Piše: Branko Veljković
Ovo je Viktor rekao onom u sebi koji se sa njim igrao dok je otac „Jadnika“ razumevao „kako brzo prolaze minuti a svaki je sve hladniji,...“. Viktor, na putu do željenog, samo NJegovog „dvorca na nebu“ gde „plakanje nije dozvoljeno“, sve više se plašio onih „koji govore o sutrašnjici“ a da pri tom sve čine da „sutra nije stiglo“ i do onog samog sebe koji usamljen „čeka u senkama i broji sate do sna“ svestan da mu je „srce od kamena a da ipak drhti“,...
Ne zbog tog Viktora u svakom od nas već zbog Istine, ja biram da vam kažem, zato vam i pišem.
A svestan sam kao i Viktor, kao i Viklif, spaljen 12 godina posle smrti jer se „usudio“ da Bibliju prevede na jezik naroda sa jezika „obične“ Vulgate a zapravo omražen jer je ustao protiv papske indulgencije i oprštaj greha za novac, iz čijeg Viklifovog života nam ostade da ljudima „ne treba kruna mučeništva ako ste hrišćani, dovoljno je samo da govorite istinu i mučeništvo vas neće zaobići“.
Zato, znam kako je počelo. Znam šta je bilo dok je trajalo. Znam kako će da se završi.
Prvo su vas birali. Birali su one od kojih će da prave robove i one od kojih će da prave gospodare. Rekli su vam da su u tom poretku svi jednaki što i jeste ali ćete tek kasnije razumeti u čemu. Većina je sa užasom u jednom momentu shvatila u kojoj su grupi bili ceo život čak i da je to stvarno bio put do nekakvog gospodarstva, a nije. Na žalost i prolaznu zemaljsku sreću „biranih“, birali su vas po onome što birani stvarno jesu i po onome za šta su majstori odlično znali da ih u željeno mogu pretvoriti.
Na početku su vam uzeli iskrenost. Rekli su vam da pripadate krugu „odabranih“, najboljih, onih koji se „pitaju“, „vladaju“. Onih koji su upisani u „Knjigu života“. Osetili su svaku vašu ambiciju, svaku važu nakazu, želju ili poriv. Bili ste mladi, svidelo vam se a oni znaju da podiđu strastima i porocima u ljudima. I za taj krug „odabranih“, za početak, potrebno je samo da o tome gde ste, ćutite. Dakle, da lažete. LJudima sa kojima ste do tada bili drugovi, rođaci, prijatelji, niste smeli da kažete da su vas „odabrali“ ni ko vas je odabrao a po najmanje za šta ste odabrani, sve i da ste to na početku znali. Tu su vam uzeli iskrenost, zapravo vi ste im je predali. Onda su vam objasnili „pravila“. U početku su pravila nekako protokolarna, kao nekakav kodeks, način ponašanja, odevanja, komunikacije. Kasnije ta pravila za vas postaju mračni zakon a do tada ćete već shvatiti da niste upisani u nikakvu „Knjigu života“ već se to samo tako zove. Objasnili su vam i hijearhiju, bar tu za koju je predviđeno da je vi za života „vidite“. Tada su počeli da vam oblikuju razmišljanje i obrazac ponašanja. Kasnije će to za vas biti sistem vrednosti a pri kraju i sama vera i onaj u koga jedino smete da verujete. Tu su vam uzeli pravo da mislite i verujete na način i mimo njihovog načina razmišljanja i verovanja. Zatrpavali su vas pričama o „drevnim“ znanjima i „velikim“ istinama. Počeli ste da verujete da ste stvarno „posebni“, da znate i možete više od drugih, tih prezrenih „profanisanih“. Odlično su prepoznali vašu ambiciju, sujetu i bezgranični ego. Onda su počeli da vas daruju materijalnim poklonima, da „osetite“ svu „lepotu“ pripadanja, „moć“, „snagu“,... Tu su ispravno procenili da je vreme da vas jednostavno rečeno – kupe. Dobili ste srebrnjake a da ih niste „zaradili“. A zapravo, jeste ih „zaradili“ ali to ćete shvatiti kasnije, neko pre a neko posle. Onda je došao red na vaš privatni život. Diskretno, ili manje diskretno već zavisi od toga kako su vas procenili, opredelili su vam „životnu saputnicu“, za većinu to je još uvek žena, onu koja je deo neke druge, u suštini iste priče samo skrojene za žene. Rekli su vam da je ta žena „kao stvorena za vas“ i bili su u pravu. Po istom modelu su vas birali i spajali. Tada su vam oduzeli pravo da sami birate svoju suprugu, oduzeli su vam pravo da volite. Pristali ste i na to. Opet, kao i kod svake druge dresure, sledila je nagrada. Nameštenje u radnoj sredini, napredovanje