Piše: Vladimir Dimitrijević

Veliki plan je ostvaren

Godine 1941, 21. jula, Eguen – Dido Kvaternik, desna ruka Ante Pavelića, pokretač pokolja Srba i ostalih „nepoćudnika“ u NDH i osnivač konclogora smrti, oslobodio je zatvora svog druga sa studija, Branka Pešelja, ličnog sekretara Vlatka Mačeka, i ostao s njim, što bi se reklo, „u srdačnom i prijateljskom razgovoru“. O tome je Pešelj objavio uspomene 1961, u emigraciji. Kvaternik je priča o „čišćenju terena od Srba“:“Nisam se mogao suzdržati da ne primjetim kako „čišćenje terena od Srba“ ne vodi ničem dobrom, i da bismo mi jednog dana mogli skupo platiti tu politiku, jer, izlanuo sam, rat još nije završen, i nitko ne zna sa sigurnošću, to će ga dobiti…Začudo, Kvaternik je ostao miran  rekao mi:“Ja znam, da ti misliš i očekuješ, da će rat dobiti Englezi. Ja se s tobom slažem; i ja držim, da će Englezi na kraju dobiti rat, ali Srba u Hrvatskoj više neće biti. Prema tome, tko god dobije rat, morat će prihvatiti situaciju, kakovu je bude našao“.(1,92)

Sve što je Kvaternik predvideo, desilo se.

Srbi su, posle Jasenovca, „Bljeska“  i „Oluje“, postali neznatna manjina u Hrvatskoj, u kojoj su, do Franje Tuđmana, bili konstitutivni narod.

Izveštaj Naprednog kluba

Kako žive i šta doživljavaju, vidimo iz izveštaja Naprednog kluba za 2020/2021. godinu. Navodimo ga ekstenzivno, jer nema boljeg načina da vidimo kako se Pavelićev i Kvaternikov plan ostvario.

„Hjuman rajts voč“ u izveštaju iz 2020. upućuje na nalaze hrvatskog Zaštitnika prava građana a u kome se ukazuje na nasilne napade na Srbe u Hrvatskoj i o klimi netolerancije prema manjinama. Svi raniji izveštaji Hjuman rajts voča navode napade i diskriminaciju Srba kao jedan od ključnih problema Hrvatske kada je reč o manjinskim pravima. I UNHCR je tokom 2020. primetio porast netrpeljivosti prema Srbima, zabeleživši deset incidenata, kao i veliki broj slučajeva govora mržnje prema njima. Savetodavni komitet Saveta Evrope (SE) za Okvirnu konvenciju za zaštitu nacionalnih manjina u mišljenju o zaštiti prava nacionalnih manjina u Hrvatskoj ukazao je da diskriminacija manjina jača, posebno apostrofirajući Rome i Srbe. Komitet navodi da je od prethodnog izveštaja o Hrvatskoj zabeležen rast broja zločina iz mržnje i „incidenata sa govorom mržnje u medijima i političkom diskursu“. Komitet je, međutim, pozdravio „proces pomirenja“ koji se dogodio u leto 2020. godine kada je potpredsednik Vlade Hrvatske, iz reda srpske nacionalne manjine, „učestvovao na komemoraciji u častoslobođenja hrvatske teritorije“, odnosno obeležavanju takozvanog Dana pobede u Hrvatskoj.

U izveštaju hrvatskog zaštitnika prava građana („Izvješće pučke pravobraniteljice“) za 2020. godinu, u delu o zločinima iz mržnje navodi se „da su žrtve zločina iz mržnje najčešće Srbi (50%).

Hrvatski ombudsman posebno apostrofira važnost uloge policije u prepoznavanju i prevenciji ovakvih zločina, ali navodi da „osim jednodnevne edukacije „Promicanje prava na različitost i borba protiv netrpeljivosti i mržnje“ za manji broj pravosudnih djelatnika iz obiteljskog i kaznenog prava, tijekom 2020. nije bilo drugih edukacija o zločinima iz mržnje.“(2)

Dakle, nije to neka tema u Hrvatskoj: obrazovanje za zaštitu srpske manjine. Kakva edukacija? Svi domoljubni procesi su okončani. Srbi su, osim u tragovima, zauvek nestali iz „lijepe njihove“.

Govor mržnje vodi delima mržnje

Napredni klub o daljem „uljudbenom“ napretku Hrvatske kaže:“Hrvatski zaštitnik prava građana takođe navodi da „osim lažnim vijestima, tijekom 2020. je javni prostor i dalje obilovao pojavama govora mržnje u obliku grafita i transparenata, poput „Srbe na vrbe“, „ubij Srbina“, ustaškog slova „U“, svastike ili pokliča „Za dom spremni“, prikaza drva za vješanje s omčom i porukom „Serbian Family Tree“ i slično. Žrtve ovakvih pojava bili su pretežito Srbi i Romi te tražitelji međunarodne zaštite. Specifično u 2020. bilo je ksenofobno izvještavanje o kineskim turistima te stigmatizirajuće vijesti o mladima te starijima i drugim rizičnim skupinama.“

 U 2020. došlo je i do porasta nasilja među navijačkim grupama hrvatskih i srpskih glubova na području Vukovara a Zajedničko vijeće opština ukazalo je kako su više puta napadnuti pripadnici srpske zajednice koji nisu ni navijači niti prate fudbal. Sami Srbi u Hrvatskoj ističu da se znatno povećava broj slučajeva mržnje prema srpskoj nacionalnoj manjini kao i govora mržnje kroz medije i društvene mreže. (…)

Hrvatske pravosudne institucije kontinuirano dezavuišu ili izbegavaju da vode procese koji se odnose na pitanja diskriminacije Srba. Tako je pevač ustaških pesama Marko Perković Tompson oslobođen za uzvikivanje pokliča “Za dom spremni” u pesmi “Bojna Čavoglave” a državni pravobranilac odbio je da pokrene postupak o zaštiti zakonitosti ili da se obrati Vrhovnom sudu.“(2)

Čista ustaška lirika Marka Perkovića dokaz je da je Hrvatska, tako krofnasta i pufnasta, pre svega zemlja kroasana, pa tek onda sve ostalo. A u takvoj zemlji mržnje prema ljudima, potrošačima kroasana, ne može biti, zar ne? Osim prema Srbima, koji, kako reče Ante Starčević, „otac domovine“, i nisu neki ljudi, nego više „nakot za sjekiru“.

Sve su jači navijači

U izveštaju Naprednog kluba stoji i sledeće:“Hrvatski navijači su juna 2020. usred Zagreba razvili transparent na kome je pisalo „J… ćemo srpske žene i djecu“, pri čemu je poslednje slovo „u“ u stilu ustaškog znaka. Odgovorni su kasnije procesuirani. Iako su priznali krivicu, svi su osuđeni na uslovne kazne tako da niko nije otišao u zatvor, dok je sud kao „olakšavajuću okolnost“ uzeo to da su okrivljenici – koji su redom priznali da su članovi ekstremne navijačke grupe „Bed blu bojsi“ – pomagali stradalima na u zemljotresu na Baniji, među njima i Srbima.

