Piše: Vladimir Dimitrijević
U DOBA MEGALOPOLISA
Slobodan Vladušić, čija se sjajna knjiga „Zavet i Megalopolis“ upravo pojavila, ističe:“Megalopolis otvoreno negira hrišćansku, humanističku i demokratsku tradiciju i nasilno im nameće posthrišćanstvo, posthumanizam i postdemokratiju, kako bi građanina pretvorio u biočesticu, a demokratiju u neofeudalizam (minus hrišćanstvo), sa procentualno malom elitom koja sebe vidi kao bogove, a nekadašnji narod kao humanoidne životinje.(…)
Doba Megalopolisa u kome sada živimo ne odlikuje tek prosta opozicija Istok-Zapad, već čitav niz unutrašnjih frontova u nacionalnim državama u kojima traje rat između suverenista, koji se protive nadnacionalnom i neofeudalnom Megalopolisu, i oligarhijske elite koja taj otpor želi da skrši.“(1)
U to i takvo doba, važno je biti zilot, revnitelj zakona Božjeg, nepotčinjen tehnologiji. To je jedini način da se religiozno utemeljimo u borbi protiv oligarhijske „kancer – elite“ koja nam uzima Bogom darovana prava i pretvara nas u stoku što bi da je žigošu.
ŠTA ZNAČI BITI ZILOT?
Zilot je revnitelj zakona Božjeg, a revnost je neophodna u delu spasenja. Sveti Nektarije Eginski opisuje ponašanje revnitelja po razumu, koji se, u ovom svetu i u svojoj duši, bori za pobedu dobra Gospodnjeg:“Revnitelj po razumu je istinski bogonadahnuti služitelj svoje vere. On je istinski posvećen Bogu i strogo čuva zakon NJegov, drži otačka predanja i vatreno dela na slavu imena Božjeg. On voli dela hvale i sa plamenom željom hita da se ugleda na dobro, stupa sa radošću putem vrline i otima se ka najboljem. Revnitelj po razumu gori željom da širi slovo Božje, utvrđuje veru i pomaže delu Crkve, božanskoj propovedi i uspostavljanju Carstva Božjeg na zemlji. Revnitelj po razumu uvek tvori, uvek se kreće, uvek dela. Revnost revnitelja po razumu utoliko se više razgoreva i raspaljuje, što više ljubi Boga. Kada se muči revnitelj ne ropće, kada dela ne posustaje, kada boluje ne oseća muku, kada se trudi ne iscrpljuje se i ne klone duhom, nego je uvek krepak i pun života, radostan i smeo i već se baca na novi trud. Raspaljen božanstvenom revnošću žudi da se to što čini pruži po celom čovečanstvu. Revnitelj po razumu, ponesen ljubavlju prema Bogu i bližnjem, sve čini sa ljubavlju i samoodricanjem. Ne čini ništa što bi moglo da ražalosti bližnjeg. NJegova je revnost prosvetljena i po razumu i niko ga ne može navesti na krajnost. Svojstvenosti revnitelja po razumu su topla ljubav prema Bogu i bližnjem, krotost, verotrpeljivost, trpljenje zla, plemenito postupanje i blagorodno ophođenje. Revnitelj po razumu nosi obraz istinskog hrišćanina.“(2)
Ima zilota koji nisu po razumu. O njima Sveti Nektarije veli:“Revnitelj ne po razumu moli se Bogu da baci sa nebesa oganj i spali sve koji ne prihvataju njegova načela i uverenja. Revnitelja ne po razumu odlikuju mržnja prema inovernima ili inoslavnima, zavist i uporni gnev, ostrašćen otpor prema istinskom duhu Božanstvenog Zakona, bezumno nastojanje da se odbrani svoje uverenje, sumanuta usrdnost da se pobede svi, slavoljublje, ljubav prema sporenju, prgavost i smutljivost. Revnitelj ne po razumu je poguban čovek.“(2)
Revnovanje je, kaže nam Sveti Nektarije, nasušo i neophodno, ali da bude trezveno i Bogu ugodno. Sa ljubavlju koja nas obasjava na svim putevima života.
MEGALOPOLIS PROTIV ZILOTIZMA
Bezlična vlast Megalopolisa je protiv svake revnosti koja se poziva na Tvorca i NJegove blagoslove tvari: ako nema nikakvog Božjeg poretka u prirodi ( a to tehno – bezbožnici nastoje da dokažu svakim svojim postupkom, od genetske modifikacije biljaka i životinja, preko nastojanja da planetu učine robinjom svoje pohote za moći, do dženderizma i transhumanizma), onda ne sme biti ni bitijnih zakona među ljudima – naročito ne sme biti Hristovog zakona, utemeljenog u istinama esatološkog samonadilaženja, oboženja u svetloj blagodati Crkve. Ako je cilj hrišćanske vere da postanemo sinovi i kćeri Božje po blagodatnom usvojenju, cilj megalopoliske oligarhije je da nas obezliči i ozveri, kako bismo postali robovi antihrista, poslednjeg lažnog mesije u sumraku istorije.
Upravo iz ljubavi prema Bogu i čoveku, danas biti „zilot“ – revnitelj hrišćanske Istine, znači ne miriti se sa svetom u kome kancer – kapitalizam nameće hedonističku utvarnost kao meru i proveru stvarnosti.
U nemirenje sa svetom u kome će ljudi, umesto ikona Božjih, postati ljušturaste biočestice, spada i nepristajanje na globalističku kvazireligioznost ekumenizma, koji koristi spoljašnje forme vere da bi nametnuo pustoš konačnog, antihristovskog bezverja.
