Piše: Vladimir Dimitrijević

Cilj NATO Hrvata 

Kad je u pitanju broj jasenovačkih žrtava, pred nama je veoma ozbiljno konstruisana revizionistička laž, vešto podmetnuta u „pravom času“, čiji je cilj da Srbe liši oreola stradalništva u Drugom svetskom ratu. Od naroda žrtve, Srbi treba da postanu ubice i genocidni zločinci, koji su zaslužili sve što ih je snašlo. 

Hrvati, iza kojih NATO Imperija,  među Srbima nalaze one koji su spremni da ih peru od krivice, i da im odobravaju njihov EU identitet, zasnovan, izmeđšu ostalog, na, skoro neprikrivenoj, srbofobiji. 

Sve je maskirano u priču o nekakvoj „istini“, o „suživotu“ i „pomirenju“. Kao, Hrvati će nas prihvatiti ako dođemo do „zajedničke istine“ o NDH i logorima smrti.

Što su, naravno, gluposti.

Godine 2019, stručnjak  ( očito, pod pseudonimom) Valtazar Uskoković je istakao da bilo kakav dijalog sa Hrvatima o broju žrtava u Jasenovcu nije moguć:“Hrvatima je ionako svejedno šta Srbi, uzurpatori i tlačitelji, agresori i ubice govore o slavnim vremenima NDH, kada su hrvatske postrojbe trajno i nekažnjeno rešile srpsko pitanje, ubijajući goloruki srpski narod. Zaista, koga to u Hrvatskoj briga šta će Srbi reći po ma kom pitanju?! Produkt toga je i jučerašnja izjava prof. Svetozara Livade, da „Srbi u Hrvatskoj nestaju kao narod“. U Hrvatskoj će Srbin, kako smo to ranije konstatovali, za koju godinu postati samo zanimanje.“(1)

Ova igra „brojki i slova“ domaćih revizionista ima jasne posledice – moramo, jer smo „nakot za sjekiru“, „pasmina slavoserbska“, služiti tuđim interesima, o čemu će Uskoković reći:“Vidite i sami kako se razmeću brojevima, i da nemaju nikakvo validno uporište u onome što čine. Može i 99 a može i preko 200.000.“(1)
Sve može, samo da se srpska istina liši prava na postojanje. 

Vlast države Srbije ne podržava istraživanja

Država Srbija nikad ozbiljno nije pristupila podršci radu Muzeja žrtava genocida. Uskokovć kaže:“U rad ove institucije nisu nikada primenjena osnovna iskustva iz rada Jad Vašema: veći broj profesionalaca i saradnika, javnost rada, oslonac na ogroman broj volontera. Nije ostvaren ni povratni uticaj na Vladu da sadržaje značajne za kulturu sećanja ugradi u nastavne programe, a nije se ni nametnula kao krovna nacionalna organizacija koja bi imala uticaja na Univerzitete, brojne institute raznih specijalnosti.“(1)

Mada se srpske žrtve bagatelizuju, ima žrtava koje su neprikosnovene:“Umesto brojnih mogućnosti, vladika Ćulibrk se okrenuo relativizaciji brojeva, drsko i agresivno, pretpostavljajući genocid nad Srbima izučavanju holokausta. Naravno da treba imati puno pijeteta prema našoj jevrejskoj stradalnoj braći, ali je prvobitni zadatak i obaveza izučavanje genocida nad srpskim narodom.“(1)

Takve obaveze nema. Doduše, ako i bude nekog izučavanja u školama, ono će se svesti na revizionističke laži. Srpsku decu hraniće revizionističkim lažima.

To jest:“Ništa tamo nije drugo rađeno osim što se usaglašavalo sa hrvatskim povjesničarima. Naše katedre za istoriju, po Ćulibrku, nisu dovoljno kvalitetne, pa se zato o državnom trošku šalju odabrani na kurseve u Jad Vašem, a u Srbiji i Srpskoj se demonstrira doneto znanje, videsmo u kakvom obliku.“(1)
I tek ćemo videti.

Svedočenje Laze M. Kostića

Uskoković nas opominje:“A šta je bila NDH, najbolje pokazuju izjave nemačkih oficira tokom Drugog sv. rata. Navešću, za rad mlađih ili neupućenih čitalaca par citata iz knjige Laza M. Kostića. „Lični prijatelj Adolfa Hitlera, Herman Nojbaher piše: „posle njenog raspada (tj. „srpsko-centralistički vođene Jugoslavije”), buknuo hrvatski ratni pohod osvete i uništenja pravoslavnog Srpstva, koji spada u najsvirepije akcije masovnog ubistva cele svetske istorije; Zločine prema Srbima iz poslednjeg rata Nojbaher karakteriše kao „hrvatski ratni pohod protiv pravoslavnog Srpstva”. Time on lično daje za pravo onima koji te zločine kvalifikuju kao hrvatske zločine, a takođe i onima koji tvrde (tih je već znatno više, dok bi se oni prvi na prste izbrojali), da je objekat zločina bio Srpski narod, odn. Srpstvo kao takvo. On te zločine kvalifikuje kao najsvirepije cele svetske istorije. A on nije zadojen mržnjom protiv Hrvata i predstavlja stvari kakve su. (...) Ta zlodela su vršile desetine hiljada Hrvata a ne manje od 400 ustaša.““(1)

To je osnovna tajna koju treba sakriti – masovnost zločina nije bila samo posledica ustaške mržnje. „Izvornih“ ustaša je bilo premalo da bi sproveli Srbocid. Mržnja je bila prisutna kod velikog broja Hrvata. I oni su učestovali u pokoljima, pljačkanju i zatiranju srpskih tragova u Hrvatskoj. 