Pregršt je primera koji pokazuju krajnje ekstremne granice širenja mržnje prema srpskoj zajednici u Hrvatskoj. Tako je đacima osmog razreda jedne osnovne škole veroučiteljica dala zadatak sa pitanjem sa kime ne bi sedeli u kupeu, a među ponuđenim odgovorima bili su homoseksualac, prostitutka iz Berlina, Rom koji je izašao iz zatvora i srpski vojnik iz Bosne. Osim razgovora sa nastavnicom, nije poznato da su preduzete ikakve druge mere. Poslanik jedne od najjačih hrvatskih partija – Domovinskog pokreta, Ante Prkačin optužio je u Saboru Srpsku pravoslavnu crkvu (SPC) da je ona „u zadnjih sto godina najpodmukliji i najuporniji neprijatelj hrvatskog naroda”. Na misi koju je uživo prenosila Hrvatska radio-televizija, otac Dominik Gerbic govorio je građanima za koga da (ne)glasaju na lokalnim izborima, pa je između ostalog rekao: „I onda u jednom trenutku nađu se još i neki tamo bradati, nazovimo ih sveštenicima opasnih namjera, govoriti nama tko su naši sveci, tko su naše svetinje, tko su velikani. Vrijeme je, hrvatski narode, da se probudiš! Ti nisi ni nesposoban narod, nisi ni glup narod, ti si jedan veliki narod koji je toliko toga dao povijesti.“

Hrvatska radio-televizija ogradila se od izjava ovog katoličkog sveštenika.“(2)

Ali, „Crkva u Hrvata“ svakako nije. Ona je stub domoljublja, dom za koji su Hrvati spremni.

Za dom i dalje spremni

Napredni klub nas podseća:“U javnom govoru Hrvatske i dalje se pravda ustaštvo i pozdrav „Za Dom spremni“, kako među saborskim zastupnicima tako i na medijima. Ante Prkačin, poslanik Domovinskog pokreta u Hrvatskom saboru, rekao je da je HOS (Hrvatske oružane snage) nastao na tradiciji ustaša.

 Izvesni Tomislav Dragun, koji se predstavlja kao punomoćenik Hrvatskog uljudbenog pokreta, pretio tužbom hrvatskim medijima tvrdeći da je on registrovani vlasnik pozdrava „Za Dom spremni“.

 Skandalozno je da u Hrvatskoj, koja u Ustavu tvrdi da je utemeljena na antifašizmu, i dalje u 12 gradova ima ulica čiji nazivi se dovode u vezu sa Nezavisnom državom Hrvatskom.

Ekstremno desni list Hrvatski tjednik iz Zadra objavio je zastrašujući komentar, u kojem se Srbima u Hrvatskoj poručuje da će „pre ili posle završiti na popisu jasenovačkih žrtava“. Na pravoslavni Uskrs 2021. u Borovu grupa navijača Dinama, uz pratnju policije, išla je ulicama i pevala „Oj hrvatska mati – Srbe ćemo klati“. Snimak je objavljen u javnosti a hrvatski predsednik Milanović reagovao je tako što je optužio premijera Plenkovića i predsednika SDSS Milorada Pupovca (!) za to što policija nije uhapsila odgovorne.

 Na Evropskom prvenstvu u fudbalu hrvatska reprezentacija odigrala je čak četiri utakmice u dresovima koji su na sebi imali zastavu ustaške, fašističke, Nezavisne Države Hrvatske. Za stavljanje zastave na dresove odgovorni su ekonomi Hrvatskog fudbalskog saveza a vlasnik firme koja je proizvela dresove rekao je da je u pitanju slučajnost.

 Juna 2021. otvorena enciklopedija Vikipedija zabranila je pristup uredniku hrvatske Vikipedije zbog toga što je u prvi plan isticao pozitivne tekstove o NDH i nacistima i umanjivao obime ustaških zločina.

U hrvatskoj javnosti je na osudu naišao i film Dara iz Jasenovca koji se bavi zloglasnim koncentracionim logorom, koji je okarakterisan kao srpski propagandni projekat.“(2)

I Jasenovac je, dakako, „srpski propagandni projekat“. Šta bi drugo bio?

Agresorsko pismo

Kulturocid se nastavlja. Napredni klub nas obaveštava:“U Hrvatskoj se i dalje ćirilica izjednačava sa „agresorskim pismom“ i njena upotreba se sistematski suzbija, kako preko nacionalističkih i fašističkih medijskih kampanja, tako i kroz nepostupanje državnih organa. Odbor ministara Saveta Evrope upozorio je Hrvatsku da srpski jezik i ćirilica nisu dovoljno zastupljeni u jedinicama lokalne samouprave i pozvao državne vlasti da podnesu izveštaj o preporukama za njihovo sprovođenje do 1. marta 2023. 91 godine.

 Tako i danas u Vukovaru, i pored činjenice da su ispunjeni zakonski uslovi, ćirilične table i natpisi i dalje nisu vidljivi, odnosno, prelepljeni su hrvatskim zastavama. Kako se navodi u izveštaju hrvatskog zaštitnika prava građana, „„Gradsko vijeće Vukovara, drugu godinu za redom, formalno je ispoštovalo nalog Ustavnog suda da svake godine provede raspravu te odluči o eventualnom proširenju prava na upotrebu srpskog jezika i ćirilice, no kao i 2019., zaključilo je kako zbog „sustavnog odgađanja provođenja postupaka protiv počinitelja ratnih zločina, nisu učinjeni potrebni preduvjeti za priznavanje novih posebnih prava u okviru ravnopravne uporabe jezika i pisma srpskoj nacionalnoj manjini’.“ Time se faktički, zbog neefikasnosti tijela progona u procesuiranju počinitelja zločina, kompletnoj srpskoj zajednici uskraćuje proširenje prava na uporabu vlastitog jezika i pisma.““

Dok je italijanski jezik prihvaćen i prisutan u javnom domenu i u jedinicama u kojima ne postoji zakonska obveza za njegovim uvođenjem, to nije slučaj sa srpskim. Na primer, u Glini je 27,46% i u Ogulinu gde ima 17,72% Srba, iako su ispunjeni uslovi za korišćenje ćirilice, to nije sprovedeno. Neke jedinice koje su obavezne da uvedu srpski jezik jer Srbi čini više od trećine stanovništva i dalje nisu uskladile statut (Gračac) ili su to učinile, ali dvojezičnost ne primenjuju (Vrbovsko i Donji Kukuruzari), čak ni postavljanjem dvojezičnih ploča na zgradu opštine. O položaju srpskog jezika govori i istraživanje prema kojem čak polovina srednjoškolaca u nastavi na srpskom jeziku na vukovarskom području, namerava da fakultetsko obrazovanje nastavi u Srbiji, što, zaključuje se, upućuje i na doživljaj diskriminiranosti, nepripadanja (osim neposrednom zavičaju) i teskobe da jezik kojim govore neće biti prihvaćen u drugim hrvatskim gradovima u kojima bi mogli da studiraju. U Hrvatskoj postoje jaki glasovi koji govore u prilog ukidanju škola i vrtića na srpskom jeziku. U tom pogledu posebno je aktivan gradonačelnik Vukovara, Ivan Penava, koji je prvo hteo da ukine manjinsku školu, zalažući se za spajanje razreda hrvatske i srpske dece, što se u okolnostima nacional-šovinizma prema Srbima ne može smatrati dobrim potezom.“(2)

Europska uljudba, pa to ti je.