I tako, između ostalog, dolazimo i do pitanja kalendara. Pristupamo mu nastojeći da naše revnovanje bude po razumu i ljubavi, da bismo svojim bližnjima objasnili o čemu je reč i pokazali da pitanje nije astronomsko, nego svetopredanjsko. Nije tehnološko, nego teoantropološko.
TEHNOLOGIJA JE POSTALA BOG
Poverovali smo, mi, negda ljudi hrišćanske tradicije, da može da postoji bog umesto Boga. Postideli smo se Hrista i poklonili scijentizmu. Robert Sajbli nas podseća kuda nas je taj put vodio:“Zahvaljujući nauci počeli smo da verujemo da je stvarnost iracionalna, da svet nema nikakvu krajnju svrhu niti smisao. Posledica ovakvog poimanja stvarnosti jeste da svet prirode više ne doživljamo kao božansku misteriju, već kao objekat koji treba potčiniti i kontrolisati, skladište resursa koje treba eksploatisati, čiji je jedini smisao i svrha zadovoljavanje naši egoistočnih želja: mi verujemo da čovek odlučuje o tome šta je stvarno u onoj meri u kojoj on potčinjava i kontroliše prirodu, uključujući tu i ljudsku prirodu. Do ovog stanja stvari i stanja svesti došli smo delimično posredstvom tehnologije. U stvari, tehnologija je moderni bog“.(3)
U takvom času, sve čega se čovek dotakne postaje tehnologično – čak i vera. Učiniću ovo, dobiću ono. Imam ulaz, evo izlaza. Pojednostaviću procedure, rešenje je nađeno.
I tako smo postali obrnuti kralj Mida – umesto zlata, svaki naš dodir stvarnost pretvara u ništavilo. Ako nemam ljubavi, ništa sam, govorio je Sveti Pavle. A ljubav je, da parafraziramo tezu Slobodana Vladušića ( Megalopolis je radžundžijski – šta ja imam od toga? ), neuračunljiva, jurodiva Hrista radi. Bez te neuračunljivosti, ludimo u nihilističkom solipsizmu. Kako reče Česterton – ludak je čovek koji je izgubio sve osim razuma.
Novi kalendar je, u ime progresa, raskolio pravoslavne, koji su pomislili da mogu da ostanu to što jesu, imitirajući Zapad koji je, sa svoje strane, imitirao Hrista, pa Ga je, na kraju, zamenio „Hristovim namesnikom“, papom, „nezabludivim po pitanjima vere“, kako reče Prvi vatikanski koncil.
IDEJA NOVOG KALENDARA
Jasna je bila ideja novog kalendara – papa Grgur Sedmi, koji je uveo taj kalendar u 16. veku, hteo ja da postane hronokrator, gospodar vremena, koji bi potvrdio svoju crkveno – političku moć ne samo na Zapadu, nego u celom svetu. Španski teolog Alvaro Pelajo je govorio – što papa hoće, Bog hoće. Ta ideja se „kotrljala“ do 20. veka: ovoga puta, u ime nauke ( zaboravljajući papsko poreklo novog kalendara ) neke pomesne Crkve od Istoka su usvojile praznovanje svetih dana u skladu sa voljom Vatikana, koja se, veoma uspešno, maskirala u scijentizam.
U doba u kome smo se obreli, ideja novog kalendara povezana je stvaranjem unifikovanog hrišćanstva (pravoslavni, rimokatolici, protestanti “all together”), pri čemu više nije bitan sadržaj vere, nego obrazina koja se uklapa u strukture Megalopolisa, potonje Vavilonske kule u bogozaborav ogrezlog čovečanstva.
Ujedinjenje inoslavljem razdvojenih hrišćana nije i ne može biti plod delovanja Duha Svetoga, nego propagandnih tehnologija koje su nam nametnute umesto Božijeg promisla: to je antropocentrična ideja u samom jezgru ekumenističkog pokreta. I to je, naravno, tehnologija umesto teologije.
NOVI KALENDAR MEĐU UKRONACISTIMA
Sekta lažnih hrišćana, inače ukronacistički nastrojenih, koju podržava Fanar, prešla je, od 2023. godine, da Božić obeleževa po grigorijanskom kalendaru. Sad im se bliži i „novocrkvena“ Nova godina.(4)
Promena kalendara u tzv. „Pravoslavnoj crkvi Ukrajine“, koja je nekanonska izraslina na telu Crkve Hristove i plod samovoljnih odluka Fanara, ne mora ni da se komentariše iz perspektive dubinske analize crkvenih tradicija i većinskog stanovišta ukrajinskog pravoslavlja. Ne moramo je uopšte skrupolozno teološki tumačiti s obzirom da iza nje stoji nehirotonisani i svake blagodati lišeni građanin Dumenko, koji je sebe nazvao „Epifanije“ („Odozgo javljeni“) – iako je on, u samoj stvari, šovinistički „Epimanije“ ( „Đavoimani“). Novokalendarski Božić je bitan samo za zaslepljene sledbenike ukrajinskog šovinizma, koji stremi negativnom definisanju ukrajinske nacije kao onoga što ne samo da nije rusko, nego je, uvek i svagda, antirusko.
Ipak, u vreme opšte smutnje Megalopolisa, koji razara svako predanje da bi nas, kako reče Vladušić, pretvorio u biomasu, vreme je setiti se osnovne priče o „starom“ ( pravoslavnom, bogoslužbenom ) i „novom“ ( rimokatoličko – modernističkom ) kalendaru.
U ČEMU JE TAJNA PRAVOSLAVNOG KALENDARA?
