME, I ZATO DODAJE ISTORIJSKE KOMENTARE. 

Najveće smo nesreće imali jer smo verovali u bajku o „bratstvu i jedinstvu“ žrtava i dželata. Milutinović kaže:“Pričalo se onda o bratstvu, jedinstvu/ I gvozdene ptice letele s Bihaća/ Iz Vidonjske jame, tihi poj se čuo/ Iz doline Neretve usnulih monaha“. Nismo čuli poj naših ujamljenih sunarodnika, a oni su vapijali za sapatnjom i sećanjem. Tako je bilo i kad je Jasenovac u pitanju:“U paklu na zemlji slavonske ravnice/ Gde su isti bili i dani i noći/Hiljade su ljudi bili jedno lice/Satkano od bola, tuge i nemoći“. 
Ustaše su, sa pohvalama iz pakla i Rima ( tako je govorio Vladika Nikolaj ), Srbe klali u njihovim pravoslavnim hramovima, kao što se 1941. desilo u crkvi u Glini, kada je preživeo samo LJuban Jednak, koga se danas malo ko seća. Milutinović ne da da se zaboravi:“Krv se prosu u gomili/Komšijske glave polomili/ Na sećanje krvavi pade mrak/ Ne znamo ko je LJuban Jednak.“

A za to vreme, krvave ustaše su pljačkale poklane. Zlato od pobijenih Srba, Jevreja i Roma skrivano je pored skupa Alozija Stepinca, nadbiskupa genocida. 
Ogroman broj ustaških zločinaca pobegao je i nikada nije kažnjen. 

NESAHRANJENI 

Komunisti su nastavili gde su ustaše stale. Ubijali su Srbe kao „četnike“, ali tako da im se ne zna grob. Milutinović kaže:“I sad se čulo a opet tiho/ Čuva se svetao crveni vrag/ Mrtav je četnik ko mrtav niko/ Skojevskog zločina krije se trag“. Iako su, na Zlatiboru, pre neku godinu nađene kosti oko tri stotine srpskih mladića, mobilisanih u kraljevsku vojsku krajem rata, one još uvek nisu dostojno sahranjene. 

Godine 2009, a posle inicijative „Večernjih novosti“ i Instituta za savremenu istoriju, osnovana je, u novembru mesecu, Državna komisija za tajne grobnice ubijenih posle septembra 1944. Na čelu komisije našao se dr Slobodan Marković, docent sa Fakulteta političkih nauka, a sekretar je postao  Srđan Cvetković, jedan od naših najagilnijih istraživača istine o progonjenima i ubijenima od strane totalitarnog komunističkog režima. Ciljevi komisije bili su jednostavni i jasni:otkrivanje svih tajnih grobnica, njihovo obeležavanje i utvrđivanje tačnog broja streljanih, kao i redovno dostavljanje izveštaja Vladi Srbije o svemu preduzetom.

Komisija je  objavila svoj izveštaj o radu u 2010. godini. Arhivi BIA postali su prvi put dostupni za izučavanje spiskova pobijenih. Uprkos nedostatku novca, sitnijim i krupnijim opstrukcijama, pa čak i najživljem strahu svedoka, koji ponegde nisu smeli ni reč da kažu,iako je od događaja prošlo skoro sedam decenija, komisija je radila i uradila sve što se moglo.

