Donosimo u celini sva pitanja i odgovore Sergeja Lavrova, koji se odnose na Srbiju i Balkan, a takva su bila u većini:
Pitanje (prevedeno sa engleskog): Kakav je stav Rusije o pretenzijama Bugarske na makedonski identitet?
Sergej LAVROV: Nisam baš neki stručnjak za specifičnosti makedonsko-bugarskih odnosa. Mogu reći da makedonski narod ima puno pravo da učestvuje „na ravnoj nozi” u ukupnom životu našeg kontinenta.
Ako dajemo opštu ocenu, ne samo i ne toliko makedonsko-bugarskih odnosa, već uopšte problema koji traju na Balkanu, onda njihovi koreni leže u aktivnostima Zapada na uništenju Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije. U njenim okvirima živeli su i koegzistirali Crnogorci, Slovenci, Slovaci, Srbi, Makedonci. I nisu imali teškoće o kojima sada govorimo.
Dobro se sećam kako se Makedonija godinama zvala Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija (na engleskom „FIROM“). To je ponižavajuće. Sada su smislili Severnu Makedoniju. Svi razumeju o čemu pričamo. Makedonija nema pretenzije na teritorije, ni u Grčkoj ni bilo gde drugde. To je poznato. Ali, Makedonci moraju sami da odluče. Pre nekoliko godina, predsednik makedonskog parlamenta DŽaferi ponosno se fotografisao u svom kabinetu, a na stolu je stajala albanska zastava. Postoji problem, svi to razumeju.
Naše zapadne kolege ohrabruju neke „etničke grupe“ na Balkanu, ali zauzimaju agresivnu, diktatorsku poziciju prema drugima, zahtevajući da se dogovore „pre nego što bude prekasno“ i pridruže sankcijama protiv Rusije. U interesu Zapada je bilo da uništi Jugoslaviju. Ne treba im takva objedinjujuća snaga na Balkanu. Uvek su želeli da tamo huškaju jednu naciju protiv druge. Oni nastavljaju da to rade sa uspehom. Ali, uveren sam da su narodi balkanskih zemalja, tokom svoje duge, teške, ali slavne istorije, ipak razvili za sebe genetski kod i da, na kraju krajeva, neće dozvoliti da budu izigrani. Neće dozvoliti našim zapadnim kolegama da stalno huškaju jednu zemlju protiv druge, jedan narod protiv drugog.
Pogledajte šta se dešava u Bosni. Dogovorili smo se da će koegzistirati tri državotvorna naroda. Sada žele da ih unište do temelja. Možemo još dugo da razgovaramo na tu temu, ali usuđujem se da vas uverim da imamo dobra osećanja prema makedonskom narodu.
Pošto sam ovde samo dva dana, vidim vaše građane na ulici, u hotelu i osećam toplinu kojom zrače prema nama. To je obostrano.
Pitanje (prevod sa engleskog): Kakav će, po Vašem mišljenju, biti geopolitički ishod rada usmerenog protiv Kosova i Srbije?
LAVROV: Ono što se dešava oko Srbije i Kosova organski se uklapa u trend koji se primećuje u okviru OEBS-a: prvo se o nečemu dogovorite, proslavite postignuti rezultat, a onda gledate kako prvo počinje mala, a zatim velika sabotaža. Navodio sam kao primer sudbinu mnogih sporazuma koji su postignuti „pod okriljem” Organizacije, a potom ih je Zapad metodično razarao.
Sećam se kako je Evropska unija, „veliki posrednik u mnogim situacijama“, želela da Generalna skupština UN posebno apeluje na EU da pomogne u izgradnji mostova između Beograda i Prištine. 2013. godine svečano je objavljeno da je postignut dogovor o stvaranju Zajednice srpskih opština. I ništa se nije desilo. LJudi koji su u Prištini postavljeni da rukovode ovom srpskom pokrajinom, kategorički su odbijali i nastavljaju da odbijaju da ispune taj dogovor. I šta radi Evropska unija? Mislite li da ona nekako zahteva od njih da se ponašaju pristojno? Ne. Ona zahteva da Srbija promeni stav. EU je već napisala novi dokument o Zajednici srpskih opština na Kosovu, koji se upadljivo razlikuje od onoga što su Beograd i Priština potpisali pre 10 godina. To je slično mnogim situacijama sa sporazumima i dokumentima OEBS-a.
