NJegova smrt ni do danas nije rasvetljena, iako je javnost to mnogo puta tražila od državnih vlasti.

Stari Latini su govorili da je ime znamenje. Nišlija Nebojša, sin Milutina i Ružice, bio je od roda Krstića. Život mu je protekao u neustrašivom stavu – bio je nebojša pred licem nabujalog zla globalističkog nihilizma, čiji je cilj da ustoliči antihrista, poslednjeg lažnog mesiju u zlo ogrezlog čovečanstva. Voleo je svetog kralja Milutina, koji je Srbiji služio s mačem u jednoj i krstom u drugoj ruci. Znao je da je vera osnova nade i ljubavi, bez kojih nema Nebeske Srbije. I bio je sluga Krsta časnog, s kojim je jedino i moguća Sloboda zlatna. Zato je, kao i njegov slavni zemljak, Stevan Sinđelić, uzidao svoj život u večitu Nebojšinu kulu našeg Kosovskog zaveta. Ako ikad bude Srbije kakvoj je stremio, o njemu će se učiti i o njemu će se govoriti. A ako svega toga ne bude, on će ostati u večnom pamćenju Božjem, o kome se peva na svakom parastosu, kad se peva VJEČNAJA PAMJAT!

Ovo je još jedan moj prilog uspomeni na Nebojšu Krstića. (1)

HRIŠĆANSKO UČENJE O DRŽAVI

Nebojša M. Krstić i ja smo se sreli na osnovu zajedničog pogleda na svet, hrišćansku veru i državotvornost.

Pre no što smo se sreli, putovao sam ka idejama koje su nam postale zajedničke.

O tome – nekoliko reči.

Moj pogled na državu zasnovao se na učenju Svetih Otaca Pravoslavne Crkve, po kome je država nastala kao posledica otpalosti čoveka od zajednice sa Bogom. Conditio humana je, kakvu danas znamo, ishod čovekovog okretanja leđa Izvoru Života i potonuću u smrt. Posledice  pada iz prvobitnog, ravnoangelnog stanja, su, uz ostalo, i rađanje na način na koji se rađamo, i rastenje kojim danas rastemo, i učenje, i muško-ženski odnosi, i proces starenja…Umetnost, kultura i nauka plod su čovekove palosti, svojevrsna sredstva za opstanak u ovoj „dolini suza“. Naravno, ishod svega zemnog je – smrt, a pitanje svih pitanja, koje rešavaju razne religije, jeste pitanje pobede nad smrću ( za nas, pravoslavne, ono je rešeno Vaskrsenjem Hristovim, u Kome smo i mi vaskrsli. )  Posledice palosti se mogu  koristiti na dva načina-na spasenje i na propast čovekovu. Recimo, hranjenje iz spoljnjeg sveta: ako je umereno i u skladu s potrebama organizma, ono nas održava u životu; ako je prežderavanje, pretvara nas u robove stomaka i uništava naše zdravlje. Ili odnos muškarca i žene – ako je Bogom blagosloven, on se pretvara u hrišćanski brak u kome se rađaju deca, kao ikone vaskrsenja, a odnos muža i žene gradi se po uzoru na odnos Hrista i Crkve: Hristos voli Crkvu do golgotske žrtve za nju, a Crkva sluša Hrista u najdubljoj ljubavi i poštovanju. Ako odnos muškarca i žene nije blagosloven, on se pretvara u razvrat, izdaju i uzajamnu mržnju, nasilje i ludilo, čemu danas prisustvujemo na svakom koraku.

Što se države tiče, i pred njom su dva puta: put simfonije (saglasja) sa Crkvom i put samoobogotvorenja, koje vodi u tamu totalitarizma. Put simfonije znači da Crkva i država sarađuju na dobrobit ljudi,  to jest da država svoje zakone usklađuje sa zakonom Božjim, a Crkva svedoči ljudima da nam ovaj svet nije konačni dom,   nego nomadski  šator na putu ka večnosti. Blagosiljajući državu u svemu što je njen trud oko zajedničkog dobra, Crkva se ne služi silom i prinudom u blagovestiteljskoj svojoj misiji i ne želi klerokratiju, tako karakterističnu za vatikansko hrišćanstvo. Država, pak, koja silu i prinudu koristi, svet ne može da pretvori u raj: smisao države je da ono u čemu privremeno živimo i krećemo se i jesmo ne postane pakao. Simvol simfonije Crkve i Države je dvoglavi orao Nemanjića pod krunom s krstom; i to je temelj pravoslavne monarhije, u kojoj kralj nije lutka za izložbu, nego Domaćin narodno – državnog doma.

Bog-Kralj-Dom: tri su osnovne vrednosti naše, kaže Sveti vladika Nikolaj.

PRAVOSLAVNA MONARHIJA

Ipak, monarhija je oblik državne vlasti koji pogoduje duboko religioznom shvatanju jednog naroda. Zato nam ona danas ne polazi za rukom, mada je potrebno imati je u svom pogledu na svet kao ideal ka kome treba težiti. Monarhija bez hrišćanskih ideala pretvara se u karikaturu, kakve danas gledamo na NATO Zapadu.

U „Osnovama socijalne koncepcije Ruske Pravoslavne Crkve“, jednom od najvažnijih pravoslavnih dokumenata novijeg doba, o tome  jasno piše:“Promena forme vlasti u onu koja je religiozno ukorenjenija a bez istovremenog oduhotvorenja samog društva nužno će se izroditi u laž i licemerje, učiniti tu formu nemoćnom i obezvrediti je u očima ljudi. Međutim, ne može se u potpunosti isključiti mogućnost takvog  duhovnog preporoda društva, kada religiozno uzvišenija forma državnog uređenja postane prirodna“.

Današnja država je sekularna, i, bar po proklamovanim načelima, odvojena od Crkve, ali joj ne smeta u njenoj misiji. To se, iz hrišćanske perspektive, može trpeti – ali, na žalost, istinski neutralni sekularizam države skoro da ne postoji. On je danas sve više borbeno bezbožništvo, koje ratuje protiv hrišćanskih načela u društvu ( dovoljno je videti kako se u EU progone hrišćanske vrednosti; da i ne govorimo o, sada već davnom, izbacivanju pomena hrišćanstva, koje je sazdalo Evropu, iz preambule ustavnih načela Evropske Unije  ).                                 Iz neutralnog sekularizma se lako stupa u agresivni sekularizam, a iz agresivnog sekularizma se uvek rađa totalitarna država, koja ne priznaje Boga nad sobom, i koja želi da sve ljude učini  bezglasnim  robovima. Jer, država bez Boga hoće da postane utopija, ostvareni raj na zemlji. A pošto utopija znači nigdina, onda takva država, zarad opšte sreće, uništava sve pred sobom, a žive ljude koristi kao đubrivo svojih „rajskih projekata“. Najnovija totalitarna država je Imperija: SAD plus Evropska Unija, sluškinja Vašingtona, koja svet potčinjava bankarskom totalitarizmu, i čiji je cilj da, posle Trećeg svetskog rata ( upravo ga izazivaju) zauvek potčini čovečanstvo. Aušvic i GULAG biće dečiji vrtići prema onome što svetu spremaju „banksteri“, bankarski gangsteri.

NE MOŽE SE BITI RAVNODUŠAN

Zato hrišćanin ne može biti ravnodušan prema svetu u kome živi i državi u kojoj obitava. Od borbe za svet, govorio je ruski hrišćanski mislilac Semjon Frank, imaju pravo da odustanu samo oni koji su otišli u teži rat, rat duhovni –monasi. Ostali koji koriste dobra ovog sveta za njega se moraju boriti –da se ne bi predao silama demonizma na upravu i rastrzanje. I ja sam se borio, kao hrišćanin ( makar i nedostojan ), unapred pristajući na neku vrstu kompromisa: naime, znajući da je punota hrišćanskog državotvorstva u sveštenoj monarhiji, osećao sam da ne treba da eskapistički odlazim u, za sada, neostvarivu punotu, nego da, ispovedajući je kao istinu svoje vere i pogleda na svet, činim što mogu da se Srbija ne okonča  u zverinjaku rata sviju protiv svih, ono što  Imperija želi i zbog čega tovi svoje domaće gaulajtere koji „ureduju“ nasleđem Svetog Save.

Tu smo se Nebojša Krstić i ja našli i složili – ni on nije mogao da se miri sa rasapom našeg Imena i Imanja.

