VLADIKA BUDIMSKI DANILO KRSTIĆ: POUKE U VREMENA SMUTNA
PRIREDIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ
CRTE ŽIVOTA
Rođen je u Novom Sadu 13. maja 1927. godine, od oca Branislava i majke Slavne, u pravoslavnoj porodici. Imao je dva brata, Žarka i Slobodana čiji je sin kantautor Branislav Bane Krstić. U mestu rođenja je završio osnovnu školu, a nakon toga i gimnaziju.
Studije prava upisao je na Beogradskom Univerzitetu 1946. godine gde se zadržao samo godinu dana. Nakon toga, godine 1947. otišao je na studije u Francusku, gde je na pariskoj Sorboni diplomirao uporednu književnost. Po diplomiranju jednu školsku godinu je proveo u Minhenu studirajući tehničke nauke. Godine 1953. ponovo se vratio u Pariz, gde se upisao na Pravoslavni teološki institut Svetog Sergija Radonješkog, a juna meseca 1958. odbranio je diplomski rad iz oblasti Novog zaveta kod čuvenog profesora vladike Kasijana Bezobrazova. Rukovođen profesorom Georgijem Florovskim, počeo je rad na doktorskoj disertaciji pod nazivom „Sveti Jovan Zlatousti kao teolog božanskog čovekoljublja“ na Bogoslovskom fakultetu Harvardskog univerziteta. Doktor teologije postao je 1968. godine.
U manastiru Svetog Save, u Libertivilu kod Čikaga, po blagoslovu NJegove svetosti patrijarha srpskog gospodina Germana, Slavko Krstić primio je monaški postrig na Badnje veče 1960. godine i dobio ime Danilo, po svetom Danilu drugom arhiepiskopu srpskom. Na Veliku Gospojinu iste godine i u istom manastiru rukopoložen je u čin jerođakona. U čin jeromonaha rukopoložen je 1962. godine u hramu Svetog Save u NJujorku. Služio je u grčkom pravoslavnom manastiru i opsluživao malu rumunsku parohiju u okolini grada.
Nakon godina provedenih na školovanju u inostranstvu jeromonah dr Danilo se vratio u Beograd 1968. godine gde je prvo postavljen za službenika "Glasnika", službenog lista Srpske pravoslavne crkve. Nakon toga je postao urednik ovog časopisa i uređivao ga je od 1969. do 1990. godine. NJegova aktivnost se nastavlja i u svojstvu urednika Teoloških pogleda, versko - naučnog časopisa, koji tada dostiže svetski ugled.
Godine 1969. Patrijarh srpski German i episkopi sremski Makarije i zvorničko-tuzlanski Longin, hirotonišu ga za episkopa marčanskog, vikara patrijarha srpskog. Petnaest godina kasnije, 1984. godine, postao je administrator budimski, da bi 1988. godine bio izabran za arhijereja eparhije budimske, sa sedištem u Budimpešti. Ubraja se u osnivače Akademije za konzervaciju pri Srpskoj pravoslavnoj crkvi. Osnovana je 1993. godine, a vladika Danilo je bio dugogodišnji profesor i dekan.
NJegova pedagoška delatnost je nastavljena i na Bogoslovskom fakultetu, gde je predavao Pastirsko bogoslovlje od 1993. do 1997. godine. Vladika Danilo je važio za jednog od najobrazovanijih episkopa Srpske pravoslavne crkve.
Episkop budimski dr Danilo Krstić umro je 20. aprila 2002. godine, pete nedelje vaskršnjeg posta u Sentandreji. Sahranjen je u manastiru Vavedenje na Senjaku u Beogradu, a opelo je služio NJegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle sa velikim brojem arhijereja, sveštenika, monaha i vernog naroda. Podignut mu je spomenik u Novom Sadu 2020. godine.