Pored Rankovića, šefa svih OZNAŠA Jugoslavije, tu je glavni bio njegov pomoćnik za Srbiju, Krcun, koji je kratko vreme bio šef OZNE za Beograd, da bi mesto prepustio svom saborcu, Milošu Miniću, koji je na procesu đeneralu Draži imao ulogu Višinskog. Posle Minića, šef beogradske OZNE postaje crnogorski kadar Veljko Mićunović, da bi ga nasledio Jovo Kapičić. Suđenja su, u prvim mesecima nove vlasti, bila tajna i fiktivna, a ubijani su svi uniformisani, makar bili vatrogasci, samo ako su pripadali Nedićevom režimu. Nikog nije bilo moguće ukloniti sa spiska za streljanje. Lica su u istrazi podvrgavana mučenjima i sakaćenjima, a na spiskovima za likvidaciju često se nalaze precizni opisi njihovog imovnog stanja – bio je u pitanju „klasni obračun“, to jest preraspodela imovine,koja je iz ruku „narodnih neprijatelja“ prelazila u ruke „oslobodilaca“.U jednom, donedavno tajnom dokumentu Vojne bezbedonosne agnecije ( KOS, sećate se? ), napisanom 15.novembra 1944.,jasno se vide ciljevi i sredstva:“Jedan od najglavnijih zadataka uopšte ,danas  je uništenje domaće reakcije-izdajnika-njihovo istrebljenje do samog korena i davanje vlasti narodu/.../Samo streljanje mora biti izvedeno u najvećoj konspiraciji, tako da ni sam Štab brigade ne zna“.Egzekucije su vršene po unapred pripremljenim planovima-ljudi su, u grupama po 15 do 30 izvođeni na lokacije na obodima gradova, u krugu kasarni, na obalama reka, i streljani, uglavnom ujutru. Streljali su KNOJevci, koji su i sami doživljavali nervne slomove, pa su uhapšeni često na streljanje vođeni u druge gradove, da komšija  iz streljačkog voda  ne prepozna komšiju na ivici grobne jame. Bilo je streljanja i maloletnika.Tek od februara 1945. počinju, makar i farsična, suđenja. Sahrana posmrtnih ostataka streljanih bila je strogo zabranjena, a rešenjem MUPa Demokratske federativne Jugoslavije od 18 maja 1945. sve grobnice „narodnih neprijatelja i fašista“ proglašene su tajnim. Iako se mislilo da spiskovi ubijenih nisu precizno vođeni, arhivi pokazuju nešto sasvim drugo-vođeni su ažurno i precizno, sa ledenim mirom svepobednog dželata. Bilo je slučajeva da se greškom strelja čovek istog imena i prezimena,a da u spisku likvidiranih stoji –„nema veze, i on je bio  neprijatelj današnjice“.

Zar je onda čudo što nam se sve ovo dešava? U gradovima Srbije i širom srpskih zemalja, podseća nas Milutinović, leže tela pobijenih bez suda i presude. Među njima ima i onih koji su ubijeni zato što su ubijali; ali, ima i mnogo nevinih, krivih zato što su bili živi na način na koji titokomunisti nisu dozvoljavali da se živi, krivih zato što su bili pravoslavni Srbi, zato što se nisu mirili sa antihristovskom ideologijom bezbožništva. Ko god da su, ti ljudi moraju dobiti svoje grobove. Dok ih ne dobiju, oni će Bogu vapijati za pravdom, a mi svoju sreću nećemo moći da gradimo na njihovim kostima. Aleksandar Milutinović nas, kao hrišćanin, na to podseća. 

BILO JE I RANIJE 

Milutinović nas podseća da su Srbi bili zatvarani u konclogore i u Prvom svetskom ratu:“Jindrihovice su bile jedan od najvećih logora prevashodno za Srbe(oko 40 hiljada je bilo u istom a u kosturnici su kosti 7400 plus postoji i vojničko groblje u blizini kome po isteku sto godina preti preoravanje, gde je oko 1600 Srba i Rusa). Najstarija žrtva je 92 godine, sveštenik i najmlađa osmogodišnji njegov unuk.“

Zašto smo vođeni u logore? Milutinović nas OPOMINJE:“Austriji trn u nozi stoji/Malen narod, ponositog kova/Zlih namera bečkih se ne boji/Ko najbolja deca Dušanova“. A imalo je mnogo da se trpi:“Mnogo tada Očenaša/poletalo u nebesa/uz jauke robijaša/odvajani kost od mesa.“

Oni koji su nas klali u Drugom, klali su nas i u Prvom svetskom ratu:“Područje na kome je operisala Vražja divizija, koju su činili Hrvati, najteže je stradalo u Prvom svetskom ratu. Prema popisu stanovništva 1910. godine, Podrinje je imalo 242.420 stanovnika, a deset godina kasnije 186.627. Prema austrijskom popisu iz jula 1916, Šabački okrug je imao 76.706 ljudi manje nego 1910. Broj muškaraca smanjen je za 57.968, a žena za 18.738. Jedno od divljanja austrougarskih vojnika 1914. godine u Mačvi, zabeleženo je u selu Dublje kod Šapca. Srpski vojnici su u jednoj kući našli šestoro zaklane dece. U sledećoj, naišli su na četvoro dece sa odsečenim glavama stavljenim pored njih, a petom detetu glava je ostavljena da visi… Deca su bila poređana na stolovima. U selima su nailazili na ljude obešene iznad kućnog praga ili povešane o stabla voćaka, i to starce, žene i decu, ili pak poklane u kućama i dvorištima… Kada su priupitali preživelog starca kakvi su to ljudi koji su činili te strašne zločine, odgovorio je: „Ne znam ko su, ali govore srpski.““