Krstić je o tome, u intervjuu koji sam, 1994, sa njim vodio za „Poglede“ iz Kragujevca, rekao:“Može se reći da na izvestan način kod nas pravoslavnih danas prećutno preovlađuje shvatanje kako crkvenost i političnost nipošto ne idu zajedno i da se potpuno isključuju. To je zaista jedno veoma površno i pogrešno uverenje, a pre svega i nehrišćansko,  jer, u stvari, politikom ss čovek potvrđuje — ili pak pogubno negira — kao odgovorno biće zajednice, biće koje je prizvano da svoj život u zajednici i sve odnose u svetu (od Boga mu poverenom na upravljanje i staranje) odgovorno ustrojava po bogočovečanskom poretku Smisla i Istine. Dakle, ako je igde potrebno, štaviše neophodno, biti svetlost i so svetu, onda je to, svakako, u politici. Sadašnji srpski politički mrak i bljutavost ponajbolji su pokazatelj do čega dovodi i šta daje nehrišćanska politika, tačnije — politika bez hrišćanskih političara. Jer onaj ko nema egzisteniijalnu odgovornost pred Bogom, taj zasigurno nema u potpunosti ni političku ni etičku odgovornost pred ljudima.“

ČITAJUĆI KOLAKOVSKOG

Još u srednjoj školi ( 1984-1988 ) sam shvatao da je „nešto trulo u državi Danskoj“.

Sa šesnaest godina sam pročitao „Glavne tokove marksizma“ Lešeka Kolakovskog: više od pola teksta nisam razumeo, ali sam video da je u pitanju neka prevara i da marksizam nije nikakva nauka – a kamoli da postoji „naučni socijalizam“. U biblioteci, iz koje nisam izbivao, nije bilo nikakve političke literature osim levičarske, i ja sam, razočaran u Marksa, počeo da čitam Bakunjina i Kropotkina. Nisam znao da postoji misao osim revolucionarne, pa sam se „ložio“ na ruske anarhiste. Mnogo svetlosti u naš provincijski život unosile su „Književne novine“ i „Književna reč“, naročito ova druga, koja je, pored tekstova Čavoškog, Koštunice i drugih boraca za oslobađanje, tada još uvek, Jugoslavije, od okova komunističkog jednoumlja, imala i sjajnu satiru u rubrici „Stradija“.

Naravno, tada, van partije, nije bilo nikakvih mogućnosti javnog angažmana, pa sam ja „pauzirao“, jer u SKJ u raspadu mi se nije ulazilo. Kad su mi u vojsci nudili da „uđem“, vadio sam se na svoju sklonost umetnosti i apolitičnost.

Služio sam u Karlovcu, danas u Hrvatskoj, 1988/1989, kada je Tuđman već dolazio na vlast, mada je u vojsci i dalje sve delovalo bratski-jedinstveno, osim što nam nisu davali da gledamo zagrebački dnevnik u  pola osam uveče i da posećujemo lokale po gradu, od kojih se jedan zvao „Hrvatski dom“ ( kao i svaki srbijanski naivac, čudio sam se kako se nešto zove „Hrvatski dom“ kad u Čačku nema „Srpskog doma“).

Spremalo se moje ( naše ) buđenje, koje je dovelo i do hrišćanskog zanimanja za politiku.

MLADOST BUJNA LAKO VARA I OSEĆAJ ŽIV ( STAROGRADSKA PESMA )

Po odsluženju vojnog roka, 1989. godine, stigao sam u Beograd, da studiram književnost na Filološkom fakultetu. Već je bilo počelo nacionalno i patriotsko buđenje. Za mene je bilo otkrovenje mnogo šta: počelo je štampanje zabranjenih knjiga ( poput dela Nikolaja Berđajeva , čija me „Filosofija nejednakosti“  „izbacila iz sedla“, a Zoran Avramović je objavio „Političke spise“ Crnjanskog, koji je, sredinom tridesetih godina dvadesetog veka, video šta će se desiti s nama ako ne zauzmemo „srpsko stanovište“ ). „Pogledi“ su se gutali kao alva – pojedini brojevi u dvesta hiljada primeraka…

I budilo se partijsko živovanje: prodavao sam, s kumom, u Knez Mihailovoj, novine Narodne radikalne stranke Veljka Guberine- nisam bio član, ali,  zar da ne podržim sledbenike Nikole Pašića? (Naravno, bila je to prva u nizu mojih iluzija; nije me, hvala Bogu, puno koštala. ) A u Knezu šajkače, kokarde, zastave – kao alva…Pa kaseta „Glasa Crkve“ – „Niko nema što Srbin imade“…Tada nam je izgledalo da će komunizam uskoro pasti, i da će kralj odmah da se vrati na presto, pa ćemo opet biti kao u doba  Petra, unuka Voždovog…A onda 9. mart 1991. godine, kada smo u Vuku Draškoviću gledali novog Dražu ( bar delimično ), i jurišali na „TV Bastilju“, bežali od tenkova JNA koje je na nas slao Sloba. I – ništa. 1991, 1992 – DEPOS, prestolonaslednik Aleksandar pred Skupštinom Jugoslavije, studentski protesti…A sve vreme Služba   nadzire, podmeće, ubacuje svoje ljude: ko neće zaboraviti poznatog glumca, koji je, kako rekoše „Laki pingvini“, bio „smrt za devojke“, i njegovo pretvaranje studentskog bunta u „plišanu revoluciju“?

Pokojni Nikola Milošević mi je pričao kad su studenti, vo vremja ono, sa jednim ovejanim demokratom, bili kod Slobodana Miloševića, pa proširili listu zahteva, Sloba će, glasno i jasno:“Mićune, nismo se ovako dogovorili!“

Nebojši Krstiću je bila muka od toga. Verovao je da politika ne sme biti brlog, nego služba Bogu i rodu. Kasnije je često govorio da je partijaštvo osramotilo Srpstvo, i da je jedini put – put časti i istine, makar cena bila previsoka.

Zato je Nebojša Krstić verovao da je moguća pravoslavna politička delatnost. Govorio je, u već pomenutom intervjuu:“Smatram da se vaše veoma umesno pitanje može zaoštriti i postaviti u sledećem obliku: da li je moguća pravoslavna politika? Verujem i znam da ne samo što je moguća u konkretnom realnom smislu, već je i preko potrebna. Pogotovu danas, kada je naš primarni i najurgentniji političko-obrazovni zadatak kazivati, dokazivati i pokazivati (pre svega duhovno probuđenoj nadolazećoj srbskoj mladeži, jer  jedino ona nije unakažena gubom političkog licemerja) da naše postojeće političko beznađe nije i beznađe politike. Drugim rečima, samo politika sa hrišćanskom etikom nije bludnica, te zato samo ljudi sa obrazom, mogu i smeju biti u politici, jer samo ljudi sa obrazom mogu obrazoaati po milosti Božijoj blagoobrazni politički poredak. Za hrišćanskog političara, koji je uvek političar sa obrazom.politika je pre svega i ponajpre čovekoljubiva požrtvovanost u korist Otačastva. Pravoslavni hrišćani, a pogotovu pravoslavni političari, poučeni rečima Apostola Pavla vrlo dobro znaju da je njihova krajnja „politika na nebesima” (Posl. Filipljanima 3,20) odakle očekujemo Drugi i konačni dolazak jedinog Vladara, Cara careva i Gospoda gospodara — Bogočoveka Hrista. Ali, takođe, oni odlično znaju da se, grubo rečeno, prava za učešće u toj politici Carstva Nebeskog stiču još ovde i sada kroz konkretni, delotvornn podvig. Pravoslavni, dakle, znaju da se kroz zemaljsko žitije zadobija nebesko bitije. I zato, ako smo zaista potomci i naslednici naših Svetih bogoljubivih Vladara, i ako Kosovsko zavetno opredelenje Svetog Kneza Lazara nije samo jedna fraza na našim skvrnim usnama, onda znajmo da se Nebesko Otačastvo, koje je, kako narodni pesnik kaže, „uvek i do veka”, ne zadobija i ne stiče bez staranja i marenja za zemaljsko otačstvo iako je ono „za malena”. To je onda uistinu ona njegoševska „borba neprestana”, to je bivanje onoga što bez Božije pomoći biti ne može.

Ukratko rečeno, bez pravoslavnih političara, ili kako Sveti Nikolaj Žički kaže, bez „političara sa Krstom”, neminovno su i narod i država krvavo raspeti na krstu ekonomsko-socijalno-kulturne golgote. Naša užasna svakodnevica to, nažalost, najočitije potvrđuje.“

MLADA SRBIJA

Bilo je to doba „Mlade Srbije“, kada smo pokušavali da otkrijemo jedan veliki nestranački pokret srpske omladine; na sastanke su dolazili mnogi i mnogi, počev od Dragoša Kalajića. Nije bilo sloge, i to se raspalo brže nego što je nastalo.

