Predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko je nedavno imenovao nove ambasadore u Kini i Srbiji.

Tom prilokom je pozvao Srbiju da se opredeli kakvu politiku želi da vodi u odnosu na tu zemlju, prenose "RIA Novosti".„Moramo da razumemo politiku koju Srbija vodi i želi da vodi u odnosu na Belorusiju. Ako žele, onda treba da bude i rezultata u trgovinsko-ekonomskim odnosima. Ako žele da se dodvoravaju, grubo rečeno, i podržavaju evropske i američke sankcije Belorusiji, to je njihov posao. Neka se opredele i podrže te sankcije, ako su zaboravili dobro koje smo im činili", rekao je Lukašenko o Srbiji.

„Belorusija sarađuje sa mnogim zemljama. Želimo da ojačamo tu saradnju, to će važiti i za Srbiju. Samo treba da shvatimo šta oni hoće. Jedno je izjasniti se, a raditi nešto sasvim drugo. Takva politika nikome nije potrebna", poručio je Lukašenko.(1)

Lecnuli smo se. Ponovo vidimo – klovnovska vlast Aleksandra Vučića je na ivici da okrene leđa Rusiji, čija je Belorusija saveznica, koja je bila sa nama kada je najteže, tokom bombardovanja NATO pakta 1999. godine. Prvo Belorusija, onda Rusija. Za sada ne sme, ali je spreman. Vučić je, kao izdajnik, na sve spreman. I to ne treba zaboraviti, kao što ne zaboravljamo ni ulogu Rusije u svom oslobođenju. 

Knjigu „PARIZERSKA KOMUNA“ možete preuzeti OVDE.

ULOGA RUSIJE U NAŠEM OSLOBOĐENJU

Danas kada Rusi vode odsudni rat za opstanak nezavisne ruske države i celovitost ruskog imperijalnog teritorijalnog nasleđa, smeju li Srbi zaboraviti ne samo novu kosovsku žrtvu Sv. cara Nikolaja Drugog iz 1914. godine, nego i ogromne žrtve njegovih predaka, careva Aleksandra I i Nikolaja I, bez kojih ne bi bilo ni novovekovnog vaskrsa srpske državnosti? Tako uoči Napoleonove invazije na Rusiju tadašnji ruski ministar spoljnih poslova grof Rumjancev, svedoči o svom pretpostavljenom caru Aleksandru I: „Ne osvrćući se na prevrtljivost srpskih prvaka, car ne prestaje da ih štiti svojim pokroviteljstvom.“ Rezultat takve njegove brige bio je Bukureški mirovni ugovor, zaključen između Ruske i Otomanske carevine 28. maja 1812. godine, čiji se član 8. isključivo ticao pravnog statusa Srbije, odnosno tadašnjeg Beogradskog pašaluka.

BUKUREŠKI UGOVOR – OSNOVA NAŠE SLOBODE 

Na ogroman značaj tačke 3. člana 8. rusko-turskog Bukureškog ugovora, koja je prvi put predviđala međunarodno-pravne garantije za autonomna prava Srba u Beogradskom pašaluku, skrenuli su pažnju brojni ugledni srpski naučnici. Tako Stojan Novaković govoreći o posledicama sloma Prvog srpskog ustanka zaključuje: „Poslenicima njegovim i celome ondašnjem narodu činilo se u taj mah da je sve propalo, jer je izgledalo kao povraćeno u stanje, pre 1804. godine… Ostala je bila, međutim, jedna jedina skupocena tekovina netaknuta. To je svečano priznanje Portino u osmom članu Bukureškog ugovora da se Srbima daje njihova unutrašnja autonomija… Međunarodni Bukureški ugovor bio je sredstvo kojim su zaista spaseni svi plodovi Prvoga ustanka od prvog do poslednjega, osim jedinih gradova u Srbiji. Taj ugovor je pomogao knezu Milošu 1815. više no išta drugo.“

Istoričar i francuski đak Mihailo Gavrilović o Bukureškom ugovoru kaže: „Stanje stvari koje je zasnovao u Srbiji Prvi ustanak, samo po sebi, nije imalo nikakve pravne osnove. Pre Bukureškog Ugovora, Srbija je bila jedna otomanska oblast u stanju pobune. Tim ugovorom, i pored svega poštovanja prema sultanovim pravima, Srbija je bila odvojena od Otomanske carevine, i postala je jedna teritorija sa zasebnim povlasticama, jedno političko biće – i nekadašnja raja postala je u svojim granicama skup građana sa priznatim pravima.“

DA NIJE BILO RUSIJE...

