Piše: Vladimir Dimitrijević
PONAVLJANJE GRADIVA: ŠTA JE GENOCID
U svom ogledu o fenomenologiji najvećeg zločina, onog ustaškog, antropolog Bojan Jovanović ističe:“Najveći zločin je genocid zasnovan na planskom i sistematičnom uništavanju jednog naroda. Za određenje genocida bitna je namera, odnosno plan da se potpuno uništi jedna populacija ili značajan njen deo na određenoj teritoriji. Genocid je posledica agresije pripadnika jedne nad pripadnicima neke druge nacije. Iako su tokom istorije mnogi narodi doživeli masovno stradanje, poput Indijanaca u Severnoj i Južnoj Americi i Aboridžina u Australiji, genocidi koje su Turci izvršili nad Jermenima, Nemci nad Jevrejima i Hrvati nad Srbima obeležili su 20. vek. Glavni organizatori i izvršioci tih zločina su bili politički obojeni, ali su u najvećim zlodelima učestvovali i pripadnici naroda koji nisu bili članovi ekstremnih političkih partija. Dobrovoljni Hitlerovi ili Pavelićevi dželati, kao nemački i hrvatski civili, davali su masovnost zločinu nad Jevrejima i Srbima. Zato je Bob Dilan u pravu kada veli da traumatizovani pripadnici naroda nad kojima je izvršen genocid, poput Jevreja i Srba, mogu osetiti po njuhu Nemce i Hrvate.“(1)
Što je sasvim normalno. Kako reče NJegoš:“Tragovi im smrde nečovještvom“.
ISTINA O JASENOVCU
Po Bojanu Jovanoviću, Jasenovac je ključno čvorište ustaških zločina u NDH:“Budući da je u njemu je pogubljeno, prema Enciklopediji Britanika, oko 800.000 Srba, već ovaj podatak određuje genocidne razmere ovog zločina. U literaturi i udžbenicima istorije nekadašnje SFRJ najčešće je navođeno da je broj stradalih u Jasenovcu preko 700.000, dok je u Enciklopediji Jugoslavije, na osnovu izveštaja Zemaljske komisije Hrvatske za utvrđivanje ovog zločina i upućenog 15. novembra 1945. Međunarodnom vojnom sudu za suđenje ratnim zločincima u Drugom svetskom ratu u Nirnbergu, navedeno da je taj broj između 500.000 i 600.000. Centar „Simon Vizental“ procenjuje da se radi o ukupno 600.000 stradalih Srba, Roma i Jevreja.“(1)
Domaći revizionisti, na tragu hrvatskih poricatelja srbocida, kažu – nemamo ni sto hiljada imena. Kao da su ustaše vodile urednu evidenciju o pogubljenjima, i izvinili se, na kraju svakog izveštaja o smrti logoraša.
IMENOVATI ZLO
Kada Faust pita Mefista kako se zove, on kaže da njegovo ime nije bitno. A demoni koje Hristos iz čoveka isteruje u svinje vele da se zovu legion, jer ih je mnogo.
Đavo ne voli da ga imenuju.
Zato zlo mora biti imenovano: ono se ne sme skrivati iza jezičkih doskočica.
I zato je Žarko Vidović rekao da istorijske svesti nema bez svesti o zlu.
Ali, vlast u državi Srbiji odbija da imenuje zlo, da bi mogla da nastavi EU integracije, iako je ovo latinično U sve srbofobnije, pa se približava onome U koje se dalo videti na kapama Pavelićevog „zdruga“.
Jovanović nas opominje da relativizacija zla vodi zlu relativizacije:“Nešto od te pomirljive relativizacije je iskazano i u odluci Narodne skupštine Srbije 2021. godine da odbije Predlog rezolucije o ustaškom genocidu nad Srbima i proglasi 28. april, kada je 1941. izvršenim masakrom nad srpskim narodom u Gudovcu kod Bjelovara započelo ustaško konačno rešenje, za Dan genocida nad Srbima. Ovaj predlog grupe poslanika, među kojima i najstarijeg poslanika Smilje Tišma, koja je kao preživelo dete logoraš Jasenovca i osnivač udruženja preživelih iz ovog logora, odbijen je, uz kasnije nezvanično obrazloženje da bi to škodilo regionalnoj saradnji i stabilnosti, odnosno da se njime ne bi eventualno uvredili Hrvati.“(1)
A ko sme da uvredi EU Hrvate? Naročito ovo U, latinicom.
REDUKOVANJEM BROJA SRPSKIH ŽRTAVA DO REEDUKOVANJA SRBA
Jovanović upozorava:“Tom neslavnom pokušaju obeležavanja najvećeg stradanja srpskog naroda prethodi prihvatanje srpskog Muzeja žrtava genocida da se na osnovu poimeničnog popisa ovih žrtava približno odredi broj stradalih u genocidu, jer su prema revizionističkim shvatanjima predsednika Upravnog odbora ovog Muzeja, episkopa Jovana Ćulibrka, tvrdnje o 700.000 ubijenih Srba nemoralne i da u tom kontekstu treba preispitati i zvanični srpski stav o Alojziju Stepincu.