Neki su otišli u soroševce, neki u „Bele orlove“. Jedan, i danas aktivan na patriotskoj sceni (onako kako on doživljava patriotizam, kao moguć na „Pink“ frekvencijama) je svojevremeno u „Presu“, objavio svoju ispovest, tvrdeći da je ceo patriotski pokret na svoj način kontrolisala Služba, rušeći poverenje Srba u mogućnost nečeg drugog i boljeg.

Za vreme suđenja u Hagu, saznali smo da je Jovica Stanišić, jedan od ključnih kontrolora srpske opozicije, od 1993. godine radio za CIA. A slutili smo, slutili…

Slutiš kao što, dok hodaš kroz svetogorski kamenjar, osećaš da te gledaju otrovnice, ali se Bogu moliš i ne vidiš ih…

Idealista si, mlad si, hrišćanin si: ideš kod vladike budimskog Danila, divnog i svetog starca, koji te uči pravoslavnom pogledu na svet i monarhizmu kao sastavnom delu tog pogleda na svet. U to vreme, sarađivao sam, na kratko, sa jednim „beloorlovskim“ poduhvatom. Bilo je zanimljivo, ali previše primaknuto ratničkim putevima onovremenog režima. Ni tada, ni sada nisam imao poverenja u tu vrstu priče. Iza svega mi se priviđao „krcunizam“ – „patriotska“ UDBA.                       Dodatno sam se osvestio kada sam pročitao, u „Svetigori“, tekstove Mateja Arsenijevića, koji je tvrdio da bezbožnici ne mogu povesti Srbiju putem Božjim, i da sveto ratništvo kao mučeništvo Crkve nema veze sa kultom „svete osvete“.

Nebojša Krstić je časopis „Obraz“, za „državotvornu obnovu Srbstva“, pokrenuo da bi se izbeglo krivotvorenje nacionalno – zavetne istine našeg naroda. I njemu je bilo jasno.

U razgovoru za „Poglede“, Nebojša kao da je odgovarao na sve moje misli i sumnje:“Srpsko političko predanje  je, u stvari, naše crkveno-državno predanje ili, najkraće rečeno, predanje svetosavske državotvornosti. Uporišna vertikala i stožer ovog predanja jeste bogomblagosloveno ustrojstvo srpske zajednice kao srpskog otačastvskog Doma. Pritom, svakako, treba imati u vidu da je bez otačastvene svesti srpsko političko predanje samo mrtvo slovo na papiru našeg aktualnog političkog beznađa. Otačastvena svest je pokazatelj i dokaz duhovne zrelosti jedne državotvorne zajednice koja ispoveda Boga Gospoda kao Nebeskog Domaćina Svedržitelja, državnog gospodara miropomazanog monarha kao otačastvenog domaćina, i hrišćanskog gospodina kao porodičnog domaćina. Samo svetosavski državotvorni domostroj pretpostavlja i omogućuje postojanje srbske zajednice koja svoju potpunu delotvornost temelji na uzajamnoj političko-domaćinskoj odgovornosti gospodara i gospode, kao i njihovoj vernosti i konačnoj odgovornosti pred Gospodom Svedržiteljem, Jedinim Istinskim Vladarem.

Svaka srpska politika koja se odvija izvan svetosavskog državotvornog domostroja, dakle, izvan delotvorne konkretizacije srpske otačastvene svesti, jeste katastrofalna. To najneposrednije doživljavamo i najočitije vidimo iz naše novije istorije i sadašnjeg sveopšteg rasula. jer, o ovovekovnoj pbgubnoj ispalosti Srpstva iz svojeg živodajnog crkvenodržavnog predanja najjače svedoči pre svega naša bezimenost i bezdomnost u liku osamdesetak godina opstajućeg srboubilačkog jugoslovenstva na kojem besomučno ustrajavamo do dana današnjeg. Nesreća je što mi sada, kada je žetve uistinu mnogo, nemamo dovoljno ni crkvenih,  a još manje političkih poslenika koji poseduju neugaslu otačastvenu svest. Zbog toga, svi političko-teološki prisebni Srbi, ma koliko malo da ih je, imaju ogromnu odgovornost pred Bogom i ljudima da svoj otačastveni stav neprestano i nećutko posvedočavaju u smelom pokušaju obnavljanja zaboravljenog smisla srpskog političkog predanja. A to je za sada moguće samo kroz jedak izuzetno ozbiljan i dosledan — i po svoj prilici dugotrajan — crkveno-političko-obrazovni proces obnavljanja srpske državotvorne svesti.“

RATOVI, RATOVI, RATOVI

I onda rat: opet jedan vođeni, kontrolisani rat, za koji sve vreme znamo da ga Srbi gube jer to nekom za nešto treba ( ZETRA – zelena transverzala – bila je jasan cilj veoma malom broju naših visprenih geopolitičara ).

Milošević je, sve vreme, koketirao sa Amerikancima, više ili manje, ovako ili onako ( da je bio manji sluga Imperije od žutokrakih, to je jasno svima i svakom; ali da je služio – služio je; zbog njegovih „genijalnih poteza“ isterani su Srbi iz Krajine, a izgubili smo i velike delove naših narodnih oblasti u Bosni i Hecegovini ).

Momir Bulatović, u svom intervjuu „Geopolitici“ ( april 2012. ), jasno govori u kom pravcu je sve išlo:“Hteli smo Britancima da damo koncesije na rudno bogatstvo na Kosovu, smatrajući da bi oni, u slučaju sukoba, logično branili svoj kapital. Znači, imali smo ozbiljan plan, sa kojim sam ja kao predsednik Crne Gore otišao u Belu kuću. Umesto odgovora na ponudu, dvojica savetnika za nacionalnu bezbednost predsednika Klintona saopštavaju mi te 1996. da oni dolaze na Kosovo. Bio sam šokiran. Za mene je to bilo potpuno neprihvatljivo, pa sam ih odmah upitao šta će oni na Kosovu kad je tamo mir! Odgovorili su da za sada jeste mir, ali uskoro neće biti(…)Veliko iskustvo koje smo stekli u raznim pregovorima upućivalo je mene i Slobodana Miloševića 1998. na zaključak da treba da uradimo nešto radikalno. Milan Milutinović pregovarao je direktno sa Madlen Olbrajt, i ponudio joj bazu na Kosovu za jedan dolar. Ona ne pristaje, a Milutinović joj onda ponudi i ulazak Srbije u NATO, da zajedno rešavamo problem sa Albancima, samo da nas ne bombarduju! Prosto nije mogla da veruje. Otišla je posle toga i na konsultacije, ali sve je bilo uzalud, jer naša sudbina je bila zapečaćena“.

Dakle, Sloba je sve činio da umilostivi Imperiju, ali nije vredelo; zato je i borba protiv Miloševića bila uzaludna – dok god je Imperiji bio potreban, držali su ga na vlasti ( nismo mogli da ga oborimo u protestima 1996/1997, jer američki otpravnik poslova je jasno rekao Koaliciji „Zajedno“ da mogu da dobiju samo lokalne izbore, što su i dobili kroz LEX SPECIALIS; u to vreme, JULovski vođa, Kundak, zarađivao je kintu prodajući demonstrantima  pištaljke ).

Milošević je morao da ostane dok  NATO ne uđe na Kosovo – kako bi mogli da objasne ulazak NATO trupa da je na vlasti bio neko drugi, s demokratskim legitimitetom?

I Đinđić im je bio potreban, dok nije počeo da, pre vremena, postavlja pitanje Kosova i Metohije na dnevni red međunarodne politike. Onda su mu isključili bezbedonosne kamere i pola sata ga, teško ranjenog, vozili do bolnice ( u samom centru Beograda), a Kolin Pauel je došao da izjavi saučešće njegovoj udovici.

Nebojša Krstić je uklonjen u prelaznom periodu između Miloševića i žutokrakih: oko njega je počelo da se okuplja previše mladih ljudi, a NATO Imperija to nije mogla da podnese. Naravno.

I došla je strašna noć uoči Vavedenja 2001. Koja i danas traje.