Za pravnog istoričara Dragoslava Jankovića nije bilo sumnje da je novovekovna srpska državnost rođena iz jedne međunarodne ugovorne klauzule koja je ugovorena zahvaljujući brzini i staranju ruskog carskog dvora: „Da nije bilo 8. tačke Bukureškog ugovora, te pravne osnovice o kojoj i na kojoj su Rusi i Srbi, kao na svom jakom pravnom uporištu godinama i decenijama vodili političku i diplomatsku borbu (pomaganu katkad i ratom) za potpunu slobodu, to jest za punu unutrašnju autonomiju Srbije, pitanje je da li bi se bez nje ikada (posebno s obzirom na poznatu upornost, odugovlačenje i nepopustljivost Turaka, u diplomatskim pregovorima) uspela da ostvari ta sloboda i autonomija.“

Kada je posle Drugog srpskog ustanka, turska strana započela odugovlačenje realizacije obaveze iz člana 8. Bukureškog ugovora o davanju autonomnog statusa Beogradskom pašaluku, novi ruski car Nikolaj I je Porti odmah uputio dva ultimatuma, iz Akermana 1826. i iz Jedrena 1829. godine. Pritisnut ultimatumima ruskog cara i sa ruskim oružjem na nekoliko kilometara od Carigrada, sultan je 1830. godine Milošu Obrenoviću priznao nasledno kneževsko dostojanstvo, a rečju Slobodana Jovanovića, „Miloš nije mogao dobiti titulu naslednog vladaoca, a da, u isto vreme, i Srbija, dotle običan pašaluk, ne bude priznata za manje više samostalnu kneževinu.“

OD 19. DO 21. VEKA 

Jednom rečju, bez ruske političke podrške, nezavisno od nespornog srpskog herojstva i slobodarstva koji su ispoljeni tokom dva Ustanka, ne bi bilo ni novovekovne Srbije kao vazalne Kneževina, a potom i nezavisne države. Niti bi bez podrške Rusije u sledećim decenijama Srbijina nezavisnost mogla da bude očuvana u neposrednom neprijateljskom okruženju Austrije i Turske i sa neprijateljskim geopolitičkim planovima Velike Britanije i Nemačke.

Ulogu jedinog istinskog i sigurnog garanta i zaštitnika srpske državnosti i srpskih nacionalnih interesa u međunarodnoj političkoj areni koju je nekada imala Rusija Romanova, potpuno je preuzela današnja Rusija i to posle susreta Putin-Koštunica u Sočiju 2004. godine, a naročito posle susreta Putina i Koštunice u Sankt Peterburgu 9. juna 2007. godine. O takvom odnosu putinovske Rusije prema Srbiji i srpskom narodu svedoče brojni fakti: od toga da Rusija odlučno brani Rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti UN, koja garantuje teritorijalni integritet Srbije na Kosovu i Metohiju, do toga da Rusija sprečava dalju eroziju dejtonske ustavne pozicije Republike Srpske.

