Pravda

Piše: Mitropolit simferopoljski i krimski Tihon (Ševkunov)

Uoči leta 1915. godine situacija je postala vrlo opasna. Glavnim gradom su počele da kolaju histerične glasine o izdajnicima i nemačkim špijunima. Ponovo se preteći aktivirala opozicija. U ovom izuzetno napetom trenutku Nikolaj II je doneo odluku da lično preuzme komandovanje armijom.

Kad je car u avgustu 1915. godine objavio odluku o tome reakcije su bile pretežno negativne, kako u Rusiji, tako i među saveznicima.

Ali evo šta je u emigraciji napisao možda najbolji istoričar Prvog svetskog rata Anton Antonovič Kersnovski:

„To je bio jedini izlaz u nastaloj kritičnoj situaciji. Svaki trenutak oklevanja pretio je da se pretvori u propast. Glavni vrhovni komandant i njegovi saradnici više nisu mogli da se izbore sa situacijom – trebalo ih je hitno zameniti. A pošto Rusija nije imala vojskovođu glavnog vrhovnog komandanta je mogao zameniti samo car.“ 1)

Stupanje Nikolaja II na dužnost podudarilo se s krajnje opasnom ofanzivom Nemaca duboko u pozadinu ruske armije – svencjanskim prodorom. Viljnus je ostavljen pod udarima nemačke konjice. Međutim, mnogi su se začudili kad je pod rukovodstvom cara koji je došao na čelo armije prodor bio osujećen. Nemačka konjica je potučena, zaustavljeno je „veliko povlačenje“ ruske vojske. Od tog vremena vojska pod komandom cara neprijatelju nije dala više ni pedalj zemlje!

Nikolaj Aleksandrovič je, kao i svi muškarci iz dinastije Romanov, stekao vojno obrazovanje. Car je obilazio frontove i posećivao je zone borbenih dejstava. Lično je proveravao kvalitet vojničke hrane i nove opreme. Jednom je isprobao novu opremu pešadinca prevalivši preko 40 kilometara u maršu.

Sad je veći deo vremena morao da provodi u Glavnom štabu. Često je sa sobom vodio jedanaestogodišnjeg sina Alekseja. Bez obzira na tešku bolest (dečak je imao hemofiliju, ali je to trebalo da ostane državna tajna) naslednik je morao da se navikava na svakodnevni vojnički život.

Danas se vodi mnoštvo sporova o savremenim elitama. A u čemu se sastojala elitarnost ljudi pre revolucije, pre svega među aristokratijiom i dvoranima? Znamo da je veći deo muškaraca iz plemićkih porodica i aristokratije od detinjstva zapisivan u vojnu službu, a zatim je i služio. Dakle, pripadnost eliti se pre svega sastojala u tome što su ove porodice generacijama odgajale svoje sinove tako da budu spremni da poginu za domoviniu.

I porodica Romanov je svoje sinove od prvih dana rata poslala na front. Iz porodice carske krvi u rat je otišlo 16 muškaraca – od glavnog komandanta i atamana u pohodima do komandira jedinica i odeljenja i mlađih oficira – šestorica najmlađih članova porodice. Osmorica su za ličnu hrabrost nagrađena ordenom Svetog Georgija IV stepena (jedan – dva puta), sedmorica – Georgijevskim oružjem. Orden svetog Georgija IV stepena je najniži oficirski orden Svetog Georgija. Za kakve zasluge je dodeljivan? Evo primera.

Kornet Husarskog puka knez carske krvi Oleg Konstantinovič je komandujući sa nepune 22 godine vodom husara prvi upao u redove protivnika. Vrag je potučen, ali je kornet Romanov zadobio smrtonosne rane.

Poslednje dane života je proveo u bolnici. LJudi su u sećanjima navodili da je umirao teško, ali je do poslednjeg trenutka sačuvao hrabrost. Nagrađen je ordenom Svetog Georgija IV stepena „za odvažnost i hrabrost koje je ispoljio prilikom napada i uništavanja nemačke grupacije, pri čemu je NJegovo visočanstvo prvi došao na konju do neprijatelja“ (Carska odluka od 29. sptmbra 1914. godine). Saznavši za nagradu dan pre smrti kornet se kao mladić iskreno radovao: „Toliko sam srećan, toliko sam srećan! To je bilo potrebno. Podići će se duh kad ljudi saznaju da je prolivena krv carskog doma.“ 2)

Nekoliko Romanova je ranjeno i vratilo se u stroj. Jedan od velikih knezova koji je živeo u inostranstvu se nakon vesti o objavi rata odmah vratio u Rusiju i bio je upućen u aktivnu vojsku.