u sportskoj karijeri, učestvovanje u gledanim TV emisijama, sjaj i glamur, akademska i politička zvanja, činovi i funkcije... Eto još srebrnjaka. Međutim, sada ste već u situaciji da pledirate na pozicije i mesta na kojima se već nalaze neki drugi ljudi. Naravno, prihvatili ste njihovu „dobronamernu“ sugestiju da se za pomoć obratite baš njima. Ako ste među „odabranima“ možete pomoć da zatražite i više od tri puta. „Oni“ su vam i te želje ispunili. Sklonili su vaše suparnike, oponente, možda već i neprijatelje. Neke su sklonili a neke su vam „napravili“. Tako su opkrojili vaš radni i profesionalni kapacitet, karijeru, odredili koga ćete da mrzite a kome ćete da radite o glavi. Sada već u potpunosti zavisite od njih. Olako ste prihvatili da umesto kvaliteta na mesta i pozicije dolazite putem intriga, spletki, nameštanja,... Do tada ste već postali bizarni bezlični robovi, figurice na nekim vama potpuno nevidljivim šahovskim tablama. Govorite samo što vam se kaže, radite samo ono što vam se naredi. I koliko god vam prijalo to što ste „postali nešto“ sada ste već potpuno svesni da to „nešto“ ima svoju cenu i svoju platu. Plata je u tim srebrnjacima a cenu već naslućujete. Onda su vam objasnili koga treba da mrzite, napadate, koga da progonite, potkradate, opljačkate, lažno optužite ili lažno branite, fizički povredite. A kada sve to nekome uradite onoliko puta koliko to vi puta uradite onda je sasvim izvesno da ste nekoga tako i ozbiljno povredili, uništili, možda i ubili. Postali ste rutinirani klivokletnik, lažov, izdajica, ubica. Shvatili ste i da sve to što ste radili i sve te pozicije kojima ste se kitili ne znači da ste stvarno važni, već to samo znači da ste upotrebljivi, makar i samo kao korisni i tužni statisti zarad popunjavanja praznina. Razumeli ste i da će doći vreme kada će da vas zamene sa nekim mladim nadobudnim junošom, naoštrenim da vam otme sve to što vam nikada nije ni pripadalo baš kao što ste i vi to nekada nekome učinili. Sad vam je već potpuno jasno da ste svaki srebrnjak, svaku pozicju, titulu i minut na nacionalnim frekvencijama „pošteno“ zaradili, da su srebrnjaci stvarno vaši i jasno vam je ko je vaš krajnji poslodavac. Sad znate ko je u tom bratstvu „sinova protivljenja“ najstariji brat. Sad znate i da ste vidljivi ma koliku maglu pravili. LJudi znaju, ma koliko ih vi prezirali. Bog zna, ma koliko ste vi obnevideli.
„Ne varajte se, Bog se ne da obmanjivati; jer što čovek posije ono će i požnjeti“.
„Jer koji sije u telo svoje, od tela će i požnjeti trulež, a ko sije u Duh, od Duha će požnjeti život večni“.
Proživeli ste, vešto vođeni, svaki od sedam smrtnih grehova. Kušani ste i kušnju ste odabrali. Srce vam je otvrdnulo. Diplomirali ste.
Više ne verujete u oprost.
Postali ste deo onih koji znaju da ih je stvorio Bog a ipak bi tog Boga da sahrane.
A Bog poštuje svačije pa i vaše pravo na izbor. Zato je Blez rekao – „Bog daje dovoljno svetlosti onom ko želi da ga vidi i dovljno tame onom ko ne želi da ga vidi“.
U hiljadama godina onoga što ste nazvali istorijom svaka vaša motivacija je uvek bila ista. Baš kao i cilj.
U hiljadama godina te tačke koja se kreće, tog jedino mogućeg – sada, mi smo odabrali Istinu, Boga i njegovu Reč.
I tako dok „napredujete“ vi nazadujete i zato, vratiću vas na lektiru iako ni bukvar mnogi nisu pročitali. Afanasijevič. Rekao vam je kako je Azazelo kao demon bezvodne pustinje spremio Volandovo vino za Margaritu i majstora, ali samo za majstora od onih po znanju a onolikima je njegovo vino obećano. Pitate li se šta će biti sa svim tim legijama u kojima vi marširate prepunih nedostojnih tog Volandovog vina o kome svi sanjate. Zato je inženjer, majstor po znanju i po ličnim delima odabran, olako puštao da se „majstorstvo“ kupuje, zato se tako lako „majstorstvo“ i prodavalo. Inženjer, Voland i Azazelo odlično znaju i bez tih cenovnika ko je stvarno majstor a ko samo još jedan platiša. Trebaju njima i robovi a najbolji su robovi koji za sopstveno ropstvo još i dobrovoljno plate.