Redukovanje broja ubijenih Srba na 90.000 do 130.000 u skladu je s hrvatskim stavom, jer Slavko Goldštajn govori o nešto preko 90.000 ubijenih, dok Franjo Tuđman taj broj svodi na oko 40.000, pa su se na zajedničkom poslu o dekonstrukciji jasenovačkog mita i smanjenju „preuveličanog“ broja srpskih žrtava od više stotina hiljada našli aktuelni predstavnici srpskih institucija i potomci srpskih dželata. Ovim odbijanjem sprečeno je da se hrvatski genocid nad Srbima u NDH osudi i adekvatno obeleži najpre u Srbiji a potom i predstavi svetskoj javnosti kao najstrašniji zločin koji bi trebalo da ima svoje mesto u kolektivnoj memoriji čovečanstva. Ukoliko bi se definisao taj cilj, onda je neophodno uspostaviti adekvatan odnos prema istorijskim činjenicama vezanim za najveće stradanje srpskog naroda u NDH i prema sistemu logora Jasenovac kao središtu totalnog genocida nad Srbima i najstrašnijem logoru u ljudskoj istoriji. O teškoćama utvrđivanja takvog odnosa govori ne samo tendencija drastičnog umanjivanja srpskih žrtava već i težnja za negiranjem dosadašnjih realnih procena o približnom broju ubijenih Srba na području NDH i ignorisanjem relevantnosti naučnih metoda primenjivanih u utvrđivanju veličine ovog zločina.“(1)
Nauka, izgleda, može i mora biti na strani Franje Tuđmana i njegovih povijesničarskih iščadija, koji smatraju da su Hrvati u Drugom svetskom ratu bili žrtve Srba, i najneviniji narod na svetu.
TITO INCOGNITO
Kad sve ovo znamo, jasno nam je zašto je na čelu Muzeja genocida pisac popularnih člančića koji, navodno, demitologizuju našu istorijsku „mitomaniju“, Dejan Ristić. Dotični se nikad naučno nije bavio srbocidom, zbog čega mu je primarni istorijski izvor o tome kako je Tito posetio Jasenovac, i to dva puta, incognito, srpska komunjara iz Hrvatske, Dušan Dragosavac, iz čijeg svedočenja saznajemo:“Dogovoreno je da se o njegovoj posjeti ne izvještava kako ga novinari ne bi salijetali i tražili da se izjašnjava o broju jasenovačkih žrtava“ (2, 275)
Ristić nam i ovim citiranjem Dragosavca ( koji je, u zanosu, načinio „frojdovsku omašku“, priznajući da samozvani maršal nije hteo da novinarima saopšti koliko je ljudi ubijeno u Jasenovcu ) svedoči o tome ko je stajao iza prikrivanja broja jasenovačkih žrtava, i ko je naredio da se jasenovački logorski kompleks sruši, i ko je sprečio iskopavanja žrtava i forenzičko – antropološka istraživanja nadužasnih užasa srpskog stradanja.
Da, u pravu si, čitaoče: bio je to Debeli Mrtvac Groz ( izraz vladike budimskog Danila ), koji je ustašku politiku nastavio komunističkim sredstvima. I koji je zbog toga „dostojan“ da zauvek bude uklonjen iz Beograda i premešten na teritoriju Croatia Sacra, koju je, na svoj, prividno sekularni, način sakralizovao zajedno sa Alojzijem Stepincem.
TITO RECOGNITO
Bio je jedan Srbin, Stanko Opačić Ćanica, organizator ustanka na Kordunu, komandant bataljona, član Predsedništva ZAVNOH-a, član Predsedništva AVNOJ-a, Glavnog štaba Hrvatske. Otvorio je Prvo zasedanje AVNOJ-a, prvi progovorio o ustaškim zločinima na Kordunu, Baniji i Lici. Bio je ministar u vladi Hrvatske i član CK Jugoslavije. Godine 1950. optužen je i uhapšen zajedno sa Radom Žigićem i Duškom Brkićem kao IB-ovac. Pod istragom i kaznom na Golom Otoku proveo je ukupno tri godine i dva meseca.
Godine 1989, dao je intervju časopisu „Student“, i podsetio nas kako su Tito i njegovi hrvatski pouzdanici, tipa Vladimira Bakarića, brinuli o Srbima i srpskim žrtvama u Hrvatskoj:“Trebalo je prikriti ustaške zločine. I danas se to radi. Evo, skoro sam našao u jednom bosanskom listu kako su u obračunu na Petrovoj Gori učestvovali i italijanski vojnici. To uopšte nije tačno. Psa italijanskog nije bilo u obračunu. Samo ustaše. Novinar je to naprosto izmislio. Danas se sluša nadbiskup Franjo Kuharić koji kaže da je u Jasenovcu pobijeno 40.000 ljudi, i to većinom Hrvata. Taj isti Kuharić jasno i glasno kaže da ko istražuje Jasenovac radi protiv hrvatskog naroda. Istorija to mora ispraviti jer nauka ne sme biti obučena u ideologiju. Istorija i istina moraju biti sinonimi. Sve je išlo u tom pravcu da se zločini genocida prikriju. Ono dete u kolevci ili ono koje je vađeno iz majčine utrobe ne može biti ničiji pristalica, pa ni NOP-a. Ali je i ono bilo zaklano.“(3)
Tako je pravaško – ustaško Hrvatstvo procenilo: čak i bebe, ako su Srbi, jesu „nakot za sjekiru“.