Domovinski rata kao trajna vrednota

Napredni klub nas opominje da nema nijednog ratnog zločinca koga neovisna Hrvatska neće odlikovati za zasluge u Domovinskom ratu:

Agresivna nacional-šovinistička kampanja u Hrvatskoj prema Srbima, koja se bazira na proslavi etničkog čišćenja Srba i negaciji zločina, kako onih iz 1990-ih tako i onih iz perioda Drugog svetskog rata, gotovo je onemogućila hrvatsko društvo da se suoči s prošlošću, do mere da ni institucije nisu slobodne da rade u skladu sa zakonom, bez opterećenja da brane „Domovinski rat“. Doprinos ovoj atrmosferi dali su i najviši predstavnici hrvatske države. Primera radi, predsednik Hrvatske Zoran Milanović vratio je odlikovanja i generalski čin Branimiru Glavašu. Odlikovanja i čin Glavašu je 2010. godine oduzeo tadašnji predsednik Ivo Josipović, nakon što je prvostepenom presudom osuđen za ratne zločine nad osječkim Srbima u slučajevima “selotejp” i “garaža”. Ustavni, a potom i Vrhovni sud Hrvatske tu su presudu ukinuli i postupak vratili na početak. U Hrvatskoj je do sada oko 3.600 ljudi procesuirano za ratne zločine, a od tog broja samo oko 3% su bili pripadnici oružanih snaga Hrvatske. Pored činjenica da su pojedini hrvatski političari priznali da je bilo zločina prema Srbima u Hrvatskoj tokom rata, i dalje nedostaje procesuiranje odgovornih. Štaviše, Srbi koji su podneli hrvatskim sudovima prijave za zločine, primorani su da – usled nemogućnosti da nađu odgovorno lice – plate troškove neuspelih sudskih postupaka. Srbi i dalje ne mogu da ostvare prava po pitanju naknade štete za imovinu uništenu u terorističkim aktima tokom hrvatskog separatističkog rata. Sa druge strane, Hrvatska i dalje nastavlja sa praksom takozvanih „tajnih optužnica“. Srbija i Hrvatska su poslednji put razmenile spiskove procesuiranih početkom 2017. godine. U tim spiskovima su uz imena optuženih, imena osuđenih kao i onih protiv kojih se vodi istraga. Ali, prema podacima Veritasa, već te godine Hrvatska je imala 86 novih optužnica koje nisu bile deo tog predatog spiska. Problem je što nije jasno ko i po kojim kriterijumima sastavlja te spiskove. Imajući u vidu netransparentan i arbitraran način na koji Hrvatska koristi te spiskove, izgledno je da se radi o sredstvu zastrašivanja prognanih Srba kako bi se obeshrabrio njihov povratak. Kako navodi Savo Štrbac iz Veritasa: „Prosečno se godišnje pokrene 36 novih istraga ili optužnica i plašim se da će toga biti sve dok je živa generacija koja je ratovala. Naćiće se, s vremena na vreme, na tom spisku i nekiHrvat, ali samo da bi se bacila prašina u oči.“ Uz ovo, i dalje je otvoreno pitanje nestalih. Zvanično se i dalje traga za ostacima 1.900 ljudi. Iako su i Hrvatska i Srbija razmenile dokumente u vezi sa ovim pitanjem, i dalje nije došlo do konkretnog pomaka. Veritas tvrdi da se radi o nepotpunim podacima koje koristi Međunarodni komitet Crvenog krsta, te da je stvarni broj nestalih 1709. Ono što je paradoksalno, jeste da Hrvatska tereti Srbiju za nestanak ovih ljudi, dok se većinom radi o osobama srpske nacionalnosti.

Odnosi srpske i hrvatske države i dalje su u senci optužbi za ratna dešavanja 1990-ih. U Hrvatskoj se u proteklih godinu dana nekoliko puta govorilo o zahtevu da Srbija isplati ratnu odštetu, te da će to biti jedan od uslova ulaska Srbije u Evropsku uniju. Hrvatska je takođe najavila da će i pitanje nestalih biti jedan od uslova.

U proteklih godinu dana Hrvatska je načinila niz oštrih gestova prema Srbiji, uključujući i zahtev za „priznavanje genocida u Srebrenici“ kao i sporazum o strateškom partnerstvu sa takozvanim „Kosovom“ i najavom pravljenja hrvatske vojne baze u pokrajini. Srpski zvaničnici su osudili ove poruke. (2)

Pobijeni, pokatoličeni, proterani: kako je Mile Budak i najavio. I ono malo jada što je ostalo, nalazi se pod strahotnim pritiskom.

Zločin nad zločinima: Reč Salamona Jazbeca

 U maju 2009. godine, ugledna srpska novinarka i mediolog, dr Biljana Đorović, razgovarala je sa našim filosofom, dr Milanom Brdarom, o Jasenovcu. U prvom tomu „Hronike razorene Troje“, knjige dijaloga Đorović – Brdar, taj razgovor je izašao pod naslovom „Jasenovac ili politički performans izdaje“. Povodom Dana Jasenovca, kada u se, 1945, logoraši probijali u slobodu, Biljana Đorović je uočila da „mehanizam revizije istorije Srbije i Srba nastavlja dalje da umanjuje istorijsku odgovornost za zločine u NDH i proizvodi svest koja je neophodna da bi se ta odgovornost prebacila na srpski tas.“(3)

Biljana Đorović je ukazala na antirevizionističi rad Salamona Jazbeca, čoveka koji je bio osnivač Hrvatsko-izraelskog društva, i čovek koji se podrobno bavio revizionizmom u Hrvata. Biljana Đorović je rekla:“Margelov institut iz Zagreba, nevladina kulturna organizacija jevrejske nacionalne manjine, osnovane s ciljem borbe protiv svakog oblika rasne i verske diskriminacije, antisemitizma i svakog oblika revizionizma, obja- vio je prošle godine delo Salomona Jazbeca. Ovo delo na 804 gusto kucane stranice progovara o opasnoj nemani zvanoj revizionizam. Reč je o knjizi Magnissimum Crimen – Najveći zločin, s podnaslovom Pola veka revizionizma u Hrvata. Na predstavljanju knjige, 28. juna 2008. u Zagrebu, Alen Budaj, čelnik ovog instituta, govorio je, a Biljana Đorović u emisiji ga citirala:“Povjesni revizionizam ušao je tako u školske udžbenike, stručne zbornike, dnevnike i tjednike, mjesečnike, godišnjake, monografije, leksikone, enciklopedije. Pojavljuje se redovito u katoličkoj crkvenoj štampi, a u TV kalendaru praktički svakodnevno. A kao kruna poricanja holokausta i genocida uspostavljanje novootvorenih stalnih muzejskih postavki na spomen području Jasenovac, svečano predstavljen 27. studenog (decembra) 2006. godine. Tako je spomen-područje Jasenovca postalo Jasenovačko područje zaborava, reč je o zaveri mediokritetstva koje revidira istorijsku stvarnost negacijom žrtve i amnestijom odgovornosti.“(3)

Negacija žrtve – to je sama srž savremenog hrvatskog domoljublja.