Ruski hrišćanski publicista Pavel Kuzenkov kaže:“Sam po sebi Julijanski kalendar je izum paganskog sveta i on nema ničeg zajedničkog sa hrišćanstvom. Dubinski gledano on nam kao pravoslavcima i ne treba biti previše drag. Ali ono što je najbitnije jeste da je baš na osnovu tog kalendara proračunata Aleksandrijska Pashalija, koja je počevši od kraja 3. veka nove ere, odredila ne samo čitavo ustrojstvo liturgijskog života, već i ustrojstvo same liturgijske godine. Na toj osnovi je formiran sistem hrišćanskih praznika, koji je krenuo da se razvija upravo od 4. veka, a već do 6. stoleća je dobio svoj gotovo zaokružen oblik, onakav kakav je i danas. Kalendar vrši funkciju organizatora liturgijskog života, i eto, kroz taj svoj nezaobilazan značaj Julijanski kalendar je srastao sa crkvenom tradicijom, toliko snažno da svi pokušaji njegovog izbacivanja obavezno vode u ozbiljna iskušenja i sablazni, onome što su Grci nazivali «skandalon» (σκάνδαλον). To jest, same rasprave o odbacivanju Julijanskog kalendara vređaju ljude koji su navikli da žive u određenoj liturgijskoj tradiciji. A liturgijska tradicija za pravoslavne hrišćane znači mnogo više od nekog prostog rituala.“(5)
Tajna je, dakle, u Svetoj Liturgiji, Službi nad službama, i u datumu praznovanja najvažnijeg hrišćanskog praznika, Vaskrsa, kojim nas je Hristos sjedinio sa Sobom i Ocem našim nebeskim u Duhu Svetom. Bogoslužbeni kalendar je u pitanju, a ne tobožnja nauka, koja se, uostalom, koristi samo za vesternizaciju pravoslavne crkvene običajnosti.
Treba se odreći Boga i sebe da bismo postali Zapad.
DA LI ĆE SPC PRELAZITI NA NOVI KALENDAR?
Iako ovo pitanje redovno postavljaju drugosrbijanci, navijajući za „konačno rešenje“, u ovom trenutku ono ne izgleda kao nešto što će se uskoro rešavati. Doduše, ni na Ukrajini, do pre pet godina, nije izgledalo realno da će se Božić u Kijevu slaviti kad i u Rimu. Naravno da bi brzopleto rešavanje takvog bitijnog pitanja u nas prouzrokovalo podele, koje – a raznolike su i mnogobrojne – već odavno narušavaju duhovni, pa i politički, mir, srpskog naroda.
Najdosledniji pravoslavni Srbi ( „pasionirani“, rekao bi Lav Gumiljov ) bi uvođenje inoslavnog kalendara doživeli kao izdaju otačke vere.
Pavel Kuzenkov je jasan:“Treba istaći da pokušaji da se spoje Gregorijanski kalendar i pravoslavna Pashalija dovode do celog niza liturgijskih nelogičnosti – na primer do nestanka Petrovskog posta. Takvi postupci narušavaju ceo sistem liturgijskog života koji je razvijan vekovima i ne mogu dovesti ni do čega drugog, osim do crkvenih konflikata. U svojoj biti, ova dva kalendarska sistema su nespojiva, što su, uzgred budi rečeno, priznavali i tvorci Novojulijanskog kalendara (među kojima i Milutin Milanković). Kada su 20-ih godina prošlog veka Grci, a zatim i neki drugi pravoslavni narodi, prešli na novi kalendar, zadatak koji ih je čekao je bio jedan te isti – razraditi novu Pashaliju. Naravno, u tome niko nije uspeo, jer to nije težak zadatak, to je prosto nemoguće. Jedino što se može učiniti jeste isto ono što i katolici rade: svake godine unositi popravke u našu Pashaliju, koristeći se složnom matematičkom formulom. Ali onda se nameće pitanje: zašto to raditi, ako već postoji funkcionalna i nezamenljiva pravoslavna Pashalija? (…) Za Crkvu, kalendar je sistem koji ima praktičnu vrednost, a ne dogma. Upravo zbog toga one Crkve koje su prešle na novi kalendar, poput Grčke ili Bugarske, za nas ostaju sestrinske Crkve, jer mi nismo u dogmatskom sporu sa njima i po ključnim pitanjima nemamo nikakvih nesuglasica. Pa ipak, kalendar ima svoju vrlo važnu funkciju.(…)
Na primeru onih pravoslavnih naroda koji su sproveli reformu kalendara, možemo videti kako je to bio bolan proces, koji je doveo crkveni narod do velikih sablazni i raskola. Protivljenje kalendaru često može biti povod za raskol, iako znamo da se iza raskola uvek skrivaju gordost i suprotstavljanje Crkvi. I, naravno, dužni smo to da osudimo. Ali, kako se kaže u Jevanđelju, «ne sablažnjavajte ove male», ne treba davati razlog onima koji samo čekaju povod za raskol.“(5)
Treba li pravoslavnima još i još raskola, posle ovog najnovijeg, koji je doveo do prekida liturgijskog opštenja između Carigrada i Moskve?
Treba li i mi, Srbi, da damo svoj obol opštoj smutnji?
Naravno da ne treba.
NIJE DOGMATSKO, ALI JE SUŠTINSKO
Jedan od omiljenih argumenata apologeta novog kalendara je da pitanje kalendara nije “dogmatsko”, pa može da radi ko šta hoće.