SRBI IZ HRVATSKE POD BROZOM
I ponavljao je Opačić kako je bilo Srbima u Titovoj Hrvatskoj, pod vlašću njegovog pouzdanika Vladimira Bakarića:“Za vreme Austro-Ugarske Srbi su imali 20 svojih listova, što nedeljnih, što mesečnih. To smo imali kad smo bili neravnopravni – u toj „tamnici naroda“. Sad, kad smo ravnopravni, nemamo ni jednoga. Za vreme rata kad nas je trebalo, Bakarić je (naći ćeš to u knjizi dr Đure Zatezala „Narodna vlast na Kordunu“, tu imaš Bakarićev govor na konferenciji NOO pred 500 delegata u Vojniću 1944. god.) kao niko do tada održao takve hvalospeve kako Srbi trebaju svoju kulturu negovati, svoje običaje, ćirilično pismo i ostalo.
Tada je osnovao Srpsko prosvetno društvo „Prosvjeta“, tada je osnovan „Obilić“, OdborSrba u Hrvatskoj, tada je izdana „Srpska riječ“. Tada su srpske institucije počele punom parom raditi. „Srpska riječ“ je dočekana tako od srpskog naroda da su ljudi vadili razne slike iz ramova, pa su „Srpsku riječ“ stavljali u te iste ramove.
I taj Bakarić, koji je sve to omogućio, koji nas je u zvezde kovao dok je trebalo ratovati i ginuti, kad je rat završen, taj isti Bakarić udavio je jednu po jednu sve te ustanove. Danas ne postoji niti jedna. Najpre Obilić, pa onda Srpsku riječ, pa Prosvjetu, pa Muzej Srba u Hrvatskoj… Mi smo bili pohapšeni da bi se to moglo uraditi jer smo bili ugledni u narodu i imali najviše uticaja među Srbima u Hrvatskoj.
Nas su sklonili da bi na naša mesta doveli poslušne ljude. Na moje mesto, za ministra šuma i ruda, došao je Božo Rkman, koji ništa nije značio, koji se 70-ih godina upisao u Maticu Hrvatsku kada je Matica Hrvatska bila antikomunistička, antijugoslovenska i antisrpska, onda razni Dragosavci, razni Baltići… to su sve bivši „ratnici“ pozadinci tako da ni jedan borac Srbin nije ostao u vladi SR Hrvatske.“(3)
Za to vreme, naprednjački kandidat za narodnog poslanika, treći na listi SNS-a, Dejan Ristić, priča o Titu koji, po svedočenju biološkog Srbina i moralne ništarije, zvanog Dušan Dragosavac, posećuje Jasenovac ( a niko to ne zna ).
DEJAN RISTIĆ KAO TITOISTIČKI TUMAČ
Vredno je zapaziti da je Ristićevim stavom oduševljen drugosrbijanski lumen, Zlatoje Martinov, pa ga zato obilato citira kod polemiše sa našim naučnikom Vladislavom Sotirovićem:“O tobožnjem ćutanju „komunističkih vlasti” (kako se izražava g. Sotirović) o srpskim žrtvama u Jasenovcu naš poznati istoričar dr Dejan Ristić u svojoj knjizi „Zablude srpske istorije” kaže: „Nakon velikog stradanja u Drugom svetskom ratu, narodi koji su činili Jugoslaviju su i pored zverstava koja su se dogodila, odlučili da pokušaju iz početka. Za to je bilo potrebno istaći ideju bratstva i jedinstva i oslobodilački karakter Drugog svetskog rata. Shodno tome, najpre se pristupa obeležavanju bojišta i organizovanoj javnoj memorijalizaciji ratnika. Tako su izgledale posleratne godine i tek onda kada i u ostatku Evrope počinju da se obeležavaju stratišta nedužnih. Čekalo se jer je bilo psihološki neophodno da se savlada jedna takva trauma. Prvo da se sazna šta se zapravo događalo u logorima, a zatim i da se trauma prevlada. Da je Tito imao bilo šta protiv, u tom trenutku kada je bio najjači, ne bi dozvolio da se bilo šta radi. Država je memorijalizovala Jasenovac, država ga je i podigla i ta prva postavka je bila odlična”. I to je cela istina.“(4)
Tako kaže Zlatoje Martinov.
Zato je Ristić i doveden na mesto upravnika Muzeja žrtava genocida – on je, kad je stav o srbocidu u pitanju, SNS titoista, koji, na malom prostoru svoje infantilne „demitologizatorske“ brošurice, izriče niz nesuvislosti, čime je zaslužio svoj sadašnji položaj.
SNS: Samoubilačka Nesuvislost Srbije.
ODGOVORI NA NESUVISLOSTI
Ristićevim nesuvislostima ipak treba odgovoriti.
Pre svega, nisu narodi Jugoslavije odlučili da žive zajedno, nego su ih SAD, Velika Britanija i SSSR, sa sve sovjetskim tenkovima u Beogradu i Srbiji ( ne u Zagrebu, ne u Hrvatskoj ), primorali da žive zajedno sa srboubicama i srbofobima, i to bez preuređenja države u skladu sa posledicama Drugog svetskog rata, u kome su upravo Srbi najviše stradali zbog svoje vernosti saveznicima i antinacizmu.
Titoistička ideja bratstva i jedinstva nije se zasnivala na religioznim ili humanističkim tradicijama Evrope i Balkana, nego na boljševičkoj priči o proleterskom internacionalizmu i pravu naroda na samoopredljenje, uključujući i otcepljenje, što je i „odrađeno“ početkom devedesetih godina 20. veka.