Tema koja nadilazi svaku temu

Biljana Đorović je emitovala i deo izjave Salamona Jazbeca, autora knjige, koji je, između ostalog, rekao:“Jasenovac je tema koja nadilazi svaku drugu temu i koja sadrži svaku temu u sebi. To je kvintesencija svih patnji, svih muka, svih traženja svih nedaća ovoga društva, za sva vremena. To je postalo jasnije krajem 2006. godine kad je predstavljen novi stalni postav Memorijalnog muzeja spomen-područja Jasenovac, jer se primjetio jedan kolaps ove ceremonije. Umjesto da se prikaže ono što se desilo, prikazana je zapravo jedna crna rupa koja je imala ružičasti luk.“(3)

Da bi opisao šta se dešava u Hrvatskoj kad je sećanje na Jasenovac u pitanju, Jazbec je smislio pojam „hurbnocid“:“U mojem vokabularu, hurbnocid je sistematsko uništenje sjećanja na Holokaust. U širem smislu, upropaštavanje povjesne imovine bilo kog genocida, a u prvenstvenom značenju ponovno ubijanje žrtve. Stvorio sam ga od latinske reči occidere – ubiti, uništiti, zatrti i jidiške reči hurbn, od hebrejske reči ברק _, horban, što znači u širem smislu žrtvu koja se prinosi što je zapravo Holokaust. [Hurbnocid, dakle, znači zatiranje sećanja na žrtve genocida, ponovno ubijanje žrtve.] Kao što pišem u knjizi, na strani 675, nakon svakog velikog genocida počinje veliki zaborav, veliki programirani zaborav. Vrhunac razvoja hurbnocida manifestira se u ponavljanju genocida. Čudovišno se rađa novi genocid iz supstrata prisilnog zaborava, posledica prošlog genocida. Zločinac tada višestruko trijumfuje, a počinjeni zločini transcendiraju njegovu smrt i smrt svih njegovih sudruga u zločinu; zapravo, čak i kad je nekim čudom pravično kažnjen, on svoju makabričnu zadovoljštinu dobija povjesnim razvojem događaja, jer razorni tragovi njegovog zločinačkog poduhvata opstaju kroz namjetnuti kolektivni zaborav. Taj drugi zločin se tako proteže kroz generacije, kao Drakulin ugriz.“(3)

Da bi se ovo ostvarilo, rekao je Jazbec, neophodan je istorijski revizionizam:“Nakon što biva provedena kroz njegov kabinet čuda, žrtva se etimološkom alhemijom pretvara u nežrtvu, u zločinca, a zločinac postaje žrtvom. U konačnom ishodu, žrtva se mora nesretno upinjati da se uopće doživljava žrtvom, dok u klimaksu te dijaboličke šarade društvena većina u konačnici čak bruka žrtvu, da klečući moli za oprost. Nakon što se na povjesnu istinu primeni rekvizitarij revizionističke inkvizicije, zlodjela postaju opravdana, a činitelji nebrojenih nedjela uzvisuju se na pijedestal nacionalnih junaka i svetaca.“(3)

Šta to znači kad je Hrvatska u pitanju?

Uvek na štetu manjina

Jazbec je bio odlučan:“U ovoj zemlji počinjen je Holokaust. U ovoj zemlji počinjen je strašan genocid nad Srbima i Romima. U ovoj zemlji su dovršena etnička čišćenja. U ovoj zemlji je dovršeno takozvano humano preseljenje naroda i to višestruko i ponovljeno. Što je danas s nama? Promjenjena je društvena slika uvek na štetu manjine, koja je bez zazora uništavana i tragično isključivana iz svih društvenih tokova. Nastupom nove vlasti u Hrvatskoj započeo je intenzivni proces revizionističke interpretacije svih događaja iz nacionalne prošlosti, osobito zbivanja iz NDH-ovskog razdoblja. Taj proces je doduše počeo i prije. Što imamo danas? Stvarne, istinske žrtve u ovoj sredini iz redova židovskog, srpskog, romskog naroda od strane nekih, ma gotovo svih revizionističkih povjesnih pisaca, predstavljaju se tek kolateralnim stradalnicima u turbulentnim stadijumima nacionalnog razvitka, dok se stvarnim žrtvama proglašavaju Hrvati. Hrvatski narod doživljava se kolektivnom žrtvom s osobito tragičnim usudom. Predstavlja se paćeničkom nacijom, posebno neshvaćenom i trajno progonjenom. To se, zatim, popularizacijom preko raznoraznih desničarskih medija seli u popularnu kulturu.“(3)

Odatle naijački duh savremenog ustaštva na stadionima Hrvatske. Takva je pop – kultura u Hrvata.

Na tragu Viktora Novaka

To je razlog ( od popularnosti Tompsona do veličanja zločinaca ) zbog koga i dalje treba pisati o Jasenovcu, smatra Jazbec, naročito kad se u obzir uzme nova jasenovačka postavka:“Nema temeljnog kvantuma podataka iz kojih bi se moglo shvatiti tko je, kako, zašto i od koga i u kojem razmjeru ubijan na tom mjestu, pre 65 godina. To nedostaje i zbog toga je to jedan enormni problem.“(3)

Jer, „revizionizam počinje od malih laži, od malih stvari, od malih iskrivljavanja, da bi u krajnjoj konsekvenci divlje nabujao do golemih i presudnih laži, do bespoštednog satiranja i rušenja povijesnog zdanja.“(3)

Jazbec je naglasio da naslov njegove knjige nije neposredno povezan sa knjigom Viktora Novaka, ali je, smbolički gledano, nastavak ovog dela:“Temeljna polaznica između Novakovog i mog djela je crkva. Ja čvrsto držim da je roditeljica povijesnog revizionizma u Hrvatskoj, Rimokatolička crkva u Hrvata. Stoga se posebno bavim njezinom ulogom roditeljice, negovateljice, hraniteljice, odgojateljice, zastupnice, suzaštitnice, podupirateljice i javne pravobraniteljice revizionizma u Hrvata.“(3)

To je, inače, religiozna organizacija sa kojom bi srpski ekumenisti hteli da nas ujedine.

„Niko i ništa“ diže svoj glas

Jazbec je naglasio da nije naučnik, nego „niko i ništa“, koji više nije hteo i mogao da ćuti jer „jadna ništica je nabrekla od revolta i odlučila je baciti rukavicu u lice hrvatskom povjesnom revizionizmu, jer se nitko značajniji od mene to nije usudio učiniti. Ta knjiga, budući da je kritička i politička i sama je podložna svakoj kritici i izazovu na polemiku. Ona je sada tu, i svako se prema njoj može određivati kako želi, ali se ne može reći da temelj za javnu raspravu ne postoji.(…)To smatram svojom svetom dužnošću spram svih zapostavljenih, zanemarenih, poraženih, zamjetnutih, javno odbačenih žrtava kroz povijest ovog dela svjeta, samo zato što su bile druge nacije ili vjere od dominantnog naroda. Predajem stoga ovo djelo s porukom: Ako je veliki zločin zbog njegove posebnosti bio magnum crimen – onda je sustavno uništenje uspomene na to pregolemo stradanje upravo magnissimum crimen –najveći zločin.“(3)

Ko smo – da smo, glas se mora odizati. U ime svih mrtvih. Jer, kako reče Ivan V. Lalić, glasovi mrtvih nikako ne mogu biti mrtvi glasovi.

Tako misli i naš ugledni filosof, dr Milan Brdar, koji je bio sagovornik u emisiji „Atlantis“ posvećenoj istorijskom revizionizmu u Hrvata.