Jer vi ste vojska tog prvog, lažnog antihrista, pa ste i vi lažni. On za svoj legion sprema armije stvarno demonizovanih. Oni mu trebaju. NJima je obećao zemaljska carstva i nagrade a ne vama. Nestaćete svi do jednoga. Sve će vas bespovratno zameniti u toj jednoj kristalnoj noći bez zvezde Danice. Vi ćete biti pokazne jedinice za surovu efikasnost njegovih stvarnih falangi. Zato su u ovom momentu horizonta događaja države predali idiotima. Zato se sada kreira opšti haos i beznađe. Kada falange krenu, svi će aplaudirati, videće „spasioca“ a vašem kraju će se radovati.
Majstori i to znaju a nisu vam rekli. Tako je to kod Boga mrtvih. Oni koji su odabrali Živog Boga, Boga živih, biće sa njim.
Zbog onih među vama koji su u čitanju bukvara preskakali pasuse sa idejom da su dorasli bitnijem štivu, reći ću vam da je daleko od vas poslednja stranica „Božije knjige“, svakako ne one prave Božije knjige već one druge. Mnogi su obnevideli i poludeli još na prvim stranicama tog pisanog a nenapisanog, pitajte sahranjenog glumca kada ga budete videli, on zna, tražio je da „čita“ ta tamna slova a ni malog besnog nije mogao da obuzda.
A bilo je i onih koji su sve tekstove znali naizust a kako i ne bi, ponavljali su ih noćima. Zato je i najbolji pisao samo za njih. Opet scena i njena iza-scena, jedan Bata, Bubuleja od „Diplomaca“, antitalenat čvrstih pesnica koji je izrastao u zapisanog talenta i to sa obe strane ogledala a da je pri tom na vreme shvatio da „nema dovoljno vremena da pravi pomodarske uloge“, jer ga „interesujue rezultat“ i onaj drugi bata pa još i njegov bata po rođenju, onako po najsrbskije – Živorad. Zakleti da pokažu da baš oni mogu mimo scenarija u kome je tako tačno rečeno - „A ovaj prostor je škrt kad treba da iznedri čoveka sa misijom, čoveka darovitog, koji može da vidi bar jedan vek unapred ... zato se ovde stalno strada, živi se stihijski, primitivno i svi neprestano stradamo... Ah, Balkan“. Oba brata u istom stroju. Čitali su oni majstora ali je majstor neuporedivo bolje čitao njih, otuda i ti noćni govori i pogovori. Prvi zapravo tih, komedijaš sa neviđenim darom da žig tuge čitave epohe ispriča kroz setne oči „očinske figure“ koja ne zna više šta će od muke pa zasmejava neuki narod, a drugi siminovac, neko reče kao i za mene što moji prijatelji kažu „najzauzetiji nezaposleni čovek koga znaju“, osobodilac Zagreba, za javnost „ad hominem“ idolopoklonika Meštrovića, Isidorin kad god je to ona htela a svi ostali samo četvrtkom i da naravno završe pre 18 časova jer posle imaju druge „obaveze“, sa tačnom tezom o „Jugoslaviji u opasnosti“ ali iza koje istine se krila i kuvala Srbija u propasti a što svi mi danas živimo. Tako je i počelo a kada jednom počne svi zaborave kako je počelo sve i kada bi to stvarno znali.
Kada su u pitanju svi ti kreirani počeci reći ću vam, za one koji žele da znaju, kako je počelo to jutro 21. oktobra 1941. godine u Kragujevcu. Za hiljade nevinih svetlo tog jutra biće poslednje što će videti tog dana. Za hiljade zlikovaca svetlo tog jutra biće poslednje svetlo koje će videti ikada. Pokolj. Zvanična istorija nam još uvek dozvoljava da o tome decu učimo, da zapamte dok i to ne sklone iz ovih njihovih politički-podobnih udžbenika. Ali treba da znate kako je do pokolja došlo. Mešovite partizansko-četničke jedinice su se sukobile sa Nemcima u reonu Bare – LJuljak u kom sukobu je poginulo 10 i ranjeno 26 nemačkih vojnika. Onda je neko izdao naređenje da se mrtvim nemačkim vojncima odseku genitalije i da im se stave u usta. Tako nešto nije mogao da osmisli ni da uradi Srbin od Hrista po rođenju a Božiji čovek po usvojenju a ni srbski vojnik po opredeljenju. Crvena frakcija jugoslovenskih podruma zadužena za prolivanje Srbske krvi i kreiranje mržnje izdala je naređenje da se ovako nešto uradi. Znali su da će to izazvati rekaciju Nemaca, dogovorili su je. Tražen je povod da se Srbima da razlog da se pokrenu i masovno mobilišu u tom momentu nebitno u koju formaciju od tolikih ponuđenih, baš kao što je učinjeno i 90tih godina istog veka ali i toliko puta pre toga. Tražen je razlog da okupatori počnu masovno ubijanje naroda. Fotografije o tom činu ekspresno su poslate u Berlin. Naređenje o odmazdi sprovedeno je odmah. Cenu je platio narod.