OVO JE I NAŠ RAT 

Rat koji Rusija vodi s kolektivni Zapadom na teritoriji bivše Ukrajine je i naš rat, zato što od ishoda toga rata zavisi moć i opstanak zapadne neoliberalne antihrišćnske globalističke pseudoimperije. A treba se prisetiti da je ta novovavilonska pseudoimperija u danima svog rađanja, nakon rušenja Berlinskog zida (1989) i Belovežskog sporazuma kojim je sahranjem SSSR (8. decembar 1991), označila Srbe za svog glavnog neprijatelja. Sve što je Zapad nakon toga radio na bivšem jugoslovenskom prostoru imalo je za cilj da rasparča srpski nacionalni prostor i onemogući formiranje ujedinjene srpske države na području Srbije, Crne Gore, Republike Srpske i Republike Srpske Krajine. Nakon ostvarenja tog cilja srpski narod je podvrgnut procesima etničke konverzije (Crna Gora, Hrvatska, Makedonija) i(li) izmene vekovima formiranog kolektivnog etosa (Srbija, Republika Srpska, Crna Gora.
Danas kada zapadni krugovi iznova koriste izanđali rusofobski bečko-londonski narativ o Rusiji kao „tamnici naroda“, kako bi opravdali svoj glavni ratni cilj – rasparčavanje jedinstvene ruske države na preko deset državica, Srbi bi morali da se prisete da su isti zapadni krugovi svoju podršku brojnim masovnim etničkim čišćenjima Srba sa njihovih istorijskih zemlja tokom devedesetih godina pravdali starim srbofobnim bečko-londonskim narativom o „Velikoj Srbiji“. Suočen sa vojnim neuspesima na ukrajinskom frontu, Zapad pokušava da „tamnicu naroda“ razbije podsticanjem iz inostranstva separatizama u Rusiji. Srbi bi morali da se prisete kako je 1992. godine papin savetnik za izbeglice S. Tomaz optužio „Srbe-naciste, koji hoće da uspostave čistu rasu i etničkim čišćenjem uklone Hrvate i muslimane“, a da je istih godina komesar EU za humanitarna pitanja Ema Bonino nazivala Srbe „monstrumima sa Balkana“. Devedesetih Srbi, a danas Rusi, izabrani su, rečju Predraga Dragića Kijuka, da „zamrače istinu o krstašima, konkvistadorima, inkviziciji, papstvu, katoličkim akcijama, socijalnom darvinizmu, Nemcima, Hrvatima…“ Jednom rečju, Zapad koristi istovetne negativne stereotipe o Srbima i Rusima kako bi ih dehumanizovao kao protivnike i tako opravdao etničko čišćenje i nasilnu asimilaciju nad njima, kao i disoluciju njihovih država.

Knjigu „PARIZERSKA KOMUNA“ možete preuzeti OVDE.

NE SMEMO SE ODREĆI ZAVETNIH ŽRTAVA 

Za zavetnu ideju ujedinjene srpske države devedesetih godina prošlog veka ubijeno je na desetine hiljada, a sa vekovnih ognjišta proterano skoro milion Srba od Knina preko Sarajeva do Prizrena. Haška inkvizicija je pod optužbom pokušaja formiranja „Velike Srbije“ osudila na više od tri hiljade godina robije na desetine srpskih političkih i vojnih rukovodilaca. Zapad ratom i sankcijama pokušava da spreči izlazak Rusije iz prokrustovskih granica koje su joj nametnute u godinama kada su joj američki stručnjaci pisali i Ustav. Sledstveno, svaki Srbin koji danas, pod bilo kojim opravdanjem, ne podržava borbu Rusije za povratak otetog nacionalnog i teritorijalnog nasleđa, otvoreni je ili skriveni protivnik zavetne ideje svesrpskog ujedinjenja, od čije će buduće realizacije neposredno zavisiti opstanak srpskog naroda.

Odričući se Rusije ( a sankcije Belorusiji su uvod u to odricanje ), Aleksandar Vučić zauvek zakopava Srbiju i srpski narod u grob iz koga nema vaskrsenja.

USTAV I BIBLIJA 

Koliko je Aleksandar Vučić opasan po Srbiju i srpsku slobodu svedoči i njegovo stalno poricanje ustavnih osnova naše slobode i državnosti. Vučićevi izmećari podrazumevaju da „Ustav nije Biblija“, i da se njime može manipulisati kako se Vrhovnom Klovnu ćefne. 