U besedi posle opela patrijarh Pavle je istakao da je odlazak vladike Danila “ostavio u Srpskoj pravoslavnoj crkvi prostor koji će se teško ispuniti za duge godine zbog njegovog intelektualnog kvaliteta, prirode, ali, i zbog druženja u Beogradu, kao u Sent Andreji i na svakome mestu gde je vladika Danilo bivao, i ne samo govorio, nego i svojim životom pokazivao kako treba svi da služimo Bogu i svome rodu, kako bi na taj način ispunili smisao i cilj svoga života”. –
Više godina naš brat episkop Danilo se spremao za službu Bogu i svome rodu u svemu svetom i dobrom i onom što je za ugled i evo danas odlazi pred lice Gospodnje, da od NJega primi nagradu i da ga On kao svog vernog služitelja pozna i prizna i da čuje onaj glas: dobri i verni slugo, u malom si bio veran, budi u radosti Gospodara Svoga. Dugo ćemo osećati njegov nedostatak i odlazak, ali mi njega ne gubimo. Imamo i imaćemo pred Gospodom molitvenika i za nas, da se moli da izdržimo na putu kojim idemo i mi episkopi i sveštenici i ceo naš narod – rekao je poglavar Srpske pravoslavne crkve, opraštajući se od vladike Danila.
Patrijarh Pavle, krajnje oprezan kad je nečija svetost u pitanju, tada je rekao:“Brate Danilo, moli Boga za nas“.
KAKO UZVRATITI DAROVE GOSPODNJE
Otac se raduje najviše kada mu dete da onaj poklon koji je on dao detetu ranije. Kada mu ga dete uzvrati, to se ocu najviše sviđa jer vidi da je dete nesebično i štedro. I zato Bog je nama sve dao, čitav kosmos, i dao je nama razum i volju da radimo i obdelavamo ovaj kosmos, ovu zemlju, kao vrt, kao svoju gradinu. I sve plodove koje nam Bog daje, jer nam daje kišu i sunce i sve to, kada mi njemu donesemo u crkvu, najpre to je radi Svete Trojice, recimo vino i hleb. A i drugo: voće (kao kad na Preobraženje donesemo mu grožđe), ulje, sveće, vosak, sve što je najlepše, ali hleb i vino su elementi koji će se promeniti u Telo i Krv Hristovu. To je naša beskrvna žrtva: hleb i vino. A istovremeno naša beskrvna žrtva je i žrtva hvalenija. To je kada mi pevamo Bogu. Svako jutro i svako veče ptice i popovi pevaju: jutrenje i večernje – to je žrtva hvalenija! Od čistoga srca kada se Bogu peva. Pošto se otac raduje kada se njegova deca raduju i pevaju, tako i Bog na nebu, kad vidi da mi pevamo NJemu. I najlepše što je Bog dao, najlepši instrument – to je ljudski glas, čovekov glas. I zato je to jedini instrument koji može u Pravoslavnoj Crkvi da se upotrebi. Zato mi nemamo instrumenta ovoga sveta kao orgulje ili violine ili tambure. To je bilo za Stari Zavet. A u Novom Zavetu – samo pjenije čovekovoga glasa.
Tako znači, beskrvna žrtva je prvo u onome što prinesemo hleb i vino, onda molitve, i čisto srce koje Bogu se najviše sviđa. I to je beskrvna žrtva isto kada postimo, kada svojim telom ukazujemo da mi volimo pričešće, Telo i Krv Gospoda Isusa Hrista više nego najukusnije meso, najukusnija jaja, sira, i zato se mi odričemo dobre hrane zaradi bolje nebeske hrane. Odričemo se zemaljske dobre hrane zaradi bolje nebeske hrane. I to protestanti ne razumeju. A i rimokatolici su prestali skoro da poste. Eto, to je isto jedna beskrvna žrtva kada se ti uzdržavaš i dobrovoljno hoćeš da izgladniš.
ZAŠTO POSTIŠ?