Ako se krene tom logikom, onda u Crkvi Hristovoj mora da se izvrši radikalno “izbacivanje” svega što nije “dogmatsko”. Sveštenička brada i mantija uopšte nisu dogma; neženjeni episkopat nije dogma; zabrana ulaska žena u oltar i nemogućnost ženskog sveštenstva nisu dogma… Sve do Sedmog vaseljenskog sabora, poštovanje ikona u Crkvi nije bilo odogmaćeno, i ikonolomci su se na to i pozivali kad su krenuli da uništavaju svete likove. Da lije dogma da se na večernjoj peva “Svjate Tihij”? Da li je dogma način na koji se krstimo i molitveno okrećemo Istoku? Da li je dogma pričešće na prazan stomak? I tako dalje, i tako dalje: sve ovo nisu “dogmati”, ali ako se na crkveni poredak nasrne, onda će i sama Crkva i svi njeni dogmati biti dovedeni u pitanje.
Sa crkvenim kalendarom je kao i sa ikonom. Dok se na drvetu ne naslika lik Gospodnji, ono je obična daska koja se, bez ikakvog greha, može iseći sekirom i baciti u vatru. Od časa u kome se ikona Hristova na dasci izobrazi, to je svetinja kojom se verni osveštavaju i koja može da, blagodaću Prvolika, čudotvori.
Kalendar je bio julijanski dok, na osnovu njega, Crkva nije sazdala pashaliju i Veliki Indiktion. Od tog trenutka on je ikona vremena koja vreme, liturgijskom praksom Crkve, uzvodi u večnost. I to više nema nikakve veze sa matematičko – astronomskom tačnošću, jer pitanje koje se postavlja nije scijentističko, nego eklisiološko. Kalendar je, kao i svešteničko nošenje brade i mantije, kao i neženjeni episkopat, kao i nemogućnost ženskog sveštenstva, kao i znamenje krsta kojim se krstimo i okretanje Istoku kad smo na molitvi – deo Svetoga Predanja. Oni koji su ga menjali, usvajajući papski kalendar, odronili su Sveto Predanje. Iz toga su proistekle i mnoge druge stvari, počev od liturgijske reforme. To nije mali problem. A mi, Srbi, imamo mnogo problema, pa nam ne reba i taj dodatni.
OSTATI SVOJ NA SVOME
U dragocenom tekstu, „Božić i rađanje EU pravoslavlja“, objavljenom 2010. godine, Slobodan Antonić je objasnio zašto Srbi moraju ostati verni svom crkvenom kalendaru:“Ako su Bugari ili Rumuni lako počeli da ga ( Božić, nap. V.D. ) slave u isti dan kad i rimokatolici, to je sasvim u redu, jer im njihovo istorijsko iskustvo to dopušta. Ali, sa Srbima je drugačije, i ta se razlika takođe mora poštovati. Jer nisu Bugari i Rumuni masovno prolazili istorijsku golgotu zato što su, između ostalog, Božić slavili 7. januara, već se to dešavalo upravo Srbima. Onih 700.000 mučenika u Jasenovcu poklano je, između ostalog, i zbog 7. januara. „Martir“ na grčkom znači i „mučenik“ i „svedok“. Ti su mučenici svojom krvlju pred komšijama-ubicama posvedočili pravoslavlje onakvim kakvim ga mi Srbi doživljavamo. NJihova vera otaca, zbog koje su postradali, uključivala je i slavljenje Božića 7. januara. Ko sad sme to da zaboravi? I u ime čega? Pre tog mučeništva možda su Srbi, po pitanju kalendara, mogli da krenu stopama Rumuna ili Bugara. Ali posle Jasenovca, ko sme da kaže da je naš otački kalendar „netačan“, a da su mučenička svedočenja naših otaca „pogrešna“? Upravo ono što se Srbima dešavalo 1941. i 1995. čini da mi Srbi, 25. decembra, možemo komšijama da čestitamo Lukovićevski „Merry Christmas“, ali da jedni drugima „Hristos se rodi“ i dalje želimo da govorimo samo 7. januara. Identitet čine upravo razlike. Po jeziku se razlikujemo od Rusa, po veri od Albanaca, po pismu od Hrvata, po slavljenju krsne slave od Bugara, po kalendaru i badnjaku od Grka… Moramo li u ime „evropskog“ ili “pravoslavnog“ jedinstva, svejedno, da nivelišemo sve te razlike? I šta onda ostaje od naše slobode i individualnosti? (…) U ime „evropeizacije“ i „modernizacije“ Crkve hoće da izvrše unifikaciju i „denacifikaciju” pravoslavlja, hoće da potru svaku slobodu i individualnost pomesnih crkava, hoće da od pravoslavlja naprave istočno krilo cezaropapističke hijerarhije kulta Imperije. Zato pitanje kalendara u Srbiji nije ni „astronomsko“, ni „stručno“, već suštinsko pitanje koje se tiče naše vere i nacije. To je pitanje našeg identiteta, naše slobode i našeg prava da budemo drugačiji. (…) Onaj ko razume hrišćanske tradicije ovoga naroda, onaj ko voli ovaj narod, njegovu slobodu i posebnost, neće u to da dira.“(6)
Ovde nema šta da se doda ili oduzme. Srpski Novomučenici poklani zbog Božića po pravoslavnom kalendaru jasno su uputstvo kojim putem treba ići.
ZAŠTO SRPSKA CRKVA NIJE PREŠLA NA NOVI KALENDAR?