Kada na Ustavotvornoj skupštini u Anapolisu 1787. godine „očevi osnivači“ donose Ustav (Constitution) kojim ustanovljavaju na federalnim osnovama novu jedinstvenu državu – Sjedinjene Američke Države, oni tom aktu konstituisanja pridaju, u skladu s rimskom tradicijom urbe condita, karakter sakralnog Prapočetka, pa je, shodno tome, novo uređenje (constitution) za njih novus ordo sacelorum. Pošto novi republikanski poredak vlasti nije imao Božju sankciju, on je sav svoj autoritet crpeo iz Ustava, prema kome Amerikanci od početka imaju odnos, rečju DŽejmsa Vilsona, „skoro slepog obožavanja“. Taj „fenomen ’posvećenja’ Ustava najupadljivije razlikuje američke odnose od odnosa u drugim revolucionarnim zemljama“, veli Hana Arent. S tim u vezi, isti autor zaključuje kako svoju stabilnost mlada američka država od početka duguje, pre svega, „autoritetu koji u sebi nosi akt osnivanja i Postavljanja – Jednog – Novog – Početka“. U skladu s etimologijom reči autoritet (auctoritas od augere), autoritet američkog Ustava vremenom se samo „uvećavao“ zbog čega je ostao na snazi i posle 233 godine.
Ideju o nepromenjivosti akta koji ustanovljava fundamentalne principe organizacije vlasti, i koji stoga ima jaču pravnu snagu od običnih zakona, američki protestanti su formulisali po ugledu na Bibliju, pa je zato, rečju Marka Pavlovića, „taj dokument trebalo da poseduju svaka porodica i svaki nosilac vlasti“.

NATO PROTIV USTAVA SRBIJE 

Umesto ideje o Ustavu kao Bibliji koja garantuje državi trajnost, Imperija Vašington – Brisel nam preporučuje ideju promenljivosti konstitutivnog akta države. Poreklo pojma država od reči status upućuje, po rečima Julijusa Evole, na poredak koji je duhovno postojan i stoji „nasuprot nestalnom, slabom, promenljivom, haotičnom i partikularističnom karakteru naturalističke egzistencije“. Iz ugla rimskih državnih tradicija, promena je bila legitimna, kako primećuje Hana Arent, samo ukoliko su „osvojene oblasti uvećavale temelje grada i ostajale vezane za njega“. Nasuprot tome, NATOkratija od Srbije očekuje da promeni konstitutivni akt radi dobrovoljnog odricanja od teritorije Kosova i Metohije, koja ima svojstvo mističnog „pupka“ (omphalos) srpske države, što bi trajno ostavilo svaku domaću vlast a time i samu srpsku državu bez autoriteta i „višnjeg“ opravdanja. Sledstveno, ustav kojim bi se Srbija dobrovoljno i trajno odrekla Kosova i Metohije postao bi trajni izvor unutrašnjeg besporetka i spoljne zavisnosti, jedne tvorevine koja bi s obzirom na relativnost svojih granica imala svojstva onog što se u međunarodnom javnom pravu naziva „propalom državom“ (failed state).

Nažalost, Vrhovni Klovn i njegovi izmećari imaju podršku tamo gde bi trebalo da bude središte ustavobraniteljstva: većina sudija Ustavnog suda Srbije svojom odlukom da proglasi Briselski sporazum političkim aktom pokazala se nespremnom da brani konstitutivni akt Srbije, a time i samu državu. Dani pred nama će pokazati koliko su Srbi spremni da brane Ustav kao Bibliju svog pravnog poretka, sledeći u tome DŽefersonov stav da u demokratskoj državi poverenje u vladu može ići do granica koje je postavio ustav i „nikako dalje“.