Kao i Rusi, koje je Lenjin optužio za velikoruski šovinizam i surovo gonio svakog ko je pokazivao da je ruski patriota, tako su i Srbi optuženi za velikosrpsku hegemoniju i monarhofašističke tendencije, a njihov udeo u stvaranju prve Jugoslavije obesmišljen je ruganjem oslobodilačkim tradicijama Prvog svetskog rata i, naročito titoistički ostrašćeno, kraljevim solunašima.
Partizanski ratnici su memorijalizovani pre svega kao ratnici komunističke revolucije, koja je značila suštinski raskid sa oslobodilačkom i demokratskom tradicijom srpskog naroda. Zato srpske žrtve nisu ni memorijalizovane neposredno posle počinjenog srbocida. Nisu slučajno partizanski komesari, pucači, u ime staljinističke ideologije, u sto Srba za jednog Nemca, govorili, dok su okupatorove odmazde trajale: „Ako ne bude Srba, naselićemo Kineze“. Bitna je pobeda međunarodne „revoljucije“, što reče Debeli Mrtvac Groz.
KO JE „DETRAUMATIZOVAN“: SRBI ILI HRVATI?
Ristićeva tvrdnja da se sa memorijalizacijom čekalo dok se ne stiša trauma srbocida je bahato pretumačivanje činjenica; čak i kad je memorijalizacija obavljena, srpskim žrtvama ustašluka je, na grobovima i spomenicima, oduzimana njihova vera i narodnost, iako su od ustaša i drugih ubijani upravo kao pravoslavni Srbi. Na mestima njihovih stradanja pisalo je da su „žrtve fašizma“, kao da su ih klali Musolinijevi vojnici, a ne zveri Pavelićeve i Luburićeve, i to uz odobravanje velikog dela, pre svega seoskog, ali i gradskog, NDH pučanstva rimokatoličke i islamske vere. ( Naravno da je bilo divnih i časnih izuzetaka; naravno da je bilo jugoslovenski orijentisanih Hrvata i srpski orijentisanih muhamedanaca; naravno da mnogi i mnogi nisu bili zveri; naravno da sve što je bilo čovečno mora da se zna i pamti, i prenosi onima koji će doći; ali, simpatizera Pavelićeve bande i rimokatoličkih „blagoslovitelja“ ustaškog noža i križa bilo je tako mnogo da se ni to ne sme i ne može zaboravljati – kako se ne bi ponoilo, naravno. )
Kako je precrtavanje identiteta nevino pobijenih moglo da umiri rodbinu i potomke srpskih žrtava? Da li je titoističko rešenje – betoniranje jama prepunih leševa u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, zabrana časnog sahranjivanja mučenika ( ne dželata! ) moglo da „detraumatizuje“ Srbe? Ili je, u suštini, cilj bio „detraumatizacija“ Hrvata, koji je trebalo da zaborave kakvo se zverinje nakotilo među njima na osnovu ideologije Starčevića i Franka?
A odmah posle rata se znalo šta se dešavalo u logorima. Odmah. Ali istina nije smela da „procuri“ – jer bi se videlo kako curi krv. Naša, naša krv...
OPET I OPET: KO STOJI IZA REVIZIONIZMA
U ovom trenutku, iza člankopisca Ristića, maskiranog u genocidologa, stoji Vučić - Brnabić režim, a Srbi sve to trpe, i ćute, i u ćutanju nestaju, dok ih se preci, umučeni u Jasenovcu, stide ( a, kako reče Dučić, „veliku pravdu izvojuju mrtvi“, i taj stid je naša velika osuda pred Bogom).
Da je zaista tako, kaže i istoričar, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, dr Miloš Ković (koga, po svemu sudeći, samozvani srpski Đordano Bruno, na mestu „stručnjaka za Jasenovac“ i crkvenog čuvara sećanja na Novomučenike, samoproglašeni naučnik sa jednom knjigom, i to bibliografijom, smatra „diletantom“, jer on sve koji se ne slažu s njegovom „brojidbenom“ metodologijom smatra diletantima ).
Ković nas podseća da je Ristića, koji nema nijednu knjigu iz istorije srbocida, podržala lično Ana Brnabić, u ime SNS režima:“Može li se zamisliti kako bi izraelska javnost reagovala na premijera koji bi usred Tel Aviva pružio javnu podršku instituciji koja se bavi umanjivanjem broja žrtava Aušvica? Da podsetim, broj žrtava Jasenovca se sa prihvaćenih 500.000-700.000 svodi na 80.000-120.000 zato što za sada imamo oko 80.000 imena žrtava, dok zvanična (i zakonom zaštićena) procena broja žrtava Aušvica iznosi oko 1.100.000, pri čemu postoji spisak od samo 445.163 imena, i to ne ubijenih, nego onih za koje se zna da su bili zatočenici ovog logora.“(5)
Jasenovac će nas se odreći ako budemo ćutali dok samozvani Bruno ( koji jedino sebe vidi kao Nediletanta Premudrog i Veličanstvenog ) i njegov Vučić – Brnabić muzejski genocidolog u pokušaju, plus iže s njimi, budu lagali u ime nekakve nauke, čije kriterijume znaju samo oni, ali koja se odlično uklapa u hrvatski revizionizam, od Tuđmana do Loza, onog koji je, posle svega, ustvrdio da su Srbi počinili genocid nad Hrvatima.