Istovremeno, Srbima se govori da oni žele u Evropsku uniju i već dugo stoje u redu. Ali, kažu, neće otvarati nova „poglavlja” za pregovore dok se Beograd ne pridruži svim spoljnopolitičkim odlukama EU, uključujući i sankcije protiv Ruske Federacije. Takva je moć ubeđivanja u Evropi. Neće ih primiti dok ne priznaju Kosovo ili bar ne podrže njegov prijem u članstvo međunarodnih organizacija. To je ozbiljno. Otprilike isto se dešava i sada iza kulisa, gde se cenkaju, za koliko meseci i kome da produže mandat.
Veoma sam zabrinut za srpski narod. Kada sam radio u NJujorku, kao predstavnik Saveta bezbednosti UN, imao sam priliku da putujem u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku i Srpsku Krajinu. Bio sam i u Beogradu. Video sam šta su uradili tom gradu, oni koji sada viču da je prvi put izbio rat u Evropi (misleći na Ukrajinu). A rata 1999. „nije bilo“. Tada su se na naslovnim stranama američkih i engleskih časopisa postavljale parole da će navodno pokajanje Srbije očistiti srpski narod.
Vidim da se ta linija nastavlja. Ne samo prema Srbiji, već i prema Republici Srpskoj i prema onima koji misle o interesima sopstvenog naroda i žele da sačuvaju svoje ljudsko dostojanstvo kao političari. Nažalost, sve ih je manje. Drugi se kreću u pravcu koji je nekada bio proglašen za „kraj istorije“, liberalni svetski poredak, svi pod „jedan češalj“, „jedan gazda, a svi ostali mu služe“.
Nikome ništa ne namećemo. Stvar je svakog naroda da odluči kako dalje. Očigledno je da se Evropska unija „izživela“. Nastala je kao zajednica zemalja koje su zajedno želele da poboljšaju blagostanje svojih građana efikasnije nego odvojeno. Pogledajte za šta se koriste sredstva iz “Evropskog fonda za mir”. Poslušajte šta govore „velike diplomate“ EU, šta proglašava rukovodstvo Evropske komisije, koja, uglavnom, uzurpira vlast. Mnogo je primera gde države članice počinju da se pitaju na osnovu kojih ovlašćenja za njih odlučuje Evropska komisija.
Ne pozivam na raspad Evropske unije. To nije potrebno. Ja samo konstatujem kako se ponašaju zemlje koje su se deklarisale kao uzor, kruna demokratije. Nikakve demokratije nema u Evropskoj uniji. Postoji disciplina koja se nameće štapom, dril. Čak i gore nego u NATO. Tačnije, bolje nego u NATO.
Pitanje (prevod sa engleskog): Govorili ste o bezbednosti i stabilnosti na Balkanu. U septembru 2022. Srbija je potpisala sporazum sa Rusijom o spoljnoj politici. Srbija je bila izvor etničkog nasilja i ozbiljne nestabilnosti, barem za balkanske zemlje, uključujući Kosovo. Nedavno je došlo do oružane agresije Srba na severu Kosova. Da li Rusija daje instrukcije Srbiji? Instruišete li ih po pitanju destabilizacije Balkana?
LAVROV: Rekli ste da je Rusija potpisala sporazum sa Srbijom?
Pitanje (prevedeno sa engleskog): Da.
LAVROV: Po kom pitanju?
Pitanje (prevod sa engleskog): Povodom konsultacija o spoljnopolitičkom delovanju u septembru 2022. godine sa ministrom inostranih poslova Selakovićem.
LAVROV: To je duboka zabluda. Sa ministrom Selakovićem u NJujorku potpisali smo plan konsultacija ministarstava spoljnih poslova. Gde, na primer, piše da se u januaru sastaju šefovi odeljenja koja se bave evropskom saradnjom. U martu se sastaju rukovodioci zaduženi za Mediteran. I tako dalje. A to nije usklađivanje politike.
Niko ništa nije krio. Tamo su bili ruski i srpski novinari koji su snimili potpisivanje tog plana. A iz Vašingtona se odmah čuo „vrisak“, kažu, kako se Srbi usuđuju da potpišu plan konsultacija sa Rusijom, koja je agresor. I u Vašoj glavi se „usadilo“ da se radi o usklađivanju politike. Umoljavam Vas, ako predstavljate medij koji i sami smatrate uglednim, nemojte obrukati svoje šefove.
