Jer, ulozi zaista nisu mali. Srpski narod na Kosovu i Metohiji suočen je sa svakodnevnim progonima, koji za cilj imaju dovršenje genocida, sprovedenog rukama albanskih šovinista i njihovih pokrovitelja iz SAD i EU, omogućenog i olakšanog nizom katastrofalnih poteza vlasti u Beogradu. Konačno odvajanje Kosova i Metohije posledično će dovesti do rasparčavanja Srbije i gašenja Republike Srpske. Ovde, dakle, nije reč o politici, nego o borbi jednog naroda za pravo na goli život.
Ujedinjena nacionalna opozicija, od koje se očekivalo da tu borbu povede, da zaustavi protivustavno delovanje Aleksandra Vučića na predaji predaji Kosova i Metohije Velikoj Albaniji, mogla je da bude po snazi druga politička grupacija u Narodnoj skupštini, ili bar jezičak na vagi koji bi sutra odlučivao o politici zemlje. Umesto toga, dobili smo izdeljene, male stranke koje će se baviti međusobnom borbom za isto glasačko telo, za jedan ili dva procenta više. Javnost će se baviti pitanjem ko je među njima „Vučićev“, a ko „Đilasov“, dok će oni ostati stešnjeni između dva krupna politička pola (SNS-SPS i koalicija „Srbija protiv nasilja“), međusobno suštinski saglasna u spremnosti na ispunjavanje naloga SAD i EU, zemalja koje su nas bombardovale i koje i danas prema srpskom narodu vode neprijateljsku politiku. Mogli smo da imamo samostalnu i samosvesnu političku snagu, treći pol našeg političkog života, ustvari prvi i najvažniji, jer bi, sudeći po svim anketama, bio oslonjen na ubedljivu većinu glasača. Oni su, naime, protivnici secesije Kosova i Metohije, gašenja Republike Srpske, uvođenja sankcija Rusiji, pristupanja NATO paktu, razaranja tradicionalne porodice, pretvaranja Srbije u koloniju i lovište stranih, privatnih rudarskih kompanija. Glasači, za koje se sa pravom verovalo da bi podržali ujedinjene nacionalne stranke, ostaće zbunjeni i ogorčeni zbog činjenice da su se, za razliku od njih, prozapadne opozicione partije ujedinile u jednu koaliciju.
Ujedinjena nacionalna opozicija, od koje se očekivalo da tu borbu povede, da zaustavi protivustavno delovanje Aleksandra Vučića na predaji predaji Kosova i Metohije Velikoj Albaniji, mogla je da bude po snazi druga politička grupacija u Narodnoj skupštini, ili bar jezičak na vagi koji bi sutra odlučivao o politici zemlje. Umesto toga, dobili smo izdeljene, male stranke koje će se baviti međusobnom borbom za isto glasačko telo, za jedan ili dva procenta više
Šta se, dakle, dogodilo na ovom sastanku? Nije manje važno ni pitanje šta mu je predhodilo? Dužan sam, istine radi, da kao neko ko je ovaj sastanak sazvao, u ime nadstranačkog Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, i ko je na njemu predsedavao, iznesem osnovne činjenice. Kao istoričar, znam da ne mogu da tvrdim da je moje svedočenje jedina i konačna istina. Ostali učesnici možda će ovaj događaj videti na drugačiji način. NJihovo svedočenje, čak i ako bi bilo obojeno strastima i pristrasnošću, bilo bi korisno. Javnost ima pravo da zna šta se zaista dogodilo.
Šta se, dakle, dogodilo na ovom sastanku? Nije manje važno ni pitanje šta mu je predhodilo? Dužan sam, istine radi, da kao neko ko je ovaj sastanak sazvao, u ime nadstranačkog Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, i ko je na njemu predsedavao, iznesem osnovne činjenice. Javnost ima pravo da zna šta se zaista dogodilo.