OPOMENA
Bojan Jovanović opominje:“Iako je Holokaust postao simbol ljudskog stradanja u Drugom svetskom ratu, genocid nad Srbima koji su izvršili Hrvati u okviru svoje Nezavisne Države Hrvatske dobio je značenje jedinstvenog zločina u ljudskoj istoriji. Na ovom području su stradali i Jevreji i Romi, ali je broj stradalih Srba najveći. Razbuktalom mržnjom prema Srbima, Hrvati su pokrenuli mehanizam njihovog sistematskog i masovnog uništavanja. Genocidni plan ustaše su ostvarile uz učešće hrvatskog naroda i muslimana u Bosni i Hercegovini uz podršku Katoličke crkve u Hrvatskoj sa kardinalom Alojzijem Stepincem na njenom čelu. O tom stradanju nedovoljno se zna u svetu, a u domaćoj javnosti povremeno se javljaju težnje za revizijom broja ubijenih Srba i relativizacijom hrvatskih zlodela.“(1)
Ali, kao što je pitao jevrejski genocidolog Gideon Grajf, kako je moguće da u tome učestvuju Srbi? Koji su to Srbi? I šta je srpsko u nama, ako sve to mirno gledamo, ne oglašavajući se?
O NEPREBOLU
Veliki ruski tumač književnosti, Sergej Averincev, kaže o shvatanju bola u Starom Zavetu: „Stari Zavet je knjiga u kojoj se niko ne stidi što pati i viče od bola. U grčkoj tragediji nikakav plač ne zna za takve telesne, iz utrobe izvučene slike i metafore stradanja: kod čoveka srce se topi u grudima i izliva se u utrobu, kosti su njegove uzdrmane i telo se lepi za kosti. To je najkonkretnija telesnost porođajnih muka i smrtnih patnji što zaudara na krv, znoj i suze, telesnost uvreda poniženog tela; setimo se ‘nagosti stida’ zarobljenika i budućih robova o kojima govori Mihej. Uopšte, u Bibliji ispoljeno shvatanje čoveka nije nimalo manje telesno od antičkog, samo što po njemu telo nije dostojanstveni stav, već bol, nije gest već trepet, niti je prostorna plastika mišića, no ranjive ‘skrivenosti utrobe’; to telo nije sagledano spolja, no doživljeno iznutra, i njegova slika se ne formira iz utiska očiju, već od vibracija ljudske ‘nutrine’. To je slika mučenog, rastrzanog tela u kome, ipak, živi takva ‘krvna’, ‘unutarnja’, ‘srčana’ toplina intimnosti, koja je nepoznata telu helenskog atlete, statuarno izloženom za ugled.“(6)
I u Starom i u Novom Zavetu patnja tela, patnja duše, patnja čovekova – put je ka poznanju.
A kakva je bila patnja jasenovačkih Novomučenika, patnja njihovih tela i duša, to jedino Bog zna. Slobodan Antonić piše:“Čovek, ljudsko biće, to središte sveta i mera svih stvari, u stanju je da svirepo muči dete, pred njegovim roditeljima. Nikolić navodi slučaj kolege, dr Milana Sora, čiju su desetogodišnju ćerkicu mučili pred ocem i majkom. Najpre su majci usijanim žaračem pržili bradavice – „mala je vriskala užasnim vriskom – Mama, mama! Moja mama!” Onda su detetu strgnuli haljinicu i žaračem joj na grudima utisnuli UO (Ustaška obrana). Zatim su joj to uradili na čelu. Na kraju su devojčici usijanim žaračem spalili oči.“(7)
Baš tako. Baš tako. Baš tako.
PUNI VAGONČIĆI I REVIZIONISTIČKA „BROJIDBA“
Opet Nikola Nikolić: „Puni vagončići dovozili su poklanu djecu, djevojčice s pletenicama i preklanim vratovima kao u malog zaklanog jagnjeta, dječaci kao preklana telad. Visjele su im krvave glave jedva se držeći na još preostalom tankom tkivu vrata, drmajući se pri ljuljanju vagončića kao s mesarskih kola preklana stoka. Gurali su ih nijemi zatočenici, koji su radi tog posla bili nijemi. Kasnije su i oni bili zaklani i spaljeni, da bi zauvijek zanijemeli” (8)
Eco svedočenja Egona Bergera: "Prenosimo ciglu pred Upravnom pisarnom i vidimo tri žene sa dječicom na rukama kako čekaju svoju sudbinu… Svećeničko lice fra Majstorovića,... našminkanog… reče majkama da će sada biti krštenje njihove djece. Oduzeli su majkama djecu, a dijete koje je nosio fra Majstorović u svojoj dječjoj nevinosti milovalo je našminkano lice svoga ubojice… Dvoje djece su metnuli na zemlju, dok je treće bačeno kao lopta u zrak, a fra Majstorović, držeći u ruci bodež okrenut prema gore,... dijete [je] ostalo nataknuto na bodež. Majke [su] se bacale po zemlji čupajući kose,… sve troje djece tako [je] ... stradalo."(9)
Ili Ladislav Grinbaum: "U januaru 1943. bila je strašna zima... ustaše su dovele mnogo žena [u Jablanac] i mi smo mogli videti… Kamama, železnim šipkama i maljevima navalili su na tu bespomoćnu masu, i uz užasni vrisak žena i dece, sve su njih redom pobili i poklali... S bandere na kojoj sam radio, ja sam video svojim očima kako su mi zaklali ženu i decu. Od užasa bih pao sa bandere da nisam bio vezan."(9)
Može li to da se prebroji? Šta vi mislite?