Velika tragedija Pravoslavne Crkve u 20. veku bio je modernizam, pokušaj da se, radi idenja u korak s vremenom i ugađanja inoslavnima, učenje Crkve od Istoka reformiše. Tako je 1923. godine održan Svepravoslavni kongres u Carigradu, na kome carigradski patrijarh – mason Meletije (Metaksakis) traži uvođenje novog kalendara u Crkvu Božju. Održan od 10. maja do 8. juna, ovaj skup je imao antikanonske ciljeve – od skraćivanja postova do uvođenja drugobračja sveštenstva. Sa kobnim posledicama po jedinstvo Crkve, biće sprovedena samo kalendarska reforma, prvo u Carigradu, Grčkoj i Rumuniji, pa onda dalje (osim u Srbiji, Rusiji, Gruziji i na Svetoj Gori, kao i u Majci Crkvi – Jerusalimskoj Patrijaršiji). Starac Danilo i ostali Svetogorci ( a u Srbiji su ih podržavali Vladika Nikolaj i Otac Justin) izrazito su se protivili novačenju i reformama, a naročito borbi protiv asketskog predanja Crkve, koja se izražavala u nameri modernista da skrate i ukinu postove, smanje monaštvo, uvedu drugobračje sveštenika.
Radmila Radić, koja se bavila istorijom naših crkvenih pitanja, podseća nas, u svom tekstu o kalendarskom pitanju:“Ovaj kongres je po mišljenju protivnika, otvorio put menjanju crkvenog kalendara, požurio sa modernizacijom u crkvi, razbio liturgijsko jedinstvo Pravoslavne crkve i uneo podele i sukobe u nju. Za razliku od bugarskog profesora Sibeva koji o kongresu u Carigradu piše pohvalno, Sergije Troicki i Justin Popović su smatrali da se radilo o jednom o najtežih trenutaka u istoriji crkve 20. veka. Profesor Troicki je kao i Justin Popović začetke ideje ekumenističkog pokreta nalazio u periodu krajem 19. i početkom 20. veka, kada su materijalističke ideje duboko zahvatile inteligenciju i više klase i kada je duhovne vrednosti pale u drugi plan. On je pisao da je na Svepravoslavnom kongresu u Carigradu prvi put u istoriji Pravoslavne crkve jedan kongres preuzeo na sebe ulogu organa opštecrkvenog zakonodavstva zbog čega mu je nemoguće priznati autoritet. Za sam naziv kongresa kaže da se radi o „neopravdanoj pretencioznosti“ jer na kongresu nisu bili predstavnici svih crkava a njime je predsedavao patrijarh Meletije koji u tom zvanju nije bio priznat od nekih autokefalnih crkava. Prof. Troicki je smatrao da se Kongres ne može smatrati izrazom mišljenja čak ni crkava prisutnih na njemu, jer predstavnici crkava nisu imali punomoćja koja bi im davala prava da izražavaju mišljenje svojih crkava, već su bili poslani samo od izvršne vlasti svojih crkava i mogli su da izražavaju samo svoje lično mišljenje. Pored toga odluke kongresa potpisali su i jedan arhimandrit i dva laika što znači da se kongres ne može smatrati ni izrazom mišljenja malog oblasnog sabora. Troicki kaže da se radi o „privatnom skupu nekolikih lica, koji je uzeo na sebe zadatak, da pretrese neka pitanja, koja sad uznemiravaju pravoslavnu crkvu“. Profesor Sergije Troicki je takođe upozoravao SPC da vodi računa kakve odluke će donositi da je to ne bi udaljilo od pravoslavlja. Po povratku delegacije u okvirima SPC je bilo primedbi na način na koji je ona upućena; nepotpun sastav; neposedovanja ovlašćenja za razgovore o kalendarskom pitanju (Sabor SPC za tako nešto nije dao saglasnost a patrijarh nije imao pravo da o tome sam odlučuje) i sl. Mogle su se čuti i zamerke vezane za iznošenje predloga o načinu dozvole drugog svešteničkog braka (to takođe nije bio predlog Sabora SPC) i predloga o svešteničkom odelu (koji je Sabor SPC 11/14. novembra 1922. skinuo sa dnevnog reda). Justin Popović je u proleće 1925. pisao da „nikakav modernistički salto mortale nije u duhu Pravoslavne Crkve“.“(7)
Zato je Srpska Crkva trezveno odbila da pređe na novi kalendar.
CRKVA JE VEĆ OSUDILA PAPSKU KALENDARSKU REFORMU
U Crkvi, bogoslovi imaju pravo na teologumen, svoje mišljenje sa kojim se ostali bogoslovi ne moraju slagati. To je teologumen sve dok sabor Crkveni nečije mišljenje ne potvrdi Svetim Predanjem ili ga, u skladu sa Svetim Predanjem, ne osudi. Tada teologumen postaje ili sastavni deo učenja Crkve (u prvom slučaju) ili jeres (u drugom slučaju).
Da Crkva nije zauzela jasnu poziciju po pitanju papskog kalendara, moglo bi se o njemu razgovarati. Ali, tu poziciju Crkva je zauzela, i to odmah pošto je papa Grgur svima ponudio svoju” nauku”.
Prva osuda papskog kalendara i Pashalije bila je 1583. kada su se u Carigradu sastali patrijarsi Jeremija Drugi (konstantinopoljski), Silvestar (aleksandrijski) i Sofronije (jerusalimski); drugi put papski kalendar je predat anatemi 1587, opet u Carigradu. Pored Jeremije Drugog i Sofronija, učestvovao je i novi aleksandrijski patrijarh, Meletije… U februaru 1593. opet je bio sabor, koji je svojim osmim kanonom iz Crkve isključio svakog ko bi se drznuo da prihvati papski kalendar. Na njemu je, pored prethodne trojice, učestvovao i patrijarh antiohijski Joakim. Na ovom sveštenom sabranju prisustvovali su i predstavnici Ruske Crkve.
