Piše: Vladimir Dimitrijević
1. NE UPROPAŠĆUJ SVOJ ŽIVOT
Ivan Bunjin spominje u svojoj knjizi „Selo“ neku gluvonemu ženu koja je bila dobila na poklon jednu raskošnu svilenu maramu. Žena je bila prilično ograničena i žao joj je bilo da tu skupocenu maramu nosi sa lica, nego je nosila samo s naličja, sve očekujući da će joj se nekad ukazati prilika da je pokaže svetu u svemu sjaju. Ali, kao i svaka stvar, svilena marama nije bila večita, i ona se tako s naličja iskrzala i pocepala, a da je ona jadnica i nije ponela s lica. – Tako radi, piše Bunjin, i većina od nas. I mi smo svi dobili na poklon divan dar – život. Međutim, mnogi postupaju s tim darom kao ona nerazborita žena – prožive čitav život s naličja, s njegove ružnije strane.
Kada je Evgenije Onjegin u poodmaklim godinama pogledao za sobom – na svoj prazan, besplodan život, kada je sagledao kako je samo s malo više pameti sve moglo biti daleko lepše i daleko drukčije, on je s uzdahom kazao:
– A sreća je bila tako blizu!
Da, istinski život je često tako blizu nas, a mi mu nerazumno okrenemo leđa. Živi se posle ove u nekoj nadi: biće bolje, iskrsnuće neko čudo; razvedriće se dani; poneću i ja svoju lepu maramu s lica, a ne s naličja. Ali život polako odmiče bez promene na bolje. Prolaze dani prazno, tupo, bez istinskog stvaralaštva, bez radosti, bez lepote.
Kraj puta kojim je jednom Spasitelj prolazio zelenilo se smokvino drvo i On mu je prišao u nameri da utoli glad, ali na smokvi nije bilo plodova. I On, koji je toliko blagosiljao, prokleo je to drvo koje je samo listalo, a ploda nije imalo (Mat. 21, 18- 19). Tako nosi na sebi pečat nekog prokletstva i svaki život koji samo spolja liči na život. Tako je, u neku ruku, uklet i čovek koji tek samo vegetira, koji radi koliko baš mora, tek da bi se održao, a ne stvori ništa što bi ga prevazišlo i od njega ostalo.
Istina, na svakom se poslu može poslužiti Bogu, ali blago onome ko se oda onome što može do smrti da radi s voljom i ljubavlju!
Mladi Jovan Iljič Sergijev (potonji otac Jovan Kronštatski) je još u ranoj mladosti osetio da ga je Bog pozvao da bude sveštenik. I odao se tome pozivu s mnogo ljubavi i s mnogo plemenite strasti: služio je svakodnevne liturgije, propovedao, obilazio bolesnike, molio se za njih, obilazio domove po periferiji svoga grada Kronštata, odučavao ljude od pića, mirio, učio, savetovao, tešio, pomagao. Hiljade duša je izveo na pravi put, podigao, uputio, oplemenio i od duševnih i telesnih bolesti spasao.
2. MIR U DUŠI
Kada se jedan sveštenik koji je često menjao mesto službovanja obratio Vladici Nikolaju za novi premeštaj, Vladika mu je rekao: „Premestio bih ja tebe kad bih bio siguran da nećeš na to novo mesto povesti i sebe sa sobom“.
Da li ćemo biti mili ljudima i da li će nama biti dobro među njima mnogo zavisi od nas samih.
Jevanđelje nas uči kako da živimo, pa da ne budemo teret drugima, i kako da drugi budu laki nama.
Prvo što nam preporučujete jeste – neisticanje sebe, nedržanje mnogo do sebe, do svoje „vrednosti“, svojih „zasluga“.
