Piše: Petr Davidov
Najbolniji utisci novog vremena za mene su : zastrašujući novogovor i zastrašujuća stvarnost. Novogovor je nameravao da tu stvarnost označi. Iz ovoga je usledilo: „kakva je stvarnost takav je i jezik“. Oba utiska su žalosna i tužna, bez radosti, bez blistavih boja koje potvrđuju život. Ili jednostavnije rečeno: beznađe, malodušnost, skoro ubilački očaj, ugašen pogled i potpuno nerazumevanje, čak i odsustvo volje da čovek živi kao ljudsko biće.
Kad ovo pišem mislim na takozvane „relokante“ (naziv za tzv. izbeglice), tj. za ljude koji su se dislocirali. Nazvati ih izbeglicama, ne bi se moglo, zato su im dali nadimak («relokanti»). Teško je živeti kad nemaš ime, a imaš nadimak-na kome ti niko ne zavidi.
Poslednjih nekoliko godina imao sam mogućnosti da vidim te momke, po celom svetu, otkinute od rodnog zavičaja. Od Mongolije do Čilea, od Nemačke do Južnoafričke Republike, svi isti, tako je meni izgledalo, uplašenih pogleda, svi panično opsednuti „sređivanjem papira“, mrmljaju poniženi, laskaju lokalcima, haotično tragaju za poslom, hranom i smeštajem. Na početku su govorili, kako oni kažu, da beže od rata i mobilizacije. Zatim, odjednom, se pokazalo, da mobilizacija, ako je i bila, nije se odvijala tako kako je opisuju u «najpoštenijim i istinoljubivim medijima slobodnog sveta».
Uveliko je tvoj „juriš“ na Seulski aerodrom ili Vrhni Lars (granićni prelaz u S.Osetiji) ili na ušće reke Narve (reka na granici Estonije i Rusije), bio diktiran tvojim neosnovanim strahovima i kompleksima.
No, strahovi sa kompleksima nigde nisu nestali. Napuštena zemlja, sa tvoje strane, takođe nije nestala. Još se i raditi počelo ozbiljnije, hvala za sankcije, to nas je podsetilo da i mi sami možemo raditi i da to nije nikakva šteta. I, ti počinješ da shvataš-može biti da sve tvoje odluke nisu bile dobre i pravilne. Naročito kada uhvatiš na sebi prezrive, a u najboljem slučaju omalovžavajuće poglede lokalnog stanovništva. Ili, kada se neka novinarčica prilepi za tebe sa pitanjem: „ Ispričaj mi kako je kod tebe u tvojoj zemlji, koliko je loše- u direktnom smo programu. Ako ne ispričaš, ja ću tako udesiti stvar da se nećeš obradovati“. I, ti si prinuđen ili da ponavljaš stare ili smišljaš nove uvrede ili da se složiš sa unapred, za tebe, pripremljenim tekstom. To se zove «sloboda». Uopšteno rečeno nije baš zabavno.
Sva ta slinjenja o „onima koji su našli sebe, o njihovom procvatu u slobodnoj zemlji na obali mora ili okeana, već uveliko razdražuju i ljute ljude. Da, procvat? Ti si sada srećan zbog običnog „Guten Morgen“ bačenog na tebe od čoveka sa čeličnim, a najčešće ribljim izgledom lica. Osećaš da dan nije prošao uzalud, ako si uspeo da upadneš u humanitarnu raspodelu odeće u podrumu Socijalne službe, i što su ti u kafeu (i to, istina, samo uveče) utrapili paket sa hranom, koja je već tri puta pojevtinila nego što je bila jutros. Kući, sećaš se, bio si izbirljiv. Od kuće, takođe, čudne vesti stižu, predlozi za posao: “Programer ? Inženjer? Pravi stručnjak? Ne lažeš?
Slušaj, mi ovde gradimo takve i takve stvari, smislili su to i to, očajnički su potrebni eksperti! Smeštaj, plata plus bonusi...? To je moguće, u Sibiru smo već napravili nasip, sada postoje drugi projekti na Dalekom istoku. Uostalom pogledaj, predloga ima mnogo, tvoj posao je ili da prihvatiš, pošto si ih pravilno razmotrio, ili nastavi da sediš u nepoznatom mestu. Od tebe sve zavisi. Imaš glavu! Misli!
Tako ti misliš. Ali, naravno, strahovi i neizvesnost ostaju. Istina, sposobnost prihvatanja ne samo ruske već i prosvećene stvarnosti, govori o tome da, tamo gde sam prebačen, nikad nije bilo bolje ili je čak i mnogo jadnije.
Da postanete izbeglica po uzoru na svoje susede-«nebraća»? To je i dalje zadovoljstvo. Hvala, nagledao sam se. U Drezdenu vlasnik gostionice kaže: „Ovi drugovi iz Ukraine, smatrali su sebe pupkom zemlje „Sonderflüchtlinge“, mi ih zovemo „sonderske izbeglice“.
Godinu dana kasnije su aterirali: nema Nemačka toliko novca, kako bi ispunila sve njihove zahteve, pretenzije i želje. Svega će biti dovoljno. Arbeit macht frei: Ako hoćeš da ždereš idi da radiš. Inače, razumeš, dolaze u gostionice na „ferarijima“, u rukama po dva-tri nova pasoša, od kojih je jedan obavezno britanski, i, što je najvažnije još i kažu: “Ja sam izbeglica, hoću sobu besplatno“. Hajde, pa ne budi ljut?
Nemci su bili ogorčeni, razumljiva stvar, demonstracije se ne prekidaju: oni kažu, Nemačka nije guma da se rasteže. Da, i upšte nije. No, ima, naravno, i ljudi koji se u bukvalnom smislu spašavaju od rata i mi im pomažemo. Ali, verujte mi, čak i onima koji žive u „gumastoj Nemačkoj“ nije lako“.
Srbija! Kakva zemlja može biti više gostoprimljiva? Ali i kod Srba se ispostavilo da su odlični u razlikovanju gostiju od dosadnih vanzemaljaca. Srbi cene svoja radna mesta bez obzira na svoju rusofiliju. Nikola Šijan, novinar, strogo kaže:
-Ne ponavljajte naše fatalne greške, ne proklinjite i ne odričite se od njih, koji vole svoju zemlju, iako su na neko vreme otišli iz nje. Mi smo 90-ih izgubili celo jedno pokoljenje mladih Srba. Žive po Evropi, nemajući domovinu. Svuda tuđi. Isto je i sa vašim momcima. Verujte mi, daleko je od toga da su svi vaši, koji su došli ovde, tako loši izdajnici. Dajte im prilike da dođu sebi, da se razaberu i vrate u Rusiju.
Strogo ali vrlo dobronamerno kazano. I baš zbog toga ja ne mogu da se ne složim sa njim, a surove osude sa moje strane neće nikada biti. Ja znam o čemu pričam. Meni je otac umro, od nostalgije, u Italiji. Nije mogao da živi bez Rusije, ne gledajući, blago rečeno, na neslaganje sa zvaničnicima. Oni su, uostalom, svuda isti. Strašno je to, da dođeš u tuđu zemlju kako bi se oprostio sa ocem i sahraniš ga, tamo, u tuđini.
Dakle, morate izabrati, meni tako izgleda, između imena i nadimka. Dobro je kada imaš ime.
Pročitajte OVDE novi autorski članak Nikše Bulatovića
Izvor: Pravda / Prevod: Dragan Nikolić