NEUSPELI POKUŠAJI
I ranije, u prethodnim stolećima, bilo je pokušaja da se kalendar “uskladi sa naukom”. Tako je 1324. Nikifor Grigora ustanovio netačnosti u crkvenom kalendaru i predložio način promene; ali, od toga nije bilo ništa. Godine 1371. monasi Isakije i Matija Vlastar su podržali Grigorinu reformu, ali Crkva je bila nezainteresovana; Georgije Gemistos Pliton je, pre pada Carigrada, nudio novi kalendar, i bio odbijen. Godine 1582, patrijarh carigradski Jeremija II je pravoslavnima u Poljskoj zabranio promenu kalendara pod pretnjom odlučenja; te iste godine, u pismu mletačkom duždu Jeremija II nazvao je papski kalendar “dečjom igrom”. Godine 1584, napisao je otvoreno pismo papi osuđujući ga zbog novačenja. Godine 1670. patrijarh jerusalimski Dositej je u svom delu “O nebrijanju brade” zabeležio da je uvođenje papske pashalije izazvalo “mnogo zbrke i dalo mnogo povoda za nered”. Godine 1827. carigradski patrijarh Agatangel odbio je bilo kakve izmenu tzv. “julijanskog” kalendara. Godine 1895, patrijarh Antim je zabranio diskusiju i kalendaru, čuvajući Vaselenski tron od sablazni i novačenja. Godine 1903. Ruska Crkva je, posle izučavanja, donela sledeći zaključak: “Ova promena, koja remeti red već uspostavljen i osveštan od Crkve tokom tako dugog vremenskog perioda, besumnje bi donela uznemirenost u život Crkve”. Te iste godine, Jerusalimska Crkva odbacuje novi kalendar; to su učinile i Grčka i Rumunska Crkva. Godine 1904. Carigradska patrijaršija izdaje saopštenje da je nedopustivo novačenje u pogledu kalendara. Godine 1919. Crkva Grčke je ustvrdila da, ako sve ostale Crkve usvoje novi kalendar, on mora biti tačniji i od julijanskog, i od gregorijanskog, to jest papskog…
Godine 1924. sinod Aleksandrijske Crkve odbio je novi kalendar.
Na žalost, duh modernizma je, malo po malo, pobeđivao. Pomesne Crkve grčkog jezika, kao i Rumuni i Bugari, prešli su na novi kalendar.
A ŠTA AKO CRKVENI KALENDAR U NAS IPAK PROMENE?
Citiraću Čika Jovu Zmaja:“Kako bi to bilo, kad bi stari deka, napio se mleka, pa zavijen u jastučak prespavao ručak?“
Ta pesma se završava stihovima:“Kad bi…Al` što ne mož` biti – o tom nemoj govoriti!“
Pa ipak, možemo reći nekoliko načelnih stvari.
Postavlja se pitanje: može li Crkva, u načelu, da menja svoj kalendar ili ne? Pitanje je umnogome sofističko, poput onoga: “Da li ti imaš ono što nisi izgubio?” Pitanje slično onome koje su fariseji postavili Hristu u vezi sa ženom uhvaćenom u preljubi”. “Mojsijev zakon nalaže da takve kamenujemo, a šta Ti veliš?” Da je rekao: “Kamenujte je!”, zar bi bio Bog LJubavi? Da je rekao: “Nemojte je kamenovati!”, zar ne bi kršio zakon Mojsijev?
To jest, ako se na pitanje da li se kalendar može menjati odgovori sa “da”, onda se može reći: “Pa dobro, što i vi iz Srpske (Ruske, Jerusalimske) Crkve to ne učinite, nego se odvajate od nas?” Ako se odgovori sa “ne”, onda to znači da je kalendar važniji od sabornog uma Crkve…
No, na ovakvo pitanje treba odgovoriti pitanjima: “Može li “načelno” Crkva da izmeni krsno znamenje? Može li da ukine postove? Može li da odbaci svešteničku mantiju? Može li da uvede željeni episkopat? Može li da izmeni Pashaliju? Može li da Liturgiju služi na soku od borovnice? Može li da proglasi dogmu o neporočnom začeću Bogorodice? Može li da papu prizna za prvog po vlasti?”
Kad kažemo Sveto Predanje, mi mislimo na njegovu punotu: službe, tipik, postove, ikonografiju, pojanje, arhitekturu, a ne samo na kalendar. Kalendar je jedan od elemenata Svetog Predanja. Sveti Zlatoust veli: “Je li to Predanje? Ne išti dalje!” To jest:
- Crkva je vekovima svesno odbijala papski kalendar;
- Crkva nije astronomska opservatorija, nego Telo Hristovo;
- Vitezovi Crkve su papski kalendar nazvali “dečjom igrom”;
- Crkve se ne tiče “naučna tačnost”, jer je ona iznad vremena i prostora i uzvodi svoju decu ka večnosti;
- NJen kalendar je deo Svetog Predanja…
PROTIV SOFISTERIJA
Nestorijanci su svojevremeno pitali pravoslavne: “A gde u “Simvolu vere” piše da je Marija – Bogorodica? Jer tamo kaže da je Hristos rođen od “Duha Svetoga i Marije Djeve, i postao čovek”. Ona se ne naziva Bogorodicom”. Ali, pravoslavni su u svom Svetom Predanju Djevu Mariju imenovali Bogorodicom, i to je bilo dovoljno… Jasno je, naravno, da Crkva Hristova ima pravo da menja svoj kalendar. Carigradska patrijaršija je to učinila na čelu sa Meletijem Metaksakisom, čiji cilj nije bio usavršavanje kalendara, nego približavanje papistima i protestantima… Crkva je već mnogo šta menjala. Recimo, do 10. veka Preobraženje je slavljeno u prvoj sedmici Velikog Posta, ali Crkva je odlučila da se praznik premesti na 6. avgust, četrdeset dana pre jesenjeg Krstovdana,” drugog velikog Petka”. Zar se sveti Zlatoust nije upokojio na jesenji Krstovdan, i zar Crkva njegovo slavlje nije prenela na 13. novembar da bi sveca mogla toržestvenije da slavi? Postoji čitav niz drugih primera… Jasno je, dakle, da Crkva ima pravo da menja kalendar. Ali Crkva ga nije menjala, i ne menja ga. Zašto? “Sve mi je dozvoljeno, ali mi nije sve na korist”, veli apostol Pavle. (1. Kor. 6,12). Crkva je odlučila da joj promena kalendara “nije na korist” jer je kalendar deo njenog predanja. Usvajanje papskog kalendara značilo bi približavanje papistima, za koje Sveti Marko Efeski veli: “Bežite od papista kao što se beži od zmije”.