POD STEGOM SVETOG KNEZA NEVSKOG

Nije bilo lako u to vreme snaći se i opstati kao pravoslavni hrišćanin sa političkim idealima. Meni je mnogo pomogao rad u Pravoslavnoj misionarskoj školi pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog u Beogradu. Pod budnim okom blaženopočivšeg oca LJubodraga Petrovića, mladi pravoslavni hrišćani su nastojali da prošire polje slobode. Pored redovnih predavanja subotom, prota je blagoslovio i jedan termin petkom, kada smo počeli da pravimo tribine na teme odnosa hrišćanstva i društvenih pojava. Kad sad to vidim, ne mogu da verujem koliko je odvažnosti i slobode bilo u suočavanju sa izazovima epohe. Pravili smo skupove o dvestagodišnjici ubistva kralja Luja Šesnaestog i Marije Antonaete ( bila je 1993. godina , i pitanje je da li se iko u Evropi setio da obeleži godišnjicu početka poraza hrišćanske Evrope), o Carskim Mučenicima Romanovima i boljševičkoj revoluciji, o papizmu i istini o srpskom narodu, itd. Bilo je to doba snažnog prijateljstva sa pokojnim Nebojšom Krstićem i upliva koji su na nas vršili velikani novijeg srpskog hrišćanskog državotvorstva: vladika budimski Danilo, otac Mitrofan Hilandarac, prota LJuba Petrović, dr Marko S. Marković. Po blagoslovu oca Mitrofana, a da bismo svom narodu pokazali primer sloge, ujedinili smo  snage i redakcije tri pravoslavno – patriotska časopisa: „Monarhije“ iz Kotora, „Vizantijskog ogledala“ iz Niša i „Obraza“, koji je, kao časopis za „državotvornu obnovu Srbstva“ ( izašla su svega četiri broja ), bio utemeljen pri Misionarskoj školi.

Uz sve to, imali smo i susrete sa Markom S. Markovićem, legendom srpske političke emigracije, doktorom sa Sorbone, koji je, kao osamnestogodišnjak, bio podsekretar Versko – ideološke komisije pri Vrhovnom štabu Jugoslovenske vojske đenerala Mihailovića. Susrete je, u  Jerisosu, pokraj Svete Gore, organizovao otac Mitrofan.

Pri hramu Svetog Aleksandra Nevskog bila je pokrenuta i biblioteka „Politika i obraz“, u kojoj su izašle      četiri Markovićeve knjige:„Pravoslavlje i Novi svetski poredak“, „Istina o Francuskoj revoluciji“, „Naličje jedne utopije“ ( o marksizmu ) i „Pola veka srpske Golgote“.

Biblioteku je uređivao, sa merom i ukusom, Nebojša Krstić.

ČASOPIS „OBRAZ“

„Obraz“ je, kao časopis pri Misionarskoj školi, imao za cilj – školu sa verom, politiku sa poštenjem, vojsku sa rodoljubljem, državu sa Božjim blagoslovom, to jest, sve ono o čemu je Sveti vladika Nikolaj pisao u svom delu „Reči srpskom narodu kroz tamnički prozor“. Ja sam bio urednik rubrike „Za školu sa verom“.

Bog – Kralj – Dom: tri najveće vrednosti srpskog naroda nastojali smo da posvedočimo svim pravoslavnim Srbima. Časopis se čitao i u Beogradu i na Palama, i u Kotoru i u Nišu, ali i u Dijaspori. Monarhizam, antikomunizam, razobličavanje Novog svetskog poretka-i krajnje naivna, ali i krajnje iskrena vera, da će svi to shvatiti s Božjom pomoću.Naročito smo naglašavali koliko je partijašenje štetno po našu nacionalnu svest, jer partije postaju svojevrsne religiozne sekte, a njihovi vođi gurui ( tako se čula izjava jednog vatrenog „vukovca“: „SPO – to je Vuk“).

Naravno, sredstava za objavljivanje nije bilo: izašla su četiri broja, i to je bilo to…

Ali, trag je ostao. Pokojni Nebojša Krstić smatrao je da časopis nije dovoljan, i da treba praviti pokret; ja ( i niz drugih saradnika časopisa ) smatrali smo da je za pokret prerano, i da će ga UDBA „izbušiti“ s raznih strana, pa je došlo do izvesnog razmimoilaženja – pre svega, „prakseološkog“, na toliko ideološkog. Činilo mi se – još treba raditi na prosvećivanju i upoznavanju sa ključnim temama bitnim za naš opstanak.

Osnovna ideja je bila: nadići partijaštvo u ime sabornosti. Naivno, ali iskreno, sa ubeđenjem, nadali smo se da je moguće.

Nebojša je u intervjuu rekao:“Mi se konačno moramo prisebiti i odgovorno shvatiti da ustrojstvo srpske državotvornosti i srpska politička delotvornost nisu mogući kroz parlamentarnost, već samo i jedino kroz crkveno-državnu sabornost. Jer očito je da ne možemo uspešno preslikati ono što je, nesumnjivo, politički plodotvorno nekim drutim narodima, anglosaksoncima na primer. Mi, naprosto, u državotvornom smislu nismo parlamentarni narod već saborni, i naša državotvornost se nikako ne može artikulisati kroz parlamentarnost već jedino kroz sabornost putem crkveno-državnih sabora jedne staleški ustrojene otačastvene zajednice. Pritom valja znati da parlamentarnost i sabornost nisu komparativni politički pojmovi, te da nas politička istorija uči da razni državotvorno potentni narodi svoju državotvornost artikulišu na različite i samo pojedinim narodima svojstvene načine. To što se danas strategijom novog svetskog poretka parlamentarizam perfidno nameće kao jedini obrazac državnog političkog ustrojstva a demokratija kao jedina opcija, to svedoči o stepenu ropske unifikacije u nasilnoj nivelaciji političko-državnih posebnosti državotvornih naroda. Naime, Srbi su kao otačastvena zajednica politički delotvorni, tj. državotvorni jedino kroz sabornu monarhiju koja se samo na crkveno-državnim saborima potvrđuje. Dakle, ni parlamentarna niti ustavna već — saborna, jer samo u sabornoj monarhiji kralj nije ni parlamentarno-partijska lutka ni apsolutistički tiranin već bogomblagosloveni i miropomazani državni Domaćin. I zato, nedopustivo je da pravoslavni Srbi neupitno prihvataju i zagovaraju opciju demokratije po kojoj se u političkom smislu nipošto ne mogu potvrditi kao neponovive bogolike ličnosti, već jediio redukovati na nivo apstraktnih bezličnih građanskih individua. Hrišćanin, a pogotovu sveštenik koji to nema u svom teološko-političkom vidokrugu, svojim demokratskim prenemaganjem još više pozlećuje žive rane raskrvavljenog tkiva srpskog državotvornog bića.“

Tako je izgledalo. Izgledalo je moguće.

Verovalo se da je moguća sveta država, i da se na svetosti sve mora zasnivati.  Nebojša je u svetost kao meru i proveru Srba verovao.

Zato je u svom programskom intervjuu rekao:“Nije moguće biti pravoslavni monarhista bez evanđelske pobožnosti i bogoslovske pismenosti, političke odgovornosti i državotovrne obrazovanosti.

Biti srpski monarhista znači raskinuti jednom za svagda sa bogoslovsko-političkom neozbiljnošću, državotvornom infatilnošću i prestižnim dokonim političkim koketiranjem. Srpski monarhisti danas nemaju važniji i odgovorniji zadatak od ozbiljne političko-obrazovne borbe za blagoobrazni poredak bogočovečanskog Domostroja koji stoji na trojstvenoj jednonačelnosti (monarhiji) Nebeskog Gospoda, državnog gospodara i hrišćanske gospode.“

Godine 1995, pri Misionarskoj školi hrama Svetog Aleksandra Nevskog pokrenuta je biblioteka „Obraz svetački“, kojoj je ime dao Nebojša Krstić. Prva objavljena knjiga je bila o Svetom Jovanu Šangajskom. On ju je opremio i uredio.

Biblioteka i danas izlazi.

To bi mu bila radost nad radostima.

RAT PROTIV CRKVE

Još onda je Nebojša znao da je glavni rat svetskih luciferijanaca protiv Crkve Hristove u svim pravoslavnim narodima. U razgovoru za „Poglede“ bio je veoma jasan:“Mislim da nikog ozbiljnijeg ne čudi to što bivši komunisgi, a sadašnji vajni „rodoljubi” i instant „bogoljubi”, preodenuti u demokratske višepartijske šarene haljine kidišu na Pravoslavnu Srpsku Crkvu pokušavaju da je pretvore u uslužni servis vlastitih partijskih bezobrazluka. Ali, potpuno je neshvatljivo da u našoj Pomesnoj Crkvi sada skoro i ne postoji svetosavsko razlikovanje političkkh duhova, — bar ne postoji u meri njene svetosavske državotvornosti. Od sredine prošlog stoleća — kada je u liku partijašenja i parlamentarizma došlo do kobnog rasparčavanja srpskog nacionalno-državnog identiteta — pa do danas, naša Crkva (izuzev retkih bogoslovski trezvenoumnih i političkih prisebnih pojedinaca) nije odgovorila ovom izazovu savremene sekularizovane političnosti koja nema baš nikakvih dodirnih tačaka sa autentičnim političkim životom na serbskom otačastvenom prostoru. Štaviše, parlamentarizam i stranačko partizanstvo bili su, jesu i uvek će biti jedan nepresušni izvor krvavih srpskih nesloga i smrtnih zavada. Parlamentarzam kao partijski partikularizam i individualizam, bez kojih nema demokratije, nipošto ne mogu biti bliski sabornosti Crkve (“verujem u jednu, Svetu, Sabornu i Apostolsku Crkvu”) niti pak pravoslavnoj ličnosti, to jest dostojanstvu čoveka kao slobodnog i neponovljivog konkretnog bića a ne tek nekakvs apstraktne individue zvane građanin.