Okupljanje nacionalnih stranaka pokušano je već uoči predsedničkih i skupštinskih izbora, održanih u aprilu 2022. godine. Na prvi podsticaj Saše Radulovića i tada sam, u ime Pokreta za odbranu Kosova i Metohije, uz podršku Slobodana Samardžića i ostalih prijatelja iz Pokreta, pozvao predstavnike nacionalnih stranaka na pregovore o udruživanju. Narodna stranka tada je bila u drugom taboru, ali je zato bili pozvani predstavnika manjih stranaka i udruženja. I tada su ključnu ulogu u okupljanju imale tri stranke – DSS, Dveri i Zavetnici, kao i dve postojeće frakcije POKS-a. Razgovori su uglavnom vođeni u prostorijama Dveri. Na prvom susretu pročitao sam apel za ujedinjenje, poslat sa Kosova i Metohije, od tamošnjeg povereništva Pokreta za odbranu KiM. U ovom potresnom pismu, svi su zamoljeni da zaborave na partijske zađevice i da pokažu solidarnost sa sugrađanima koji brane živote i imovinu svojih porodica. Već prve večeri, Miloš Jovanović, predsednik DSS-a, javno je, preko Večernjih novosti, odbio saradnju, iako su njegovi izaslanici na sastanku pokazali mnogo dobre volje. Razgovori nisu uspeli, ali se mora reći da su predsednik Dveri Boško Obradović i predsednica Zavetnika Milica Đurđević Stamenkovski u njima učestvovali do samog kraja. I tako izdeljeni, svi su na kraju ipak uspeli da uđu u skupštinu.
Do danas, stanje na Kosovu i Metohiji višestruko je pogoršano. Posle niza poraza Srbije, kao direktnih posledica politike Aleksandra Vučića – učvršćivanja albanske paravojske na severu Kosova, gotovo svakodnevnih hapšenja Srba, podizanja i povlačenja srpskih barikada u decembru 2022, prihvatanja nemačko-francuskog ultimatuma i Ohridskog sporazuma, sloma u Banjskoj – srpski narod na KiM ostao je potpuno napušten. U međuvremenu, u nizu akcija, Pokret za odbranu Kosova i Metohije sarađivao je sa Dverima, Zavetnicima, NDSS-om (DSS je promenio ime u Novi DSS) i POKS-om. U oktobru 2022, u usvajanju Deklaracije o reintegraciji Kosova i Metohije u ustavno-pravni poredak Srbije pridružila im se i Narodna stranka. Na podsticaj Miše Đurkovića, uz članove Pokreta, u tome su učestvovali i drugi istaknuti intelektualci. Posle uspelog, masovnog protestnog mitinga održanog u Beogradu na godišnjicu pogroma 17. marta 2023, na kome se okupilo preko 15.000 ljudi, aktivnosti ove političke grupacije su, međutim, zaustavljene. Održan je samo još jedan, neuspeo stranački skup u Novom Sadu. Dveri i Zavetnici tvrdili su da su iz koalicije NADA prestali da im odgovaraju na pozive i da je zato izgubljeno dragoceno vreme. Miloš Jovanović je, zaista, na nekoliko meseci nestao iz Narodne skupštine, iz bilo kakvih pregovora ili zajedničkih akcija. U NDSS, koja je bila inicirala ovaj ciklus saradnje, bili su sumnjičavi jer su Obradović i Đurđević Stamenkovski dozvolili da predsednik skupštine Vladimir Orlić lažnim obećanjima odloži sednicu posvećenu Kosovu i Metohiji. U isto vreme, deo javnosti sumnjičio je Miloša Jovanovića jer je u skupštini, iz ruku Miloša Vučevića, usred propasti Srba na Kosovu i Metohiji, povodom diplomiranja na Visokim studijama bezbednosti i odbrane, primio počasnu sablju.