BROJ GOSTIJU USTAŠKOG „HOTELA“
Tu je i hotel „Gagro“, o kome Jovan Mirić piše:“Logor Stara Gradiška sastojao se od nekoliko posebnih zgrada, opasanih visokim zidom sagrađenim od cigala srušene srpske crkve. Jedna od tih zgrada bila je ustaška bolnica, ali su u njoj, u prizemlju, stanovali i neki pripadnici ustaške bojne, kao i neki masoni. U jednom delu prizemlja te zgrade bilo je sedam samica, u koje su zatočenici dospevali po kazni, neretko i za najmanju sitnicu. Još dve samice bile su u podrumu. U samici broj 7, malo izdvojenoj od ostalih, vršeno je saslušavanje zatvorenika, sa batinanjem i raznim drugim mučenjima. U svim samicama izgladnjivanje do smrti bilo je takođe jedan od načina mučenja. Samice su bile male, dva metra sa tri. Čuvar tog dela zgrade bio je nepismeni Hercegovac Nikola Gagro, koji je najpre bio vodnik, pa zastavnik i na kraju poručnik. Po njemu je podrum i dobio ime „Hotel Gagro“. Nikola je bio poznat po izuzetnoj svireposti. Poslednjih nedelju dana pred nailazak partizanske vojske Gagro je ubrzano dovršavao klanje velikog broja preostalih muškaraca i žena. Stepenice koje vode u podrum nađene su poprskane krvlju i mozgom ubijenih, dok su se ispred zgrade našla kola kojima je poručnih Gagro odvozio ubijene ljude u reku Savu.“(10)
Tako je bilo, gospodo revizionisti. Pa brojte, po imenu i prezimenu, ako možete!
PRAVO NA SVOJU ISTORIJU
Istoričar Ričard Evans je, u svojoj knjizi „U odbranu istorije“, ustao protiv postmodernističkog konstruktivizma, stavivši do znanja da je istorijsku istinu moguće spoznati, makar i nesavršeno, ozbiljnim izučavanjem izvora, koji nisu puki tekstovi što ih svako tumači po svojoj volji. Jasno se moraju razlikovati primarni i sekundarni izvori, to jest dokumenti i, recimo, memoari, koji su bliski književnosti. Treba se, smatra Evans, vratiti i istorijskim sintezama, jer smo u doba komadanja znanja dobili mnogo sitnih istina, a više ne sagledavamo celinu prošlih zbivanja. Mnoštvenost „istina“, koju zagovaraju postmodernisti, vodi ka iracionalizmu i krivotvorenju prošlih događaja, čime se otvara široko polje za ideološke manipulacije prošlošću. Ipak, istoričari poput Evansa ne poriču multiperspektivnost istorijskog uvida. Svako ima pravo na svoje shvatanje prošlih događaja, Uostalom, to je znao i „ruski Niče“ (za razliku od Ničea, iskren hrišćanin, koji je umro kao monah Kliment ), Konstantin Leontjev, koji, u svojoj studiji „Vizantizam i Slovenstvo“, tvrdi:“I škola, i stihovi i mnoštvo članaka i romana naučili su nas sve da od ranog detinjstva s drhtajem ushićenja čitamo o Maratonu, Salamini i Plateji i da, svim srcem saosećajući sa svojim jelinskim republikancima, gledamo na Persijance skoro s mržnjom i prezirom. Sećam se kako sam slučajno pročitao (i to kod koga? - kod Hercena!) o tome da su persijski plemići sami skakali u more da bi olakšali lađu i spasli Kserksa, da su, jedan po jedan, dolazili caru i klanjali mu se, pre no što skoče s palube... Sećam se, kad sam to pročitao, da sam se zamislio i rekao sebi: Hercen to s pravom zove persijskim Termopilima. To je strašnije i mnogo veličanstvenije od Termopila! To dokazuje silu ideje, silu uverenja veću nego kod Leonidinih saboraca, jer je lakše položiti svoj život u žaru bitke, nego promišljeno i hladnokrvno, bez ikakve prinude, odlučiti se na samoubistvo zbog religiozno-državnih ciljeva! Od tog časa, sećam se, počeo sam da Persiju gledam drugačije od načina na koji me je učila poezija, škola i većina istorijskih spisa“.(11)
Tako nas je opomenuo Leontjev: istorija je višestrana. I mi imamo SVOJU istoriju.
KAKO SMO TUMAČENI U HAGU?
Imamo pravo na svoju istoriju. Zato smo protiv revizionizma. Zato želimo svoje pojmove. Inače će nas, kao u Hagu, optuživati da smo upravo mi zločinci koji su priču o Jasenovcu i Vatikanu koristili da pravimo „Veliku Srbiju“:“Ubrzo nakon početka rata u Hrvatskoj, reagujući na podršku koju su Hrvatskoj iskazali neki delovi međunarodne zajednice, Televizija Beograd će često uzimati na nišan Vatikan i Nemačku, smatrane istorijskim saveznicima Hrvatske. Tako će biti emitovan izveštaj o jednoj uličnoj demonstraciji na kojoj je Vatikan optužen da podržava “ustaški fašistički režim”. Jedna starija žena, mašući transparentom na kojem je ispisana parola “Vatikan - satana”, uzvikuje: “U Jasenovac da ide papa! Papa - ustaša!”. U istom izveštaju emituje se snimak istoričara Ratka Petrovića kako, sa megafonom u ruci, demonstrante podstiče ovim rečima: “Genocid nad srpskim narodom odvijao se pod okriljem Katoličke crkve, odnosno pod okriljem Vatikana. Neće više!…“(12)
Dakle, ako se ne izborimo za svoju istoriju, tuđin će nam pisati udžbenike – i u njima će, recimo, stajati da smo mi klali Hrvate, i da smo mi podigli Jasenovac da ih što više pobijemo.