SRBIJA KAO KOLONIJA: UPOZORENJA DUŠKA KUZOVIĆA 

Ko se odriče Kosova, ko pljuje na Ustav, razoriće i sva prava građana Srbije. U ovom trenutku, svedoči Duško Kuzović, krenuli su, Vrhovni Klovn i njegovi klovnići, svojim bezakonjem maskiranim u zakone, na našu nepokretnu imovinu, a ciljevi su sledeći:“Potrebno je od građana izolovati službenike katastra da izvršavaju neprijatna i nezakonita naređenja;potrebno je građanina vlasnika nekretnine učiniti bezličnim (šta se dešavalo sa onim koje mediji učine bezličnim veoma dobro znamo);potrebno je kroz „mala vrata“ dostaviti pravo strancima da se uknjiže na infrastrukturne objekte i tako „tranžiraju“ Srbiju (setimo se karte kako se krunila i „tranžirala“ oblast Gaze u Palestini preko saobraćajnih koridora); otrebno je zaštititi one koji rukovode od odgovornosti ako ne budu rešavali predmete u rokovima na koje smo navikli;možda je potrebno otvoriti novi kanal korupcije.“ Ako se dovoljno uništi kredibilitet katastra u Srbiji, moći će se olovkom uzimati ono za šta je do juče bila potrebna krv. Uništenje kredibiliteta katastra se realizuje upravo na ovakav način: depersonalizacija, prekid komunikacije, izolovanje od građana, nemogućnost javne kontrole. Korak po korak gledamo stvaranje dva odvojena sveta, jedan je stvarno stanje, a drugi evidencija imovine. Ako nema između njih međusobne kontrole, a ne može biti, jer se ne vidi iz perspektive građanina, onda se može očekivati svašta.
Jednom, kada ova dva sveta (svet prakse i svet papira) budu dovoljno udaljena, moći će se vršiti svakakve intervencije u bazi podataka, bez burne reakcije javnosti, najpre u državnoj imovini, a potom i privatnoj. Ko će tako otuđenu službu da kontroliše? Poslanici?Ministarstva?Inspekcije? Ko će da sprovodi istrage? Policija, službe? Ko će da ih kažnjava? Tužilaštvo, pravosuđe? Da li će uopšte imati ko da zaštiti prava i imovinu građana? Uzalud će biti građanima pozivanje na stanje na terenu, za odavne oslepele sudove biće važna forma, odnosno šta piše u knjigama. Gledali smo brutalne scene prema građanima koji su protestovali protiv transfera svojih prava u vezi zdravlja i slobode kretanja. Možete li zamisliti kako će se odnositi prema građanima kada budu protestovali protiv nelegalnog prenosa javne i privatne imovine na strance ili na domaće posrednike?
Enter i – obrisani ste!“(2)

To je, naravno, kraj bilo kakve demokratije u Srbiji. Jer je u koloniji demokratija nemoguća. 

KOJE SU PRETPOSTAVKE DEMOKRATIJE 

Još je Ivan Iljin upozoravao da uvođenje političkog pluralizma posle pada komunističkog totalitarizma neće automatski dovesti do uspostavljanja istinske, ili njegovom rečju, „stvaralačke demokratije“(3) Da bi se to dogodilo, treba istovremeno stvoriti društvene i pravne pretpostavke koje bi omogućile biraču da postane stvarni, a ne tek nominalni nosilac biračkog prava, te da kao takav bude kadar za samostalno i odgovorno odlučivanje u višepartijskoj demokratiji. Među pretpostavkama „stvaralačke demokratije“ Iljin ubraja i umeće samostalnog privređivanja, što se ne poklapa sa ustanovom zakonom zaštićenog imovinskog minimuma, ali je ova ustanova nužna formalno-pravna pretpostavka za privrednu i političku autonomiju građanina-birača koju Iljin ima u vidu.

Osiromašeni i prezaduženi birač, koji u svakom trenutku može da ostane bez celokupne svoje imovine, je meta različitih oblika izborne korupcije. Sledstveno, u onom demokratskom političkom sistemu u kome širenje političkih prava nije istovremeno praćeno zakonskim osiguranjem minimalne materijalne osnove imovinske samostalnosti svakog građanina, materijalna beda će neminovno postati ozbiljan faktor izborne neslobode. S tim u vezi, ozakonjenje ustanove zakonom zaštićenog imovinskog minimuma čini se neophodnim, mada ne i dovoljnim uslovom za sprečavanje pre svega takvih zloupotreba političke volje demosa koje dovode do uspostavljanja cezarističke umesto anonimne demokratije, odnosno vladavine ljudi, a ne zakona.

Još je Aleksis de Tokvil skrenuo pažnju na to da pojedini zakoni „mada spadaju, istina, u građanskopravni (imovinskopravni) poredak… trebalo bi ih staviti na čelo svih političkih institucija, jer oni neverovatno utiču na društveno stanje naroda, čiji su samo izraz politički zakoni“(4) Ustanova zakonom zaštićenog imovinskog minimuma upravo spada u takve građanskopravne zakone koji mogu direktno da utiču na popravljanje najvažnijih ustanova predstavničke demokratije, a pre svega na delotvornost biračkog prava.

DEMOKRATIJA NEMOGUĆA U DUŽNIČKOM ROPSTVU

Pojava demokratije kao političkog režima u kome vlast vrši narod neposredno ili preko predstavnika izabranih na fer i slobodnim izborima, stoji u tesnoj vezi s promenama u sferi građanskopravne odgovornosti za dugove. Opšte je poznato da se nastanak demokratije vezuje za reformu koju je u Atini sproveo Solon. Dve Solonove mere smatraju se presudnim za uvođenje demokratije u atinskoj državi: obnova ustanove narodne skupštine (Eklezija), koja je u Atini bila organ neposredne demokratije, i ustanovljavanje najvišeg porotnog suda – Helijeje.