Prvo, da bi uštedeo, i to što bi trebao da potrošiš na skupo meso, jaja i mleko, ti imaš sada ostatak da daš sirotinji, koja nema ni za hleb. Znači, post ima najpre taj, ekonomski, učinak, na najnižem nivou. A ona ima drugi, na nivou estetike – da se ne udebeliš. Znači, da tvoje telo bude tanko i vitko, da ne bude karikatura čoveka. A onda na trećem spratu, spratu duhovnog života, post čini da je um bistriji, i zato onaj koji se mnogo prejeda, ne može da misli, odmah hoće da spava. A onaj koji posti ima oštriji um, i nije tako pospan.
Znači, svako uzdržavanje, svaka asketika, neko podvižništvo, to je uvek nama teško, to je uvek nešto bolno: e to je upravo ono što je dobro za nas. Kao što je svaki lek gorak, tako je i svaka vrlina ispočetka gorka. Ono što je dobro to je teško.
Jednom je Otac Justin išao u manastir Sveti Prohor Pčinjski i vozio se konjskim kolima. I sretne on jednu staricu, i pita je: „’Ajde, starice, da te povedem, je l’ i ti ideš kod Svetoga?” (tako oni u Vranju i okolini zovu Svetog Prohora Pčinjskog) „Da, da, oče, a ja ne mogu da idem s tobom na kolima”, kaže ona. „A zašto?”, pita Otac Justin, a ona mu odgovara: „Ja jedino što imam da odnesem kao žrtvu, to je moje znojenje i moje mučenje da idem peške do manastira!”
SVEŠTENIK JE LEKAR
Kada grešnik dođe kod pravoga duhovnika, a pravi duhovnik je onaj od Svetoga Duha naučeni „dijagnostičar" koji ima dar prozorljivosti, ovaj bez ispitivanja prozire sve njegove grehe duše i tela. I odmah mu prepiše duhovni recept - kako da leči te duhovne rane.
To su prozorljivi, retki duhovnici. A mi, većina sveštenika bez toga dara, moramo da koristimo redovan postupak kao svaki prosečan lekar koji stetoskopom osluškuje gde su bolesti pacijentove.
3ato mi postavljamo pitanja prilikom ispovesti. Počinje se od najtežih greha, na najvišem spratu, spratu duha, pa se ide na niži, srednji sprat duše i duševne grehe, a završava se telesnim, kao najnižim gresima.
Dakle, najteži gresi su duhovne prirode. Pitamo pokajnika ovako: „Čedo, imaš li ti neke sumnje u dogmate Svete Pravoslavne Katoličanske (Saborne) Cerkve na Istoku nasađene, i po celome svetu razgranate, i dan-danas na Istoku postojeće? Imaš li neke sumnje u veru pravoslavnu?"
Zašto ovo pitanje ide prvo? Zato što najteži rpeh je izgubiti veru i, time, svoje dostojanstvo sina Božijer, usinovljenog Bogu Ocu.
Upravo zato je Hristos rekao: „Budite mudri kao zmije, a bezazleni kao golubovi". Šta to znači "mudri kao zmije? To da zmija čuva, pre svega, svoju glavu kada neko hoće da je ubije. A naša glava je vera pravoslavna. Vera je smisao našeg života i naše ličnosti.
Pre razrešne molitve, sveštenik ispituje sve vrste greha, počev od duhovnih, preko duševnih, sve do telesnih.
Ako duhovnik, uvidi da onaj koji se ispoveda, na duhovnom spratu, ima nekih sumnji u pogledu vere u pravoslavne dogmate, on mu daje savete kako da to prevaziđe.
Zatim silazi na drugi sprat duševnih bolesti. I pita: „Čedo, da li si se bavio magijom, da li čarodejstvovao ili nekome zlo načinio pomoću magije?". Magijska dejstva su zle misli koje čovek namerno projektuje na nekog drugog. To je, u stvari, zračenje njegove mržnje. Takva magija dejstvuje samo na nekrštene, ali, ponekad, i na one pravoslavne Hristijane koji se dugo godina nisu pričestili. Potom, ispituje onoga koji se ispoveda o srebroljublju, gnevu, vlastoljublju, krađi...