Većina predstavnika tadašnje državne elite – od aristokratskih porodica do sitnog plemstva – je bez razmišljanja izvršavala dužnost na zaštiti otadžbine. Među njima su bili i plemići Pskovske gubernije: od dvorskog plemića general-majora Pantelejmona Nikolajeviča do Simanskog, strica potonjeg patrijarha Aleksija I do 179 mladih pskovskih plemića koji su bili mobilisani samo 1915. godine.

...Ali vratimo se kazivanju.

Od avgusta 1915. godine svi vojni planovi su se pravili u štabu glavnog vrhovnog komandanta pod rukovodstvom Nikolaja II. Upravo zahvaljujući carevom insistiranju 1916. godine je izvršen poznati lučki prodor koji obično nazivamo Brusilovljevim. Praktično celo rukovodstvo štaba na čelu s njegovim načelnikom generalom M. V. Aleksejevom je bilo protiv ove ofanzive. Samo zahvaljujući tome što je Nikolaj II stručno analizirao i ocenio plan generala Brusilova postala je moguća vojna operacija u kojoj je austro-ugarska vojska potpuno potučena.

General Nikolaj Aleksandrovič Lohvicki, učesnik u Prvom svetskom ratu, heroj i Rusije i Francuske (borio se i na Istočnom, i na Zapadnom frontu), izveo je sledeći zaključak o radu Nikolaja II na dužnosti glavnog vrhovnog komandanta:

„Petru Velikom je bilo potrebno 9 godina kako bi vojnike koji su poraženi kod Narve pretvorio u pobednike na Poltavi. Poslednji glavni vrhovni komandant carske vojske, imperator Nikolaj II isti posao je obavio za godinu i po dana. I neprijatelji su po zasluzi ocenili njegov rad. Međutim, između cara, njegove vojske i pobede isprečila se Revolucija.“ 3)

Pod rukovodstvom cara i glavnog vrhovnog komandanta nisu usledile samo pobede u borbama, već i doplomatske pobede Rusije.

Između Ruskog carstva, Velike Britanije, Francuske i Italije 1916. godine je sklopljen sporazum koji je nazvan po imenima engleskog i francuskog diplomate – Sajksa i Pikoa. Po ovom sporazumu država Ruskom carstvu je posle rata trebalo da pripadnu moreuzi Bosfor i Dardaneli, Konstantinopolj, istočni deo Turske i Mramorno more sa svim ostrvima i Smirnskim zalivom, Galipoljsko poluostrvo, deo severnog Kurdistana, južna Trakija duž linije Enos-Midija, ostrva Imbros i Tenedos u Egejskom moru, zapadna Gruzija i Jermenija sa planinom Ararat i Vanskim jezerom. Isto tako, Rusija je zajedno sa zemljama Antante dobijala na upravu Jerusalim i Svetu zemlju. 4)

Još su bili živi svedoci poraza Rusije u Krimskom ratu 1856. godine kad je međunarodni antiruski savez pokušao da zabrani Rusiji čak i da ima ratnu flotu u Crnom moru. I sad, pola veka kasnije, ključevi ovog mora bili su predati Rusiji. Osim toga, Rusija je trebalo da dobije ogromne reparacije kao zemlja koja je najviše postradala u ratu (informativno: Nemačka je Engleskoj i Francuskoj reparacije za Prvi svetski rat isplatila tek 2010. godine 5)).

Neki istoričari tvrde da je izdejstvovavši od Antante tako povoljne uslove car Nikolaj II potpisao svoju smrtnu presudu. Zaista, Englezi su, posebno pred kraj rata otvoreno govorili da ne nameravaju da izvrše svoje obaveze po sporazum u Sajksa-Pikoa i da će učiniti sve da ne dozvole da Rusija ojača.