Mnogo smo propatili i od lažne braće Bugara, koji su rušili spomenike našeg junaštva iz balkanskog rata za slobodu:“Iskopaše ti oči lepa sliko,/ Slomiše ti kulu, skrnaviše žrtvu/I Bugarin je mislio da ne vidi niko/ Srušiše spomenik na Zebrnjku“.

STARA SRBIJA, OPET I OPET

I tako od Prvog do Drugog i Trećeg rata, od Jadovna do Kosova, na kome su, 1999, stradali i naši kaluđeri, poput monaha Haritona:“Jedan gore kod Prizrena/ Uz rečicu jednu bistru/ Što molitvu uznosio/ Arhangelu, Bogu Hristu“, ili jeromonaha Stefana:“Drugi beše nedaleko/ Baš u pećkoj pitomini/Duhom stamen, nepokleko/ U opštini, ljutoj, Klini“.
U deseteračkoj pesmi „Gojkovica i Rozafa“ Milutinović nas opominje da smo zaboravili svoje svetinje u Staroj Srbiji i današnjoj Albaniji:

Mili Bože čuda velikoga,
Šta sve pade na Mrnjavčeviće?
Srbe one od Stare Srbije
I plemiće od svakog megdana.
I na Marka i potomke redom.
Kakve kletve il krvavi danci?
Otimanja, od mnogih dušmana
Prisvajanja, tuđeg i poznatog.

KOSOVO KAO TEMELJ NADE 

Poezija Aleksandra Milutinovića, sa istorijskim komentarima koji su joj dodati, zavetna je u najdubljem smislu te reči. Reč je, naravno, o Kosovskom zavetu. 
A njegovu istinu je, između ostalih, izvrsno osvetlio naš istoričar Radovan Samardžić, u svojoj knjizi „Kosovsko opredeljenje“. On kaže:“Jedan takav zavet i jedno takvo opredeljenje nisu ni legenda ni mit, nego ideja duboko hrišćanska , koju je, sasvim u sklopu životne nužde, prihvatio jedan istinski pobožan narod. Na uticaju crkve, koji je bio nesumnjiv, ne treba nastojati: bitno je da je tu ideju poneo, kao svoju, sam narod i ovaplotio je ne samo svojim pevanjem, nego i kao tvorac sopstvene istorije (...) Turci su naišili na narod koji se neshvatljivo teško smirivao. Kao da su ukleti, kao da izazivaju mučeništvo i smrt, Srbi su hrabro opravdavali svoj ugled večitih pobunjenika. Slobodu koju su drugi dobijali tuđom zaslugom, oni su sticali najpre sopstvenim čišćenjem, a zatim ostvarujući ono što biti ne može. Da bi se vaskrsnulo, treba umreti; kako  bi proklijalo, zrno mora dospeti u brazdu i dati samo sebe za hranu novom životu(...) Kosovski zavet postao je vertikala srpske istorije, jer Srbi nisu zaboravili da su izgnani iz zemlje koja je bila riznica svega najdragocenijeg što su stvorili u istoriji; tu su bili prestoni dvorovi njihovih Nemanjića i prve vlastele. Oslobođenje Kosova i Metohije bilo je, za Srbe, 1912, povratak na silom uzetu postojbinu.“  