Svedočenje Dobrile Kukolj 

Evo jednog primera kako je to izgledalo:“Rođena sam u jednom od najljepših sela koje je smješteno na obali rijeke Save, a to je selo Međeđa, opština Bosanska Dubica. Rođena sam 30. jula 1932. godine, kći Rade i majke Savke, rođene Ružičić. Majka domaćica, otac trgovac - zemljoposjednik.(…) Iz kuća su nas istjerali hrvatski vojnici i prvo nas odveli u dvorišta crkve i škole. Tu su odmah odvojili zrele muškarce od žena i djece i zajedno nas proveli pod stražom u selo Cerovljane. Ovdje smo ostali oko 10 dana. Muškarci su bili odvojeni i sjedili na čistoj livadi. Mogla su im prići samo djeca i tu sam posljednji put vidjela svoga oca, brata i stričeve. Jednog dana su ih pokupili u kamione i odvezli. Poslije ovoga pod stražom i pješačenjem su nas proveli u selo Uštica. Tamo smo čekali nekoliko dana, nisu nas odmah pretjerali u Jasenovac. Kasnije smo saznali da nije bilo mjesta u logoru, jer su se tada pravile barake. Dobro se sjećam kada su nas sprovodili kroz selo Koštarica (naseljeno hrvatskim stanovništvom), kako su uzvikivali i lupali u kante govoreći: "Srbi, Srbi idite u logor, tamo vam je mjesto i tamo završite!"“(2)

Tako je svedočila, u knjizi Dušana Bursaća, „Anđeli u paklu“, Dobrila Kukolj iz Banjaluke.

Nema nikog ko bi ljude bacao u jame?

Politikolog Miroslav Zdravković u tom smislu ističe:“Kada se govori o ustaškom genocidu nad Srbima treba imati na umu da se on odvijao na celoj teritoriji NDH. Jasenovac je najveće stratište. Ali, ogroman broj žrtva stradao je u svojim mestima, često od komšija. Verovatno da se u Jasenovcu žrtve i dželati nisu međusobno poznavali. Ali, oni koji su ubijeni kod svojih kuća stradili su od suseda i poznanka. Strahota je zbog toga još veća.

Iz usmene istorije poznato mi je šta se u istočnohercegovačkim selima dešavalo početkom juna 1941. kada su ustaše više od sto meštana Korita bacilili u jamu. Jedna žena odjurila je u obližnju Meku Grudu i počela uspaničeno da priča šta se desilo. Niko joj nije verovao. Mekogruđani su mislili da je luda, i govorili: ”Ko će ljude bacati u jamu!” Malo ko je mogao i pomisliti da se tako nešto može dogoditi. Zato se u početku pokolja Srbi nisu ni branili.““(3)

Nisu verovali da je tako nešto moguće.

Ali je postalo moguće.

Da ne bi bilo opet moguće, moramo znati punu istinu o Srbocidu. Revizionisti nas u tome ometaju. Oni su objektivno izdali srpske nacionalne interese, ma šta mislili o sebi kao genijalnim istoričarima nove, ali „pomirbene“, istorije – povijesti.  

Dolfe Vogelnik i krivotvorenje popisa 

Baltazar Uskoković jasno kaže da su činjenice o ratnim gubicima odavno utvrđene:“Pre više od 65 godina, jedan častan čovek, Slovenac Dolfe Vogelnik, jedan od najvećih demografa onog doba, razvejao je sve one pametnjakoviće koji su primenjivali iste ili slične metode osporavanja kao ovi danas, iznoseći argumentaciju zašto broj stvarnih žrtava rata nije 1,7 miliona već 1,814 miliona, i to kao donja granica, ispod koje se ne sme ići, a da je prava cifra i preko 2 miliona, dok su demografske žrtve između 2,9 i 3,25 miliona.

Taj čovek, o kome danas ništa ne znaju ni profesori na Univerzitetima u Srbiji, a studenti još manje, bio je u to vreme direktor Saveznog zavoda za statistiku, a potom i rektor Univerziteta u LJubljani.“(1)

Naravno, mi imamo pamćenje amebe, pa nam je ime Vogelnika sasvim nepoznato. 

Kao i ime dr Laza M. Kostića, pravnika i istoričara, koji je, pred Titovim režimom, pobegao na Zapad, gde je pisao i objljvljivaoknjige NAŠE pravde. O njemu Uskoković kaže:“Dr Lazo M. Kostić je između mnogih, objavio u Minhenu 1973. knjigu o popisu u Jugoslaviji iz 1971. gde ukazuje na brojne falsifikate, posebno u Hrvatskoj i AP Kosovo. Primeri su neverovatni i treba je pročitati. Dakle, popisi u Jugoslaviji su oduvek bili sporni zbog političkog faktora, prepuni uticaja i falsifikata, pa je valjda logično da institucije koje je država osnovala, poput Muzeja, krenu težim ali ispravijim putem.