Nabrajajući „ono čime je Solon svoje zakone učinio narodnim“, Aristotel je navedenim javnopravnim merama dodao i Solonov zakon prema kome je ubuduće „bilo zabranjeno davati zajmove na telo“, pa su od tada Atinjani za dugove isključivo jemčili svojom imovinom. Iako bi odredba o ukidanju dužničkog ropstva sa stanovišta modernog prava pripadala oblasti građanskog (imovinskog) prava, Aristotel je ovaj propis s pravom svrstao u javnopravne mere kojima se demokratizovalo atinsko državno uređenje (Aristotel, Ustav atinski, Beograd, 1997). Od Solonovih reformi politički narod (demos) Atine činili su svi punoletni slobodni atinski građani, koji su bili nosioci skupa građanskih prava (time), između ostalog i prava učestvovanja u radu narodne skupštine. Samim tim su u narodnu skupštinu, kako beleži Plutarh, ušli pripadnici najnižeg atinskog društvenog razreda – teti, najamnici koji su živeli od ličnog rada i u čijim redovima treba tražiti do tada najznačajniji izvor dužničkog ropstva (Plutarh, Slavni likovi antike, Novi Sad, 1990). Kao što su sa statusom i čašću punopravnog slobodnog atinskog građanina bile nespojive telesne kazne i tortura, koja se mogla primenjivati samo nad robovima, tako je za Atinjane bilo neshvatljivo da punopravni građanin, koji u Ekleziji odlučuje o usvajanju zakona, a u Helijeji u svojstvu sudije-porotnika (dikast) deli pravdu, može da bude degradiran na nivo dužničkog roba. Statusnopravna degradacija koja je bila specijalitet despotske staroegipatske države, bila je nespojiva sa demokratskim poretkom Atine.

Kneževina Srbija je bila jedna od retkih evropskih država 19. veka koja je, čini se, uspela da pronađe valjano zakonsko rešenje za formalno-pravno obezbeđenje imovinske samostalnosti građanina-birača.

SRBIJANSKA USTANOVA OKUĆJA 

Reč je o zemljoradničkom imovinskom minimumu, poznatijem kao ustanova „okućja“, koji se izuzimao od prinudnog izvršenja, čime je država štitila seljaka „da ne ostane bez imanja i bez kuće“. Takva zaštita seljaka bila je uvedena još ukazom kneza Miloša od 1836. godine, da bi konačno bila uobličena paragrafom 471 Zakonika o građanskom postupku od 1865. godine. Ovim zakonikom bilo je propisano da „za izvršenje presude ne mogu se uzeti… zemljodelcu jedan plug, jedna kola, dva vola ili dva bivola, ili dva tegleća konja, kobila sa ždrebetom do godine dana, krava ili bivolica sa teletom odnosno bivolčetom do godine dana, deset ovaca, pet svinja, pet koza, sekira, budak, kosa i toliko hrane, koliko je za njega, porodicu i stoku potrebno do nove hrane. Pored toga na svaku poresku glavu, bila ona od danka oslobođena ili ne, ako joj je glavno zanimanje zemljodelstvo, živela ona u selu ili varoši, pet dana zemlje, računeći dan na 1 600 kv. hvata, bilo zemlja čista, pod gorom, voćem ili vinogradom, zajedno sa neobratim njenim plodom. Isto tako i kuća sa zgradama i placem do jednog dana oranja“.(5)
Sve u svemu, zemljoradnički imovinski minimum od ukupno „šest dana oranja“, koji se nije mogao prinudno prodati za isplatu duga, niti ga je vlasnik na drugi način mogao otuđiti, iznosio je oko 3,5 hektara. Izuzetno, zemljoradnik se u nuždi mogao zadužiti, „ali samo kod javnih kasa“. Istovremeno, okućuje nije bilo izuzeto od prinudne naplate naknade štete nastale usled izvršenja krivičnog dela, kao i naplate poreza, ali je zakonodavnom revizijom od 1907. godine i kod prinudne naplate poreza bio izuzet deo okućja (kuća i 2 hektara zemlje).