Javno sam podržao ovaj novi početak, kome je pojava profesora Ratka Ristića u našim redovima dala novi impuls. Kada je, međutim, postalo jasno da pregovori ne napreduju i da će nacionalne stranke na izbore ići u najmanje tri kolone, pozvao sam vođe Dveri, Zavetnika, Narodne stranke, NDSS i POKS-a da se svi konačno okupe i otvoreno porazgovaraju o koaliciji
Sa slomom u Banjskoj i približavanjem novih izbora postalo je jasno da se mora opet pokušati. Dveri i Zavetnici bili su spremni na saradnju. NDSS je, međutim, tražila za sebe vodeću poziciju u budućoj koaliciji i zahtevala da se u borbi sa režimom Aleksandra Vučića nacionalne stranke okrenu saradnji sa prozapadnim opozicionim strankama. Prvi uslov bio je uglavnom prihvaćen, dok je u odnosu na drugi u redovima Zavetnika i Dveri vladao izrazit oprez. Više se nije moglo čekati, pa su Dveri i Zavetnici, uz podršku grupe intelektualaca, pokrenuli „nacionalno okupljanje“. Poziv na udruživanje upućen je, pre svih, koaliciji NADA, ali i svim protivnicima nemačko-francuskog ultimatuma, gašenja Republike Srpske, sankcija protiv Rusije, članstva u NATO, urušavanja tradicionalnih porodičnih vrednosti, zagađivanja Srbije kroz predaju koncesija na iskopavanje ruda stranim, privatnim kompanijama.
Javno sam podržao ovaj novi početak, kome je pojava profesora Ratka Ristića u našim redovima dala novi impuls. Kada je, međutim, postalo jasno da pregovori ne napreduju i da će nacionalne stranke na izbore ići u najmanje tri kolone, pozvao sam vođe Dveri, Zavetnika, Narodne stranke, NDSS i POKS-a da se svi konačno okupe i otvoreno porazgovaraju o koaliciji. Pokazalo se da je među njima naročito Vuk Jeremić, koji je nedavno bio oslabljen cepanjem stranke, bio zainteresovan za ovaj susret. Zajedno sa Milom Lomparom, koji je javno podržao Narodnu stranku, ali i ideju ujedinjenja nacionalnih stranaka, zamolio sam Matiju Bećkovića da utiče na POKS i koaliciju NADA, kako bi se sastanak održao i postigao dogovor. Da bi se prevazišao otpor NDSS, koji je javno iznosio uslove za saradnju i na čiji odgovor je najduže trebalo čekati, ponudio sam da ova stranka izabere mesto (Boško Obradović predložio je vreme), pa je sastanak održan u njenim prostorijama (tvrdnje da je NDSS inicirala susret, dakle, ne odgovaraju istini). Na predlog Vuka Jeremića da se odredi ko zvanično saziva sastanak, po prethodnom dogovoru sa vođama stranaka, odlučeno je da to ponovo bude Pokret za odbranu Kosova i Metohije.
Kada je ušao u prostoriju u kojoj smo ga čekali, Stamenkovski je rekao da za Zavetnike nivo saradnje sa prozapadnim strankama predviđen u upravo usvojenom nacrtu sporazuma nije prihvatljiv. Jovanović je to dočekao sa izrazitim odobravanjem, naglašavajući da je to još jedan dokaz prevelikih međusobnih razlika. Predstavnici POKS-a počeli su da govore o tome da će ipak biti mnogo bolje da se na izbore ide „u dve kolone“
U zakazano vreme u prostorije NDSS stigle su sve vođe stranaka osim Milice Đurđević Stamenkovski, koja je, ozbiljno bolesna, poslala Dušana Prorokovića i Nikolu Dragićevića. Kao nestranačke ličnosti, priustvovali smo Matija Bećković, Milo Lompar i ja. Pošto je predloženo da predsedavam, kao i prethodni put, na početku sastanka, okupljenima sam preneo poruku Srba sa Kosova i Metohije, članova našeg Pokreta, sa naše upravo završene skupštine, da se ujedine i počnu da rade na spasavanju Kosova i Srbije. Zamolio sam ih da stave nacionalni interes iznad stranačkih potreba. Predložio sam da bi trebalo da se koncentrišu na usaglašavanje pisanog koalicionog ugovora i naglasio da bi to, s obzirom na podudarnost njihovih političkih stavova, trebalo da bude samo pitanje izbora pravih reči i stilskih oblika. Sa te, prve stepenice, trebalo je krenuti, iste večeri, u dalje razgovore o mandatima. Zamolio sam, takođe, da bi trebalo da se pažljivo dogovorimo o tome šta će sa ovog sastanka izaći u javnost.