Ova garnitura, arogantnih, oholih i samoljubivih pojedinaca očito je da radi protiv srpskih interesa, ponavljam – svesno ili nesvesno, i nije spremna na ikakve dobronamerne sugestije koje imaju za cilj što bolji rad institucije.“(1)
Tako je to, u nas, uvek bilo: pojedinačni interesi su iznad opštih. I zato nam jeste ovako. 

Ipak, Uskoković nije pesimista:“Moramo imati veru da postoje u našem narodu visoko-moralni i kompetentni ljudi, koji su spremni da rade častan i mukotrpni posao, a ne da se mirno suočavamo sa statističkim kerefekama arogantnih egocentrika, kojima je milije hrvatsko stanovište od pijeteta prema srpskim velikomučenicima. Briga o ovim pitanjima nije stvar jednog ili malog broja ljudi, već čitave nacije.“(1)

Postoje oni koji, kako bi rekao Predrag R. Dragić Kijuk, ne pate od moralne lenosti. 

Tragom traume   

Iako je vreme revizionizma, takvi svedoče i ne odustaju. Tako je časopis „Kultura“, koji uređuje Slađana Ilić, u broju posvećenom našem traumatičnom istorijskom iskustvu, podseća da je vreme da se pozabavimo tom bitnom temom:“Kulturna trauma je pojam koji je u širu naučnu upotrebu ušao sa istoimenim zbornikom DŽ. Alegzendra i saradnika (2004). Označava kulturalnu refleksiju nekog tragičnog događaja ili stanja iz prošlosti, a koja je postala deo kolektivnog identiteta. Teorija kulturne traume (theory od cultural trauma) od posebnog je značaja za razumevanje naše kulture. Od pet sastavnica srpskog kulturnog identiteta, koje navodi Milo Lompar, čak tri su kolektivne traume: Kosovski boj, seobe i pretrpljeni genocid.“(4)

Ključna istina o Jasenovcu je da je za vreme Broza ova tema potiskivana na način koga se još nismo oslobodili. Tako se naša trauma nije lečila, nego se još i produbljivala. 

Kameni cvet za zaborav srbocida 

U svom ogledu „Memorisana kolektivna trauma kao činilac nacionalnog identiteta“, antropolog Bojan Jovanović ističe:“Označen ne samo kao mesto najvećeg stradanja Srba u okviru genocida koji je izvršen nad njima, Jasenovac je bio balkanski Aušvic, kako ga je odredio Gideon Grajf i najmonstruozniji logor u dosadašnjoj ljudskoj istoriji. Više od dve decenije ovo mesto je bilo zapušteno i prepušteno uništavanju materijalnih dokaza o brojnim načinima ubijanja ljudi, sve dok 1966. godine nije izgrađeno spomen -obeležje u vidu kamenog cveta, čiji je autor beogradski arhitekta Bogdan Bogdanović. Daleko od adekvatnog obeležja najstrašnijeg koncentracionog logora u Evropi i u svetu, jasenovački kameni cvet je na pravi način samo obeležio svoje vreme i one koji su ga podigli. Idejni i umetnički aspekt ovog spomenika se nastoji opravdati na razne načine, ali je jasno da njegov autor nije podmetnuo Titu, pod velom kvazimoderne, vrednosti klasičnog i nacionalnog kulturnog nasleđa, već je udovoljio zahtevima ovog komunističkog diktatora da se ne obeleži na adekvatan način mesto genocida nad Srbima, gde su pobijeni i Jevreji i Romi, ali su život gubili i malobrojni Hrvati koji su se suprotsavljali ideologiji ustaštva. U apstraktnu prazninu kamenog cveta mogla su se upisati razna značenja i izostaviti najbitnije određenje Jasenovca. Spomenički je estetizovana istorijska laž o mestu najstrašnijeg zločina i primer je memorijalnog kiča koji je bio u funkciji lažnog pomirenja i skrivanja strašne istine o broju brutalno ubijenih.“(4)

Memorijalni kič je bio pokušaj večnog ućutkivanja žrtve. 

On i sada traje. Ovoga puta kroz kvazinaučnu priču o „pravom broju žrtava“ u Jasenovcu. 

Komšije ubice i nova imena stradalnika

Jedna od ključnih metoda je bilo obezličavanje žrtava i pretvaranje istih u „žrtve fašističkog terora“, kao i minimalizovanje učešća hrvatskog naroda u Srbocidu u NDH, smatra Jovanović. Masovnost učešća i saučešća Pavelićevih obožavalaca u krvavoj orgiji zapanjuje:“Prema svedočenju Marice Seke Todorović, emitovanom 6. aprila 2021. godine u Drugom Dnevniku RTS, ustaše su na ovom području ubijale Srbe tako što su ih vezivali bodljikavom žicom koja ih je ranjavala, a njihova krv mamila pacove koji su ih žive proždirali. Dok su na ovaj monstruozan način ubijale svoje žrtve, ustaše i Hrvati su se veseli, igrali i pevali. To veselje se produžilo u slavljenje zločina nad srpskim narodom i devedesetih u oružanoj akciji Oluja, kojom je s vekovnog ognjišta proterano više od 250.000 Srba. Ovaj zločin, kojem je prethodilo i masovno ubijanje i proterivanje Srba u akciji Bljesak, proslavlja se svake godine kao najveća pobeda u tzv. Domovinskom ratu.“(4)

Jovanović ukazuje na činjenicu da su čak i do sada utvrđeni brojevi stradalih prečesto manji od stvarnih brojeva:“Iako se o genocidu počinjenom nad Srbima u NDH mnogo toga faktički utvrdilo i saznalo, otkrivanje novih činjenica o zločinima upotpunjuje sliku o broju žrtava i načinima njihove likvidacije. U tom cilju je i Vlada Vojvodine osnovala posebnu Komisiju za prikupljanje ovih podataka, a prema čijem nalazu, objavljenom početkom 2021. godine, u Sremu je stradalo 3.600 ljudi više nego prema dotadašnjim evidencijama, tako da je ukupan broj žrtva preko 39.000.“(4)
Ima li nade da će se tim putem nastaviti?

