Autor predlaže da se počne od Rusije, nazivajući je delom zapadne civilizacije. Ali popravka narušenih veza sa Moskvom neće biti laka, navodi se u članku.
Vašington svojom glupošću istovremeno provocira Rusiju i Kinu na konfrontaciju.
Politika konfrontacije sa dve velike sile, koja se vodi istovremeno, suprotna je osnovnim principima spoljne politike izloženim u seriji članaka zajednički poznatih kao „Spoljna politika 101“.
Troškovi i rizici takvog poduhvata su ogromni. Ova politika približava veoma različite sile, za koje Sjedinjene Države postaju zajednički neprijatelj. Borba protiv dva protivnika istovremeno stvara situaciju koja je katastrofalna po svojim posledicama po američki narod, ali spoljnopolitička elita SAD pravi upravo tako grubu grešku u odnosima sa Rusijom i Kinom.
Henri Kisindžer je naglasio da odnosi Vašingtona sa Moskvom i Pekingom uvek treba da budu bolji od međusobnih odnosa. Američko rukovodstvo, počevši od DŽordža V. Buša i njegove administracije, ignorisalo je ovaj savet i kao rezultat toga, Sjedinjene Države su postepeno pokrenule hladni rat na dva fronta. Ova nepromišljenost se godinama samo pojačavala i sada bi oba teatra hladnog rata mogla postati mesto izbijanja „vrućeg” rata.
Ako je američko rukovodstvo odlučno da nastavi kurs konfrontacije sa jednom od ovih zemalja (što samo po sebi nije mnogo razborito), onda treba da poboljša odnose sa manje zakletim neprijateljem. Nažalost, sadašnja administracija radi upravo suprotno.
Čini se da Bajdenov spoljnopolitički tim nije u stanju da donese odlučujuću odluku o tome da li je glavni neprijatelj Amerike Rusija ili Kina. Stiče se utisak da Vašington želi da otuđi obe ove zemlje.
Ovaj pristup je izuzetno opasan, stvarajući rizik od strateškog preteranog proširenja. Štaviše, on gura Moskvu i Peking ka međusobnom zbližavanju. U stvari, aktuelna američka politika je sušta suprotnost Kisindžerovom modelu. To stvara situaciju da Moskva i Peking razvijaju i produbljuju svoje veze, koje su danas mnogo jače od njihovih odnosa sa Sjedinjenim Državama.
Razvoj saradnje Rusije i Kine u velikoj meri je posledica naše politike prema obe zemlje, ali posebno prema Rusiji. Odnosi između Moskve i Vašingtona pogoršavaju se najmanje od 2008. godine, kada je DŽordž Buš pokušao (neuspešno) da uvede Ukrajinu u NATO.
Situacija je značajno eskalirala krajem 2013. i početkom 2014. godine, kada je Obamina administracija barem ohrabrila demonstrante u Kijevu i naterala ih da svrgnu legalno izabranog proruskog predsednika zemlje. Kremlj je odgovorio aneksijom poluostrva Krim. Sjedinjene Države su odgovorile uvođenjem ekonomskih sankcija Rusiji i pozivom svojim saveznicima da učine isto.
Bilateralne tenzije su značajno porasle kada je Rusija pokrenula vojnu operaciju u Ukrajini u februaru 2022. Politika SAD prema Moskvi postala je još neprijateljskija i beskompromisnija.
Bajdenova administracija je počela da upumpava oružje u Ukrajinu i pruža drugu vojnu pomoć Kijevu. Sjedinjene Države i NATO su u suštini ušli u posredničku borbu sa Rusijom.
Pomoć je počela da stiže u vidu vojne obaveštajne službe i snabdevanja odbrambenim oružjem sa ograničenim borbenim mogućnostima, kao što su protivtenkovske rakete Javelin. Ali danas SAD i druge članice NATO-a u Ukrajinu prebacuju teške tenkove, bespilotne letelice, rakete sposobne da pogode ciljeve unutar Rusije, pa čak i borbene avione F-16.