Zato su Srbi, kad su oslobađali Staru Srbiju, bili hrišćanski čovečni prema pobeđenom neprijatelju. Dragiša Vasić, u svojoj studiji „Karakter i mentalitet jednog pokolenja“, kaže da oni koji su polazili u rat nisu mrzeli Turke, nego su želeli da oslobode svoju potlačenu braću i svoju svetu zemlju, bivajući dostojnima slavnih predaka. Srpski seljak je u boj, po Vasiću, išao „jer je verovao, ali nije išao što je mrzeo“. Prema Turcima u novoslobođenim krajevima bio je velikodušan, ali ne i ohol. Naši vojnici su sedeli u turskim dućanima, i pokušavali da pričaju s njima, iako ih ovi ništa nisu razumeli. Prstima su pokazivali koliko imaju dece i kolika su. Nudili su Turke cigaretama. Poraženi, Turci Srbima, po Vasiću, „nisu izgledali ni surovi, ni rđavi, ni ugnjetači, ni osvetoljubivi, ni podmukli“. Mirili su se, po istočnjački, sa sudbinom, i čestitali onima koji su im na sablji uzeli ono što su sultani na sablji nekad dobili. Norvežanin Henrik Angel, koji je sa Srbima bio u balkanskim ratovima, u svojoj knjizi „Srpske ratničke priče“, o tome kaže:“Srpski vojnci, srpske vlasti, zaslužuju najveću hvalu za svoje plemenito postupanje sa osvojenim delovima zemlje. Ja i mnogi moji zemljaci, lekari i ljudi, kao kapetan Neregor, možemo potvrditi da je u područjima gde smo se kretali postupanje bilo veoma humano, sasvim drugačije humano od onoga na šta smo inače navikli u Evropi. Viteško postupanje Srbijanaca sa zarobljenicima i izbeglicama može da prevaziđe samo ono koje pokazuju Crnogorci. I to kažem po sopstvenom uvidu, a ne po pričanju drugih. Slučajnost je učinila da sam jednom stanovao sa nekoliko stotina muhamedanskih izbeglica. Nisam video ni traga lošeg postupanja. Srbi su im obezbedili besplatan prevoz vozom, dozvoljeno im je da se smeste po vagonima i oko njih, od vojnika su dobili čak i hleb. ( Od svojih jednovernih u istom selu dobili su samo malo duvana. ) Video sam da te izbeglice toliko veruju vojnicima da su, kad su oni, jedno tuce njih, lakše bolesnih, digli logor i krenuli, skoro svi pošli za njima. Žene su poprtile decu na leđa i uzele za ruke, natovarile na sebe ono malo što su posedovale i požurile za njima. Video sam vojnike kako pomažu deci, kako uplakanoj deci daju vodu i hranu...Ja sam, što se mene tiče, napustio Srbe pun najvišeg divljenja prema viteškom, pažljivom načinu na koji su vlasti, kako civilne, tako i vojne, postupale u oslobođenim područjima. U Kočanima sam video stotine muhamedanskih i bugarskih udovica i njihove dece kako svaki dan dobijaju brašno i gorivo.U Manastiru sam video isto, samo u još većem obimu. Nismo baš naviknuti da to doživimo od naroda koji se hvale da su na većem kulturnom nivou od Srba. Dozvolite mi da dodam da ja i moji drugovi nikad nismo videli nijednog pijanog vojnika, nijednog neučtivog vojnika, nijednog brutalnog vojnika. To mora da znači da srpski vojnici imaju jaku narodnu disciplinu.“Da, tako je: bila je to narodna disciplina Kosovskog zaveta, koja Srbinu nije dozvoljavala da postane maroder, jer ga je držala na visinama viteštva.                                    Zato Srbi nisu srušili ni Muratovo turbe, ni Sinan pašinu džamiju u Prizrenu, načinjenu od kamenja porušenih Dušanovih Arhangela. I zato su, u zanosu borbe za oslobađanje Prilepa, u nebu iznad grada videli lik Marka Kraljevića. I zato je Milan Rakić, dobrovoljac u četnicima Vojvode Vuka, plakao dok su, na mestu Kosovske bitke, čitali, pred postrojenim oslobodiocima, njegovu pesmu „Na Gazimestanu“. I zato su junaci slavnih bitaka bili „Osvetnici Kosova“, to jest izvršitelji zaveta.I zato je čuveni LJubomir Kovačević, tast Milana Rakića, na sahrani svog sina – jedinca Vladete, poginulog u novom kosovskom boju, mogao da kaže:“Sine, pet stotina godina srpski narod je čakao da se oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za svetu stvar, i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo. Sine moj, idi i reci caru Lazaru, Milošu Obiliću i svim kosovskim junacima da je Kosovo osvećeno.Odnesi im glase naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo!“

I knjiga Aleksandra Milutinovića hoće da bude upravo to – vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo.     

1.    https://iskra.co/reagovanja/odbranimo-rasinu-jer-rasina-smo-mi-o-knjizi-aleksandra-milutinov

Pročitajte OVDE članak Dimitrijevića o poukama vladike Hrizostoma

Izvor: Pravda