Tabuisana tema 

Slavica Garonja – Radovanac bavila se fenomenom Srbocida u našoj književnosti, i utvrdila koliko je ova tema bila tabuisana za vreme Titoslavije. Jednostavno, pisci su je izbegavali, da sebi ne navuku nevolju na vrat. Znalo se šta je ideološki poželjno, a šta nije:“Ipak, uz izuzetak velike poeme „Jama” hrvatskog pesnika Ivana Gorana Kovačića (nastale u samom ratu, kao potresnog pesničkog odjeka kroz simbol masovnog srpskog civilnog stradanja od ustaša ‒ u jamama), kao i poeme „Oči” Vladimira Popovića (takođe nastale u ratu, nakon viđenog prizora ustaškog zločina u srpsko-ličkom selu Jošan kod Udbine u Lici), najzad i pesme Ivana V. Lalića „Opelo za 700 iz crkve u Glini”, dugo se nisu pojavljivala značajnija umetnička dela sa ovom tematikom. U žanru pripovedne proze ova tema je sporadično doticana i bila je uglavnom neprimećena, iako se već pedesetih godina XX veka pojavila danas potpuno zaboravljena zbirka pripovedaka Stevana Jakovljevića (autora čuvene Srpske trilogije) Suze i osmesi (1959). U njoj je Stevan Jakovljević dao jezički blistavu, tematski izvanredno produbljenu, a gotovo nepoznatu pripovetku „Jama” o velikom ustaškom pokolju u hercegovačkom selu iznad Trebinja, 1941 – upravo s konotacijama tipičnim za temu o sistematskom zatiranju Srba, još na početku uspostavljanja NDH. I tu leži odgovor na deo pitanja o nedostatku naše današnje svesti o genocidu nad Srbima – priča je „političkom voljom” naprosto prećutana. U žanru pripovetke delo visoke umetničke vrednosti piše Antonije Isaković − „Žena, dete i koza” (Pripovetke, 1969), a pravi tektonski poremećaj na jugoslovenskom nivou izvršio je Jovan Radulović pripovetkom „Golubnjača”, a potom i istoimenom dramom u režiji Dejana Mijača, osamdesetih godina prošlog veka. Tematika genocida (i položaj Srba u Hrvatskoj, koji su kao „konstutativan narod” već od pedesetih, ukidanjem njihovog jedinog glasila, kalendara Prosvjeta, a potom i Srpskog kulturnog društva 1971, na perfidan način uveliko bili izloženi tihoj asimilaciji), tek s Radulovićem dobija opštejugoslovenski značaj i pažnju, koju je objektivno zasluživala (s napadima i pohvalama, istovremeno, s najvišeg nivoa), ali je i simbolična najava krize u jugoslovenskom društvu, no koja još ni blizu nije najavljivala svu surovost građanskog rata koji će potresati Jugoslaviju u periodu 1991‒1995. Tek na kraju XX veka, osamdesetih i devedesetih, kao da je došlo do naglog (i književnog) osvešćivanja, pa se progovorilo o duboko potisnutoj, kolektivnoj traumi stradanja velikog dela srpskog (civilnog) stanovništva, kao očiglednog primera genocida u ustaškoj NDH, što se realizovalo i u romanu.“(4)

Danas se priča kako se za vreme Broza „negovala kultura sećanja“. Čak je i Tito, doduše inkognito, posećivao Jasenovac. 

Sve je isto, samo njega nema

Pod neotitoistima sve se nastavlja. Srbi nisu i ne mogu biti žrtve. 

Drugosrbijanska EU narcisoidnost i kvazisrpsko naprednjaštvo se udružuju u poduhvatu potiranja svesti o Srbocidu. 
Pesnik Dragan Hamović kaže:“Vlasti i dalje pospešuju, po inerciji od razdoblja Titoslavije, relaksiranje teme Jasenovca, kao znamenja za projekat srpskog uništenja. Nisu dovoljna povremena ritualna uzdisanja u TV priredbama. Protiv našeg naroda i dalje se vodi ofanzivni rat kroz interpretacije prošlosti, bliže i dalje. Nema tu istine kao takve, ima narativa, oblikovanja javne svesti. Upadamo u zamku pogađanja oko brojke žrtava genocida, čija su istraživanja sistematski ometana, te u zamku gnusne paralele Jasenovac–Srebrenica. Ideja NDH odnela je stratešku pobedu, njoj se i dalje kliče s najviših mesta države naslednice. Ne samo zajapureni ekstremisti u tamošnjem parlamentu ili vodeći pop-pevači nego njihova najviša naučna ustanova, onomad, zvanično, suglasno i bestidno zahteva da se okanemo mitomanije o Jasenovcu. Kod nas, u javnom prostoru i školama, uvezeni kontrolni faktori nalažu jedino kulturu sećanja na Holokaust, ali se, u istom kontekstu, ne izgrađuje naš, autentični, istorijski odnos prema nebrojenim i nepriznatim srpskim žrtvama sa razvalina bivše zajedničke države.