Pitanje (prevod sa engleskog): Juče tokom svog govora i jutros tokom uvodne reči optužili ste zapadne zemlje i zapadne diplomate da potkopavaju osnovne principe OEBS-a. Govorili ste o velikom licemerju povezanom sa situacijom u Ukrajini itd. Rekli ste da ples zahteva dvoje, baš kao i dijalog. Potrebna su dva učesnika. A u slučaju oružanog sukoba uvek ih ima dvoje. Što se tiče ruske agresije u Ukrajini, ko pokazuje više licemerja: zapadne zemlje, Rusija ili obe strane? Kada ćete, kao država, priznati svoju odgovornost za stanje OEBS-a, za podrivanje međunarodnih institucija osmišljenih da garantuju mir u Evropi, i za ukupno podrivanje mira i stabilnosti u Evropi?
LAVROV: Možete da objavite svoje pitanje. Već to će vaši rukovodioci pozdraviti.
Naše zapadne kolege veoma vole „kulturu otkazivanja“. Od njih aktivno uče oni koji su nedavno počeli da se uključuju u „civilizovani svet“ u vidu Evropske unije i Severnoatlantske alijanse.
Već sam naveo primere kako su u Ukrajini uzeli i „ukinuli“ sve rusko. Čak su počeli da po zakonu istrebljuju sve rusko kršeći Ustav, čak i fizički. Tamo ubijaju sveštenike Ukrajinske pravoslavne crkve. Ono što Zapad ne voli - to i ne postoji. Ta „kultura otkazivanja“ važi i za formiranje političkih pozicija.
U februaru 2014. u Ukrajini se dogodio krvavi državni udar. Još jednom da naglasim da ih je bilo baš briga za Nemačku, Francusku i Poljsku, koje su svojim potpisima dan pre državnog udara garantovale dogovor opozicije i vlasti. Prvi čin „pučista“ koji su došli na vlast, a podržale su ih SAD i Britanija, bila je izjava da će ukinuti status ruskog jezika.
Posle toga, ljudi na Krimu su izrazili svoje kategorično neslaganje. A na istoku Ukrajine (u Donbasu) su izjavili da oni neće biti pod upravom te nelegalne vlasti. Naoružani bojovnici su poslati na Krim. Pokušali su da upadnu u zgradu Vrhovnog sovjeta Krima. Izbačeni su odatle. Pomogla je ruska vojska, stacionirana u našoj pomorskoj bazi u Sevastopolju. I Krimljani su održali referendum. Za Zapad i, po svemu sudeći, za vašu redakciju, cela priča počinje tim referendumom. Odmah su se začuli povici: „Rusija je anektirala Krim”. A ono što je prethodilo glasanju (referendumu), to uopšte ne postoji. Navodno, ta etapa nije postojala u istoriji.
Kao što nije bilo sedam godina (čak i više) kada je Ukrajina javno odbijala da primeni rezoluciju Saveta bezbednosti UN o sporazumima iz Minska. Inače, zaključile su ih i Nemačka, Francuska, Rusija i Ukrajina. Nemci i Francuzi su stalno isticali da su oni posrednici, a spor je između Rusije i Ukrajine. Iako su Minski sporazumi bili između Donbasa (dve samoproglašene republike) i ukrajinskih vlasti.
Bivša nemačka kancelarka Angela Merkel i bivši francuski predsednik Oland su naknadno, 2022. godine, ponosno, sa zadovoljstvom, javno priznali da niko nije nameravao da sprovodi sporazume iz Minska i rezoluciju Saveta bezbednosti UN. Trebalo je dobiti na vremenu za naoružavanje Ukrajine. Da li se neko seća toga kada se pretvaraju da je cela priča počela 24. februara 2022? Ne. Očigledno vas zanima istorija, ali imate i malu prazninu u znanju.
Vratimo se na Balkan. Kao i u slučaju Minskih sporazuma, kada su se Francuska i Nemačka proglasile za posrednike u ime Evropske unije, i Evropska unija je delovala kao posrednik između Beograda i Prištine u dogovaranju odluke o stvaranju Zajednice srpskih opština. To je bilo 2013. godine, a sporazumi iz Minska su potpisani 2015. Otprilike u istom periodu. U oba slučaja je Evropska unija „posredovala“. U oba slučaja se to posredovanje završilo bez rezultata. U tim situacijama se ispoljila bespomoćnost.
Inače, govorili smo približno o istoj stvari – da dve republike imaju pravo da govore ruski, da uče svoju decu na ruskom, da imaju medije na ruskom, da imaju svoju lokalnu policiju i organe za sprovođenje zakona, da ih konsultuju prilikom izbora sudija i tužilaca.
Gotovo identično pravima koja su Srbi trebalo da dobiju u okviru Zajednice srpskih opština. U oba slučaja, Evropska unija je galamila da je odigrala odlučujuću ulogu, a dokazala je svoju bespomoćnost i potpunu nesposobnost da pregovara.