Sedmi kanon Sedmog vaselenskog sabora nalaže raščinjenje onih koji prestupaju sveštena predanja Crkve; u svom delu “O Duhu Svetome” Sveti Vasilije Veliki kaže da neka učenja Crkve pripadaju pisanim izvorima, a da su druga “tajinstveno” predata usmenim putem od strane Svetih Apostola, i da su i usmeno i pisano predanje podjednako bitni za Crkvu. U poslednjih pedesetak godina, u Crkvi su se pojavili oni koji bi da, pod vidom “obnova hrišćanskog života”, razore sveštena predanja.
ŠTA JE CILJ NOVOKALENDARSKE REFORME?
A onima koji su primali novi kalendar moglo se, i još uvek se može, uputiti pitanje: “A zašto ste vi menjali kalendar?” odgovora, crkvenog, bogoslovskog, nema. Ima zloslutnog nagoveštavanja da će se kalendar i dalje menjati, radi jedinstva sa jereticima. Tako je sveštenik Carigradske patrijaršije u Americi, Tomas Fidžerald, jedan od poznatih funkcionera ženevskog “Svetskog saveta crkava”, u svom tekstu “Carigradska patrijaršija i hrišćansko jedinstvo” odavno istakao da je 1997. u sirijskom gradiću Alepo održana konsultacija predstavnika “različitih crkava” na kojoj je dogovoreno da se utvrdi zajednički datum praznovanja Pashe kao “vredan izraz kretanja prema vidljivom jedinstvu”.
Patrijarh Vartolomej je 10. novembra 2022. rekao novinarima o svojoj nameri da uspostavi zajednički datum za proslavu Vaskrsa sa Rimokatoličkom crkvom. Poglavar Fanara je govorio o zajedničkim naporima sa papom u vezi sa proslavom 1700. godišnjice Prvog vaseljenskog sabora, koji je održan u Nikeji 325. godine, podsećajući da je među odlukama Sabora bilo i utvrđivanje datuma za proslavljanje Vaskrsa: „Na žalost, dugi niz godina to više ne slavimo zajedno, mnogo vekova. Stoga, u okviru ove godišnjice, predmet naših zajedničkih napora sa papom je rešenje ovog problema. Možda još nije vreme da se govori o detaljima, ali želim da istaknem da i na pravoslavnoj i na rimokatoličkoj strani postoji dobra namera da se konačno utvrdi zajednički datum za proslavu Hristovog Vaskrsenja“, rekao je patrijarh Vartolomej.(8)
To i jeste cilj novog kalendara – ujedinjenje sa papistima i protestantima. Megalopolisu se žuri da nam podari svog Nadgradonačelnika – antihrista, kome će se svaka laž na planeti pokloniti kao „bogu nihilizma“.
Ne gubimo ovo iz vida.
UMESTO ZAKLJUČKA
Megalopolis sve krivotvori, a naročito tradicionalne ustanove. NJemu treba i Anticrkva koja će se predstaviti kao Crkva, samo da bi trijumfovale maske i ljušture potonjih vremena. Da bi se to postiglo, potreban je i episkopat Megalopolisa, koji će se sa svakom krivotvorinom miriti u ime ekumenizma, tolerancije i NATO „pravoslavlja“.
Litvanski mislilac Antanas Macejna svedoči:”Da bi antihrist uspeo u svom planu, on lik Hristov mora da rastvori u ljudskoj kulturi. Hristos mora biti proglašen za “preteču”, za značajnu istorijsku ličnost – ali nevaskrslu. Antihristovi poverenici, osvajajući zemaljsku vlast i moć, stalno nude Crkvi da im se prikloni, da bi dobila “privilegije”.“
Macejna stoga i kaže:”Zasesti u senci zemaljskih prestola i prikloniti se zemaljskim vladarima – to je najznačajnija i stalna pretnja Crkvi. Pod uticajem te pretnje najlakše je otpasti od Boga, jer to održava “izgled pobožnosti” uz odricanje od “njegove sile” (2. Tim. 3, 5). Takvi hrišćani podržavaju ono spoljašnje u religiji, ali joj se rugaju iznutra: umesto Cara Hrista oni na presto uzvode zemaljskog cara, umesto milosti Božjih primaju darove vlastodržaca. Antihrist odlično zna tu slabost hrišćana i zato im uvek nudi svoje darove. On stalno priziva hrišćane da mu priđu i sednu u hladovini njegovog prestola i da se tako zaklone od sunčane vreline borbe”.