A Jasenovac bi dospeo da bude moja pesnička tema i da nisu na popisu žrtava Vladimir i LJubomir, braća moga dede po majci. Dedinu sam genetiku nasledio, a on je, za razliku od braće, imao sreće da ratne godine provede kao zarobljenik u Nemačkoj. O hercegovačkim jamama, pola veka betoniranim, da i ne govorim. To su moje posvojene teme, imaju veze sa mnom, jednako kao i žrtve nacističke odmazde u rodnom gradu. I te žrtve su poslužile kao potpora revolucionarne mitologije, udarajući u žicu starog srpskog slobodarstva, obezglavljenog u ideološkim rascepima. I danas trnu zubi od tih anahronih, glupih i ludih podela. Ali taj nedorečeni strašni talog, koji i dalje podnosimo u sebi, većini pesnika koji drže do karijere danas nije tema za pesmu, čak ni u vidu aluzije, daleke asocijacije. Jer to je „nacoški“ i primitivno, nije korektno, pobuđuje resantiman, huškanje na mržnju. To nije angažovanost, jer su politički korektne teme za književne aktiviste precizno podeljene, na tzv. marginalne grupe. Ne može se tako biti vidljiv u regionu, niti postati izabranik raznih platformi suptilnog potkupljivanja. Jednom smo bili nagnani da, u ime budućnosti, potisnemo niz Savu, u neko Crno more, stotine hiljada bestijalno mučenih i ubijenih, bez imena i grobova. Isti pritisak ponavlja se i drugi put, nakon nedavnog ratnog poloma, u kojem su svi drugi bili unapred priznati kao žrtve – a Srbi su sami krivi za sve što im je počinjeno. Nisam za prazne i večne lamentacije, još manje za nedostojne rodoljubačke biznise. Zalažem se, i o tome svedočim i lirski, za strateški odgovor jedne zrele istorijske zajednice pred izazovom opstanka. Posle svih pomirljivih gestova, dobili smo odgovore da nas je, čak i posle Jasenovca, mnogo ostalo – kako doslovno izreče Titov najbliži konspirativac na sam dan otkrivanja Kamenog cveta, još onda, u zenitu ere koka-kola socijalizma, i to pred ućutalim srpskim titoistima. A danas je već uveliko u opticaju priča da je Jasenovac sve drugo samo ne logor smrti. Podigne se dan-dva medijska temperatura i nikom ništa. Kao da se sve tiče samo samo susedovog dvorišta.“(5)

A ne tiče se. Tiče se našeg dvorišta, krvavog od srpske krvi.

Konfuzija sa nadležnog mesta 

Akademik Mira Radojević ističe da se konfuzija među Srbima nastavlja. Između ostalog, i zato što nas zbunjuju oni koji bi trebalo da nas prosvetljuju:“Zbunjujućem i zabrinjavajućem nizu događaja pripada i više izjava patrijarha Porfirija, koji je u raznim prilikama izrekao svoje hrišćansko uverenje da zločinci nisu pripadnici nijednog naroda, budući da su se činjenjem nedela izuzeli iz nacije čiji su bili deo. Iako je patrijarh SPC u svakoj od tih prigoda dao objašnjenje suštinski verujućeg čoveka, koji upravo na osnovu svog verovanja smatra da treba praštati i moliti se kako za duše žrtava, tako za one koji su počinili zločine, pravoslavno stanovništvo ostalo je u nedoumici, primećujući da je hrvatska nacija ovim dobila kolektivni oproštaj, u isto vreme dok se svakom srpskom patrioti pripisuje odgovornost za zločin u Srebrnici.“(6)

Veliki srpski istoričar, akademik Vasilije Krestić, doveo je ovu priču do kraja:“Sve koji su se s puno poštovanja i uvažavanja i pre nekoliko godina i u najnovije vreme obraćali Svetom arhijerejskom sinodu Srpske pravoslavne crkve i NJegovoj svetosti molbom da zbog neprimerenih izjava o broju žrtava u počinjenom genocidu u NDH i Jasenovcu, kao i o kardinalu Alojziju Stepincu, smeni pakračkog vladiku Jovana s položaja predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida, Sinod je proglasio „klasičnim licemerima“.(...) Sinod je jednostavno, s pozicija koje ima, ne mnogo racionalno i objektivno, poveću grupu intelektualaca, iza kojih stoji masa vernika, koja mu se snishodljivo i s puno poštovanja obraćala, diskvalifikovao, i označio kao neznalice. Sinod se svojim ponašanjem izolovao od vernika. Mišljenja vernika njega ne zanimaju. Od njih on traži da budu beslovesni poslušnici. Ignoriše njihove molbe. Na njih ne odgovara. Ne odaziva se čak ni na dopise Srpske akademije nauka i umetnosti koji se tiču problema falsifikovanja istorije. Takvim svojim stavom od naroda otuđeni Sinod stvorio je masu nezadovoljnika koju je nazvao „klasičnim licemerima“.(...) Pre godinu dana imao sam čast da s nekoliko kolega budem primljen kod patrijarha. Tom prilikom bilo je reči o smeni vladike pakračkog s položaja predsednika Upravnog odbora Muzeja žrtava genocida i o patrijarhovom zalaganju za to da se mi, pravoslavni Srbi, molimo i za duše naših ubica – ustaša, pošto oni, po njegovom sudu, i nisu Hrvati jer su se svojim zločinima isključili iz hrvatskog nacionalnog korpusa. Taj razgovor nije urodio nikakvim plodom, ali je pokazao da smo NJegova svetost i ja, u vezi s oba pitanja o kojima smo raspravljali, na sasvim suprotnim pozicijama. Patrijarh nije bio spreman da smeni vladiku Jovana s položaja na koji ga je postavila crkva u Muzeju žrtava genocida, koji u nekoliko poslednjih godina, od kada je Muzej pod kontrolom pakračkog vladike, uporno radi na smanjivanju broja srpskih žrtava u čitavoj NDH i u Jasenovcu. Posle toga usudio sam se da i o blagonaklonom patrijarhovom stavu prema vladiki Jovanu i o zalaganju NJegove svetosti da se molimo za duše srpskih ubica obavestim našu javnost.