Koje se biće na ovoj zemlji moglo uporediti sa Gospodom Hristom? A za njega je Bog preko proroka rekao: „Gle… , ljubljeni moj, koji je po volji duše moje!… Neće se svađati, ni vikati, niti će ko čuti po raskršćima glasa njegova. Trske stučene neće prelomiti, i stenjka koji tinja neće ugasiti. . (Is. 42, 1-4; Mat. 12, 18-20). Kad bi koga izlečio, Gospod Hristos mu je obično govorio: „Gledaj da nikome ništa ne kažeš“ (Mark. 1, 44). Mi koji radimo za to da nas drugi hvale i koji stalno ističemo svoje zasluge, doživljavamo teška razočaranja.
Ima u Jevanđelju jedno mesto preko koga, dok ga čitamo, nekako olako prelazimo, a koje sadrži veliku istinu. Naime, u svetom Jevanđelju po Luci piše da Bog „razorava ponosite“ ni sa čim drugim, nego „mislima srca njihovih“ (1, 51). I stvarno, samoljubiv i ponosit čovek stalno, i danju i noću, samo misli kako mu se ne odaje dovoljno priznanja, kako ga ljudi manje cene nego što on zaslužuje, kako ga vređaju, ponižavaju, omalovažavaju… Gori pakao od tih crnih misli nije mu potreban.
Sasvim drukčije stoji stvar sa onim koji radi zbog samoga posla, koji ne očekuje aplauz i koji ne misli visoko o sebi. NJega misli o uvređenom ponosu ne proganjaju i on vedro provodi dane i ima mirne i spokojne noći.
Hrišćansko raspoloženje duše zavisi još i od toga da li volimo.
3. GLAVNA POUKA VLADIKE NIKOLAJA
Dok sam bio učenik bogoslovije, održavao se jedne jeseni bogomoljački godišnji sabor u manastiru Feneku u Sremu. Pošli smo i mi bogoslovi na taj sabor. U vozu, u vagonu ondašnje treće klase, naiđemo na vladiku Nikolaja, koji je i sam putovao za Fenek. Okupimo se oko njega i počnemo ga zapitkivati. Jedan mu od nas postavi pitanje: „Koje je pravilo za nas hrišćane najvažnije u životu?” Kako je sedeo kraj prozora, Vladika upita: „Šta piše ovde?” i pokaza na emajliranu tablicu pričvršćenu u podnožju vagonskog prozora. Onaj pročita: „Ne naginji se van!” „To je, reče Vladika, najvažnije. Ako želiš dobra sebi, ne naginji se izvan onoga što je Bog naredio”.
I – imao je Vladika pravo.
4. NE DA TEBE MAJKA
Tu skoro čitao sam o majkama koje imaju neizlečivo bolesnu decu. Jedna od njih je jednoga dana gurala po parku kolica sa šestogodišnjim paralizovanim i umno zaostalim sinom. Srela je jedna prijateljica, pozdravila se s njom, sagnula se nad kolica, uzela maloga za ruke i nasmešila mu se. Dete na osmejak nije odgovorilo. Lice mu je ostalo nekako ukočeno i samo je tupo gledalo čas u nju čas u svoju mater. Videći da je detinja majka jako utučena, prijateljica je upitala šta joj je. Žena je odgovorila: „Ti i ne slutiš koliko mi majke s ovakvom decom patimo. Eto, izvezla sam ovo svoje jadniče u park. Htela sam da i moj Braca malo vidi sunca i nadiše se vazduha. Stazom su prilazile dve poznanice. Primetila sam da govore o meni i detetu. Kada su prišle sasvim blizu ućutale su, ali sam ipak jasno razabrala poslednje rečenice koje je jedna od njih kazala: ‘Mogla je biti pametnija. Ja ga ne bih držala u životu, nego bih oslobodila muka i njega i sebe’. Pa nešto i sama mislim: nije li zbilja bilo bolje da sam već u prvim mesecima pustila da Braca umre? Čemu on živi? I kakav će moj život biti kraj njega?”