A zatim duhovnik silazi na najniži, prvi sprat telesnik greha, gde pita o prejedanju, opijanju, bludu..
Kada mu čita razrešnu molitvu onda mu kaže: »Razrešavam te tvojih grehova i prisajedinjavam te Cerkvi pravoslavnoj".
To znači da je onaj koji se ispovedio, na nivou tela i duše, bio prethodno samoisključen iz Cerkve svojim telesnim i duševnim gresima.
TAJNA KROTOSTI
Biti krotak znači biti hristolik jer se Bog, postavši Čovek, smirio do smrti na krstu da bi nam svima darovao vaskrsenje.
To je objasnio vladika budimski Danilo:“Kako u Trojici svako voli drugu Dvojicu, tako smo mi tek onda normalni, kada volimo druge pored sebe, a ne same sebe. Sebičnost nije od Boga, nego ju je izmislio prvi revolucionar među angelima, Lucifer, arhangel lučonoša, koji je zavideo Svetoj Trojici, govoreći: A ja hoću da bude sveta četvorica. A kad on to nije mogao da bude, rekao je: Ja ću onda biti sam, i tako je on prvi učinio samoubistvo i postao nepokajiv. NJega niko nije naterao da to učini, nego je on po svojoj slobodi, kao najvećem daru od Boga, to učinio. A kada govorimo o tajni slobode, to se teško može objasniti. Tu se dođe do ruba pameti, kako je rekao jedan sveti otac. Ali, zamislite ovako. Bog je stoprocentno dobar, On ne može grešiti. On je nas, ljude i angele, stvorio NJemu sličnima, devedeset devet procenata dobrim, sa jednim procentom mogućnosti zla. Zamislite jedan redenik, ideš na vojne vežbe, i oficir ti dao redenik sa devedeset devet ćoraka, obojenih zeleno, i jedan crveni metak, pravi, i kaže: Možeš sve ove pucati, samo nemoj ovaj pravi. I arhangel Lucifer, lučonoša, je uzeo taj metak i pucao u sebe. A šta ima gore za oca, nego ako bi sin uzeo pred njim revolver i rekao: Ti mene nisi pitao da li ja hoću da se rodim, i ubije se pred ocem. To je učino taj Lucifer. Bog je stoprocentno dobar, a Lucifer, i ovi koji su pošli za njim su postali stoprocentno zli, pokvareni, nepokajivi. A Adam i Eva, pošto su intelektualno bili niži od arhangela, u njima je ostalo pedeset posto dobra, a ušlo je pedeset procenata zla. I zato su oni, a i mi danas, kao njihovi naslednici, uvek razdeljeni, rascepljeni, u nama je uvek neka mučna zategnutost između dobra i zla.“
TAJNA SLOBODE LJUDSKE
A zašto nas Bog nije stvorio da budemo apsolutno dobri, i da ne možemo grešiti? Vladika Danilo nas uči:“Ne možemo mi tražiti od Boga da stvori nestvoreno savršenstvo kao što je On sam. Zato je On nas stvorio najbliže moguće sličnim sebi, a ostavio je svakome na slobodu kako će ko da barata sa onim pravim metkom. A arhangeli Mihailo i Gavrilo i ostali, koji su bili kolege sa Luciferom, satanom, oni su uzeli taj crveni metak, odšarafili ga, prosuli barut, i napravili sto ćoraka, i tako su postali stoprocentno dobri, kao Bog. A mi ljudi, sada, smo na ispitu, rođeni u trouglu slobode, ovako, vertikalno: Bog na Nebesima, van kosmosa, satana na oblacima, i mi, na Zemlji. Sad mi dolazimo, pokolenje za pokolenjem, da polažemo isti ispit, kao Adam i Eva i kao moj čukundeda, da glasamo za Boga, za ljubav, ili za đavola, za mržnju. Mi, pravoslavni, smo optimisti da većina glasa za Boga, makar na smrtnom času, jer naši angeli su najbrži misionari, i stignu i tamo gde mi popovi ne stižemo, pa nas navode na pokajanje.“
Krajnji cilj naše pravoslavne vere je da pređemo iz ovog prolaznog života u život večni – Carstvo Nebesko, a cilj u ovom prolaznom životu naše vere je zadobijanje Božije blagodati, da još na zemlji osetimo predukus večnog života. U zadobijenoj blagodati je i naše dostojanstvo.