Logika krivog ogledala: Uvidi Milana Brdara

U odgovoru na pitanje Biljane Đorović kako izgleda revizionistički proces u Hrvatskoj u odnosu na izvesne pojave u nas, Milan Brdar je naglasio:“ Pa, na prvi pogled to izgleda zapanjujuće u pogledu paralelizma i koherentnosti. Očigledan tok revizionizma u Hrvatskoj praćen je logikom krivog ogledala paralelnim procesom u Srbiji. Metaforu krivog ogledala upotrebljavam zbog toga što su realni likovi i likovi koji se reflektuju, nejednake veličine. Što je tamo lik manji, ovde postaje veći. Ako se tamo u javnosti pojavi mali ustaša, ovde istovremeno mora da iskrsne veći četnik.“(3)

Celokupna srpska istorija mora se protumačiti kao srpski genocid nad drugima, u ime tupe balkanske zaostalosti i primitvizma, u kojoj Karađorđe izgleda kao ludak koji je 1804. sprečavao „turske investicije u Srbiju“:“Dakle, ništa u srpskoj istoriji ne valja, potrebno je da se sve pretumba, odnosno da se reinterpretira. Ta reinterpretacija po tendenciji vodi, u stvari, ka tome da se sve crno i najcrnje iz perioda Drugog svetskog rata i kasnije, koncentriše na tački Srbije, dok će u međuvremenu Hrvatska biti oprana od svoje istorijske odgovornosti i onoga što se događalo i u Prvom i u Drugom svetskom  ratu, kao i u periodu titoizma. Drugim rečima, naš revizionizam ide ruku pod ruku s ustaškim, u ostvarivanju ideološkog cilja: dok oni peru Hrvatsku, naši blate Srbiju.“(3)

Što manje ustaše, to veći četnici: takva je logika krivih ogledala drugosrbijanskog autošovinizma.

Kandidati za ludnicu

Jugoslavija je, od 1918, skrivala pravu istinu o srpsko-hrvatskim odnosima, istakao je Brdar, a danas je cilj „da Srbija na kraju bude crni vrag i kandidat za ludnicu, ako ne i za sanitarno zatvaranje putem novih sankcija, u svakom slučaju kandidat za prevaspitavanje, što smo već bili i što se završilo procedurom bombardovanja, kao vaspitnom merom.“(3)

Iza toga stoji titoistička drugosrbijanština:“A ko to radi? Pa rade ljudi koji kao da ne mogu da žive bez veze sa Hrvatskom; to su bivši titoistički omladinci, deca Titovih funkcionera, udbaša, generala, pri čemu su su vaspitavani u nekom jednoobraznom, čudnom jugoslovenstvu. Kažem čudnom, zato što jugoslovenstvo samo po sebi ne mora da znači antisrpstvo, ali u njihovom slučaju po pravilu to znači, i o tome jednostavno nema šta da se raspravlja. Oni su na sceni ovih 15 godina, i to je tako jasno da ne treba gubiti vreme da se to argumentuje.“(3)

Oni se poistovećuju sa Hrvatskom i tako postaju deo prohrvatskog, pa i proustaškog, lobija u Srbiji. Fašisti i nacisti su Srbi, a Hrvatska nije kriva za Srbocid, Holokaust, Porajmos.

Nad nama se ne čini zločin metkom, nego člancima, knjigama, tastaturom:“Sve to ide, koliko se može videti, tako da oni koji, kao sada mi, o tome govore kritički, imaju imidž nenormalnih ljudi, da smo mi u stvari ako ne za hapšenje, onda za lečenje. Dakle, ta političko-patološka procedura, koja je na delu, za svoj krajnji cilj ima to da svi koji se još uvek sećaju ustaškog genocida i koji znaju šta je sada na delu, završe kao čopor neuračunljivih.“(3)

Prvo nas pokolju, pa proglase ludima.

Vampirski titoizam na delu

Obnova vampirskog titoizma je proces koji nastaje početkom 21. veka, pre svega zbog manjka samopouzdanja u našoj političkoj eliti. Brdar svedoči:“To odsustvo samouverenosti, srpskog nacionalnog identiteta i integriteta i nacionalnog dostojanstva karakteriše kompletnu političku elitu koja je došla na scenu posle 2000. godine.“(3)

Čak je i obeležavanje dva veka od Prvog srpskog ustanka ličilo na izvinjavanje zbog ustanka kao takvog. Mi ne smemo dizati ustanke!

Niko se u nas nije ni bunio protiv revizionističke postavke u Jasenovcu:“Zato, na primer, nama više znači neko pozitivno mišljenje koje dolazi iz krugova hrvatskih političara nego suvereno mišljenje nekog od domaćih autoriteta. U poslednje vreme čak kao da čekamo odobrenje iz Zagreba da bismo nešto radili.“(3)

Srpska vlast bi, da je zaista srpska, prekinula opštenje s Hrvatima, osim elementarnog, dok Hrvati govore o Jasenovcu tako kako govore:“I šta reći o tome, kada nikome nije palo na pamet da kaže: „Izvinite molim vas, ali u ovoj zemlji novinar ne sme da napiše da je u Jasenovcu stradalo 700.000 ljudi, kao što pišu hrvatski novinari.“

Naravno da u Srbiji treba obeležavati Dan holokausta, ali se, kaže Brdar, ne sme zaboraviti istina o Jasenovcu koji je, pre svega i iznad svega, bio logor za istrebljenje Srba.

Slučaj Mimara

Brdar je bio odlučan u dijagnozama:“Ogromna količina zlatnog novca, nakita poslata u Vatikan pred kraj Drugog svetskog rata i  postoje dokumenti ko je sakupljao, ko je poslao zlato, ko ga je primio u Vatikanu, kako je upotrebljeno. Naravno. Na primer, sredinom osamdesetih godina u Zagrebu se volšebno pojavljuje ogromna umetnička zbirka izvesnog Ante Topića Mimare, a niko ne zna odakle toliko bogatstvo! Novine su brujale o tome. Ali, umesto istrage, makar novinarske, grad mu otvara muzej u jednoj od najvećih zgrada, da bi sve to mogli da smeste. U štampi je bilo divljenja i iščuđavanja, kako to i odakle, a nikom u SFRJ nije padalo na pamet da je to umetničko blago možda (i verovatno) opljačkano od Jevreja i ostalih za vreme Drugog svetskog rata, samo što je izneto u javnost četiri decenije kasnije.“(3)

Tako se to radi među čuvarima europske uljudbe: malo kolju, malo muzealizuju oteto od pobijenih!

Ko je očekivao da će Hrvatska, koja slavi uspomenu na Tuđmana, čuvati istinu o Jasenovcu? Brdar naglašava:“Prošlog leta sam prošao kroz Jasenovac i video da je pored kapije logora otvorena kafana! Znači, tamo se i svadbarski svetkuje nad kostima. Zar nije jezivo videti kafanu na teritoriji konclogora? Zamislite da je neko otvori pored ograde Aušvica, i još da napiše „Za svadbe imamo 400 mesta“.“(3)

Ali, ako ne može Aušvic, može Jasenovac. U Jasenovcu su ubijani baš manje vredni.

MMaloustaštvo i velikočetništvo

Brdar je, 2009, ukazivao na procese koji se i danas dešavaju:“Izvesni Dimitrijević, pomoćnik ministra za kulturu u televizijskoj emisiji je izneo svoje miš-ljenje da je veoma nepristojno i necivilizacijski da se, na Starom sajmištu, gde je bio konclogor, pijucka sok i drže restorani i kafane. Da, samo što je izgubio iz vida da je taj deo Novog Beograda maltene stambeni kvart ovih šezdeset godina. Nema sumnje da je to rekao u logici onog starog manira titoističkog nalaženja protivteže po svaku cenu. I kad već to radi, nije pomenuo kafanu pored Jasenovca kao „necivilizacijski čin“, to je poenta. On i društvo kome pripada tačno procenjuju sve radnje Hrvata, ali pošto ih prethodno pripišu Srbima! I pominju ih samo kao srpska nedela, nikad kao originalna, hrvatska. Pa kada kažete ustaša, ovde kažu četnik, pa kad kažete ustaška kama, oni kažu četnička kama, i sve tako. Važno je da imamo simetriju u svemu.“(3)

Simetrija je jedina istina o genocidu nad Srbima.