Isto kao i martovski „podvizi“ komunista na demonstracijama u Beogradu, isto kao i odlučno „Ne“ 1948., isto kao i „progoni“ sveštenika a onda volšebno baš German, prikladnog li imena, poglavar SPC, postade 1968. godine predsednik Svetskog saveza crkava, deklarisane ekumenističke organizacije, iz kog saveza su kasnije crkve istupale i vraćale se, ali SPC još ostaje i istrajava,... I opet strada narod. Ovaj put duša naroda.
Tako su se „razlozi“ i razlozi oduvek uvodili u živote naroda. Što je leševa više to razlozi duže traju a drama je veća. Uz dramu idu i svi ovi samozvanci što sada iskaču i iz frižidera, neokrunjene kraljice svih drama oduvek. Kada se bar teatralno prizovu pameti onda naručuju portrete i prave grupne fotografije na kojima u rukama drže skinute bele rukavice. Oće da kažu da sa sebe skidaju svaku odgovornost. Pilatovski. Misle da to tako ide,...
A Bata Bubuleja je briljirao dok je Žika pisao. Batine uloge su zaokružene a Žikine teme nikada nisu završene. Jer Srbsko nacionalno pitanje u „Titinoj“ Jugoslaviji nije kreirano zato da bi se pomoglo Srbima i razrešila večita balkanska tragedija već upravo suprotno, da bi se stvorila kontrolisana „pro-srbska“ platforma u srcu naroda, naroda koji je jugoslovenštinom i crvenim pentagramom odrođen od Boga i samog sebe i da bi se tako napravio nov front mladih i iskrenih jer se u pokolje bez njih ne ide, spremnih da opet svojom krvlju potpisuju tuđa scenarija. Isto je danas. Pogledajte ko su danas predvodnici takozvanog Srbskog nacionalizma, ma šta to značilo i kome to služilo. Isto je i sa svim drugim političkim „opcijama“ koje zapravo nikada i nisu bile „opcije“ makar i na papiru. Od tragedije besmislenog Sremskog fronta - Syrmienfront, smene Rankovića, konfederalnog Ustava 1974. godine pa do tragikomičnog glasa iz ničega zapisanog kao Memorandum SANU koji je bio povod za sve a rešenje za ništa i masovnih pokolja 90tih, sve je to samo farsa, scena sa samo jednim režiserom i samo jednim arhivarom svega. Jedino je statista bezbroj, uključujući i sve imenovane. Ono što su oni iz podruma znali i sproveli je da su isti majstori uporedo sa srbskom „oživeli“ i sve druge balkanske „ikonografije“. Zato je poziv za dizanje glasa pisaca i inteligencije dao baš taj neki tadašnji statista Đitler, kobajagi disident, kobajagi čovek. „Centralni Komitet“ jugoslovenskih podruma bespogovorno je prihvatio zadatak da se pripremi i sprovede raspad Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije i same Jugoslavije. Partija se podelila na one koju su znali - „neki ćemo da preživimo“ i one koji su (opet) poverovali - „neki ćete da poginete“. Naprasno su se „probudili“ i Hrvati, Šiptari, Makedonci, po veri i oni koji se krste i oni koji se klanjaju, ateisti i teisti, oni koji ne veruju u nikoga sem u „Titu“, pro ovi i pro oni, a na kraju čak i slovenačka udruženja lovaca i lovokradica. I svi su se iz istih magacina naoružali, svi su iz istih fondova srebrnjake dobili, svi su zaslužili svoje „heroje“, svoje Mali Mare i Bokan Kokan promotere, Tomsone ili Baje, purpurne motivatore, ... Sve što je „trebalo“ ... tako je počelo. Tako se i završilo.