TEMELJ POLITIČKIH SLOBODA 

U Kraljevini Srbiji je zahvaljujući ustanovi zaštićenog zemljoradničkog minimuma broj bezemljaša bio minimalan, jer je ubedljivo najviše seljaka obrađivalo zemlju u sopstvenom vlasništvu, pri čemu je veličina prosečnog poseda bila oko 5 hektara. Ta činjenica nije mogla da promakne pažljivom oku engleskog pastora Vilijema Dentona, koji je tokom posete Srbiji šezdesetih godina 19. veka zabeležio kako u toj zemlji „nema bogatih magnata kao u Ugarskoj“. Na Dentonovo pitanje „ima li plemstva u Srbiji“, jedan Srbinu mu je odgovorio: „Svaki Srbin je plemić“(6)

Ustanova okućja je obezbedila ne samo visoki stepen klasne homogenosti srpskog društva, kojoj se divio Denton, već je bila privatnopravni temelj na kome je postupno tokom 19. i u prvoj deceniji 20. veka izgrađeno čitavo zdanje političkih sloboda i demokratskih ustanova. O njima je visoku ocenu dao isti engleski pastor, mada su prilikom njegove posete ove ustanove bile tek u povoju: „Oni koji izdrže, kao deo neophodnih zala vezanih za putovanja… biće opčinjen čistoćom srpskog naroda, i savršenom slobodom u kojoj se uživa u zemlji gde je poredak tako slobodan kao u Engleskoj, a građanska prava još i šira.“ Da u ustanovi okućja treba tražiti materijalnu osnovu političkim ustanovama koje su tokom 19. veka formirane u Srbiji, jasno je uočio oštroumni Slobodan Jovanović: „Kao god što je u drugim zemljama aristokratija, radi svog održanja, stvarala nedeljiva i neotuđiva porodična dobra, tako su kod nas seoske gazde stvorile jedno neotuđivo seosko imanje od šest dana koje je trebalo da ovekoveči postojanje njihove klase… Ukidanje spahiluka imalo je za posledicu stvaranje slobodnog seoskog poseda; seoske gazde, kao glavna ekonomska snaga u zemlji, prisvojili su sebi zakonodavnu vlast – a kad su jednom tu vlast dobili, njihov je prvi posao bio da svoju klasu pokušaju, s pomoću okućja, obezbediti od propadanja“(7). 

ISTINSKA JEDNAKOST

Uveren da javnopravna konstrukcija države treba da odražava tadašnju društvenu stvarnost u Srbiji, čuveni Milovan Milovanović, inače pisac Ustava od 1888. godine, primećuje kako je za Srbiju „jednodomni sistem bolji i prirodniji, jer nema nikakvih razloga da se narodno predstavništvo deli na dva doma, jer je naše društvo najhomogenije, u njemu nema nikakvih razlika, pa čak ni onih, koje se nalaze u svim modernim društvima, a nema preteranih razlika ni u imovnom pogledu“.(8)

Takva egalitarnost Srbijinog društva, očuvana dobrim delom zahvaljujući institutu okućja, dobila je svoj reprezentativni politički izraz u broju lica koja su u Kraljevini Srbiji uživala aktivno biračko pravo. Iako je aktivno biračko pravo bilo ograničeno imovinskim cenzusom u vidu plaćanja bilo kog iznosa „građanskog danka na imanje, rad ili prihod“, udeo punoletnih muškaraca koji su raspolagali biračkim pravom u ukupnom stanovništvu Srbije iznosio je relativno velikih 22%. Taj procenat je prema uporednoj analizi S. Antonića postavljao Kraljevinu Srbiju tik uz tadašnje „šampione“ opšteg prava glasa Francusku i Belgiju, a ispred Kanade (20%), SAD i Nemačke (18%) i najzad, daleko ispred Velike Britanije i Švajcarske (12%). Ova razlika je još drastičnija ako se ima u vidu da je krajem 19. i početkom 20. veka Srbija bila demografski najmlađa država Evrope.(9)
Danas se Srbija pod vlašću NATO klovna Vučića pretvara u zemlju robova i moribunda.