VI NE VERUJETE? ČITAJTE!
Cilj naših neprijatelja je da od Srba učine narod robova. O tome je Jasna Popović pisala:„DANAK U KRVI je omogućavao dečacima da napreduju na društvenoj lestvici, a oni su zauzvrat bili potpuno odani sultanu. Tako su mnogi od njih postali članovi važne i uticajne elite (povlašćenih slojeva u društvu) Osmanskog carstva.“
Iako se prosečnom čitaocu može učiniti da je ovo izvod iz nekog kvaziistorijskog teksta objavljenog odmah pored tekstova o Adamu kao Srbinu ili autohtonosti hiljadugodišnje bošnjačke nacije, ovo je nažalost citat iz udžbenika Istorije za sedmi razred osnovne škole (BIGZ, školstvo, 2019) koji se koristi u srpskom obrazovnom sistemu. Udžbenika iz koga bi trebalo da uči moje dete. Iz koga uče svi, ili veliki broj srpske dece u uzrastu u kome su njihove daleke pretke odvodili, zauvek otimali iz roditeljskog doma i pretvarali u poslušne mašine za ubijanje svog naroda. Danas je „trend“ da mladi Srbi prihvate da je to bilo „cool”, da je, zamislite, Danak u krvi bio prilika za napredak!
A ko uvodi takve trendove u srpski obrazovni sistem? Ko je ovakvoj istorijskoj istini naučio gospođe Aleksandru Petrović, Vesnu Lučić i Peruniku Petrović, koje su autori ovog udžbenika? Ko su ove gospođe? Koji naučni rezultati su ih kvalifikovali za nešto tako važno kao što je pisanje udžbenika koji će formirati nacionalnu svest budućih generacija? Ko je, ako je uopšte iko, proverio tačnost navoda u ovom udžbeniku? Znate li da na kraju ove lekcije stoji pitanje: „Navedite pozitivne i negativne strane Danka u krvi.“ Zamislite, u zločinu koji prevazilazi ljudski um, deca od 13 godina bi trebalo da vide nešto dobro, pozitivno!
Pošto živimo u vreme kada se iz školske lektire tendenciozno izbacuju nacionalne teme i zamenjuju Harijem Poterom i sličnim sadržajima, borba protiv mitova u srpskoj istoriji i književnosti, na kojima se gradio slobodarski duh, u vreme kada smo okruženi onima koji uporno izmišljaju svoje mitove, jer su premladi da bi ih imali – onda nije čudo što, recimo, 21. oktobar u školama više ne počinje Velikim školskim časom i što je film sastavljen od autentičnih ispovesti preživele dece iz sistema jasenovačkih logora „Zaveštanje“ ostao gotovo nezapažen dok je jedan drugi film, hrvatski, prihvaćen kao konačno rešenje te stravične istorije srpskog stradanja.“(13)
Ako već sada izvesni pisci „naših“ udžbenika tvrde da je „danak u krvi“ bio nešto „pozitivno“, nemojmo se čuditi ako u, ponovo okupiranoj, Srbiji bude pisalo da je Jasenovac bio Jasenovčić, a Srebrenica – Srebreničetina. I Srbi monstrumi, naravno.
KLJUČNI RAZLOG JE IPAK OVAJ
Ipak, postoji drugi, mnogo ozbiljniji razlog zbog koga se ne možemo miriti sa lažima revizionizma.
Jednoga dana, svi ćemo stati pred Boga i Nebesku Srbiju. I svi ćemo odgovarati za način na koji smo se odnosili prema Bogu i Nebeskoj Srbiji. Ne znam kako će oni što poriču naše žrtve moći da im objasne – nije vas bilo toliko koliko vas, sada i ovde, na Sudu Gospodnjem, ima. Previše vas je. Sklonite se negde, nestanite, treba nam suživota i tolerancije!
Jer o broju, punom broju žrtava, već je pisao Gideon Grajf:“Nikada se neće saznati precizan broj brutalno ubijenih jasenovačkih žrtava jer nikada nećemo saznati imena onih: koji su nestali u dubinama Save, a bilo ih je toliko da su tela dinamitom dizana u vazduh kako bi se prokrčio plovidbeni put nacističkim ratnim monitorima;koji su spaljeni u Pičilijevoj peći; koji se nikada nisu rodili jer su izvađeni iz utrobi svojih majki; koji su skuvani za sapun u kazanima; koji su razapeti i ekserima zakovani na topolu užasa u Donjoj Gradini da polako umru i da im tela komadaju životinje; kojima su ustaše 1945. iskopali grobove, te benzinom spalili posmrtne ostatke da bi uklonili tragove svog zločina; kojima su krečom uništeni posmrtni ostaci u masovnim grobnicama“(14)
To ne znači da će se oni što se bore za istinu o Srpskoj Žrtvi imati „popust“ na Sudu Koji je LJubav i Istina, jer je Hristos, ali to znači da se krv prolivena za to da mi, potomci Svetih Save i Lazara ostanemo ono što jesmo, ne može zaboraviti ni u jednom čoveku koji je svestan svog srpskog imena i vere pravoslavne. Grešni smo, ali smo i mučenici; nedostojni smo, ali krv naša prolila se Hristove krvi radi; biće nam suđeno, ali će nas Prvovaskrsli i pogledati, jer smo, na međi Istoka i Zapada, davali svoje živote NJegove pravde radi, i zaustavili papstvo u njegovom pohodu na Istok.