Sad se opet neki novi glumci kite jugoslovenskim idejama, kobajagi njihova pamet, svim „ovima i onima“ u jednoj ili onoliko država, „istinama“ i DNK „činjenicama“,... oružje je već razdeljeno... Sami smo ga kupovali, a s obzirom na dogovoreni rezultat ovaj put je sve avansno plaćeno, da za sve koji u tome učestvuju ima ikakve svetlosti rekli bi – solarno. Purpurne aplogete što se ljute zbog Istine oko jedne zapete, opet iz mercedesa i poršea lamentiraju o tradiciji, vrednostima, istinama, obilaze svoje stado u limuzinama i u pratnji obezbeđenja sa skrivenim pancirima. A nove bate, kao i ova dva pomenuta, sada spremaju novog smernog sa šupljim cipelama da preuzme tron. U tom purpurnom skutu onog koga su za taj posao odabrali u to vreme raspada Jugoslavije skrojili su i jednog Slobu prepunog suicida, dakle idealnog za suicindo vreme i odluke kroz koje nas je „vodio“ čak i kada „niko nije smeo da nas tuče“ ali su zato smeli da nas ubijaju u hiljadama. Skrojili su i bulumentu tih petokrakica što počeše naprasno da se krste s desna u levo i obratno ali su izštrikali i i taj purpurni šinjel ispod koga je napravljeno toliko toga zlog pa i praškasti pinkaš čiji otrov svi dišemo i danas. Pinkaš sa sumanutim idejama iz sveta „luciferijanskih marifetluka“ koji su odavno prestali da budu Luciferovi i postali samo Sotonini. Cipelice i rupica su poslužile da ne vidimo šta nam se dešava a da imamo o čemu da pričamo. Baš kao što i sada imamo pantera kod Apatina, dojave o bombama, klan koljača iz Ritopeka i dva Kurtija, jedan kao „naš“ a drugi kao njihov, sve samo da ne vidimo dalje od bljutavog političkog marketinga.
Zato im treba toliko laži. Zato šire laž jer je njihov gospodar otac laži.
Ali Zato su dobili i ogledalo. Da šta god pomisle to se baš njima desi.
I sada možemo o tim lažima.
Skoro je sahranjen jedan glumac. Glumac povratnik u svojim delima, izvesno sada sa „onim koga je u sebi hranio“, jer ga je sada celog pojeo. Glumac koji je u svojim pokajničkim delima napisao sve sem da se rečenom istinom kaje. Ispratio je glumca i taj blazirani advokat, biće Kucovlah, vazda politički pogodan, večita trivijalna senka svog fiziološkog oca, sa istom profesijom i samo sličnim manirima. Taj advokat reče da je glumca branio besplatno, valjda to znači da nije za taj svoj posao uzeo novac. A eto, svi koji znaju ipak znaju da je samo za polazak put stratišta dobio „tričavih“ 80.000 nemačkih maraka. U gotovini. Skupili donaciju zaintersovani za sudbinu glumca. Te „pro bono“ pare brojao je advokat iste noći bar tri puta. Citiraću sada – „Cincar tako računa vreme, 5.000 maraka po satu“. Eto, sad kad je glumac zaspao sad i cinacar međ narodom koji toliko prezire i od koga misli da je toliko bolji može da priča da je glumca branio „pro bono“, reklo bi se za džaba,... Doduše i jeste „za džaba“ ali ne zbog novca koji je cincar dobio i robije koju glumac nikada nije odslužio, već zbog onog suda gde takvih advokata, hvala Bogu i njegovom sudu, nema,...
I svi oni, takvi kakvima ih sada vidite, su „neko i nešto“. Važni su. Bitni.
„A za one koji su smatrali da su nešto, ma ko oni negda bili, ne marim ništa, jer Bog ne gleda ko je ko; jer oni koji su smatrani uglednim meni ništa ne dodadoše.“
„Jer ako iko misli da je nešto, a nije ništa, vara samoga sebe“.
Da bi kontinuitet dušoždera sa javne scene bio održan po tom glumac-kriterijumu kreiran je i jedan Bik-čić, nacrtani instant fenomen po potrebi upražnjene pozicije ovog vremena, osmišljen za masovnu upotrebu, osposobljen za sve bespolne uloge s obe starne platna koje rado prihvata. Bledunjave multipraktik androgene fizionomije dorađene po tom demonskom vizulenom arhetipu onoga koji je pao pa se posle izživljavao nad bivšom braćom anđelima. Tako mlad a već junak onolikih prizemnih „kulturnih“ i nekulturnih „elitnih“ događaja svih mogućih sadržaja sa sve dodeljenom saputnicom iz kasting strojeva trupa za VIP zabavu trećeg Rima, doduše ovaj put sa pedigreom iz primitivnog sveta „krvotoka od uticaja“. Pravljen da podržava sve što mu se kaže i da proguta sve što mu se prinese. Juče rođen i veštački uguran u tamna sazvežđa projektovana za manupulacije narodima sa istoka. Ipak je 21. vek. I istoku treba new age zvezda za gledanje kad se Istok već tako olako odrekao Danice i prigrlio idole. Na gipsanom plafonu veštačkih sazvežđa još jedna docrtana fluorescentna tačkica. Onaj skoro sahranjeni je u zloduhu svog vremena trebalo da se brusi u Holivudu, ovaj je predat istoku. Tako se prave ti nedovršeni tihi štaptači za javnu upotrebu, bio gorivo za demonove peći. Ništa. Prazno, a i to prazno raspolućeno na onoliko delova koliko je mentorima potrebno. Izgubljen za međuljudske odnose, emocije i relacije, zadojen u sumanute ideje „upravljanja“ zajednicama i svetom sa postavljenim mentorom koga sada već naveliko „čuje“ i kada je budan i kada ono malo spava i kada je ovde i kada je tamo. Na „Beloj lađi“ okupao se „Dolarima“, deo je krvavog „Zbogom SFRJ“ legiona „Senki nad Balkanom“, veruje da vreme provodi pod „Sunčanim Udarom“ a zapravo je samo „Sluga“ u „Mešanom mesu“ potpuno „Izvan granica realnosti“. Od „Arhangela“ videće samo „Lajkuj me miliona puta“ i Vikipediju. Tužna priča.