Time sam se zamerio NJegovoj svetosti, pa je on na sednici Sinoda održanoj 14. ovog meseca pokazao da je spremniji da oprosti zlodela ustaškim ubicama nego meni, koji sam se usudio da javno izrazim svoje neslaganje s njegovim stavovima, mišljenjima i preporukama.(...) Ne mogu a da ne upitam članove Sinoda zašto nisu na određen način, svojim autoritetom, prilikom glasanja u Narodnoj skupštini o tzv. Smiljinoj rezoluciji, kojom je trebalo da se odredi dan sećanja na genocid nad Srbima, Jevrejima i Romima, toj inicijativi pružili podršku? Možda zato što je protiv tog zahteva, iza kojeg nisu stajali „klasični licemeri“ i tutti quanti, kako se lepim srpskim jezikom izrazio Sinod, bila vladajuća koalicija.“(7)
To je tajna – zato nije prihvaćena deklaracije Smilje Tišma, koja je preživela Jasenovac i bila poslanik Narodne skupštine države Srbije.

Izgledalo je – proći će, jer je svima jasna i razumljiva.

Nije prošla. I neće proći, očito.

„Ne na more, nego u Jasenovac“

I tako dolazimo do čoveka koji rukovodi manipulacijom Jasenovcem i brojem njegovih žrtava. Dotični je, u ovom času, tu gde jeste – na vrhu piramide revizionista.

Krajem jula 2022, već pomenuti Miroslav Zdravković objavio je tekst „Vučićeva zloupotreba Jasenovca”, u kome ukazuje na tešku privrednu i političku situaciju, iz koje se Neko izvlači skretanjem pažnje javnosti – između ostalog, i na Jasenovac, u koji je, kao, hteo da ide, ali mu Hrvati, kao, nisu dali:“U takvoj situaciji veliki naprednjački majstor setio se Jasenovca, kako bi skrenuo pažnju javnosti sa nezgodnih tema. Očigledna namera je bila da mu hrvatska vlast ne dozvoli ulazak u susednu državu, kako bi beogradska propaganda razvila kvazipatriotsku histeriju. Nije nemoguće da je ceo poduhvat unapred dogovren sa Plenkovićem, jer je i on profitirao iz ove afere. Možda Vučić i predsednik Vlade Hrvatske koriste usluge iste marketinške firme. Vučić je na konferenciji za štampu insistirao kako više voli da ide u Jasenovac nego na more. Već samo to poređnje je krajnje neumesno. Na more ljudi idu da uživaju, a u Jasenovac da odaju poštu žrtvama jednog od najgroznijih genocida u dvedesetom veku. Nisu u pitanju uporedive stvari.“(8)
Naravno da nisu. I naravno da je tragikomično kad se nekom, tobož, više ide u Jasenovac nego na more. 

Jasenivčić I srebreničetina, opet

Zdravković nas podseća da je aprila 2021. neostvareni posetilac Jasenovca dao intervju sarajevskom novinaru Senadu Hadžifejzoviću:“Hadžifejzović je uporno insistirao da se Vučić izjasni o tome da li je pogrom Srba u NDH bio genocid. Vučić je odbio da to učini, znajući da je sledeće pitanje da li je i u Srebrenici počinjen genocid. Ova dva primera jasno pokazuju kako je Jasenovac Vučiću samo propagandno oružje koje on koristi kako mu kad odgovara, od prilike do prilike. Radi se o besramnoj manipulaciji kojom se vređaju žrtve genocida u NDH, među kojima je najviše bilo Srba. Nijedan srpski političar, javni radnik ili običan čovek ne sme upotrebljavati sećanje na ustaški genocid kao sredstvo za postizanje političke ili neke druge koristi. Inflatorna upotreba najvećeg zločina vodi njegovoj banalizaciji. Proustaški krugovi u Hrvatskoj trljaju ruke zbog ovakve zloupotrebe.“(8)

I nastaviće da ih trljaju.

Kao i sve ostalo, i Jasenovac se banalizuje.

Da od njega u javnoj svesti ništa ne ostane.

Ko je bio prvi? 