Osnovu za dalji razgovor dao je Milo Lompar, kada je rekao da bi od tri uslova za saradnju, koje je Miloš Jovanović pre sastanka iznosio u medijima, prva dva trebalo da svima budu prihvatljiva: odbijanje francusko-nemačkog ultimatuma i odbijanje saradnje sa režimom na svim nivoima vlasti. Treći Jovanovićev uslov, obavezu saradnje sa prozapadnom koalicijom, trebalo je da bude izostavljen iz teksta sporazuma. Svi su ovaj predlog spremno prihvatili, osim vođa koalicije NADA, Miloša Jovanovića i Vojislava Mihailovića. Jovanović je dokazivao da se zbog nedovoljne snage nacionalnih stranaka, izdaja Kosova i Metohije ne može zaustaviti bez saradnje sa prozapadnim stranakama. Ostali su mu odgovarali pitanjem zašto je potrebno da takvo obavezivanje uđe u koalicioni sporazum i da li su te stranke svojim koalicionim sporazumom predvidele saradnju sa nacionalnim strankama. Miloš Jovanović je posebno nastojao na tome da u sporazum uđe obaveza saradnje sa prozapadnim strankama na preuzimanju vlasti u Beogradu. Ostali su načelno prihvatali takvu saradnju, ali su pitali zašto je potrebno da se na nju obavezuju u koalicionom sporazumu. Takve obaveze mogle bi da odbiju glasače, ali i da nepotrebno oslabe nacionalne stranke u postizbornim pregovorima. Stav Boška Obradovića, Vuka Jeremića, predstavnika Zavetnika i nestranačkih ličnosti bio je da je prvo potrebno ujedinjenje, ulazak u skupštinu u najvećem mogućem broju, prekidanje svake zavisnosti od politika „Vučića i Đilasa“ i, sa tih pozicija, određivanje političkog kursa zemlje ili, ukoliko navedena načela ne bude moguće ispuniti, povlačenje u opoziciju. Miloš Jovanović je potom na sto stavio svoj predlog sporazuma, koji je sadržavao sve što je on predlagao. Vuk Jeremić je na to odgovorio svojim predlogom, koji je u osnovi pratio liniju koju je predložio Milo Lompar.
Usledio je proces usaglašavanja u kome je Jeremić, na osnovu svog predloga, ostalima, ali pre svih Jovanoviću, koji je jedini postavljao uslove, neumorno nudio različite verzije teksta. Tako se konačno stiglo do varijante (četvrte ili pete po redu) koja je svima bila prihvatljiva. Jeremić je, uz moju podršku, predlagao da se ona parafira i da se odmah pređe na dogovore o mandatima. Raspoloženje svih naglo se popravilo. Došlo je vreme da Matija Bećković, najstariji od svih prisutnih, napusti sastanak. Pred polazak, rekao je da „ne bi trebalo polagati ispit unapred i izjašavati se unapred o svakoj temi“.
Zavetnici i Dverjani su mi kasnije rekli da je Jovanović bio taj koji je pozvao Dragićevića na stranu i zadržao Stefanovskog u susednoj prostoriji, saopštavajući im da on ne želi sporazum i da hoće da sačuva punu slobodu delovanja.