Sa tom simetrijom se budimo i ležemo na spavanje.

Dok Srbi konačno ne zaspe u senci svoje propasti, koja je sve bliža.

Broj žrtava i igre brojevima

Taj Dimitrijević je, kad je čuo da se u jasenovačkom muzeju sad govori o 70 hiljada žrtava, rekao da tek treba da se vidi šta je u pitanju. Brdar opominje:“Pa Titova komisija je još pre 1950. godine ustanovila 700.000 žrtava. I to je bila zvanična brojka u istoriografiji. I s tom cifrom smo odrastali u školama. Ipak je bilo to pominjano. I sada kada iz Zagreba ide priča o 70.000, a to je Tuđmanova priča od pre 20 godina, iz Beograda imate reakciju: „A šta je sa Sajmištem“? E to vam je odgovor proustaškog beogradskog lobija. Dotični pomoćnik ministra za kulturu države Srbije samo je pokazao da nema trunku nacionalnog integriteta. To ništa nije strašno za Beograd, koji je u priličnoj meri antisrpski grad. Pošto je to tako, uvek će biti dovoljno onih koji će belosvetsku brigu pretpostaviti bilo kojoj domaćoj brizi. I zašto bi onda, za njih Jasenovac bio problem? Za njih je Jasenovac pitanje umetničkog performansa. Neka benigna istorijska činjenica.“(3)

Upravo to – benigna istorijska činjenica. A Hrvati su Evropa, zar ne?

Nedić je Pavelić: Formula drugosrbijanskog revizionizma

Drugosrbijanci su globalistički politkorektni: stradanje Srba nije tema.  Svi su stradali od Srba, a Srbi su „straduckali“. Milan Nedić mora biti isto što i Ante Pavelić. Zato Brdar ističe:“U Zagrebu obraz Hrvatske peru javno i u masovnoj radnoj akciji. U Beogradu, buljuk anti-Srba gleda da obraz Srbije što više zamaže i ocrni. Takođe javno, bez stida i mere. Dovoljno je, na primer, napraviti, imidž zločinačkog režima Milana Nedića učvrstiti ga u svesti današnjih generacija, počevši od intelektualne elite pa do učenika u školama, što je po svoj prilici krajnji cilj.“(3)

Pošto naši istoričari dve decenije od pada komunizma nisu utvrdili punu istinu o Drugom svetskom ratu, danas je, kao u doba Broza, opet moguće praviti positovećivanje nacističkih saveznika ustaša i srbijanskih saradnika okopatora, jer „Nedić je Pavelić“:“Kao da je Milan Nedić bio vladar Srbije i kao da se on pitao, a zaboravljaju šta znači kvislinška vlast, dakle da je on morao da sluša i da je na jedvite jade uopšte održavao vlast radi spasa Srbije, koliko je to bilo moguće.(…) I ako je tačno da je Beograd bio prvi grad u Evropi očišćen od Jevreja, to je uradila nacistička Nemačka, a ne Vlada Milana Nedića. To je elementarna stvar. To je zlurada primedba koja govori o gnusnom karakteru vajnih kritičara. To im je maska za glavno: po njima, zločin Milana Nedića je u bio tome što je sačekivao izbeglice iz Bosne i Hrvatske, i koliko je mogao zbrinjavao ih, čak i iz Slovenije. Samo što to ne može da se kaže javno. Uzgred, Slovenci su se za to gostoprimstvo 1991. godine zahvalili rafalima. Nedićev zločin bio je u tome što je radio ono što je mogao da radi. Bilo bi mnogo bolje da je na primer, radio isto što i Pavelić, ili barem da je vraćao Srbe koji su bežali od ustaškog noža. Tako misli taj antisrpski, ustaški lobi u Beogradu. Zaista je perverzno staviti u istu ravan Ante Pavelića koji je entuzijastički služio nacističku Nemačku, da se od tog entuzijazma, naročito u Jasenovcu oficirima nemačkog Vermahta dizala kosa na glavi, i Milana Nedića, koji je poput mnogih drugih u Evropi pristajao da bude predsednik vlade pod nemačkom okupacijom. Kao da je on jedini u Evropi bio takav.“(3)

Naravno da nije bio jedini. Ali je Srbin, a kad si Srbin, svejedno je ko si: svi su Srbi, reče Ante Starčević, „nakot za sjekiru“.

Kako se kupuju intelektualci?

Od Ante Starčevića do Stipe Mesića sprovođen je plan „desrbizacije“ Hrvatske; za to vreme, u Srbiji gobalističke NVO oragnizacije kupuju intelektualnu elitu, i preuzimaju institucije:“Kada hoćete da prikrijete špijunsku delatnost, najbolje je da osnujete tobože naučni institut. Ko bi u tako nešto sumnjao, a odličan je mamac za intelektualce. To je stari američki recept. Dakle, one su deo oružanih formacija; ne kažu „deo naših instituta koji šire naše ideje, naš pogled na svet“, nego oružanih formacija. A to znači da se svest ljudi shvataju kao teren za zaposedanje. Kao u Orvelovoj 1984, kad O’Brajan kaže: „Svet je u glavi, prema tome moramo da osvojimo ono što je u tvojoj glavi, onda smo, što se tebe tiče, mi osvojili svet“.“(3)

Zato Srbe ne treba dekontaminirati od osiromašenog uranijuma, kojim su nas gađali NATO finansijeri drugosrbijanstva, nego od naše nacionalne svesti i savesti:“Ne, uranijum je bezopasan. Ma šta, bezopasan, zdrav?! Naročito za one s kostoboljom!“(3)

Cinizam je, u našem slučaju, skoro jedini, Srbima dostupan realizam.

Zašto udar na crkvu?

Zato se vrši i udar na Svetosavsku Crkvu:“E sada, pošto se radi, prvo, o rušenju institucija kao prvoj fazi njihovog osvajanja, i pošto je vrlo malo nacionalnih institucija preostalo, onda dolazi i do te apsurdne teze o reformi Crkve, a kažem apsurdne zato što dolazi od strane ljudi koji su titoistički ateisti, ono što su bili u pionirskim danima to su i dan-danas, i koji naravno o Crkvi ne samo da ne znaju ništa, ona ih „ne interesuje“, jer je preziru. Crkva im smeta samo zato što je nacionalna institucija od uticaja na politički i društveni život. A onda imamo jalovu raspravu da li ona ima pravo da se izjašnjava o političkim i opštim pitanjima zemlje. Zašto ne bi imala pravo, kada je Crkva, budući odvojena od države, u stvari ekvivalentna nevladinoj organizaciji. Ako su crkva i država odvojena, šta je crkva nego nevladina organizacija?“(3)

Znaju to i NATO „prosvetitelji“ Srba. Zato kupuju ljude iz SPC, koji treba da postanu revizionisti i drugosrbijanci u mantiji.

Ako me razumete.