KRAJ SVETA
Svaki čovek je (to je NJegoš znao) „mikrokosmos” poseban, unikatni svet za sebe. Znači, kada ja umirem, to je za mene moj kraj sveta. Kada ti umireš, to je za tebe tvoj kraj sveta. A mi smo zaduženi da budemo spremni prvenstveno za svoj susret sa Gospodom. A već kakav je sumanut, ubistven saobraćaj danas, svaki mora biti spreman da sutra umre. Na taj način znali bismo bolje da cenimo vreme i manje bismo grešili. Ako mi je nemoguće znati kraj ove planete Zemlje, onda bi barem voleo da doznam od nekoga sveca kraj svoga zemnoga života... Zato se i molimo još od Staroga Zaveta: „Skaži mi, Gospodi, končinu moju”.
PRAVOSLALJE I NOVI SVETSKI POREDAK
Ovo što je pred vama na papiru nije zvanični stav Srbske pravoslavne crkve, nego moje, lično, bogoslovsko sozercanje. Ne očekujte, dakle, od mene, da vam dam svež i pregledan izveštaj o sadanjoj političkoj situaciji. Nudim vam, skromno, pregršt odabranih izvoda iz Svetoga Predanja i savremene istorije Pravoslavne Crkve. Od vas lično, zavisi da li ćete od njih sačiniti izvodiv projekat za delanje.
Da bismo zaista bili pravoslavni vernici, moramo da odbacimo najveću laž bezbožne propagande, onu laž da je smrt prirodna. Naprotiv, niko ne želi da umre. Bog nas je stvorio po Svom liku i podobiju, stoga mi normalno imamo u sebi poriv ka večnom životu.
Radosna poruka Pravoslavnoga Hrišćanstva je u ovome: Bog želi da se svi ljudi spasu... To znači da On svakom čoveku daje priliku da se pokaje. Po rečima Sv. Pavla: Bog je dao veru svima, time što je vaskrsao Svoga Sina Isusa iz mrtvih.
Pravoslavna Katoličanska Crkva je izliv Trojične LJubavi na celo čovečanstvo. Dokaz ovog očiglednog Božanskog Čovekoljubija je činjenica da Pravoslavna Crkva nikada nije imala inkviziciju.
Onda treba da omijemo dušu i duh svoj pre nego stupimo u Svetinju nad Svetinjama Novozavetnog Otkrivenja.
Ovo duhovno omovanije činimo kada steknemo krotost i strahopoštovanje pristupajući neizrecivom tajinstvu Svete Trojice. Tada tek vidimo koliko su neprimerene čovekove reči i slike u opisivanju Boga. Pa ipak, izgleda da su slike manje neprimerene nego reči, jer su ikone Angela bile već u hramu Solomona.
/.../
Jedino stojeći na kamenu svetootačkog Predanja možemo duhovno odoleti i nadvladati burne izazove Novog svetskog poretka. A taj poredak zna samo polovinu stvarnosti: merive kosmičke energije ovoga stvorenog sveta. NJegovi protagonisti uopšte ne znaju o večnim nestvorenim Energijama Božjim koje su nemerive i dostupne jedino Svetima Pravoslavne Crkve.
Objektivno - kroz Krštenje, Miropomazanje i Pričešće - svi smo sveti. Ali svetost ne dolazi automatski: ona pretpostavlja našu subjektivnu saradnju sa Bogom (sinergizam).