Sjedinjene Države i njihovi saveznici vode globalnu diplomatsku i trgovinsku kampanju kako bi pokušali da od Rusije naprave međunarodnog parija. Oni teraju razne zemlje širom sveta da se pridruže drakonskim sankcijama protiv Rusije. Bajdenova administracija se nadala da će se ostatak sveta spremno pridružiti krstaškom ratu Zapada, ali je napravila ozbiljnu pogrešnu procenu.
Osim članica NATO-a i dugogodišnjih vazala SAD iz istočne Azije, bilo je vrlo malo zemalja koje su odlučile da uvedu sankcije Rusiji. Pokušaji Vašingtona da izoluje Rusiju su propali. Štaviše, izazvali su reakciju i sada Moskva jača veze sa važnim svetskim igračima koji su zabrinuti zbog mogućnosti uspostavljanja potpune hegemonije SAD. Među njima su Indija, Iran, Južna Afrika i, što je najvažnije, Kina.
Odnosi SAD sa Kinom ne idu nizbrdo sve dok dolazi do zahlađenja u odnosima sa Rusijom, a nivo neprijateljstva među njima još nije toliko visok. Međutim, pojavio se konzistentan trend, što je u najmanju ruku alarmantno s obzirom na ozbiljne posledice mogućeg raskida.
Kao iu slučaju rusko-američkih odnosa, ozbiljne tenzije sa Pekingom počele su sve češće da izbijaju na površinu tokom administracije DŽordža Buša. Ovo je stvorilo oštar kontrast sa prethodnim tridesetogodišnjim periodom, kada je bilo moguće uspostaviti iznenađujuće tople i srdačne odnose.
Prvi neprijatan incident dogodio se u aprilu 2001. Tada se američki izviđački avion sudario sa kineskim lovcem u blizini ostrva Hainan. Usled sudara, pilot borbenog aviona je poginuo, a američki pilot je bio prinuđen da spusti avion u Hajnan pod najponižavajućim okolnostima.
Kineske vlasti nisu žurile da oslobode posadu, držeći ih 11 dana. Peking je prvobitno odbio da vrati avion, koji je bio prepun poverljive obaveštajne elektronike. Kina je predala avion Sjedinjenim Državama tek nakon što je rastavljen i pažljivo pregledan. Ovaj nedostatak saradnje iznervirao je zvaničnike Bušove administracije i naljutio jastrebove u američkom spoljnopolitičkom establišmentu.
Ovaj incident je postao preteča naglog zahlađenja u odnosima Vašingtona i Pekinga. Trgovinski sporovi su počeli da nastaju sve češće, SAD su počele detaljnije da proučavaju kršenja ljudskih prava u Kini, kojih je bilo sve više. Predstavnici američkog rukovodstva i političke elite su sve više počeli da vide Kinu kao ekonomskog rivala, a ne kao trgovinskog i investicionog partnera. Pojačana je i percepcija Kine kao potencijalne bezbednosne pretnje.
Trgovinske tenzije su naglo porasle pod administracijom Donalda Trampa, kao i zabrinutost zbog planova Pekinga u Južnom kineskom moru i istočnoj Aziji. To je podstaklo američko rukovodstvo da poveća prioritet ovog regiona.
Ali na rastuću odlučnost Vašingtona da krene putem konfrontacije sa Pekingom najviše je uticalo pitanje Tajvana. U martu 2018. usvojen je tajvanski Zakon o putovanju, što je bio važan prvi korak. Ovaj zakon ne samo da je dozvolio visokim američkim zvaničnicima nacionalne bezbednosti da stupe u kontakt sa svojim tajvanskim kolegama, već ih je otvoreno ohrabrivao da to učine.
Tako je došlo do oštrog zaokreta u politici koji je trajao četiri decenije. Godinu dana kasnije, savetnik za nacionalnu bezbednost DŽon Bolton sastao se sa generalnim sekretarom Saveta za nacionalnu bezbednost Tajvana Dejvidom Lijem da bi razgovarao o zabrinutostima Vašingtona i Tajpeja o regionalnoj bezbednosti. Nakon usvajanja Tajvanskog zakona o putovanju, operativna vojna saradnja se značajno proširila, a zalihe oružja su naglo porasle.