Kao što je poznato, postigli su ono što su želeli. Rusija ne samo da ništa nije dobila, već se našla među zemljama koje su izgubile Prvi svetski rat s razornim posledicama po našu domovinu. Objektivno nisu postojali nikakvi vojni razlozi za tako porazno finale. Procenat gubitaka relativnog broja mobilisanih u našoj armiji (11%) bio je manji nego u nemačkoj (15%), austro-ugarskoj (17%), turskoj (27%) i francuskoj (16%) vojci, i samo je malo zaostajao za engleskom (10%). 6)

Evo odlomka iz sećanja generala Antona Ivanoviča Denikina:

„Naši saveznici ni za trenutak ne treba da zaborave da je sredinom 1917. godine ova (ruska) armija zadržavala na svom frontu 187 neprijateljskih divizija, odnosno 49% svih protivničkih snaga koje su delovale na evropskom i azijskom frontu. Stara ruska vojska je još uvek imala dovoljno snage da nastavi rat i osvoji pobedu.“ 7)

S. S. Oldenburg je pisao:

„Najteži i zaboravljeni podvig cara Nikolaja II bilo je to što je u neverovatno teškim uslovima doveo Rusiju na korak pobede: protivnici mu nisu dozvolili da pređe ovu granicu.“ 8)

Dok se car nalazio na frontu carica Aleksandra Fjodorovna je obavljala zaista podvižnički rad: od njenih sredstava opremljeno je do 70 vojnih bolnica. Za potrebe bolnice su predate prostorije Zimskog dvorca i dvorca u Carskom selu. Carica i njene starije kćerke su se obučile da rade kao milosrdne sestre. One su tri godine (!) radile u vojnim bolnicama: asistirale su na operacijama i zajedno sa drugim medicinskim sestrama su negovale ranjenike. Nisu vodile brigu samo o ruskim vojnicima, već i o ranjenim ratnim zarobljenicima.

Aleksandra Fjodorovna je bila jedinstvena žena koja je beskrajno volela Rusiju i ruski narod. Na nesreću, naš narod je za života uopšte nije ocenio po zasluzi i nije je razumeo. Tek više decenija posle njene mučeničke smrti Ruska Pravoslavna Crkva ju je pribrojala zboru svetaca.

Ruska ekonomija je izdržavala ogroman napor, bez obzira na gigantski rast ratnih troškova koji su se od 1 milijarde 655 miliona rubalja 1914. godine povećali na 14,5 (!) milijardi 1916. godine. Da, unutrašnji i spoljašnji dug Rusije je do februara 1917. godine iznosio 13,8 milijardi rubalja. Međutim, ista situacija je vladala u svim zaraćenim zemljama u to vreme, bez izuzetka, čak i izuzetno bogata Engleska koja je posle rata pala u pravo bankarsko ropstvo od američkih bankara. Ali to je priča za sebe…

Najoštrije se postavljalo pitanje što bržeg preusmeravanja industrije na ratni kolosek i snabdevanja vojske. U kojoj meri su Nikolaj II i njegova vlada izašli na kraj s novim izazovima? Na ovo pitanje nam odgovara stručnjak kojeg je teško osumnjičiti za simpatije prema Rusiji – Vinston Čerčil, koji je u Prvom svetskom ratu obavljao dužnost ministra vojske i pomorstva, a zatim ministra naoružanja Velike Britanije:

„Malo je epizoda u velikom ratu koje zapanjuju više od vaskrsenja, modernizacije i obnove gigatnskih napora Rusije 1916. godine.“ 9)

Grandiozna promena industrije u jeku borbenih dejstava predstavljala je pravi podvig Nikolaja II i njegovih ministara. Do 1917. godine udvostručena je proizvodnja pušaka. Proizvodnja mitraljeza je šestostruko povećana (izgrađena je Kovrovska fabrika mitraljeza, najveća na svetu); proizvodnja lakog oruđa je devetostruko povećana, a teškog oruđa četvorostruko. Proizvodnja projektila povećana je 16 puta! 10)

Uzgred rečno, kojim oružjem i kojim projektilima se Crvena armija borila duge 4 godine Građanskog rata? Većina vojnih fabrika nije radila. Odgovor je jednostavan: uglavnom onim što je za pobedu nad Nemačkom proizvela vojna ruska vojna industrija za vreme Nikolaja II.

Do početka 1917. godine vlada je u potpunosti uspela da savlada krizu prve faze rata. Rusija i njeni saveznici su se pripremali da zadaju odlučujući udarac Nemačkoj koja je bila iscrpljena u borbama. Pobede su teško izvojevane, ali su svi – i ruske vojskovođe, i saveznici, pa čak i nemačka komanda bili sigurni da je ishod rata odlučen.