Ali sve to su samo glumci. Kao što ih je opisao pisac, dobar domaćin – „Ceo život radim sa glumcima i taman kada sam pomislo da sam našao jednog čoveka kad ono ispade – glumac“. Večito nezadovoljni, uvek nedovoljno voljeni, uvek frustrirani, večiti plagijatori... Nikad svoji, vazda tuđi i o tuđem. U ovoj predstavi sa usnulim glumcem i svi ostali su samo – glumci. Zapravo, istine radi, mnogi su ga iskreno mrzeli jer je kao glumac izgleda bio bolji od mnogih iz svog vremena. Bio je odabran za dve scene ali i za daleki Holivud, i samo što nije krenuo i tamo. A to mnoga njegova danas uplakana braća sa dasaka koje njima život znače teško da su mogli da mu oproste. Oni su ipak kneževi sujete i kraljevi ega.
I to je ta veza koja ljude spaja sa knezom ovog sveta. Ego, sujeta,... slepilo.
Pratite Jutjub kanal portala Pravda na kome emisije vodi Igor Marinković https://t.co/zpsfQELH7c
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) May 16, 2023
Slepost ljudi i ljudske nauke. Kao da to što nauka „otkrije“ ili „dokaže“ nije postojalo i pre tog otkrića ili dokaza.
U Božijem poretku materijalnog sveta sve je međusobno povezano i uslovljeno. Zato je smirenom moguće kroz gledanje leta ptica razumeti prirodu vode. Zato je potpuno jasno kako je Panini kroz fonološku šemu i strukturu zvukova u „jeziku funkcija njihovih artikularnih osobina“ našao svog stvarnog brata u Mendeljejevu koji je shvatio da su hemijske osobine elemenata funkcija njihovih atomskih masa. Obojica su išla kroz suštinu oblasti kojima su se bavili, počevši od samog stvaranja, dakle od Božijeg dela a ne obratno. Jedan je napravio „gramatiku“ zvučnog sveta a drugi „gramatiku“ materijalnog sveta. To Paninija čini onim koji je muziku pretočio u dvodimenzionalni zapis u osnovnim zvukovima, jasno ukazujući na Božiju kreaciju a Mendeljejeva usnulim genijem kome je san doneo viziju potpunog redosleda elemenata od kojih je sazdan svet materije. Nije to bio san i nije to bio mentor sa ovoga sveta. Dao je Mendeljejev da bi dobio, nije umeo kroz Molitvu. U svakom slučaju, tako je na papir, ređajući elemente postavio azbuku materijalnog sveta i uvezao ih u logičan niz elementarnom „gramatikom“. Iz čistog pijeteta ka bratu iz drugog vremena predvideo je za osam elemenata prefikse na sanskritu – eka, dvi, tri,... Kada je pokušao da elementima objasni Eter, došao je do svepristunog gasa i Coroniuma. To je bio drugi Mendeljejevev san. U njemu je zalutao.
Nema zakona ovog sveta, nema naučne teze, hipoteze, aksioma ili teoreme, nema vulgarno besmislenih priča o „energijama“, „silama“ i modelima, tehnikama, „hilinzima“ ili praksama kojima se na bilo koji način može doći do Boga. Sve što ima veze sa naukom i naučnim otkrićima ima isključivo veze sa predivnom i beskonačnom Božijom tvorevinom, sa svom nepresušnom prirodom čulima vidljivog ili nevidljivog sveta.
Do Boga se dolazi isključivo duhovnim razvojem i Molitvom. To je treći stub, to je najvažniji stub. Ako ste u tome, razumećete me i kada vam kažem da je to jedini bitan stub. Sve ostalo je isprazno, jer bez Boga sve ostalo i jeste isprazno.