Onda joj je ova prijateljica ispričala slučaj majke čije se dete rodilo bez ruku. Čim je videla šta je rodila, sevnula joj je misao da prekrati muke i sebi i tome detetu čiji će život biti ispunjen samo bolom. Gledala ga je s tugom i sa užasom, i u sebi razgovarala sa njim. Učinilo joj se kao da joj to jadno stvorenje kaže: „Majčice, ja sam tako malen i tako nemoćan, zagrli me malo... Ja nemam ruke i neću te nikad moći ručicama zagrliti. Ali imam srce i zagrliću te tim svojim malim srcem. Majko, ako nemam ruku, zar za mene nema ni sunca, zar mi treba oduzeti život?”
Kad je ova žena s paralizovanim dečačićem u kolicima čula te reči, naglo se sagla, zgrabila svoje dete, stala ga grliti i govoriti mu: „Ne da tebe mama, sine moj!” Mali Braca u kolicima počeo je i sam veselo klimati glavom, kao da je i on naslutio kakva se promena toga časa dogodila u majčinom srcu.
5. SLUČAJ KOJI OPOMINJE
Jednog jutra sačekao me je u našoj požarevačkoj crkvenoj porti neki čovek i umolio za odobrenje da se opeva grob neke devojke koja se pre više godina bacila pod voz i tako izvršila samoubistvo.
Upitao sam ga: zašto tako kasno traži da se to opelo izvrši, i kakav mu je rod ta devojka bila?
Odgovorio mi je:
„Nije mi, oče, bila nikakav rod. Bila je samo verenica moga sina, ali smo mi bili protiv toga da je on uzme, jer je devojka pomalo hramala, i bilo nas je sramota da imamo sakatu snaju.
Kad ju je moj sin – po našem nagovoru – napustio, ona se bacila pod voz…
A sada je duševno obolela moja kći – devojka. Bila je neko vreme u duševnoj bolnici, lečena je i došla kući, ali joj se bolest često obnavlja.
Pa mislim nešto: možda će mojoj kćeri biti lakše kad se opeva neopojani grob one devojke, koja se našom krivicom ubila, i kad se njena očajna duša bude jednom smirila“…
Prošla me je svog neka jeza: došao čovek da moli da se opeva grob tuđe kćerke da bi njegovoj kćeri bilo lakše!…
Strašno je, braćo i sestre, kad se na nekoga spusti teška ruka te tajanstvene i neumitne Pravde Božije.
Ne može se živeti protiv zakona Božijeg, pa da se očekuje sreća, i spokojstvo i zadovoljstvo. Ako se izvesna udobnost tim putem i nađe, nestalna je i kratkog veka.
6.DUŽNOSTI VERNIH NA BOGOSLUŽENJU
Pravoslavni!
Vaša je dužnost da se starate za primeran red u crkvi na bogosluženju. Opomenite neupućene i poučite ih!
Svi treba da se trudimo da naše bogosluženje bude što lepše!
Vrlo je veliki greh praviti bilo hotimičan bilo nehotičan nered na bogosluženju. Zato se staraj da na bogosluženje uvek stigneš pre početka. Tada ćeš imati vremena da uzmeš i upališ sveću, i da svoje lične molitve prineseš Gospodu. A kad počne bogosluženje tada treba molitveno učestvovati u njemu, bilo pevanjem, ko ima sluha i glasa, bilo čitanjem liturgijskih molitava iz molitvenika, bilo pobožnim praćenjem samog toka bogosluženja. Nikako nije lepo, a i greh je, kad pojedinci narušavaju tišinu i svečanost bogosluženja prolazeći kroz crkvu da bi celivali ikone. To se ne sme činiti za vreme bogosluženja, već pre ili posle ovoga!