Glavni komandant Istočnog nemačkog fronta Erih Ludendorf je na sledeći način ocenio situaciju uoči 1917. godine:

„Naš položaj je bio izuzetno težak, skoro bezizlazan... Nismo mogli ni da razmišljamo o sopstvenoj ofanzivi – sve rezerve su bile potrebne za odbranu. Činilo se da je naš poraz neizbežan.“ 11)

Sveopšta ofanziva je planirana za proleće-leto 1917. godine. U toku jeseni i zime trebalo je odneti pobedu. Ovo je bilo toliko očigledno da su krajem 1916. godine za predstojeće parade pobede u pobeđenim glavnim gradovima – Berlinu, Beču i Istambulu bile sašivene i poslate u magacine nove vojničke uniforme, između ostalog, i „budjonovke“ koje su se kasnije pročule kao kape crvenoarmejaca. Napravljene su na osnovu skica slikara V. M. Vasnecova i prvobitno su se zvale „bogatirke“ 12). U centru bogatirke koja je podsećala na staroruski šlem dičio se dvoglavi orao. Pripadnici vojske Trockog skidali su carske orlove čije mesto je zauzela crvena zvezda 13). A i komesarske „kožanke“ su bile carske, bila je to uniforma pilota i članova posade oklopnih vozila.

Mitropolit simferopoljski i krimski Tihon (Ševkunov)

Sa ruskog Marina Todić

13/12/2023

^[1] Kersnovskiй A. A. Istoriя russkoй armii. — T. 3. 1881–1915. — M.: Golos, 1994. — S. 304.

^[2] Pčelov E. V. Romanovы: istoriя i genealogiя. M.: Akademičeskiй proekt, 2017. — S. 390.

^[3] Alferьev E. E. Imperator Nikolaй II kak čelovek silьnoй voli. — Nью-Йork, 1983. — S. 111.

^[4] Šacillo V. K. Pervaя mirovaя voйna, 1914–1918: Faktы. Dokumentы. — M., 2003. — S. 271–274.

^[5] Germaniя zakančivaet platitь reparacii za Pervuю mirovuю voйnu // RIA Novosti. 03.10.2010. — URL: https://ria.ru/20101003/281599319.html

^[6] Pervaя mirovaя voйna: эncikl. slovarь / ruk. proekta akad. A. O. Čubarьяn. — M., 2014. — S. 448.

^[7] Denikin A. I. Očerki russkoй smutы. — Pariž, 1921. — T. 1 — C. 31–32.

^[8] Olьdenburg S.S. Carstvovanie Imperatora Nikolaя II. M., 2020. T. 2. S. 759.

^[9] Utkin A. I. Pervaя mirovaя voйna. — M.: Algoritm, 2001. — S. 265.

^[10] Cit. po: Alferьev E. E. Imperator Nikolaй II kak čelovek silьnoй voli. — Nью-Йork, 1983. — S. 109.

^[11]Polikarpov V. Russkaя voenno-promыšlennaя politika, 1914–1917 gg. Gosudarstvennыe zadači i častnыe interesы. — M., 2015. — S. 13; Fedorov S. Pulemetы v Pervoй mirovoй voйne 1914–1918 gg. // Tehnika i vo- oruženie. — 2003. — № 2. — S. 3–5; Utkin A. I. Pervaя mirovaя voйna. — M., 2001. — Gl. 5; Aйrapetov O. R. Snarяdnый golod // Rossiя v Pervoй mirovoй voйne. — M.: Političeskaя эnciklopediя, 2014. — T. 3. — S. 208–211.

^[12] Šacillo V. Pervaя mirovaя voйna, 1914–1918: Faktы. Dokumentы. — M., 2003. — S. 467.

^[13] Oltarževskiй G. «Bogatыrka», stavšaя budenovkoй // Lenta.ru. Biblioteka. — 31.01.2015. — URL: https://lenta.ru/articles/2015/01/31/budenovka/. — Postoji i druga tačka gledišta koja negira vezu između nove uniforme i carske Rusije: Sopelьnяk B. Budenovka — lюbimый golovnoй ubor krasnoarmeйcev // Večernяя Moskva. — 16.02.2010. — № 27 (25295).

^[14] Čerčillь U. Vtoraя mirovaя voйna. — M., 1955. — T. 1. — S. 3–16.

Pogledajte OVDE predavanje episkopa novobrdskog Ilariona o današnjici i Svetosavlju

Izvor: Pravoslavie.RU