Tada su počeli izlasci u susednu prostoriju. Miloš Jovanović i Nikola Dragićević napustili su nas na nekoliko nekoliko minuta. Potom je stigao Stefan Stamenkovski. Znajući da on sa svojom suprugom Milicom Đurđević Stamenkovski vodi Zavetnike, od početka sam predlagao da on, umesto nje, prisustvuje razgovorima. Čim je ušao u prostorije NDSS, Miloš Jovanović je, međutim, i njega zadržao u hodniku.
Kada je ušao u prostoriju u kojoj smo ga čekali, Stamenkovski je rekao da za Zavetnike nivo saradnje sa prozapadnim strankama predviđen u upravo usvojenom nacrtu sporazuma nije prihvatljiv. Jovanović je to dočekao sa izrazitim odobravanjem, naglašavajući da je to još jedan dokaz prevelikih međusobnih razlika. Predstavnici POKS-a počeli su da govore o tome da će ipak biti mnogo bolje da se na izbore ide „u dve kolone“. Na direktno pitanje, međutim, da li im je prihvatljiva koalicija sa Narodnom strankom, kako bi se zaista išlo u dve kolone, i NDSS i Zavetnici su odgovorili negativno. Na moje predloge da se na usvojenom tekstu ipak poradi u duhu predloga Zavetnika, Stamenkovski je odgovorio da će biti potrebno da se o svemu prvo izjasni njihovo Predsedništvo. Bilo je jasno da su pregovori propali. Milo Lompar je napustio sastanak. Rekao sam na kraju da su stranački interesi ipak pobedili nacionalne, da to što zastupa Stamenkovski nije „nacionalno okupljanje“, zbog čega se povlačim iz svih predizbornih aktivnosti (i danas ostajem pri toj odluci, iako moji najbliži politički prijatelji misle da sam prenaglio – Ratka Ristića, kao nestranačkog kandidata za gradonačelnika, nastaviću da podržavam). Razišli smo se bez ikakvog dogovora.
To što smo na kraju smetnuli s uma dogovor o istupanju medijima brzo je uzelo danak – sutradan ujutru, u medijima sklonim prozapadnoj opoziciji, Stamenkovski i Zavetnici su proglašeni odgovornim za ovaj neuspeh, dok su Jovanović i NDSS prikazani kao organizatori sastanka, najzaslužniji za postizanje makar i privremenog sporazuma.
Zavetnici i Dverjani su mi kasnije rekli da je Jovanović bio taj koji je pozvao Dragićevića na stranu i zadržao Stefanovskog u susednoj prostoriji, saopštavajući im da on ne želi sporazum i da hoće da sačuva punu slobodu delovanja. U njihovoj interpretaciji oni su, premoreni i zasićeni od višemesečnog čekanja na sporazum sa NDSS, uvereni da bi Jovanovićeva insistiranja na saradnji sa prozapadnom koalicijom predizbornoj kampanji donela ozbiljnu štetu, rado dočekali da se sa tim konačno prekine. Jovanovićevo viđenje ovakvog raspleta bilo bi, vrlo verovatno, sasvim drugačije.
Tako je propao dogovor nacionalne opozicije o predizbornoj koaliciji. Nemamo, međutim, pravo na gnev i rezignaciju. Borba za Kosovo neće se okončati na ovim izborima. Nadajmo se da će i tako razjedinjene, stranke sa jasnim i čvrstim stavom o Kosovu i Metohiji uspeti da uđu u Skupštinu. Prema anketama, među njima najviše glasača ima koalicija Dveri i Zavetnika, slede NDSS i POKS i na kraju Narodna stranka. Ključno je – sačuvati Kosovo i Metohiju, odbraniti Otadžbinu i pravo na život srpskog naroda. Ako se već nisu ujedinili, neka svako na svoj način posluži tom velikom cilju.
(pokretzaodbranukosovaimetohije.rs)