/.../
Pravoslavni svet danas je spao na mali broj i nije dobro organizovan. Pa ipak, mi smo novozavetni Izrail Božji. Kao što je starozavetni Izrail imao Kovčeg Zaveta koji je bio ispunjen Božanskom Energijom (nošen Levitima), u Novom Zavetu imamo svetinju - Putir - kao znak Božje Svemoći u Crkvi Pravoslavnoj. Ali ta Svemoć javlja se i u nemoći dobropobednih Mučenika.
Slabi smo dok smo udaljeni od Boga. Bićemo jaki kad Mu se vratimo.
Bog je postao Čovek ne samo da bi obitavao među nama, no da bi se uselio u nas. Zbog toga kada kažemo da smo „u Hristu“ mi to razumemo doslovno kao i Sveti Pavle: da smo u nebozemnom Evharistijskom Telu Hrista.
/.../
IZAZOVI
Tek sada možemo izložiti glavne izazove Novoga svetskog poretka sa kojima se suočava Pravoslavni Hrišćanski svet danas.
Prvi izazov je ovaj: idolatrijsko obožavanje ovoga sveta, ne samo preko ozakonjenog greha lihvarstva (otpočelo u kalvinističkoj tradiciji - Maks Veber) kojim bankari žele da postanu svemoćni vladari u Novom svetskom poretku, nego i preko novokomponovane svetske religije servirane višim Klasama.
Posle nihilističkih režima ovoga stoleća, koji su bili ateistički, sada je na pomolu mnogo lukavija diktatura obožavatelja novca.
Na nivou verskog života ovaj Novi svetski poredak odenuo se u šareni panteistički sinkretizam eda bi se svideo čoveku bez korena, koji je spreman da se pokloni svakoj lažnoj teologiji sa učenjem da je čovek automatski po sebi „Bog“.
Taj savremeni beskorenović, otkačen od prošlosti, protivnik je svakog autoriteta i svakog uzdržanja, jer je on sam sebi svoj bog. Taj novi agnostik jedva je sposoban da shvati najosnovnije ideje, ali je brz da ismeva bilo koga ko mu ukazuje na tajanstvenu dubinu života, smrti i vaskrsenja. Novac je za njega jedini bog pomoću kojeg on smatra da će ostvariti svoj lažni raj i svoju lažnu večnost.
Drugi izazov je ponižavajuća upotreba mas-media sa ciljem zaglupivanja nižih slojeva čovečanstva.
Treći izazov: cinično nameštanje „malih ratova“ da bi zaradili na oružju industrije smrti.
Četvrti je: napad na dostojanstvo svakog čoveka i svake nacije tražeći da se odrekne svoje suverene slobode pred Bogom i svoga časnog samopoštovanja prema ljudima.
Peti izazov je: manipulisanje organizacijom Ujedinjenih Nacija da bi prikrili bankarsku hegemoniju pod parolom: „Za svetski mir i blagostanje“.
Međutim, kakav „mir“ i kakvo „blagostanje“ može čovečanstvo očekivati od Novog svetskog poretka koji je već pun nasilja?
Gospod nas je učio da umemo razlikovati ljude „po plodovima njihovim“. Tako vidimo da Hrišćanin pod uticajem Bogomdane blagodati iz Svetih Tajni stiče divne vrline trpenja, krotosti, poslušnosti, ljubavi, radosti, praštanja...
Nasuprot ovome svesni (ili nesvesni) sledbenik Satane je pun mržnje, gordosti, siledžijstva, bezobzirne upotrebe vlasti... Za takve sebične ljude pravoslavni hrišćanski način života je težak i neprihvatljiv.
ŽIVOT U HRISTU
Tačno rečeno: ko ne živi u Hristu, on je već u paklu. I ni sve riznice ovoga sveta ne mogu ispuniti prazninu njegove duše.
Ne treba da svojom pasivnošću postanemo nehotični ortaci Antihrista koji ima svoje preteče u svakom veku.