Ako ste u nauci ili umetnosti, onoj lepoj i sveobuhvatnoj poput arhitekture kada radi za čoveka a ne za demona, pogledajte onda kako je Makintoš u Glazgovu načinio da vertikalni stubovi istaknu „željenu hijearhiju“ i samim tim naglase postojeću lepotu i vertikalnost stepenika ali je istovremeno objasnio da među njima uopšte ne mora biti, kao što kod Makintoša i nije, noseći stub. Ta lepota deo je sveopšte lepote, kao kada bi gledali harmoniju svih šumskih biljaka u svoj njihovoj visini, od vlati trave u svom tom njihovom neizmernom broju pa do hrasta koji stoji i pokazuje nam početak i put, sve je „poređano“ i skladno u savršenom poretku. Jedno drugo štiti, jedno drugo hrani, jedno drugom daje potreban prostor i vreme i svetlost i senku. Sve to tačno onda kada je potrebno i koliko je potrebno. Tako bih rekao da je i Makintoš shvatio da je u statici zgrade bitan samo jedan stub i da on uopšte ne mora biti vidljiv, baš kao što je i u „statici“ čoveka bitan samo jedan stub a da pri tom taj stub uopšte nije „vidljiv“ ljudskim čulima ili bizarnom naukom. A to vidljivo može biti i gizdavo i stepenasto i trapavo i dosadno i agresivno i smerno i kako god hoćete jer je svakako prolazno i potpuno nebitno. Bitan je samo jedan stub, onaj koji drži sve, daje sve i na kraju, po odabranom, određuje sve. Sve što se dešava na ovom svetu dešava se samo i isključivo zbog tog stuba.
Možda zato posle ove zgrade Makintoš nije više projektovao. Možda je posle svih prevara i laži kojih je postao svestan projektovao za kraj karijere još samo tu jednu zgradu i njen krov, krov iznad tog stubišta za hodanje već rođenih umetnika, gde je „stavio“ ta „diskretna vrata“ i lažni plafon, kao da je želeo da nam kaže da lažni plafoni, baš kao i lažni bogovi samo zatvaraju volumen sa ciljem da stvore neistinu, iluziju, možda čak i laž nekakve upotrebne vrednosti ili nekog besmislenog „smisla“, ali u svojoj suštini to je prevara, a u psihi i duši čoveka to je onda strah, potištenost, klaustrofobija zbog veštački zatvorenog prostora za koji čovek, izvorom od onog od koga Jeste oseća da mu rođenjem pripada a samo nesrećnom odlukom vođen iluzijama materijalnog sveta i tako prevaren, onda, ne-pripada, a da čak i u takvom od čoveka kreiarnom beznađu postoje vrata koja vode u stvarni i prvi svet, svet od Boga i ka Bogu. Kod Makintoša to su ta vrata na krovu. Za čoveka to je pokajanje. Otuda su ta mala vrata na krovu Makintošov odgovor na sve te laži i iluzije, veštačke krovove i kutije. Napravio nam je veši Škot vrata za nebo na krovu svoje zgrade. Biće da su to ta uzana vrata kroz koja će samo malobrojni proći.
I NJutn, odličan učenik a očajan predavač, je u svoje vreme išao istim tim stepeništem, jer koliko god bilo lažnih staza i stepeništa, lažnih znakova i simbola koji ni jedan nikada nisu bili od Boga i za Boga, koliko god te stranputice bile primamljive i vešto upakovane, put je ipak samo jedan – „Ja sam put i istina i život“, „Do Oca se može doći samo preko mene“. Išao je NJutn od Svetog Pisma ka nauci a ne obratno i shvatio je - „Ateizam je besmislen. Kada pogledam solarni sistem ja vidim zemlju postavljenu na savrešnoj distanci od sunca da primi dovoljnu količinu toplote i svetlosti. Ovo se nije dogodilo slučajno“.
Danas, toliko posle stidljivog NJutna, naučnici su postali svesni da je za život kakav poznajemo potrebno da se sinhrono ostvari više od 200 parametara što je iz ugla nama poznate nauke apsolutno nemoguće. Planeta i život na njoj kakav mi poznajemo je statistički neostvarljiv. Nemoguć je sa takvim i tolikim brojem međuzavisnih subjekata i sa svim tim međusobnim interakcijama. Ovakvo saglasje je nemoguće postići nekakvom evolucijom već isključivo kreacijom, jednim momentom stvaranja. Za to je bila potrebna i dovljna jedna apsolutna inteligencija, čoveku nepojmljiva kroz intelekt ili nauku ali dostižna kroz veru i poverenje.
