Vaše Preosveštenstvo, uvereni smo da pratite crkvene prilike u Ukrajini i to u što su se one izrodile. Kakva je Vaša procena i ocena trenutnog stanja i kako vidite budućnost Pravoslavlja u Ukrajini?
Kao što je poznato, dve su glavne rak-rane Pravoslavlja u mnogostradalnoj Ukrajini. Prva je fanatično antipravoslavno unijatstvo u zapadnoj Ukrajini, plod pseudovaseljenskog feraro-florentinskog sabora (1438 – 1439), a još mnogo više takozvane Brest-Litovske unije (1596). Druga su raskolničke paracrkvene strukture: ona na čelu sa „Filaretom” Denisenkom, negdašnjim kandidatom broj dva za moskovski patrijaraški tron, koji se svog „ukrajinstva” setio tek tada kada nije postao patrijarh moskovski i sve Rusije, uključujući, naravno, istorijsku Kijevsku Rusiju, tojest zemlju kojoj je tek Lenjin dao njeno današnje zvanično ime i njene današnje granice, proširene naknadnim Hruščovljevim poklonom(!), Krimom, koji je dotad uvek bio u sastavu Rusije, što mudro prećutkuje „kolektivni Zapad”, samoproglašeni vrhovni arbitar za pitanja demokratije, morala i ljudskih prava, i ona na čelu sa „Epifanijem” Dumenkom, pri čemu je njihovo „ujedinjenje” munjevito propalo, uprkos svim naporima tadašnjeg predsednika Ukrajine Petra Porošenka i njegovih zapadnih saveznika, kako onim neposrednim, putem političkog pritiska, tako i posrednim, preko jednostranih akcija onih pravoslavnih crkvenih krugova koji su poverovali lažnim informacijama o raspoloženju kanonskog ukrajinskog episkopata, vernog jedinstvu trojedine celine Moskva – Kijev – Minsk.
„Pravoslavna Crkva Ukrajine” je stvorena na kanonskoj teritoriji Ukrajinske Pravoslavne Crkve, opštepriznate do dana današnjeg, ali protiv njene volje i bez njenog učešća, kao i bez saglasnosti Moskovske Patrijaršije i uz prenebregavanje stava većine autokefalnih Pravoslavnih Crkava, opterećena, pritom, strašnom kanonskom hipotekom u vidu prisustva nepostojećih episkopa, kako onih „hirotonisanih” rukom anatemisanog Denisenka tako i onih „hirotonisanih” od strane opskurnih likova, lišenih i episkopske blagodati i apostolskog prejemstva (sukcesije, nasleđa), pa, štaviše, i same pripadnosti Pravoslavnoj Crkvi. Zbog svega toga, crkveno zakonita Ukrajinska Crkva zaslužuje poštovanje i divljenje svih nas: ostala je, i pored pritisaka, nasilnog otimanja hramova i sve otvorenijeg gonjenja, nepokolebivo verna kanonskom poretku i jedinstvu Pravoslavlja, premda je unapred znala šta joj se sve još sprema. I zaista, gonjenje od strane kijevskih vlasti vremenom je postajalo sve nemilosrdnije i brutalnije: oteta je Kijevo-pečerska Lavra, izgnani iz nje monasi i studenti teologije, pohapšeni ugledni i časni arhijereji, i dalje, i dalje, i dalje. Vrhunac gonjenja i stradanja Crkve, sličnog onom iz najcrnjih sovjetskih vremena, dostignut je pokušajem zabrane i ukidanja same Ukrajinske Pravoslavne Crkve. Istini za volju, do toga stepena bezumlja i mržnje Sovjeti ipak nikad nisu dospeli. Jesu uništavali crkve i manastire, jesu većinu preostalih oskrnavili i pozatvarali (uoči Drugog svetskog rata, koliko znam, postojala su samo dva „dejstvujuća” hrama na tlu Ukrajine, jedan u Kijevu i jedan u Odesi), jesu pobili na desetine, a možda i na stotine hiljada episkopâ, sveštenikâ, monahâ i vernikâ širom Sovjetskog Saveza, jesu na milione njih prognali na tužna „ostrva” (čitaj: u stravične logore) Arhipelaga Gulag – jesu činili i ta i mnoga druga zla, ali formalnu odluku najvišeg organa vlasti kojom se Crkva prosto-naprosto zabranjuje i ukida nisu doneli.