Vrebaju nas dve opasnosti: prva je da izgubimo iz vida naš cilj - nebeski Jerusalim. A duga opasnost je: da zanemarimo svoju zemnu otadžbinu koju nam je dao Nebeski Otac.
Da bismo odoleli ovim izazovima i opasnostima, neophodno je jedinstvo.
Hvala Bogu, mi to jedinstvo već imamo kao članovi Pravoslavne crkve, kao čeda Božja oko Trpeze Gospodnje. Naše jedinstvo izvire iz jednog Putira.
Neko je predložio da iznad naših nacionalnih zastava podignemo kao simvol svepravoslavnog jedinstva u Hristu plavi somot sa zlatnim putirem u centru, a iz njega izlaze četiri grane Krsta crvene boje.
JEDINSTVO PRAVOSLAVNIH NACIJA
Na žalost, neće biti lako ostvariti jedinstvo pravoslavnih nacija i na političkom planu. To treba da sprovedu u delo naši intelektualci laičkog reda, a ne sveštenstvo.
Inače, imamo pred nama dva moguća puta: prvi je za malodušne - oni prepuštaju satanskim silama da ih svedu na gonjenu manjinu u Ujedinjenim državama sveta kojima će na čelu biti Antihrist.
Drugi put je za hrabre: oni će umeti da odneguju nove misionare - slične Sv. Kirilu i Metodiju - za Kinu, Indiju, Ameriku, Afriku... I može uslediti procvat Pravoslavne katoličanske Crkve na mnoge vekove...
Istina je da plodovi našeg misionarskog poduhvata ne zavise od nas, ali Bog ceni svaki hrabri napor i poštenu nameru, jer On vidi da li su čiste pobude.
Otac Justin Popović je rekao da je sveti mučenik đakon Avakum sažeo smisao istorije u dva stiha: Srb je Hristov/raduje se smrti, jer posle smrti za Hrista dolazi život večni.
Zemljosna ideologija Novog svetskog poretka još može da bude demitologisana i dolazak Antihrista odložen - ako uspemo da obnovimo naše tradicionalne pravoslavne Monarhije.
Dvoglavi orao iz Vizantije bio je simvol podele i saradnje dveju vlasti od Boga datih: carstva i sveštenstva. Taj simvol u životu su ostvarili Nemanjići: prvo dva brata: sveti Sava kao Poglavar Crkve, i sveti Stefan Prvovenčani, kao kralj na čelu Države (obojica su, na svoj način, služili Bogu i narodu svom).
Sveti Serafim Sarovski je prorekao pad i obnovu Ruskog Carstva.
Jedno je pouzdano, bez obzira na razvoj politike, a to je da će strogi pravoslavni vernici ostati nepokolebivi u svojoj vernosti Bogu i da se nikad neće odreći svojih svetih dogmata zarad kratkotrajnog mira ovozemaljskog.
Zaista je bio dalekovidan sveti Grigorije Bogoslov kad je rekao: „I rat je bolji, nego mir koji odvodi od Boga“.
/.../
BEZUKUSNA SVETSKA RELIGIJA
Mortimer Adler je skicirao budući razvoj Ekumenskog pokreta (van Pravoslavne Crkve) u vidu sledećeg silogizma:
1. Svetski mir je nemoguć bez jedne Svetske vlade na planeti
2. Svetska vlada je nemoguća bez jedne planetarne zajednice
3. Planetarna svetska Zajednica neostvariva je bez jedinstva u religiji.
Prema tome, srž Novog svetskog poretka biće mlaka, bezukusna svetska religija - sklepana vešto iz raznih religija - ali bez Hrista Boga.
Mi se čudimo da su liberalni protestanti postali lažni proroci „Novog Doba“ („New Age“). Međutim, tužni smo kada vidimo da i rimokatolički biskupi polako popuštaju pred pritiskom Novog svetskog poretka, pišući ovako: „Kao što je nekad nacionalna država predstavljala korak napred u razvoju vladarstva... Ali naša era zahteva već planetarne sisteme upravljanja.“
Čak je i papa rimski, pohrlivši da pozove na molitvu za „Globalni mir“ sve učesnike sastanka u gradu Asizi, otkrio karte i pokazao da Ekumenski pokret ne stremi ka jedinstvu svih Hrišćana nego ka ujedinjenju svih religija sveta...