POVODOM OVE KNJIGE

Jedini način da se pobedi Vučićeva klovnokratija je istinsko nacionalno okupljanje. Moramo se okupiti oko osnovnih vrednosti Zaveta, a to, u ovom trenutku, znači: Kosovo i Metohija su neotuđivi deo Srbije; vojna i politička neutralnost se podrazumevaju; Srbija ne sme biti ni kolonija, ni deponija Zapada. Ova knjiga, razobličavajući laži klovnokratskog režima koji je našu zemlju pretvorio u Parizersku komunu i koloniju Vašingtoa i Brisela, nudi i put preporoda: ostanimo verni Bogu i sebi, jer, kako reče Vladika Nikolaj, čovek je iznad svega, a Bog je iznad čoveka. 

Potpisnici ove knjige ispisnici su. Rođeni su 1969. kada se, povodom „malog koraka za čoveka, a velikog za čovečanstvo“, na Mesecu vijorila američka zastava ( mada tamo nema vetra ). Zato su svoje doba, u kome su mnoge iluzije bile srušene, mogli da nazovu dobom „sletanja sa Meseca“. 

Kao pravoslavni Srbi, uvek su smatrali da treba „pametno srbovati“ ( izraz Stanislava Vinavera ), što znači, po reči Vladike Nikolaja: „Ne može niko biti do¬bar Srbin, a da, pre svega, nije dobar čovek. Dobar Srbin si ako imaš slatku dušu kralja Vladimira, izdržljivost Nemanjinu, hristoljublje Savino, revnovanje Milutinovo, krotost Dečanskoga, smernost Uroševu, požrtvovanje Lazarevo, viteštvo Strahinjino, pravdoljublje Markovo, srce Jugovića majke, pouzdanje Miličino, blagost Jevrosiminu, milost Kosovke devojke, trpeljivost porobljenog srbskog roblja, vidovitost slepih guslara, mudrost srbskih sveštenika i kaluđera, stidljivost narodnih devojaka, nadahnuće narodnih pevača, darovitost narodnih zanatlija, otmenost narodnih tkača i vezira, jasnoću narodnih poslovičara, odmerenost i umerenost srpskih seljaka, sjaj Krsne Slave svih krštenih Srba. Vaistinu i osnova i podloga svemu nabrojanom jeste vera Hristova.“

Zbog ovakvog stava mnogi ih smatraju onakvima kako su nacistički okupatori Srpstva zvali ( pošto su Čerčil, Ruzvelt i Staljin sklopili sporazum 1943. godine ) vojsku pod komandom đenerala Dragoljuba Mihailovića – „šumske naivčine“. I zaista, iz perspektive političko pragmatične lakomosti, taj izraz bi se mogao upotrebiti kao tačan; ali, iz perspektive svetosavsko – lazarevske zavetnosti, „naivnost“ hrišćanina je uvek čvrsta vera u pobedu pravde Božje nad grehom, smrću i đavolom, koja je, jednom zauvek, ostvarena vaskrenjem Hristovim.

Koliko god to čudno zvučalo onima koji smatraju da živimo u doba „postistine“, smatramo da, bez obnove hrišćanske vere i morala, neće biti ni obnove Srbije. Knjiga „Parizerska komuna“ koju darujemo na poklon čitaocima pisana je iz te perspektive. 

Knjigu „PARIZERSKA KOMUNA“ možete preuzeti OVDE.

UPUTNICE (21.11.2023) 1.https://www.politika.rs/scc/clanak/585384/Lukasenko-pozvao-Srbiju-Odlucite-sta-zelite
2.https://iskra.co/reagovanja/dr-dusko-kuzovic-razaranje-srbije-olovkom/
3.Ivan Iljin, U potrazi za pravednošću, Cetinje, 2001).
4.Aleksis K. de Tokvil, O demokratiji u Americi,  S. Karlovci, 2002.
5.Marko Pavlović, Srpska pravna istorija, Kragujevac, 2005.
6.Viljem Denton, Srbija i Srbi, Beograd, 2013).
7.Slobodan Jovanović, Iz istorije i književnosti I, Beograd, 1991.
8.Milovan Milovanović, Državno pravo, Beograd, 1997).
9.Slobodan Antonić, Istorijski revizionizam Druge Srbije, NSPM, sajt, 2009.

Izvor: Pravda