Crkvu Hristovu u njenoj sabornoj celini i punoći neće, po NJegovim rečima, „ni vrata pakla nadvladati” (Mat. 16, 18), dok svećnjak pojedinačne mesne ili pomesne Crkve samo On, i niko drugi, može ukloniti (Otkr. 2, 5 i 3, 3), a to se, od apostolske epohe do naših dana, dešava kada se njeni članovi ne kaju za grehe (na istom mestu), kada se odriču prave vere i zastranjuju u jeresi (Otkr. 2, 14 – 16), kada ne žive po načelima hrišćanske etike (Otkr. 2, 20) i, uopšte, kada su mlaki u veri (Otkr. 3, 15 – 18). Nasuprot ovoj jevanđelskoj istini, oni koji bi da ukinu Crkvu – ustvari ukidaju sebe, istovremeno sahranjujući vlastitu državu u grob iz kojeg nema povampirenja, a daj Bože da, kad-tad, bude vaskrsenja. Sve navedene činjenice nisu, nažalost, ono najgore, u duhovnom i moralnom smislu. Strašno je preovlađujuće ćutanje posthrišćanskog Zapada i izostanak njegove osude antihrišćanskih – bolje reći antihristovskih – poduhvata savremene Antirusije, mada se njegovi ideolozi ubiše za tobož ugrožena prava „LGBT-populacije” i drugih kategorija ljudi i životinja, sve do pasâ lutalicâ, ali „ne primećuju” stradanja u Ukrajini (ma šta ta reč značila!) i jedva primećuju stradanja na Bliskom Istoku, a o nedavnim i današnjim stradanjima oklevetanih i u „međunarodnoj zajednici” kolektivnog Zapada ozloglašenih Srba da i ne govorim. Najgore je, međutim, ćutanje ili, u najboljem slučaju, nemušto mucanje hrišćanskoga sveta, uključno sa dobrim delom pravoslavnoga sveta.
Da li biste nam ovom prilikom pojasnili šta mogu da znače glasine o nekakvoj „Evropskoj Pravoslavnoj Crkvi“, „Crkvi” koja se pojavila niotkuda i koja bi svoje delovanje mogla usmeriti i na kanonski prostor Srpske Pravoslavne Crkve?
Znam za raznorazne samoproglašene i fantomske „Crkve”, – pa i za anti-Crkve, na čelu sa morbidnom, bolje reći monstruoznom, „satanističkom Crkvom”, – fenomen uopšte nije nov: već u apostolsko doba postojao je pojam „Sinagoga Satanina” (Otkr. 2, 9), – ali, priznajem, za ovu koju pominjete nikad nisam čuo do ovog Vašeg pitanja. Jedini njen spomen za koji odskora znam jeste spomen u jednoj pronicljivoj kolumni profesora Slobodana Antonića, čije uvide i stavove izuzetno poštujem i potpisujem. U toj kolumni on se, koliko razumem, našalio sa takozvanim građanistima u srpskom društvu, polazeći od činjenice da oni preziru Srpstvo, a da im se i na sami pomen Republike Srpske diže kosa na glavi, te im je kao „evrofanaticima” velikodušno ponudio da iniciraju osnivanje „Evropske Pravoslavne Crkve” kao njima prihvatljivu zamenu (supstitut, surogat) za Srpsku Pravoslavnu Crkvu, kao i za Pravoslavnu Crkvu na evropskom kontinentu.
U ovom pravcu miriše – ili, pre će biti, zaudara – izjava Viole fon Kramon da u Nemačkoj (čitaj: u Zapadnoj Evropi) i ne postoji Srpska Pravoslavna Crkva nego postoje samostalne eparhije Srpske Pravoslavne Crkve, čemu dopisujem i nemušto „objašnjenje bez objašnjenja” iz pera – ili kompjutera, svejedno – moga mlađeg sabrata i saslužitelja, pritom moga bivšeg studenta i, verovali to neki „Evrosrbi” ili ne, meni dragog čoveka. U nečijim očima, razume se, ja mogu da predstavljam samo „smarajući” relikt prošlosti.
Srpska Pravoslavna Crkva je, hvala Bogu i Svetome Savi, nadživela razne neprijateljske i ideološko-političke tvorevine koje su se lažno predstavljale kao Crkva: endehazijsku „HPC”, sada u pokušaju povampirenja; nekadašnju Brozovu „MPC”, danas, na našu veliku radost, kanonsku sestrinsku Crkvu; zatim Milovu i Miraševu, sad već i Bojovićevu i Lajovićevu, „CPC”; zatim „istinsku SPC”, „slobodnu SPC” i njima slične „udruge” na platformi pseudoverskog biznisa, bolesnih ambicija i duhovnih, pritom ne uvek samo duhovnih, poremećaja i izopačenosti. Ako se – što ne dao Bog – na istorijskoj pozornici pojavi i famozna fantomska „EPC”, ili „EUPC”, ili „NATO-PC”, onda ćemo se, kao toliko puta u našoj krsno-vaskrsnoj istoriji, braniti i boriti duhom na braniku vere, ali bez ozlobljenosti i želje za odmazdom, budući da pripadamo svojoj Crkvi, a ona je Stub i Tvrđava Istine (ITim. 3, 15), Crkva Božja, Crkva Hristova, Crkva Saborna i Pravoslavna. U njenoj prirodi nema „ćeranije”, ali ako nas, pravoslavne hrišćane, i na ovaj način počne goniti svet koji u zlu leži, branićemo se borbom za pravdu, za ljubav, za istinu, i, verujem, pobedićemo, u ime Božje, a čoveka radi, nikada ne zaboravljajući pouku i poruku Hrista Samoistine: „Blaženi prognani zbog pravde jer je njihovo Carstvo nebesko. Blaženi ste kada vas zbog mene stanu sramotiti i progoniti…” (Mat. 5, 10 – 11).
Pročitajte OVDE o sunovratu nemačke spoljne politike
Izvor: Pravda.rs / Pečat