A neostvareni posetilac Jasenovca tvrdi da je on prvi ozbiljno tumačio temu Srbocida u ovom logoru smrti.
Samoobogotvorenje na taj način postaje sasvim groteskno:“Uporno inisistiranje Vučića da niko pre njega nije smeo da govori o ustaškom genocidu je takođe netačno. Navešću samo neke primere. Hrvatski pesnik Ivan Goran Kovačić autor je potresne i umetnički snažne poeme Jama. U vreme Socijalističke Republike Hrvatske tamošnji istoričari napisali su više značajnih knjiga o toj temi. Vučić, iako stalno ističe da je bio najbolji student Pravnog fakulteta, verovatno nije ni čuo za Bogdana Krizmana i Fikretu Jelić Butić. Zbog toga što je 1978. objavila u Zagrebu knjigu Ustaše i NDH ona je doživela tragičnu sudbinu. Stradala je 1992, zajedno s mužem, istoričarem Ivanom Jelićem, u požaru u njihovm stanu u Zagrebu. Nikad nije utvrđeno kako je požar izbio. Teško da se radi o slučajnosti.“(3)

Kod Hrvata, kad je prikrivanje zločina Srbocida u pitanju, slučajnosti uglavnom nema.

Ali bilo je hrabrih i čestitih svedoka – i među Hrvatima. I to ne treba zaboravljati. 

Nije to samo Jasenovac 

Srbocid nije samo Jasenovac:“Ako Vučuću hrvatske vlasti ne dozvoljavaju da poseti jedan od nastrašnijih logora u dvadesetom veku, neka ode u Korita i pokloni se žrtvama. To selo se nalazi u Republici Srpskoj. Najzad, ustanak protiv ustaškog pokolja počeo je baš u Istočnoj Hercegovini juna 1941, mesec dana pre nego što je KPJ pozvala na antifašističku oružanu borbu. Ne mogu a da ne pomenem da su među tim ustanicima bila i trojica rođene braće moga oca, koji su kasnije poginuli kao partizani.

I da ne bude zabune. Ustaški genocid omogućila je i podstakla nacistička Nemačka. Bez Hitlera i Musolinija Pavelić bi bio nepoznati ekstremista i terorista. Stoga, kad govori o Jasenovacu, Vučić bi morao da se osvrne i na odgovornost Nemačke. Parola Serbien muss sterbien-Srbija mora umreti nastala je u Beču 1914. Glavni pokretač i inspirator genocida nad Srbima u XX veku nije bio Ante Starčević, nesumnjivi srbomrzac, nego germanski imperijalizam. Ali Vučić pažljivo bira s kim će da se kači. Nije zgodno da pominje Nemačku koja mu je tokom cele njegove vladavine pružala bezrezervnu podršku.

Zloupotreba genocida nad Srbima mora se sprečiti donošenjem zakona kojim bi bilo utvđeno na koji način treba odavati počast našim stradalim sunarodnicima. Ne sme biti dozvoljno skrnavljenje uspomene na mučenike koji su na najbrutalniji način ubijeni samo zbog toga što su bili Srbi.“(3)

Ako to dozvolimo, prestajemo da budemo ljudi, i postajemo prah dostojan da ga vetar raznese na balkanskoj vetrometini.

Zločinci postaju žrtve 

Zdravković, kao Srbin iz Vojvodine, ne može da prećuti:“I baš kada je Vučić počeo svoju jasenovačku ofanzivu rasplamsala se polemika o podizanju spomenika „Nevinim žrtvama 1944/45. godine“ u Novom Sadu. Prema tvrdnjama antifašističkih aktivista na spisku ”nevinih žrtava” nalaze se brojne osobe odgovorne za ratne i druge zločine u Novom Sadu i Bačkoj tokom Drugog svetskog rata. Eto još jednog dokaza o tome koliko je Vučićev “antifašizam” principijelan. Predsednik Republike Srbije trebalo bi da ode u Novi Sad, Žabalj, Čurug i druga mesta u Bačkoj i da objasni razloge za podizanje tog spomenika i zbog čega su mađarski fašistički zločinci “nevine žrtve” i po čemu se oni razlikuju od ustaša.“(3)

Ali, prizemna dvodimenzionalna politika to nikako ne dozvoljava.

Ona proždire svaku zavetnu istinu, i pretvara je u utvarnost propagande. 

Koja ne može da traje, i od koje imamo samo štete. Nama ne treba propaganda, nego sušta istina o traumi koju smo preživeli. I preživljavamo. I preživljavaćemo. 

Šta se desilo?

Svi koji hoće da znaju istinu zaista je znaju.

I znaju da je NDH oživela u potonjoj deceniji 20. veka.