Ta inteligencija u sebi sadrži tajnu početka, trajanja i kraja. Ta inteligecnija pripada samo Bogu, tvorcu. Za čoveka, tog koji jeste pao, Bog je dao i objasnio put kojim treba da ide da bi se njemu vratio. Zato je na zemlju poslao svog prvorođenog i jedinorođenog. On je svojim dolaskom omeđio sve što je bilo i sve što će biti.
A tajna o vremenu i kraju vremena opet pripada samo Bogu. Sve što na tu temu slušate, gledate, svi ti horoskopi, bajanja, gledanja u zvezde i karte, svi vidovnjaci i njima slični, sve je to samo prevara. Laž. Ideja oca laži i njegovih slugu je da prihvatajući samo i mogućnost da iko sem Boga zna šta će da bude, deo sebe predate kojekakvim prognozama i prognozerima, da tako sami sebe osakatite i veru u Boga i Božiju promisao zamenite horoskopom, pasuljom ili špilom karata. Tako, ustvari, otimate sebi lični prostor, gurate sami sebe u mrak klaustrofobije i kidate svoju i čoveku datu moć da ste upravo vi ti koji odlučujete šta hoćete a šta nećete da radite i da u toj odluci svako od nas može bez posrednika i medijatora da „razgovara“ sa Bogom i da dobije odgovor na sva pitanja koja su za njega od značaja. A tu su postavili drugu danas toliko popularnu new age zamku - poistovećivanje Boga i čoveka! „Razgovor“ sa Bogom ne znači da je čovek postao Bog! Čovek je čovek, Božije delo a Bog je Bog. Kada se u taj poredak, taj direktan odnos između čoveka i Boga umeša bilo ko, ma koliko vam se činio dobronameran, čovek onda sam sebi stvara stepenicu koju nikada više neće preći. Ta stepenica je element zemaljske „moći“ i manipulacije a ne Božije promisli. Bog je svima nama jasno rekao kako do njega a rekao je i kako će izgledati svi nesuvisli koji bi da se u taj odnos „umetnu“. Rekao je – „Jer su takvi lažni apostoli, lukavi poslenici, koji se pretvaraju da su apostoli Hristovi. I nikakvo čudo; jer se sam satana pretvara u anđela svetlosti. Nije, dakle, ništa veliko ako se i sluge njegove pretvaraju da su sluge pravednosti, kojima će svršetak biti po delima njihovim“.
Jer dobro je da zapamtimo – „Božije jevanđelje se propoveda besplatno“. U „šatoru Božijem“ nema prodavnica, kasica i žiro računa, nema limuzina, nema zlatnih krovova i zidanih građevina, „Nebesa su moj presto, a zemlja je podnožje mojim nogama. Gde mi onda možete sagraditi dom? Gde je mesto za moje prebivalište?“.
A svima nama, braćo, evo stih za nauk i razmišljanje – „I to zbog pridošle lažne braće što se uvukoše da uhode slobodu našu, koju imamo u Hristu Isusu, da nas zarobe. Ovima se ni za čas nedadosmo u pokornost, da istina jevanđelja ostane kod vas“.
Čoveku a ni palom anđelu nije data „moć“ ili „dar“ da zna šta će biti. Palom je dato da može da zna sve šta je bilo, jer on jeste stvoren od Boga i pratio je stvaranje Univerzuma, ali i pored toga ni on ne zna šta će biti. Laže otac laži da i to ume samo da bi zavarao ljude, da bi ih „ubedio“ da je dovoljno „vredan“ da baš on sedne na presto na severu, jer ako je Bog on bi i to trebalo da zna i ume.
A ne ume. Samo manipuliše. I beži kao senka laži od svetla Istine.
Isto kao i njegovi najlošiji đaci, političari.
Ni nepomjanik ni čovek koji mu služi ne mogu od sebe pobeći. Beg nije geografija.
U prošlom tekstu videli ste kako je dobro kada se čovek vrati u onaj svet u kome dan počinje sa tim tako jednostavnim a tako lepim „Dobro jutro“. Svaki put kada ste nekome iskreno poželeli dobro jutro vi ste to dobro doneli i u svoje jutro.
Danas, ajde da kažemo jedni drugima „Dobar dan“ a posebno onima koje zbog svih tih problema i muka koje nepomjanikovi đaci stalno guraju u naše živote olako previđamo i zaboravljamo kada prolazimo jedni pored drugih kao da nas nema. Učinimo da sa tim „Dobar dan“ ponovo počnemo da postojimo jedni za druge bar jedan ceo dan.
I stvarno, učinićemo da ponovo postojimo. I donećemo dobro i u naš dan.
A političarima ne verujte!
Izvor: Pravda