Otkada se u prošlom veku pojavio putem    parlamentarne    monarhije    na srpskom političko-državnom prostoru, ovdašnji parlamentarizam je potpuno  nefunkcionalan. Po umesnim rečima g. K. Čavoškog, on je, u stvari, „izopačeni parlamentarizam”.“

Mržnja i bes protiv Svetosavske Crkve u redovima NATO izmećara zvanih drugosrbijanci i danas traju.

Što se Nebojše tiče, on je u svojim pogledima na svet sazrevao, pa se, uoči pogibije, počeo uključivati u konkretnu političku aktivnost.

Danas nam je jasno da je spoj demokratskog i nacionalnog štit protiv Novog poretka, koji uništava i demokratske slobode i naciju.

OBRAZ I OGNJIŠTE NEBOJŠE KRSTIĆA

Pod tima naslovom objavio sam svoj pogovor u Nebojšinoj knjizi „Politika i obraz“, koja je izašla inflatorne 1993. godine. Tada sam pisao, iz srca koje je verovalo, da je moguće krenuti putem Srbije Nemanjića. Tekst donosim kurzivom, u nastavku. Od njega je prošlo trideset godina: da se i to ne zaboravi prilikom čitanja.

U „Crvenom točku” Solženjicinovom usred haosa Prvog svetskog rata razgovaraju dvojca carskih oficira. Jedan uviđa političke greške imperatora Nikolaja Drugog Romanova i kritikuje ih. Drugi jednostavno odgovara: ,,Za sve Gospodareve greške krivi smo mi, monarhisti”.

I zaista za sve pogrešne predstave o srbskom monarhu i srbskoj monarhiji krivi su savremeni, površni monarhisti, koji nemaju dovoljno svesti o dubokim, svetopredanjskim korenima iz kojih bi toliko željena mladica nove srbske monarhije trebalo da nikne. Zaboravilo se koliko naša vekovna lozinka: ,,S verom u Boga, za Kralja i Otačastvo!” ima ontološki temelj, koliko ona suštinski znači: ako nema prave i zdrave vere u Boga, onda ni Kralj ni Otačastvo nisu ništa drugo do retorske busije iza kojih vrebaju plitki politički interesi našeg tamnog i očajnog trenutka.

Kada je srbski narod bio pobožan i čestit, na prestolu je imao Svetorodne Nemanjiće, Svetog Kneza Lazara i sina njegovog, Svetog Stefana Visokog. Zaklinjao se na vernost Karađorđu i njegovom potomstvu, Svetom Petru Cetinjskom i Petrovićima. Kralj je bio vaploćenje svega najboljeg i najplemenitijeg u narodnoj duši i telu. Kao „rab Hristov ” on je bio živi svedok zaveta koji je Gospod sa Srbima uspostavio još u doba Svetih Kirila i Metodija. Naši vladari su u jednoj ruci držali mač, da bi njime štitili Bogom im poverene podanike od spoljašnjeg neprijatelja, a u drugoj -brojanice, obraćajući se Caru nad carevima kako za svoj narod, tako i za same sebe, proseći od Γospoda da im prosvetli um i da ih nauči kako da sude NJegovom slovesnom stadu.

Zato je Sveti Simeon Nemanja s prestola otišao pravo u monašku keliju; zato je Sveti kralj Milutin ratovao protiv papinih križara koji su Srbima hteli da ognjem i mačem nametnu latinsku jeres; zato je Sveti Knez, po duhu i vrlini Car, Lazar sa svojim plemićima izabrao Carstvo Nebesko.

U dane njihove i u dane njihovih naslednika, koji su na srbski presto došli nakon oslobođenja od Turaka, naš narod bio je duboko verujući, bogobojazniv, čovekoljubiv, darežljiv. NJegova detinja prostota i uzdanje u Gospoda i pravdu NJegovu omogućili su nam da svoju državu zidamo na kamenu čojstva i junaštva, a ne na pesku sitnih političkih prevara. Služeći Nebeskom Ocu, zasluživali smo i zemaljsko i Nebesko Otačastvo.

Kad smo od Nebeskog Oca otpali i poklonili se političkom idolu sekularizovane zapadne demokratije, zemaljsko nam se Otačastvo rasulo u prah i pepeo koji i do dana današnjeg razvejavaju oluje na balkanskoj vetrometini.

Da bi smo se ponovo sabrali i obnovili telo srbskog naroda monarhijsku državu, moramo se ukoreniti u svetopredanjskom tlu predačke vere i moramo steći dar da razlikujemo političke duhove. Tek kad u našim srcima zaplamsa oganj te vere i kad naši umovi budu zadobili dar rasuđivanja – tek tada (i samo tada!) ognjište srbskog pravoslavnog Doma ponovo će biti zapaljeno.

Knjižica mladog srbskog mislioca Nebojše Mšlutinovića Krstića pod simvoličnim naslovom POLITIKA I OBRAZ (ZA VASKRS RASPETOG SRBSTVA) jedan je od prvih koraka ka tom ognjištu, još uvek spepeljenom i hladnom. Za razliku od mnogih nazovimonarhista, koji su se u zadnjih nekoliko godina tukli u prsa krunom i kokardom, Krstić, sa svom skromnošću pravoslavnog Hršićanina do ognjišta srbskog pravoslavnog Doma ne dolazi praznih ruku: on je doneo i jedan naramak drva.

To su njegove jednostavne i svetle misli ο slozi srbskog bića koja svoj temelj ima u Hristu; ο zamkama „demokratije” koja nikada nije „vlast naroda” nego nasilje najgrlatijih i najveštijih (to jest, kako bi Rusi rekli, „sredstvo za magarčenje masa”); ο raskućavanju srbske Kuće (koje, na žalost, traje mnogo duže no što u svojim ružičastim maštarijama ο prošlosti mislimo); ο obeskorenenju negdašnjih korenovića i bezdomnosti negdašnjih stanovnika duhovnih palata; ο blagoobraznom političkom delanju (koje nas, ako ne budemo, po zlom običaju, euforično brljivi) može odvesti do cilja; ο Obrazu, čistom i poštenom, kao ο podnožju srbskog prestola, kruni i skiptru srbske monarhije. Osnovno načelo Krstićevog monarhističkog mšiljenja je: „Sve za Obraz, a Obraz ni za šta“.

I to ne za bilo kakav obraz – obrazinu trošnih ljudskih misli i mišica, nego za večni obraz – Obraz Božiji u čoveku.

Za carstvo zemaljsko koje će u Carstvu Nebeskom gledati svoj istinski smisao i svoje istinsko naznačenje.

Za Srbstvo Nemanjinih potomaka, a ne Titovih izmećara maskiranih pod raznim firmama savrsmenog „demokratskog pluralizma”.

Dosledan predačkim zavetima svog naroda, Krstić je otvoreno išao u razobličavanje zabluda ο odnosu Crkve prema državi koji je, tobož, neutralan. Nije i ne može biti neutralan, svedoči Krstić, jer Crkva nije nikakav privatni religiozni servis, nego punota života u Hristu koja treba da osvešta celinu društva. Crkvi nije svejedno da li državom upravlja miropomazani i pričešćeni sluga Božiji ili osioni kabadahija; da li je na čelu države čovek plemenita porekla ili ništak koji dolazi iz nigdine i ide u nigdinu. Crkva će, ako treba, trpeti progone, ali, ako može, ona će nastojati da državu ocrkveni i učini je željnom Hrista. To, naravno, uvek znači ocrkveniti ličnosti koje se sabiraju oko Pričešća i koje grade državu. Pišući i svedočeći ο ovome, mladi Hrišćanin Krstić je Nebojša, i to ne samo po imenu. U naše dane, praznoglavi i ravnodušni nastojaće i sebi i drugima da zatisnu uši da se ne bi čuo glas istinskog državotvornog predanja Srbstva; a Nebojši će zameriti da ih drsko budi iz „pluralističkog” dremeža. Pa ipak, on je prineo naramak drva spepeljenom srbskom ognjištu.