Antihrist je uvek spreman da prizna socijalni značaj hrišćanstva i njegovu moralnu ulogu; ali, duh svake ličnosti i celog istorijskog perioda raskriva se samo u odnosu prema Hristu kao Bogočoveku. Hristos ne može biti ničiji preteča: On je Prvi i Poslednji (Otkr. 22, 13).
Evropsko čovečanstvo, negda hrišćansko, zato je i zapalo u ćorsokak, jer, po Macejni: “Nijedan od vlastodržaca, koji u poslednje vreme govori o hrišćanstvu, ne ispoveda Hrista – Boga, vaploćenog, postradalog, umrlog, vaskrslog, nanovo dolazećeg. Nijedna od njih Crkvu ne priznaje kao božansku ustanovu, kao samoga Hrista”.
Što je najgore, i sami hrišćani su se na to navikli, i smatraju, mnogi od njih, da je javno ispovedanje Hrista kao Bogočoveka Koji je vaskrsao, nešto „netaktično“.
Današnji hrišćani ne žive verom u vaskrsenje. Neki su, izgleda, skloni da veruju da bi se hrišćanstvo moglo spasiti i da je Hristos ostao u grobu. Zaboravili su upozorenje Svetog apostola Pavla da je bez vaskrsenja – naša vera uzaludna (1. Kor. 15, 14). Zaboravilo se da je smisao istorije promenjen vaskrsenjem Gospodnjim.
Jer, vaskrsenje je povezano sa verom u čovekovu besmrtnost: “Ako je čovek besmrtan, vaskrsnuće; ako ne vaskrsne, nije besmrtan; ako pak nije besmrtan – sav njegov život je čudovišna besmislica”, kaže Macejna.
Bez vere u to, ljudi padaju u očaj. Zato je osnovna crta savremenog čoveka – očajanje, jer mu srce proždire besmisao ispovedanja zemlje kao jedine otadžbine. A to i jeste vera Megalopolisa.
To, naravno, nije vera pravoslavnih. Naša vera zna da je Hristos vaskrsao, i da smo mi vaskrsli s NJim.
LIČNI RAZLOZI ZA SEDMI JANUAR
Vredi se ponovo setiti Slobodana Antonića koji kaže da je „etnofiletizam jeres nacionalne vere, koja nema veze sa idejom nacionalnih crkava. Ono što veru čini jednom jeste versko učenje (dogmati), a ono što crkve čini različitim jeste njihov jezik, hijerarhija, estetika hramova i narodni običaji o verskim praznicima. Pravoslavno hrišćanstvo je upravo takvo „jedinstvo različitosti“, u kome je sve u savršenom redu, sve dok se razlike koje se ispoljavaju u verskom životu pojedinih naroda ne tiču dogmi. A pitanje kada se i kako slavi Božić svakako da ne spada u verske dogmate. Zato je kalendarska razlika koja postoji u pravoslavlju sasvim dopuštena i prirodna. NJu ne mogu da razumeju i prihvate samo oni kojima je bliži komandno-centralistički duh Rimske imperije, nego duh slobode i lične moralnosti Isusa iz Nazareta.“(6)
Veru sam, između ostalog, primio od svoga dede, s kojim sam okretao česnicu i pevao pesmu o Božiću koji dolazi da „pozlati vrata, sve od boja do boja ( od sprata do sprata, nap. V. D. ) i svu kuću do krova“. Takvu veru smatram sastavnicom svog verskog i nacionalnog identiteta.
Zato ću vam, dragi čitaoci, ako Bog da, Božić i Novu godinu čestitati 7. i 14. januara 2024. po građanskom kalendaru. U bogoslužbenom kalendaru Srpske Crkve to su, naravno, 25. decembar 2023. i 1. januar 2024. godine.
Nadam se da smo se razumeli – mi, ziloti u Megalopolisu.
VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
UPUTNICE ( 30.12.2023. godine):
- Slobodan Vladušić: Zašto sam objavio Zavet i Megalopolis, www.pecat.co.rs/2023/12/zasto-sam-objavio-zavet-i-megalopolis/
- Sveti Nektarije Eginski: Revnovanje za veru po razumu i nerazumno verovanje, https://zivereci.com/revnovanje-za-veru-po-razumu-i-nerazumno-revnovanje
- Gurui digitalne pustinje/ prir. Dejan D. Marković, Vladimir Đurić Đura, prev. Dejan D. Marković, Mono & Manana Press, Beograd 2000.
- https://sputnikportal.rs/20191125/ukrajinski-raskolnici-menjaju-kalendar-zbog-rusije-balkan-1121228583.html; https://www.in4s.net/skandalozna-odluka-pcu-raskolnici-menjaju-kalendar-u-lavri/: https://www.slobodnaevropa.org/a/ukrajinski-bozic-novi-kalendar/32746503.html
- Pavel Kuzenkov, O značaju julijanskog kalendara u pravoslavnoj tradiciji, https://srpska.pravoslavie.ru/109522.html
- Slobodan Antonić: Božić i rođenje „EU-pravoslavlja“, http://www.nspm.rs/kolumne-slobodana-antonica/bozic-i-rodjenje-eu-pravoslavlja.html
- Radmila Radić: Kalendarsko pitanje, https://pescanik.net/kalendarsko-pitanje/
- „Počele da se ocrtavaju konture ujedinjenja fanara sa Vatikanom“, https://etos.press/post/9383
- Maceйna Antanas (Antanas Maceina), Taйna bezzakoniя, predanie.ru/book/84483-tayna-bezzakoniya/