Ni u jednoj temi se ne smeju zanemariti stvarni uzroci određene situacije. Godinama pričamo o uzrocima krize u Ukrajini, upozoravajući na neprihvatljivost širenja NATO-a (niko nas nije slušao) i da ne smemo povlađivati neonacističkom režimu koji je došao na vlast kao rezultat državnog udara i da mora biti primoran da se pridržava Minskih sporazuma. Niko nas nije slušao.
Propagandna kampanja je aktivirana. Vama su stvorili utisak da se Rusija „ujutru probudila i odlučila da počne“. Godinama smo govorili o štetnosti „usisavanja” Ukrajine u NATO i stvaranja direktnih vojnih pretnji Ruskoj Federaciji upravo na teritoriji Ukrajine. Planirano je da se izgradi američka vojna baza na Crnom moru, a britanska na Azovskom moru. Ako pogledate mapu, to je uopšte neprihvatljivo ni pod kojim okolnostima. Već sam citirao bivšeg francuskog predsednika Miterana koji je na to upozoravao pre 30 godina. Niko nije slušao.
O tome da sporazume iz Minska niko nije nameravao da sprovodi, jer bi unitarni temelji ukrajinske države, koje naše zapadne kolege žele da očuvaju, bili potkopani. Nedavno je francuski predsednik Makron posetio Korziku i založio se za davanje autonomnog statusa ostrvu, što bi se odrazilo u francuskom ustavu. Između ostalog, taj status podrazumeva upotrebu korzikanskog jezika i prenošenje nekih administrativnih funkcija na lokalnu korzikansku skupštinu.
Praktično to isto su zahtevali i sporazumi iz Minska u odnosu na istočni deo Ukrajine. Odnosno, ideje „plivaju“, ali niko ne izvodi zaključke.
Spremni smo na polemiku i odbranu naše istine. Beskorisno je razgovarati sa onima koji su se uplašili i ograničili na pokušaj ukrajinizacije čitavog dnevnog reda u OEBS-u. Oni su doneli odluku – Rusija mora da pretrpi „strateški poraz“ „na bojnom polju“. E pa, mi se time i „bavimo“.
Pitanje (prevod sa engleskog): Kakav je vaš stav po pitanju ujedinjenja svih Srba na Balkanu? Da li podržavate ideju ujedinjenja Srba ne samo unutar Srbije, već i susednih zemalja, kao što su Kosovo, Crna Gora, Bosna i Hercegovina?
LAVROV: O tome treba da odluče sami Srbi u interesu kako srpskog, tako i drugih naroda koji žive na Balkanu. Balkanska istorija je bila suviše teška. Nažalost, ona ni sada ne ide sasvim glatko. Pratimo diskusije na tu temu, uključujući i one koje se vode u Republici Srpskoj.
Ne tako davno su ozbiljno razmatrane varijante „razmene“ teritorija između juga Srbije i Kosova. Ako govorimo o postizanju nekih dogovora koji će odgovarati i Srbima i njihovim susedima, onda ćemo ne samo mi, već i sve države u našem regionu biti srećne i to podržati. Možda ne baš sve zemlje. Evropska unija generalno smatra da kada se neko drugi pojavi na Balkanu, to onda znači upad u zonu odgovornosti Evropske unije. Pre Borelja, na mestu visokog predstavnika Evropske unije za spoljne poslove i politiku bezbednosti bila je Federika Mogerini. Ona je izjavila da pošto se EU bavi Balkanom, onda drugi tu nemaju šta da rade. Baš tako “gazdinski”. Da li Srbija želi u Evropsku uniju? Odluka je na narodu.
Pitanje (prevod sa engleskog): Ruska Federacija je nazvala Makedoniju državom koja nije prijateljska. Osećate li to neprijateljstvo u ovoj zemlji?
LAVROV: Što se tiče spiska država, koje nisu prijateljske – država se poistovećuje sa vladom. Mi nemamo neprijateljske države i narode. Postoje vlade koje u ime države donose odluke, za koje smatramo da nisu prijateljske. I mi upisujemo te u odgovarajući spisak.
Počeo sam tako što sam rekao da se osećam veoma prijatno u Makedoniji. Prvi put sam ovde bio jako davno. Najviše vremena proveo sam u Ohridu. Fantastičan grad.
Ruski ambasador u Makedoniji Bazdnikin mi je rekao da se tamo crkve zatvaraju zbog nedostatka parohijana. Tužno. To je veoma lep grad u kome se osećaš bliže Bogu.
PJONGJANG GRMI: To je objava rata!
Izvor: Fakti.org