Neka bi ta drva, Krstićeve čiste i svetle misli, planula u srcima mladih Srba zapaljena ognjem Hrista Cara, Sunca Pravde.

DVA ZAVEŠTAJNA TEKSTA NEBOJŠE M. KRSTIĆA              

ZA SRBSTVO

BEZ JUGOSLOVENSTVA ( PISANO 1994. GODINE )

„O kukavno Srbstvo ugašeno!

Zla nadživjeh tvoja svakolika,

A s najgorim hoću da se borim.”

Vladika Petar II Petrović NJegoš

Gromku i nelažnu državotvornu opomenu izrekao je jednom za svagda Sveti vladika žički i ohridski Nikolaj (Velimirović) govoreći da lutanje Srbstva krvavim bespućima jugoslovenstva i dušegubnim pustinjama bezbožja može doneti i svagda donosi samo „državu bez Božjeg blagoslova, školu bez vere, politiku bez poštenja, vojsku bez rodoljublja”.

A šta je Srbstvo sa državom bez Božjeg blagoslova? Ništa drugo do – raskućena kuća!

Šta je Srbstvo sa školom bez vere? Ništa drugo do mrtvaci pre smrti!

Šta je Srbstvo sa politikom bez poštenja? Ništa drugo do – bezobrazje i laž!

Šta je Srbstvo sa vojskom bez rodoljublja? Ništa drugo do – roblje i groblje!

Nećemo ideološko bratimljenje sa Srbskim krvnicima

Samo duhovno neoprezni i politički naivni Srbi ne shvataju kobnu opasnost nadvijenu nad nama. Zbog svojeg državotvornog slepila oni ne vide srboubilački malj novojugoslovenstva koji u ime lažnog mira i slobode treba da nagna žrtvu i nepokajanog zločinca u bogumrski krvavi zagrljaj neke nove Jugoslavije – „bratske” zajednice klanih Srba i ustaško-poturičkih koljača.

Ne shvatimo li blagovremeno šta nam je spremljeno u centralama Novog svetskog poretka laži i smrti, onda ćemo seriju državotvorno kobnih ovovekovnih padova i ispada zasigurno pretvoriti jednom za svagda u potpunu sobstvenu propast. Ne prozremo li zamke, nema nam izbavljenja.

Mitropolnt cetinjski G. Amfilohije nedavno je (u intervjuu Politici) izrekao jednu bogomudru opomenu vaskolikom Srbstvu: „pravoslavna Crkva Srbska se osjeća žrtvom sve tri Jugoslavije”. Moramo imati u vidu da su to reči koje sada treba neprestano i neućutno ponavljati zarad buđenja našeg Roda uspavanog mrtvim snom jugoslovenstva. Opora istinitost i verodostojna nesumnjivost gore navedene Mitropolitove opaske još više i snažnije dolaze do izražaja ako je pročitamo u svetlu najtačnije definicije jugoslovenstva koju je još pre pola stoleća izrekao Sveti vladika Nikolaj Žički. On s razlogom ve li da je jugoslovenstvo, ustvari, „država bez Božjsg blagoslova, škola bez vere, politika bez poštenja, vojska bez rodoljublja”. I upravo zato „Jugoslavija je prkos Hristu, prkos Svetom Savi, prkos narodnoj prošlosti, prkos svakoj narodnoj svetinji – prkos i samo prkos”. Zaista, jugoslovenstvo jeste najveća srbska nesreća u celokupnoj našoj istoriji.

Ispalo iz bogomblagoslovenog svetosavskog državotvornog Predanja, bez zavetne otačastvene svesti, zbunjeno i pometeno Srbstvo skoro osam jugoslovenstvujućih decenija baulja i luta od nemila do nedraga, tumara i bludi od jedne Jugoslavije do druge, od druge do treće…

Još jedna nepravoslavna bestragija u obliku nove Jugoslavije danas je na pomolu. Još jedan srboubilački malj jugoslovenstva kuje se za nas – da dotuče što stučeno nije, da zdrobi što razdrobljeno nije. Još jedno srbogubilište nameće se Srbstvu već zgubljenom i izgubljenom. Još jedno bratimljenje žrtve i krvnika, još jedno ujedinjenje klanih sa koljačima…

Srbine brate pravoslavni, prepoznaj utvare Tvoje krvave prošlosti i sadašnjosti; digni svoju klonulu glavu iz gliba njihovog paklenog plana – i „udri vraga, ne ostav’mu traga”.

Otrovni smrad novojugoslovenstva

Činjenica je da sadašnji srbomrzci ne deluju jednoznačno u okvirima jedinstvenog fronta. NJihovo jugoslovenstvovanje odvija se u različitim oblicima, na različitim nivoima i različitog je intenziteta. Ipak ga možemo podeliti na dve glavne grupe: u prvoj su oni politički projekti koji najdirektnije zagovaraju uspostavljanje nove Jugoslavije kao zajednice sada zaraćenih i razmirenih naroda i „naroda”; drugu grupu čine svi beslovesni pojedinci i grupacije koji, namerno iln nenamerno, učestvuju u besomučnom podgrevanju nostalgije za ideološkim bratstvom i jedinstvom naroda bivše Jugoslavije.

Strategija njihove zajedničke borbe protiv pravoslavnog Srbstva može se precizno iskazati sledećom formulom: narkotizovati i nekrotizovati, to jest srbsko državotvorno tkivo različitim virusima jugoslovenstva raslabiti i opiti (narkotizovati) da bi se ono kasnije, jednom za svagda, potpuno umrtvilo (nekrotizovalo). Razorne mogućnosti ovog dvojakog protivsrbskog delovanja proističu iz porazne činjenice da je usled izdajničke politike jugoslovenskih vlastodržaca stupanj raslabljenosgi državotvornog imuniteta srbskog naroda u SR Jugoslaviji izuzetno ogroman. Srbomrzačkim projektantima i operativcima Novog svetskog poretka laži i smrti ta činjenica je više nego poželjna. Po paklenoj strategiji belosvetskih strvinara i ovdašnjih izmećara srbskom narodu su dozvoljena dva alternativpa oblika državnog postojanja: ili simulacija nacionalne države veličine negdašnjeg beogradskog pašaluka ili, pak, neka od srboubilačkih varijanti jugoslovenskog kazamata. To što (za) sada faktički postoje četiri srbske države (Republika Srbska, Republika Srbska Krajina, Republika Srbija i Republika Crna Gora) ovoj protivsrbskoj kamarili nipošto ne odgovara te stoga po svaku cepu – pa i onu za nas najkrvaviju – želi da Srbstvu potpuno slomi državotvornu kičmu kako bi ga paralizovanog lakše sahranila jednom za svagda u neku novu grobnicu, to jest -Jugoslaviju!

Zbog toga ovdašnji i strani srbomrzci sve čine pokušavajući da nas konačno razsrbe raznovrsnim virusima novojugoslovenstva zarad ponovnog sjedinjenja i bratimljenja sa nacionalno frustriranim i državotvorno iskompleksiraiim bulumentama južnoslovenskih naroda i „naroda” – Hrvatima, Slovencima, Arnautima, poturicama, skopljancima… Da bi se to postiglo i ostvarilo Srbi iz SR Jugoslavije moraju prvo da se nasilvo odviknu a onda i konačno odreknu svojeg porekla i svojeg imena. Perfidnost tog opakog procesa je nesumnjiva upravo kao i naša žalosna naivnost, neopreznost i glupost. Jer, Srbi bez svetosavskog državotvornog kvasca svoje Pravoslavne Crkve postaju i ostaju zbunjena i pometena duhovno jalova gomila koju svaki demagoški vetar razbacuje i lomi. Srbstvo je, vaistinu, kukavno jer ga guši i gasi tama jugoslovenstva.

Čerečenje raspetog srbstva

Kaljuga političkih nakaza na srbskom državnom prostoru postaje sve veća. Letos obelodanjen dokument – predlog Lige  socijaldemokrata Vojvodine o federalizaciji (čitaj: čerečenju) Republike Srbije možemo nazvati, najblaže rečeno, sumanutim proizvodom protivsrbskog ludovanja u blatu pomenute kaljuge. O čemu je, zapravo, reč? Narečena Liga vojvođanskih autonomaških srbomrzaca je početkom meseca jula podnela ovdašnjoj političkoj javnosti predlog za ustrojstvo Republike Srbije kao federacije. Po obrazloženju Nenada Čanka (objavljenom u Nedeljnoj Borbi, 2-3.7.1994.), granicama iskasapljena takozvana „Federalna Srbija” bila bi „sačinjsna od pet konstitutivnih federalnih jedinica različitih nivoa samostalnosti -Republika Srbija, Republika Vojvodina, Republika Kosovo, Autonomna Pokrajina Sandžak i Grad Beograd”. Da sve ovo nije tek bezazleno mrtvo slovo na papiru pervertiranog političkog habitusa srbomrzačke ostrašćenosti očito pokazuju sledeći drgađaji u tzv. „Republici Makedoniji” (BJRM): Građanima rođenim u Srbiji Područne jedinice MUP-a BJR Makedonije već mesecima izdaju zvanična dokumenta u kojima, shodno oblasti rođenja, stoje nazivi „Država Kosovo”, „Država Vojvodina „ i „Država Sandžak”.  Time skopljanske srbokradice, kao kradljivci srbskog crkveno-državnog otačastvenog prostora, igraju besprekorno svoju ljigavu ulogu trojanskog konja u korist srborušilačkih strvinara Novog svetskog poretka.