PAMTIMO I PAMTIĆEMO
Kao i uvek, svako može da bira u šta će verovati i za šta će se, u javnom prostoru, zalagati. Ali, kao što reče jedan anonimni komentator na Internetu:“Ja ipak mislim da većina našeg naroda o Jasenovcu zna ono što treba da zna - 1.) Da je ubijeno više stotina hiljada ljudi; 2.) Da su ubijani zverski, klanjem, lomljenjem kostiju, sadističkim iživljavanjem, da nije puno metaka potrošeno tamo; 3.) Da su mala deca na isti način ubijana; 4.) Da su ustaše činile jedan značajan deo hrvatskog naroda i da su u širim hrvatskim masama imale značajnu podršku za ono što rade, nažalost tako je i dan danas. Kao i to da je Rimo-Katolička crkva inspirator svega. Posledice toga su evidentne, Srbi su na područiju Hrvatske činili trećinu stanovništva a danas su svedeni na par procenata, ustaški zločini su takođe deo odgovora zašto u BiH sada nema 70% Srba kao pre osamdeset god. nego 30%“.(15)
A to je, pametnom, pobožnom i osećajnom više nego dosta.
Pamtimo, Srbi. U Pamćenju Božjem su naše žrtve, kojih je prepun Nebeski Jerusalim; ako ih i mi budemo pamtili, ovde i sada, biće svetlosti i na našem mračnom obzorju.
Sveti Novomučenici Jasenovački, molite Boga za nas!
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) November 29, 2023
UPUTNICE ( 17.11.2023. )
1. Bojan Jovanović; Fenomenologija najvećeg zla 1, www.pecat.co.rs/2023/11/fenomenologija-najveceg-zlocina/
2. Dejan Ristić: Zablude srpke istorije, Vukotić Medija, Beograd, 2020.
3. Stanko Opačić: Ja sam pastorče komunizma, ssr.org.rs/stanko-opacic-canica-ja-sam-pastorce-komunizma/
4. Zlatoje Martinov: Tito je dvaput bio u Jasenovcu, www.politika.rs/scc/clanak/473281/Tito-je-dvaput-bio-u-Jasenovcu
5. Miloš Ković, Jasenovac na izborima: Ko poriče genocid nad Srbima u NDH, iskra.co/kolumne/jasenovac-na-izborima-ko-porice-genocid-nad-srbima-u-ndh/
6. BOLNIK I VIČAN BOLESTIMA: O BOLU NA VELIKU SUBOTU, SA PRIČOM HRIŠĆANINA KOJI JE PREŽIVEO KORONU, iskra.co/reagovanja/bolnik-i-vican-bolestima-o-bolu-na-veliku-subotu-sa-pricom-hriscanina-koji-je-preziveo-koronu/
7. Slobodan Antonić: Trauma Jasenovca, scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0023-5164/2021/0023-51642172083A.pdf
8. Vasilije Đ. Krestić, Mira Radojević JASENOVAC ...sanu.ac.rs. dais.sanu.ac.rs › bitstream_38413
9. Aleksandar Logos, Jasenovac u Hrvatskoj, ili kratka priča o ratu i masovnim ubistvima u njemu, www.academia.edu/83102584/Jasenovac_in_Croatia_or_a_short_story_about_a_war_and_mass_killing_in_it_2022_
10. Jovan Mirić: Jasenovački leksikon, stanjestvari.com/2022/10/27/jasenovacki-leksikon/
11. Konstantin Leontjev:Vizantizam i Slovenstvo, preveli Marija Marković, Branislav Marković, www.zbor.rs/wp-content/uploads/2021/01/konstantin-leontjev-vizantizam-i-slovenstvo.pdf
12. Politička propaganda i projekt “Svi Srbi u jednoj državi”: posledice instrumentalizacije medija za ultranacionalističke svrhe, izveštaj sastavio Renaud de La Brosse, redovni profesor na Univerzitetu Reims Champagne-Ardenne (Francuska), https://www.icty.org/x/cases/slobodan_milosevic/prosexp/bcs/rep-srb-b.htm,
13. Jasna Popović: O „pozitivnim“ stranama Danka u krvi u udžbeniku Istorije za sedmi razred, stanjestvari.com/2019/11/30/jasna-popovic-o-pozitivnim-stranama-danka-u-krvi/
14. Gideon Grajf, Zašto se nikada neće saznati precizan broj brutalno ubijenih jasenovačkih žrtava, stanjestvari.com/2022/04/02/grajf-zasto-se-nece-saznati-broj-zrtava-jasenovca/
15. https://stanjestvari.com/tag/%D1%98%D0%B0%D1%81%D0%B5%D0%BD%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86/page/2/
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