Jelena Guskova, stručnjak za istoriju balkanskih sukoba, pokazuje kako kako se Pavelićev zločin ponovio u Tuđmanovoj Hrvatskoj:„Rehabilitovana je ustaška tradicija: simboli nove Hrvatske ponavljali su simbole fašističke NDH, formirano je društvo ’Hrvatski domobrani’, rehabilitovani pojedini ratni zločinci iz Drugog svetskog rata (poput ustaškog ministra prosvete Mila Budaka, Dragana Mujića koji je ubio oko četiri stotine Srba i drugih), oskrnavljeni spomenici žrtvama fašizma i partizanska groblja. Samo u Dalmaciji porušeno je preko 2.000 spomenika žrtvama fašizma. Menjani su nazivi sela, ulica, preduzeća, gde god je postojeći naziv na ovaj ili onaj način asocirao na prisustvo Srba. Pojavili su se kafei i restorani pod nazivom ’U’ (što je ustaška oznaka), u mnogim kasarnama, javnim ustanovama i na javnim mestima okačeni su portreti Ante Pavelića. Funkcionerima ustaškog pokreta iz vremena NDH Franjo Tuđman je poverio visoke funkcije: Ivo Rojnica, odlikovan od Pavelića, proizveden je u hrvatskog ambasadora u Argentini. Rojnica je izjavio kako bi sve što je činio od 1941. do 1945. opet ponovio. Ideolog negdašnje ustaške omladine Vinko Nikolić postao je član parlamenta. Hrvatska je čak i svoj nacionalni praznik počela da obeležava 10. aprila, na dan proglašenja nekadašnje NDH. Politički sekretar Hrvatske stranke prava Ivan Gabelica isticao je: ’Iz progona, krvi, i suza Hrvata uzdigao se Ante Pavelić. Tako i danas protiv Srba treba koristiti sredstva koja je Pavelić propovijedao i uz čiju je pomoć doveo do stvaranja NDH’“(8)

Srbi su zauvek proterani iz Hrvatske. Što je počeo Ante Starčević, nastavio je Ante Pavelić, a dovršio Franjo Tuđman. Iza Pavelića i Tuđmana stajao je Zapad, pre svega anglosaksonski. I tako je i danas. Tome služi nastojanje da se izvrši revizija istorije i smanji broj žrtava Jasenovca. Ali, mi to moramo imati u vidu. I stalno, neodustajno, svedočiti – ako hoćemo da nas se Novomučenici ne odreknu pred Bogom i Nebeskom Srbijom.(9)

Šta će biti ako ne čuvamo sećanje? 

Inače će i naša deca učiti o Jasenovcu ono što mali Hrvati uče, i o čemu je pisala Slađana Ilić:“Kao dugogodišnju urednicu brojnih udžbenika za osnovnu školu zanimalo me je da pogledam kako izgledaju hrvatski udžbenici. U jednoj čitanci su stihovi: Ova je zemlja Hrvatska / Uvik je bila / I ostat će / Va naša Slavonija / Ravna / I krvava / Od muke i znoja / Seljaka, / Od krvi naših / Momaka / Što popadaše / Od žandarskih metaka, / Noževa, / Kundaka, / I ništa i nitko i nikada / Neće / I ne može / Zatvoriti usta naša / Da divanimo / jezikom / Didaka naših, / Jezikom / Matera naših, / Jezikom / Hrvatskim / Milim / Svetim / Dragim / Jedinim / našim. Tu su, eto, samo „žandarski meci”, „noževi” i „kundaci”, kao već tradicionalno negacionističko „opravdanje” genocida u NDH, onih slavonskih bunara punih dece i majki u Sloboštini. Sadržaji o „domovinskom ratu” zastupljeni su u čitankama za 5, 6, 7. i 8. razred osnovne škole. Hrvati su samo žrtve, Srbi se ne pominju. Ali, ono što je strašno jeste to da se, kada je reč o 5, 6. i 7. razredu, ni u jednom tekstu ne spominje naziv makar jednog ustaškog logora. Zašto? Deca se podstiču da se stave u položaj nekog deteta iz Vukovara ili drugog vršnjaka izbeglice tokom „Domovinskog rata”.“(...) Tek u čitanci Osmica, istog izdavača, u okviru poglavlja Kad je najteže u sebi otkrij najbolje, pored odlomka iz Dnevnika Ane Frank i teksta o Jevrejki Lei Dojč (Pavao Cindrić), nalazi se i plakat za igrano-dokumentarni film Dnevnik Diane Budisavljević i na njemu sinopsis u kojem jedna rečenica glasi: „U jesen 1941. doznaje se da se Židovke i Srpkinje s djecom odvode u logore gdje umiru od gladi i bolesti” (str. 187). Ko ih odvodi? Šta je s muževima tih žena i očevima te dece? Kako se zovu ti logori? Kako se zove država u kojoj se sve to dešava? Na ta pitanja učenik ne nalazi odgovore. Na sledećim dvema stranicama, konačno, pominju se ustaške i domobranske uniforme, stočni vagoni kojima su dovoženi žene i deca, kao i logor Stara Gradiška (str. 188‒189), a sa sledećim nalogom: „Prisjeti se što znaš o stradanju civila u doba Nezavisne Države Hrvatske pa usmeno izreci svoj stav prema djelovanju Diane Budisavljević” (str. 192). To je ujedno i jedini zadatak koji ima neke veze sa stradanjem dece po logorima. Ali, ne pozivaju se deca na empatiju sa stradalnim vršnjacima, već se njihove emocije usmeravaju isključivo na Dianu Budisavljević. Zar ne bi bilo logično da se bar jednim pitanjem ili zadatkom učenici podstaknu da iskažu svoj stav i o zločinima, kao i o državi koja decu i njihove majke šalje u logore?“(10)

I ovaj tekst, fragmentaran i asocijativan ( ne umem drugačije pred apofatičnošću srbocidnog zla; ko zna bolje, široko mu polje ) doprinos je borbi da potomci poklanih ne uče isto što i oni koji se, na sve moguće načine, opiru priznanju nedela koja su legla u same temelje današnje „lijepe njihove“. 

Izvor: Pravda