Politički upućenije osobe će u ovim onespokojavajućim događajima odmah prepoznati sirovi pokušaj finalizacije protivsrbskog projekta iz masonske laboratorije Borisa Vukobrata i njegove Fondacije za upravljanje mirom i krizama (Peace and Crisis Management Fondation). Reč je o projektu regionalizacije, to jest stvaranju regiona-republika na prostoru bivše i sadašnje Jugoslavije, a sve u cilju tobožnjeg „mira, slobode i prosperiteta jugoslovenskih naroda”. No, iza Vukobratove sladunjave ambalaže ružičastih političkih parola i otrcane patetike krije se, ustvari, krvavi projekat najbukvalnijeg kasapljenja srbskog otačastvenog prostora; krije se, dakle, perfidni program lomljenja državotvorne kičme raspetog Srbstva zarad ispunjenja i dovršenja srboubilačke radnje započete zločinačkom avnojevskom parcelizacijom.

Kliconoše novojugoslovenstva

Savez komunista – pokret za Jugoslaviju (sada u vampirskoj korporaciji JUL) i Fondacija za upravljanje mirom i krizama Borisa Vukobrata trenutno jesu za Srbstvo najopasniji eksponenti političkog projekta „Nova Jugoslavija”. Ove dve do srži levičarske (prva u ideološkom a druga i u ontološkom smislu) formacije glavni su nosioci monstruoznog teorijsko-praktičkog projekta koji u ime „mira i demokratije” Srbima treba definitivno da onemogući pravedan povratak sobstvenom Imenu i Imanju, to jest Srbskom Otačastvu. Iako deluju sa različitih idejnih i metodoloških pozicija, ove dve protivsrbske formacije ipak imaju isti cilj i jedinstvene političke želje: po svaku cenu sprečiti državotvorno vaskrsenje raspetog Srbstva.

I SK-PJ i Vukobratova Fondacija jesu svojevrsni politički tankeri napunjeni najgorim mogućim ideološkim otpadom; to su brodovi koji mogu uspešno ploviti jedino na talasima jugonostalgije. Bez jugonostalgije oni su samo najobičnije političke krntije prikovane na dnu istorijskog okeana.

Najuspešniju i najtačniju definiciju jugonostalgije nalazimo u jednom oštroumnom političkom eseju g. Dragoša Kalajića: „Jugonostalgija je specifična psiho-politička bolest koju podstiču agenti i mediji u službi Novog svetskog poretka radi slabljenja oslobodilačkog i državotvornog pokreta srbskog naroda. Reč je o jednom obliku političke neuroze koji se površno manifestuje nostalgijom za životom u propaloj Jugoslaviji”.

Odreći se sebe u samozaboravu porekla i stremljenja znači priključiti se beslovesnom krdu jugonostalgičara koji grakću i grokću na svako pregnuće državotvorne obnove Srbstva.

Ko su čiji taoci?

Belosvetski i ovdašnji srbomrzci žele da kroz novokomunističko jugoslovenstvo Srbi iz SR Jugoslavije izdajnički zaborave svoju napaćenu braću i izmučene sestre u Republici Srbskoj i Republici Srbskoj Krajini; oni, ustvari, zlikovački žele da naše sunarodnike kroz samoživi zaborav bezobzirno izručimo ustaškoj republici i izetbegovićevoj džamahiriji na milost i nemilost njihovih srbofobično krvavih „pravnih država”.

Sadašnji protivsrbski juriš koji (ne dao Bog) treba da omogući katastrofalno socijal-komunističko (SPS+SK-PJ) porobljavanje Republike Srbske – jedine od Novog svetskog poretka slobodne teritorije u svetu – imao je svoju mračnu najavu u jednom junskom po zlu čuvenom govoru predsednika ove jugoslovenske države u kojoj čami nesrećno Srbstvo. Ta sramna i izdajnička Lilićeva izjava o taocima bila je prva eksplozija bezočnih laži uperenih protiv pravedne, junačke i čojstvene borbe naše braće i sestara u Republici Srbskoj. Milioni srbskih građana SR Jugoslavije zaista jesu taoci – ali ne zbog tobožnje ratoborne hirovitosti čelnika Republike Srbske kako to bahato reče predsednik Lilić sa novosadske govornice – oni su, ustvari, zlosrećni taoci ovdašnjih bezbožnih protivsrbskih vlastodržaca koji po volji svetskih moćnika tiranski vladaju srbskom sirotinjom rajom. Znajmo da su naši sunarodnici iz Republike Srbske u krvavom ratu za odbranu srbskog Obraza i Otačastva, ali isto tako znajmo i to da smo mi u SR Jugoslaviji robovi levičarskog bezbožničkog poretka instaliranog i podržavanog iz svetskih masonskih centara moći. Taj protivsrbski poredak (koji perfidno manipulišs i zloupotrebljava osećanja srbskog versko-nacionalnog identiteta) omogućava i predpostavlja sve najveće nesreće koje pomamno divljaju i satiru Srbstvo u SR Jugoslaviji.

Kobnu ideološku zaslepljenost razsrbljenih socijal-komunističkih fanatika ponajbolje pokazuju sledeće zloslutne reči Dragutina Ilića, predsednika Srcijalističke partije u Republicn Srbskoj, izgovorene 3. juna u Banjoj Luci na sednici glavnog odbora ove stranke: „Nema stvaranja zajedničke države (izmeću SRJ i RS) na različitim ideološkim osnovama. U narednoj fazi vršićemo priprema za prve slobodne izbore na ovom prostoru. Ako dođe do podele u srbskom narodu, mi tome nismo doprineli”. Razmere gore pomenutog zloslutnog cinizma postaju još veće i jezivije ako imamo u vidu da su socijalisti u Republici Srbskoj već pripremili svoj predizborni slogan koji glasi: „Gradićemo porušene džamije!” Dve opake poruke ovog slogana su nedvosmislene: prva upućuje na neiskorenjenu srbomrzačku praksu ideološkog bratstva i jedinstva koje se jugoslovenstvujući socijalisti nikada nisu ni odrekli, a druga poruka, paralelna prethodnoj, jeste otrovna satanska laž o nekakvim tobožnjim zločinima naših junaka iz Republike Srbske.

I zato, naša akciona maksima ovde i sada mora biti u bodrim rečima Vladike NJegoša: „ Udri vraga, ne ostav’ mu traga!” To je ujedno i obavezujuća poruka i pouka osveštana istinom više vekovnog srbskog državotvornog iskustva.

SRBOFOBIJA KAO RASIZAM NOVOG SVETSKOG PORETKA ( PISANO 1999. GODINE )

Zašto je Kosovo krajeugaoni kamen vaskolikog Bogoljubivog i slobodoljubivog čovečanstva na kojem se spotiče i urušava antihrišćanski totalitarizam pod nazivom Novi svetski poredak? Zašto je rasistička srbofobija jedina ideologija sa kojom evroatlantski globalisti ulaze u treći „posthrišćanski“ milenijum? Odgovor je: samo zato što su Srbi krstonosan narod Kosovskog Zaveta.

Beznadežno je naivan svako ko misli da je 24. marta ove godine otpočeo rat protiv Jugoslovena i SR Jugoslavije. Toga dana NATO-satanisti otpočeli su besomučno bombardovanje jedinih Srbskih Zemalja, Srbije i Crne Gore, koje u prethodnim ovodecenijskim ratovima nisu bile direktna meta oružju naših evroatlantskih neprijatelja.