Prvo komunizam, pa globalizam

Država finansira NATO NVO u Srbiji da rade protiv nacionalnog i državnog interesa:“Čini mi se da je dobro video pokojni akademik Nikola Milošević analizirajući način na koji funkcionišu čelnici tih nevladinih organizacija. Koristeći se viđenjem sudbine kao posledice karaktera, njihov tip angažmana je povezao s načinom na koji je taj elan generisan zapravo uplivom Vašing- tona i njegove politike na ovaj prostor. I, kaže Nikola Milošević, bilo je dovoljno da se ta u inte- lektualnom i naučnom pogledu neuspešna i beznačaj- na družina stavi u službu dobre vile Amerike, tog savremenog Rimskog carstva, pa da preko noći bude obasuta pohvalama iz svih zapadnih zemalja i da joj se širom otvore vrata čitavog zapadnog establiš- menta. Da. Zar nismo isto to imali pre 60 godina samo što je ta dobra vila dolazila s Istoka? Zar nismo imali takozvanu naprednu, progresivnu studentsku omladinu koja je kao komunistička uspela da profesore Pravnog fakulteta 1936. godine satera u mišju rupu, tako da nisu imali hrabrosti da brane svog kolegu Petra Struvea, najvećeg ruskog pravnog mislioca, koji je ovde našao utočište bežeći od boljševizma. Uprava je morala da ga otpusti pod pritiskom komunističke tobože napredne omladine. Jesu li oni otvorili širom vrata Sovjetima? Jesu. Jesu li proplakali nekoliko godina kasnije? Jesu. Jesu li nas onda učili kako je to tamo nije vila nego crni đavo? Jesu. NJihova deca sada otvaraju širom vrata vili sa Zapada, uz poznate pretnje: „Ko je protiv toga, taj je antizapadnjak“. Kao što su i onda govorili njihovi očevi: „Ko je protiv toga, taj je protiv progresa i čovečanstva jer tamo cveta cveće u Rusiji, tamo avioni oru njive u šest brazda istovremeno“, i ostale budalaštine, dok se nije otkrilo da je tu zemlju još Lenjin pretvorio u konclogor. Tako i sada imamo istu stvar.“(3)

I tako će trajati. Bedni naši intelektualci se lako prodaju za šaku pepela, zvanog dolar.

I čekaju da pečene ševe utopije padnu sa plavog neba poprskanog žutim EU zvezdicama.

Oci i deca

Brdar je bio jasan:“Od Kominterne pa do dana današnjeg neprekidna nit koja spaja očeve, oce i sinove, je prezir srpskog naroda pod nominalnom firmom borbe protiv „velikosrpskog hegemonizma“. I da je bilo prilike očevi bi, disidenti, terorom rešavali stvari u okviru nove revolucije, a ovi pošto nemaju šansu za revoluciju, završavaju u preziru naroda. I u stvari, svakodnevno imamo izlive tog prezira. Ono što se o srpskoj kulturi, srpskom narodu, srpskim nacionalnim institucijama piše u ovoj zemlji ponekad u one četiri poznate nevladine organizacije, kada bi se prevelo u diskurs o bilo kome drugome, s njihove strane bilo bi napadnuto kao čist rasizam.“(3)

Nevladine organizacije, poput Helsinškog odbora za ljudska prava, prave spiskove za hapšenje nepoćudnih ijntelektualaca, a mi moramo da budemo „tolerantni“:“Dakle, o Srbima može da se piše sve najgore, tim pre što nije dopušteno pisati pozitivno. To je taj skriveni recept koji je na delu. I dok nam oni pljuju u lice, da ne kažem nešto gore, mi smo prinuđeni da glumimo finoću, zbog države svedene na Potemkinovo selo i figure u vlasti koji su bruka i sramota za sve što sami svaki dan izgovaraju.“(3)

Bruka i sramota, bruka i sramota, bruka i sramota!

Potpisivanje jednog apela

Zato je Milan Brdar svojevremeno i potpisao jedan apel, u kome je dvadeset šest istaknutih srpskih intelektualaca reagovalo na izjave i postupke drugosrbijanskih lumena D. S. i N. S. ocenom da ta dva istoričara narušavaju ugled Beogradskog univerziteta, vređaju srpski narod, struku, zdrav razum, kao i osnovni ljudski moral.

Potpisnici su, između ostalih, bili Slobodan Antonić, Danilo Basta, Komnen Bećirović, Milan Brdar, Nenad Kecmanović, Miloš Ković, Leon Kojen, Časlav Koprivica, Slavenko Terzić, Vasilije Krestić, Slobodan Samardžić, Darko Tanasković, Milo Lompar:“Stojanovićevoj ova grupa intelektualaca zamera izjavu da bi davanje ulice u Beogradu Blagoju Jovoviću, atentatoru na Anta Pavelića, značilo da “Beograd podržava uzimanje pravde u svoje ruke, da slavi krvnu osvetu, ubice i nasilnike”. “To je necivilizacijski sunovrat, to je slavljene osvete, principa ‘oko za oko’ i slanje poruke da je svako nasilje dozvoljeno”, izjava je Stojanovićeve za Nova S koju potpisnici pisma citiraju i za koju kažu da joj smisao nije promenjen iskazom “da je Pavelić počinio monstruozne zločine”. Takođe, upućuju na stav istoričara Nikole Samardžića sa Tvitera tvrdeći da je on napisao niz uvreda na račun srpskog naroda, kao i da je genocid počinjen u Jasenovcu navodno pravdao tobožnjim srpskim zločinima, nazvavši ga – “odgovorom na vladavinu Karađorđevića”.

Prema dostupnim podacima, Samardžić je u stvari podržao, tačnije “lajkovao” objavu jednog od korisnika tvitera koji je napisao da je “Srbija u glibu mitomanije svinjokradice i konjokradice Karađorđevića. Oni su trudnoj ženi odsekli s..e, izmislili Kosovski boj, stvorili SPC, izmislili svetog Savu i ostale gluposti, napravili ršum u Crnoj Gori i Kosovu. Jasenovac je odgovor na njihovu vladavinu, nema većih zlotvora”.

Legalistička osećajnost Stojanovićeve prema Paveliću i Samardžićeva apologetika Jasenovca pojavljuju se u vremenu velike obnove ustaških ideja u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori, stoji u pismu u kojem se ističe da Srbi nisu jedini narod koji je pretrpeo genocid i koji, kada pravda izostane, kažnjavanje zločinaca smatra podvigom.

Kako se dodaje, Jevreji, Jermeni i Rusi, primer su kako se zločinci kažnjavaju, ali i kako se gradi kultura sećanja koja ne dozvoljava poricanje i poigravanje sa genocidom.“(3)

Na žalost, mi takve primere ne sledimo.

Razmišljanja Svetozara Stojanovića

Pokojni filosof Svetozar Stojanović je, u svojoj knjizi o razbijanju Jugoslavije, podsetio da je Aušvic bio logor u kome su ubijalo u skladu sa idejom progresa, dok se u Jasenovcu ubijalo na „pred – moderan“ način, licem u lice. Takva unikalnost ustaškog krvološtva morala je biti ozbiljno istražena i kažnjena, ali nije.