Veliki greh, takođe, čine i oni koji bilo čim skreću na sebe pažnju i ometaju drugoga u molitvi! Zato se ne treba tiskati da bi se došlo u prve redove, ako već ranije nisi mogao da zauzmeš to mesto. Hrišćanin mora odbaciti od sebe svaku farisejsku molitvenu gordost i sujetu (čitaj: Ev. po Mateju gl. 6 st. 5) i toplo i iskreno mirno i istinski smerno moliti se stojeći, ili kad treba klečeći, na mestu gde neće nikome smetati, niti skretati na sebe pažnju ostalih.
Veliki je greh još izlaziti iz crkve pre svršetka Sv. liturgije, jer u crkvu dolaziš da bi učestvovao u zajedničnom bogosluženju (a ne samo tek da upališ sveću). Čak iako se ima razloga da se izađe iz crkve za vreme bogosluženja, onda se mora paziti da se to ne čini u najsvetijim trenucima: za vreme čitanja Apostola i Evanđelja, pevanja Heruvimske pesme, iznošenja Sv. tajne, čitanja Simvola vere ili Molitve Gospodnje Oče naš, a naročito ne za vreme osvećenja i pretvaranja Svetih darova u pravo telo i pravu krv Hristovu! Zatim za vreme pevanja pohvale Bogorodici: "Dostojno jest" i dr.
Ako na to ne pazimo, ima li onda naš dolazak u hram uopšte ikakvog smisla, ili služi samo na greh i sablazan?!
To dakle, neka nam je pravilo koga se moramo držati, a tom pravilu treba i da prijateljski, pristojno i neupadljivo poučimo neupućene:
1. Na bogosluženje doći pre početka;
2. iz crkve izići tek po završetku bogosluženja;
3. za vreme bogosluženja ne prolaziti kroz crkvu, već što pre zauzeti svoje mesto;
4. ne gurati se nikako, niti razgovarati;
5. stojati pobožno i mirno, ostavivši slobodan prolaz u sredini hrama, za sveštenika kad kadi;
6. za vreme bogosluženja vernici ne treba da stupaju na soleju (prostor pred ikonostasom) jer je ona određena za svešteno-služitelje;
7. Sv. pričešću, nafori i celivanju pristupati u najvećem redu.
7. DRŽITE BOGA ZA RUKU
Nijedan vek nije imao toliko aparata da čoveku olakšava život i da ga zabavi. Pozaduživasmo se i dadosmo sve što imamo da ih nabavimo i ispropadasmo slušajući muziku i gledajući filmove i televiziju. I kad uveče ugasimo aparat, ipak nam se tako često, vrlo često dogodi da nam od svega toga u duši ostane samo neka slama i praznina.
Duša je čovekova, braćo i sestre, ipak stvorena za nešto dublje i punije od svega toga.
Stajao sam jedne večeri na terasi Patrijaršije. Dole, u Karađorđevoj ulici, ispod sijalice, stajala je na tramvajskoj stanici samo jedna majka sa svojom sasvim malom devojčicom. Iako nisu prolazila vozila, iako nije prolazio svet, iako se ni one nisu kretale nego su samo stajale i čekale, mala se sve vreme čvrsto držala za majčinu ruku. Premda nije bilo nikakve opasnosti, osećala se tako sigurnijom i bilo joj je prijatno da se čvrsto drži one koju voli i koja je voli.
Prolazeći jednog jutra kroz naš grad, video sam sličnu scenu. Majka je išla s korpom na pijacu, a za ruku joj se uhvatila njena mala kćerčica i nosila i ona svoju kotarčicu. Bilo je dosta rano, mala je slobodno mogla ostati kod kuće da spava, ili da se igra sa svojom lutkom i svojim igračkama. Ne, ona je više volela da se ne odvaja od mame i da stalno bude s njom.
I mi, braćo i sestre, poput ove dece, ne bi trebalo da se odvajamo od Boga.
I mi bi trebalo da se molitvenom mišlju čvrsto držimo Božje ruke. Obilna struja života, stvaralačke snage i ljubavi prelivala bi se iz NJegovog u naše biće i davala nam sigurnost, snagu i punoću života.
Ostale tekstove Vladimira Dimitrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