Za stratege i operativce Novog svetskog poretka ni geopolitička utopija pod nazivoj Jugoslavija niti pak jugoslovenstvo kao multinacionalni hibrid ne predstavljaju nikakvu opasnost jer su i jedno i drugo nastali u njihovoj antihrišćanskij i antisrbkoj laboratoriji. Projektantima Novog svetskog satanističkog poretka ne smetaju nekakvi apstraktni jugoslovenski građani već najkonkretniji praoslavni Srbi i Srbkinje. Štaviše, smeta im mogućnost stvaranja srbske nacionalne države – srbske Srbije. Smeta im srbska državotvorna odlučnost i spremnost da i Srbstvo, (prvi put nakon 1918. godine) stvori svoju nacionalnu i domaćinsku državu na koju ima istorijsko pravo i po Božijim i po ljudskim zakonima.

Judeomasonskoj Americi i amerikanizovanoj Evropi (za koju Bžežinski kaže da je „američki protektorat“) smeta mogućnost da Srbi stvore srbsku državu sa Božijim blagoslovom u kojoj će, da parafraziramo Svetog Vladiku Nikolaja Velimirovića, politika biti sa patriotskim poštenjem, srbska vojska sa viteškim rodoljubljem i srbska škola sa pravoslavnom verom. Znaju svi naši neprijatelji ko smo mi i ko su naši Sveti Srbski Preci. Znaju oni vrlo dobro definiciju Srbstva koju je 1939. Godine, povodom 550. godišnjice Kosovske bitke, izgovorio u manastiru Ravanici Sveti Vladika Nikolaj: „Mi Srbi smo po krvi arijevci, po prezimenu Sloveni, po imenu Srbi, a po srcu i duhu Xrišćani!“

Eto zašto nas neprijatelji naši mrze i progone – zbog vere pravoslavne i imena Srbskog. Ne dao Bog da se vere odreknemo i ime svoje zaboravimo. Kao neverni i bezimeni nećemo biti potrebni ni Bogu ni ljudima.

Srbska borba neprestana

U kakvoj istorijski teškoj i geopolitički strahovito nepovoljnoj situaciji mi moramo da rešavamo srbsko pitanje pokazuju sledeće opominjuće reči koje nije izgovorio neki paranoični poklonik takozvanih „teorija zavere“, već niko drugi do čuveni francuski geopolitički i vojni teoretičar, nekadašnji De Golov savetnik, general Pjer-Mari Galoa: „Ne smemo zaboraviti da Srbi protiv sebe imaju najveće političke i finansijske sile sveta: Nemačku koja se sveti zbog srpskog otpora njenim hegemonističkim planovima, Ameriku koja želi da se dodvori naftonosnom Islamu stvaranjem nove islamske države na Balkanu, muslimanske države koje bi želele da preko Bosne i Kosova otvore sebi vrata u Evropu, i najzad papski Rim koji im ne prašta pravoslavnu šizmu i kome je stalo da povrati Xrvatsku i Sloveniju oslobođene od marksističkog ateizma“.

Uz sve to, dočekali smo da srbofobija postane dominantna rasistička ideologija Novog svetskog poretka, to jest njegovog glavnog batinaša u liku SAD. Dok je trajalo besomučno NATO bombardovanje srpskih bolnica, porodilišta, škola, manastira, kuća, putničkih vozova i autobusa, američki istoričar na Xarvardu, Danijel Goldhagen (odranije poznat kao autor knjige „Xitlerove dobrovoljne ubice“) iz petnih žila se zalagao za „okupaciju, denacifikaciju i pacifikaciju genocidnog i ratobornog srpskog naroda“ kojeg beskrupulozno poistovećuje sa nacističkom Nemačkom: „Nedela koja je počinila Srbija u suštini se razlikuju samo u razmerama od onih koja je počinila nacistička Nemačka“. Goldhagenova manijakalna srbomržnja ide toliko daleko da on Srbe naziva moralno nesposobnim, tačnije moralno retardiranim narodom, koji zbog svojih „kulturnih modela“ stalno ugrožava druge „nedužne i miroljubive narode“ – Šiptare, Xrvate, muslimane i ostale. Goldhagen tvrdi da kao što su određeni izopačeni kulturni modeli, prisutni stotinama godina u nemačkom društvu, stvorili holokaust, tako su „izopačeni kulturni modeli poput kosovskog mita i kulta mrtvih kod Srba doveli do balkanskih sukoba u poslednjoj deceniji ovoga veka“.

Istini za volju, Goldhagenov srbofobni rasizam nipošto nije ni prva ni jedina pojava na horizontu antihrišćanskog totalitarizma Novog svetskog poretka. Još početkom devedesetih je Bušov savetnik za nacionalnu bezbednost, Dejvid Gompert, izjavio: „Srbi su virus koji treba uništiti“! Za vreme rata u Srbskoj Bosni i Xercegovini Ričard Xolbruk kaže da su Srbi „narod govnjivih ubica“! U svojim iskazima, Medlin Olbrajt vrlo često kombinuje Gompertove i Xolbrukove izlive srbomržnje.

Jedan od eklatantnih primera rasističke srbofobije možemo pronaći u visokotiražnom američkom političkom nedeljniku „Newsweek“, koji je 12. oktobra 1998. Objavio temat o tobožnjoj srbskoj genocidnosti na Kosovu i Metohiji. Na samoj naslovnoj strani odštampana je najstrašnija rasistička optužba izrečena protiv Srba – „Serbia: Europes outlow nation” („Srbija: razbojnička nacija Evrope“, to jest, doslovno: „nacija koja se nalazi izvan svih evropskih zakona“). Drugim rečima, po rasističkim kriterijumima Novog svetskog poretka, Srbi su krivi samo zato što su živi. Srbe treba nemilosrdno i na bilo koji način istrebiti jer svojim slobodoljubivim nepokorom predstavljaju „opasan“ primer kako se brani svoj Bogom blagosloveni identitet, svoja vera pravoslavna i ime Srbsko.

Kosovo je Srbsko i ostaće Srbsko

I upravo zato, još od Vidovdana 1389. Pa sve do Drugog Dolaska Xristovog, Srbska odbrana Kosova i Metohije jeste i biće, znali mi to ili ne, osveštana konkretizacija svetosavske i njegoševske borbe neprestane u kojoj, uz pomoć Boga Živog i Istinitog, biva ono što biti ne može. U toj borbi ne brani se tek nekakva gola teritorija. Brani se, kako u Gorskom Vijencu kaže bogomudri Vladika NJegoš, „Obraz Otačastva“ („Da branimo Obraz Otačastva“). Brani se srbski geopolitički prostor, tačnije, brani se srbski otačastveni prostor – zavičajna zemlja naših Svetih Predaka, koji su s verom u Boga vekovima polagali svoje viteške živote za bližnje svoje. U toj borbi pobeđuju samo oni Srbi koji se bore za Krst Časni i Slobodu Zlatnu. U toj borbi nalazi se koloplet svih onih egzistencijalnih kategorija koje nas potvrđuju kao ljude ili pak obezvređuju kao neljude: pobeda i poraz, život i smrt, slava i stid, večnost i grob. Sve što je za zaborav – to mrtvo je! Sve što je za večnost – to se pamti u Svetoj Srbiji! U toj borbi i na tom žrtvenom kosovskom poprištu pobeđuju samo hristoljubivi Srbi koji svojim životom odelotvoruju čuvenu zapovest velikog Xristovog vojnika i ruskog Svetitelja, Mitropolita Moskovskog Filareta, koji kaže: „LJubi neprijatelje svoje, satiri neprijatelje Otačastva, gnušaj se neprijatelja Božijih“. To je naša Bogom blagoslovena viteška zapovest i naše etičko pravilo po kojem su živeli svi Sveti Srbi i svi ugodnici Božiji.

U onoj oblagodaćenoj meri u kojoj se zavetni kosovski Boj utkao i urezao u naše srce, dušu, um i krepost, u toj meri, dakle, možemo biti sigurni da je i Kosovo naše.

Drugim rečima, Kosovo jeste naše samo u onoj meri u kojoj nam je čitav srbski život protkan Kosovskim Zavetom – Zavetom koji nas neprestano i neućutno opominje da sa zlom nema, niti sme da bude, razgovora, pregovora, dogovora, ugovora. Narod koji se pravednom silom ne suprotstavlja zlu, osuđen je na bestragni nestanak bez imena i spomena. Reč Božija nas izričito opominje i upozorava da pazimo da nas ko ne prevari, da ne verujemo svakome duhu, nego da ispitujemo duhove jesu li od Boga (v. 1 Jn 4, 1). Prenemagajućim pričicama o demokratizaciji, toleranciji, ljudskim pravima i sličnim bajkama iz repertoara novog svetskog antihrišćanskog totalitarizma, nećemo ni malo ganuti ili umilostiviti naše u zlu ostrašćene mnogobrojne neprijatelje. Naprotiv, samo ćemo ih još više raspomamiti u neobuzdanoj srbomržnji.

Izvor: Iskra.co