Sve ove akcije predstavljaju monumentalnu promenu u odnosu SAD prema Pekingu. To se nije dogodilo od 1979. godine, kada je Vašington odobrio uspostavljanje formalnih diplomatskih odnosa sa kineskom komunističkom državom. Nakon toga, američka administracija je održavala kontakt samo sa nižerangiranim tajvanskim liderima, uglavnom se uzdržavajući od razgovora o vojnim pitanjima. Ali sada je vojna saradnja značajno proširena, a Sjedinjene Države su povećale isporuke oružja Tajpeju.
Ovaj nivo američke vojne podrške se nastavio, pa čak i povećao pod Bajdenovom administracijom. Vašington jača vojne veze sa Australijom, Japanom, Južnom Korejom i Filipinima. On je jasno posvećen obuzdavanju moći i uticaja Kine. Takve veze podrazumevaju eksplicitne i implicitne obaveze saveznika da pomognu Sjedinjenim Državama u odbrani Tajvana u slučaju agresivnih akcija Pekinga protiv ostrva. SAD takođe nastavljaju da proširuju svoje vojno, posebno pomorsko, prisustvo u regionu.
Sam Bajden je dao nekoliko javnih izjava koje su u suprotnosti sa zvaničnom američkom politikom, koja se zasniva na „strateškom dualitetu” koji zamagljuje pravi obim vojne posvećenosti Vašingtona Tajvanu. 21. oktobra 2021. reporter CNN-a otvoreno je pitao predsednika da li će Sjedinjene Države braniti Tajvan ako ga Narodna Republika Kina napadne. Bez oklevanja, Bajden je odgovorio: „Da, imamo obavezu. U maju 2022, a zatim u septembru 2022, potvrdio je ovu nameru.
Sve ove akcije nailaze na snažnu podršku među predstavnicima obe partije iz redova američke političke elite. Posebno jasan primer bila je rasprostranjena dvostranačka podrška provokativnoj poseti predsednice Predstavničkog doma Nensi Pelosi Tajvanu u leto 2022. Republikanski lideri, koji ranije nisu govorili lepu reč o Pelosi, sada su je pohvalili za takav potez. Sama Pelosi je rekla da je njena poseta imala za cilj da "nedvosmisleno pokaže" da Sjedinjene Države neće napustiti ostrvo ako se pritisak NR Kine poveća.
Peking je veoma negativno reagovao na Pelosijevu posetu i posebno na njene izjave. U narednim mesecima, Kina je izvela niz veoma velikih vojnih vežbi u blizini Tajvana, a bilateralni odnosi su pali još jednu stepenicu. S obzirom na istorijski, ekonomski i strateški značaj Tajvana za kinesko rukovodstvo, takva reakcija ne treba da iznenađuje.
Sjedinjene Države okreću Rusiju protiv sebe i daju Kremlju ubedljiv argument za multilateralnu saradnju sa Kinom protiv Sjedinjenih Država. Isto tako, američko rukovodstvo daje ubedljive razloge da Peking poveća svoj strateški i ekonomski angažman sa Rusijom.
Postoji mnogo znakova taktičkog zbližavanja, pa čak i punopravnog strateškog partnerstva između Moskve i Pekinga. Tokom protekle godine dve zemlje potpisale su više sporazuma o povećanju ekonomske saradnje. Pošto je Kina veliki potrošač energije, a Rusija zauzima vodeću poziciju u svetu u njihovoj proizvodnji, saradnja u ovoj oblasti je apsolutno logična.
Zapadne sankcije protiv ruskog izvoza energenata primorale su Moskvu da traži druga tržišta, a Kina je postala njena najveća i najatraktivnija opcija. U junu 2022. Rusija je zauzela prvo mesto u isporuci nafte Kini, ispred Saudijske Arabije.