Komunistički režim nikada nije sproveo „prosvetiteljsku denacifikaciju“, nego se opredelio samo za streljanje uhvaćenih ustaša, pri čemu, kaže Stojanović, „Pavelić i drugi najglavniji zlikovci  ipak su pobegli u inostranstvo, a nova vlast se nije potrudila da im (makar u odsustvu) organizuje suđenje analogno onome u Nirnbergu (…), mada su to više nego zaslužili. Kraške jame u koje su ustaše u Hercegovini bacali žive Srbe ostale su zabetonirane, a rodbini nije dozvoljeno da ih povade i sahrane. Tako zabetonirane jame postaju metafora za komunističku iluziju da se sa stravičnim zločinima među narodima najbolje izlazi na kraj nametnutim ćutanjem. Valjda i zato, a ne samo radi ličnog komoditeta, Tito nikad nije posetio Jasenovac!“(5)

Po Stojanoviću, komunisti u Hrvatskoj su se sasvim oslonili na titoističku priču o prećutkivanju kao načinu da se stvarnost dovede u revolucionarni red i poredak:“Uz svesrdnu podršku ostalih komunista, i to najviše srpskih (u iluziji da je to „Internacionalizam”), vodećim hrvatskim komunistima nije ni na pamet palo da otvore raspravu o ustaškom genocidu, pošto su se rukovodili komotnom ideološkom premisom da njihov doprinos NOB-u izražava supstanciju hrvatske tradicije, a ustaštvo tek njenu akcidenciju. Tako je komunistički totalitarizam jednim monopolističko-esenecijalističkim potezom „rešio” potencijalno najveći problem obnovljene Jugoslavije. Genocid nad Srbima, Jevrejima i Ciganima relativizovan je i podvođenjem pod opštu kategoriju „zločina okupatora i njihovih sluga”, umesto da zbog razmera i monstruoznosti bude tretiran kao posebna kategorija. A pošto ustaštvo nije kvalifikovano kao jedna vrsta nacizma, što je bez sumnje bilo, onda nije ni zvanično provedena denacifikacija poput one u Nemačkoj.“(5)

Krleža je, lakim odmahivanjem svoje punačke ručice, Srbocid sveo na kamion ustaša,  i u tome su ga uglavnom sledili svi hrvatski „ljevičari“.

Ipak, kaže Stojanović, jeste  bilo čestitih Hrvata – antifašista, koji su se, poput Stanka Lasića, zalagali za suočavanje sa strahotnom prošlošću. Iako se i sam borio protiv ustaša, Lasić je govorio da je NDH veliki greh od koga se treba očistiti:“Kako se od tog grijeha očistiti jednom frazom („bio sam na drugoj obali”) kad znam da je u njemu sudjelovao ne mali dio mog naroda.“(5)

Avaj, malo je onih koji tako razmišljaju.

Ustašolika Hrvatska i lažna tumačenja stvarnosti

Stojanović pokazuje da su sva objašnjenja Jasenovca kao „osvete“ Hrvata za nešto učinjeno sa srpske strane smešna. Jasenovac nije mogao biti cena za privilegovani položaj Srba krajišnika u vojnoj službi Beča, kao ni za „velikosrpski hegemonizam“ u Kraljevini Jugoslaviji: zato fioloustaški ideolozi  nikad ni ne navode broj Hrvata koje je ubila „monarhofašsitička diktatura“ 1918-1941, jer je on ništavan u odnosu na stotine hiljada poklanih Srba u NDH, naročito preko sedamdeset hiljada pobijene nevine dece. Ubistvo Stjepana Radića u Skupštini je osvećeno ubistvom kralja Aleksandra u Marseju. Zločin ustaša je unikalan i nezamisliv bez vatikanske mržnje prema pravoslavnima, kojima su Hrvati stolećima bili hranjeni kao osnovnom veronaukom. Nikakav ekumenizam tu nije moguć, jer nema pokajanja onih koji su zločine nadahnjivali, a čiji je štab, bez obzira na izvesne sentimentalizme pape kakav je Franjo, jezuita maskiran u suštu toleranciju, i dalje u Vatikanu.

Brozovo brtoniranje istine

A onda je došao Broz, o čijoj politici „bratstva i jedinstva“ Stojanović kaže:“Vođstvo KPJ sa Titom na čelu, koje je lek za „velikosrpski hegemonizam” u prvoj Jugoslaviji potražilo u federalističkom državnom uređenju, nije omogućilo Srbima u postjasenovačkoj Jugoslaviji da utiču na određivanje međurepubličkih „granica”. Samoobogotvoreni pobednik je povukao te granice ne pitajući nikog ništa. Postavlja se pitanje: Da li je obnavljanje Jugoslavije bilo moguće posle Jasenovca, i ako jeste, onda kakve Jugoslavije? Poučnog poređenja radi: prilikom stvaranja prve Jugoslavije bilo je vidovitih ljudi koji su sumnjali u njenu solidnost polazeći od toga da su je stvorili narodi sa suprotnih strana u ratu 1914-1918.“(5)

Niko ih nije slušao. Zato se, između ostalog, i desio Jasenovac.

Put kojim se mora ići: priznajmo sopstvene zablude

Svetozar Stojanović je napisao nešto što komunisti pretvoreni u drugosrbijance  nikad nisu:“Pošto kritikujem druge, dužan sam da priznam da ni ja, od malena vaspitan u duhu jugoslovenskog bratstva, ni moja supruga, Srpkinja iz Hrvatske koja je otud jedva pobegla 1941, nismo našim sinovima govorili o tome šta se njihovoj majci i njenoj porodici dešavalo za vreme Drugog svetskog rata. Kad su nešto pre srpsko – hrvatskog rata 1991-1992. na televiziji videli iskopavanje i sahranu kostiju iz rečenih jama u Hercegovini, oni su nam gorko prigovorili to prećutkivanje, Za mene je taj prizor bio prekretni doživljaj u tom smislu što sam čvrsto odlučio da Jasenovcu ubuduće posvetim punu istraživačku i moralnu pažnju.“(5)

Zaista, to je put za sve Srbe: moramo otvoreno priznati svoje zablude i stati na put svedočenja istine o Jasenovcu kao posledici vatikansko – pravaške mržnje prema Srbima. Da nam se ne bi desio neki novi Jasenovac, ovog puta u Republici Srpskoj ili Srbiji ili Crnoj Gori.

Da bismo, konačno, poslušali zavetni savet Žarka Vidovića:“ Partizane je izdao Tito, kao što je i četnike izdala londonska Vlada. Srpski narod se deli na dve izdane polovine. Jer kralj je predao mandat hrvatskom banu Šubašiću, i tim potezom pogazio je krunu i osujetio mogućnost da Srbi učestvuju u pregovorima o miru kako bi mogli da diktiraju i granice i ratnu štetu. Smatram da su i četnici i partizani žrtve prevare, kao i logoraši koji su gurnuti u Savez boraca, jer samo tako, u toj sekciji, njihov glas je ostao daleko od ušiju javnosti. Poslednju elitu srpskog naroda činili su logoraši. Srpski narod je logoraški narod, ne ni partizanski i četnički. Istorija naša je istorija naših logora o kojima niko ništa ne govori.“(6)

Zato smo protiv ravizionizma, sa mantijom i bez mantije, u muzejima i van muzeja, u vrhovima srbijanske vlasti i nizinama drugosrbijanske podlosti: Jasenovac smo svi mi, i on je kuća u našoj krvi, velika kuća u Nebeskoj Srbiji, koja je deo Jagnjetove prestonice, Nebeskog Jerusalima, večne otadžbine i očevine Srbinove.

Izvor: Iskra