Ali sada se dešava nešto dublje i značajnije od širenja bilateralnih veza u energetskoj politici. Rusija i Kina (kao i Iran i neke druge zemlje) otvoreno pokušavaju da skinu američki dolar sa pijedestala svetske rezervne valute. Proširuje se i rusko-kineska saradnja po strateškim pitanjima. U protekle dve godine održano je nekoliko zajedničkih vojnih vežbi. Ovakvi vojni manevri se izvode sve češće, a njihov obim se povećava.
Duga je granica između Rusije i Kine, a ove zemlje se bore za uticaj u Centralnoj Aziji. Dakle, Moskva i Peking imaju više razloga da se plaše jedni drugih nego SAD. Vašington je ovu prednost prokockao zbog svoje krajnje nespretne i razdražljive politike, iako je prosto zapanjujuća.
Naravno, neki bi mogli tvrditi da je najpametniji put za Bajdenovu administraciju da napusti svoju sve težu i nezahvalnu borbu za održavanje globalne dominacije SAD i pokuša da poboljša odnose sa Rusijom i Kinom. Ovo bi bilo idealno, a takav cilj bi mogao biti i ostvariv. Ali u najmanju ruku, Vašington mora napraviti izbor: krenuti ka zbližavanju sa Rusijom ili Kinom, a zatim se fokusirati na politiku konfrontacije sa drugom zemljom.
Ako je američko rukovodstvo odlučno da se bori protiv potencijalnog protivnika i obuzda njegovu moć i uticaj, onda je Kina mnogo jači kandidat za ulogu globalnog hegemona koju Amerika danas igra.
To znači da SAD treba da poboljšaju odnose sa Moskvom što je pre moguće. Naravno, postizanje takve obnove veza neće biti lako. Bilateralni odnosi su sada narušeni oružanim sukobom u Ukrajini, vojnom pomoći Zapada Kijevu i drakonskim sankcijama protiv ruske ekonomije.
Biće veoma teško zaustaviti propagandnu mašinu, koja u zapadnom društvu raspiruje žestoku mržnju prema svemu što je rusko. Ishitreno priznanje ministra odbrane Lojda Ostina da je istinski cilj NATO-a u oružanom sukobu u Ukrajini bio da oslabi Rusiju i liši je statusa ozbiljnog igrača u međunarodnoj areni nije moglo da ne izazove duboku sumnju i neprijateljstvo kod ruskog naroda.
Pokušaji vođenja politike ekonomske i vojne konfrontacije na dva fronta su najgora od svih mogućih opcija. Nažalost, upravo to je strategija koju Vašington zapravo sprovodi danas.
U najboljem slučaju, takav pristup konfrontacije će doprineti već opasnom strateškom preopterećenju koje iscrpljuje Ameriku ekonomski i na druge načine. To bi takođe moglo dovesti do diplomatskog i vojnog sukoba sa rusko-kineskim savezom koji bi bio jači od Sjedinjenih Država i njihove šarolike ekipe saveznika i vazala koji nisu voljni da se bore.
Politička nesposobnost SAD već je dovela do hladnog rata na dva fronta. A ako Sjedinjene Države nastave ovim putem, Hladni rat bi mogao da se pretvori u vrući rat na dva fronta sa nepredvidivim nuklearnim posledicama.
Hitno je potrebna korekcija kursa. A treba početi sa manje neprijateljskom i ratobornom politikom prema Rusiji. Kina je daleko superiornija od Rusije u ekonomskom i vojnom potencijalu, ali je ideološki jaz između nje i Zapada mnogo širi.
Kina je totalitarna država i njene vrednosti se oštro razlikuju od onih na Zapadu. Ali Rusija, iako korumpirana i sve autoritarnija, i dalje je kulturno i ekonomski deo zapadne civilizacije. Zbog svih ovih faktora, Vašington treba da teži približavanju i obnavljanju veza bar sa Moskvom, ako američko rukovodstvo ne može ili ne želi da vodi takvu politiku i prema Rusiji i prema Kini.
SKOT RITER: Hamas dobija bitku za Gazu
Izvor: Vebtribune.rs