Ako još ima nade za obnovu naše pravoslavne Hrišćanske kulture u okviru cvetajućih hrišćanskih monarhija, onda treba da naglasimo - i to širom naše planete - da naše Ortodoksno Katoličanstvo (nasuprot Rimo-katolicizmu) nije istočno ni zapadno, nego CENTRALNO - pošto Božanska Istina Crkve ne zavisi od geografije.
Na zemlji, naše kanonsko ustrojstvo je policentrično, sa autokefalnim pomesnim Crkvama, koje opslužuju pojedine pravoslavne narode i kulture, - ali na nebu mi svi imamo Jedan Jedini Centar - Nebeski Jerusalim Svete Trojice.
Mi ne smemo preuprostiti stvari niti dozvoliti da nam okače nalepnicu Anti-zapadnih. Naša inteligencija je odavno uronila u zapadnu kulturu, pa prema tome bolje da otvorimo oči i vidimo šta vredi preuzeti od Zapada, a šta odbaciti.
Svi znamo da oko nas u polutami postoje subverzivne tajne organizacije, ali one nisu svemoćne. Samo Gospod Bog naš je Svemogući. Mi, nedostojni, jesmo NJegovi saradnici u Hristu Isusu, Gospodu i Spasitelju našem.
Jedini „Novi Poredak“ koji mi priznajemo jeste Novozavetna Crkva Pravoslavna, kao Nova tvorevina Božja. Ona jedina ne zastareva.
Nama više nije potreban iz 19. veka romantični panslavizam, panhelenizam, panromanizam kao paganska idolatrija rase ili obogotvorenje jednog grada: „Novog Rima“ ili Moskve kao „Trećeg Rima“... Nama je potreban pokret za Svepravoslavno jedinstvo koji bi sa misionarskim žarom obasjao sve narode Svetlošću Bogočoveka Hrista.
To znači da je nama zadatak da organizujemo pokret otpora duhovnog ne prvenstveno protiv Novog svetskog poretka, no protiv Satane lično - živeći revnosno u Hristu. Zato počnimo da menjamo sami sebe.
Pomozi, Bože.
POVRATAK IZVORNOM EVROPEJSTVU( RAZGOVOR ZA KRAGUJEVAČKE „POGLEDE“ SA VLADIKOM DANILOM 1994. VODIO VLADIMIR DIMITRIJEVIĆ )
Vaše preosveštenstvo, srpski narod, po ko zna koji put, se nalazi na prekretnici. Zatiran duhovno i fizički u toku poslednjih pedeset godina, on se ipak nekako uspravio i opet je u stanju da odlučuje. Očigledno je da će se jugoslovenska kriza rešiti, na ovaj ili onaj način, a posle nam svima predstoji put u Evropu. Kako Srbi ulaze u Evropu? Koji je kriterij našeg evropejstva?
Nikada ne smemo zaboraviti da smo mi, Srbi, već odavno u Evropi, ali moramo biti svesni u kojoj – jer, na žalost, postoje dve Evrope i dva evropska duha – zapadni i istočni. Zajednička kolevka im je, svakako, Balkansko poluostrvo. Ovde se rodila evropska kultura – prvo u paganskoj Atini, a zatim u hrišćanskom Carigradu (Konstantinopolju).
Moramo znati da je humanizam stare Helade isključio divljaštvo prinošenja ljudskih žrtava još u Trojanskom ratu, dvanaest vekova pre Hrista. Poslednja je na žrtvu prinesena kći cara Agamemnona, Ifigenija. Posle ovoga, Grcima je trebalo osam vekova da stignu do visoke prosvećenosti Periklove i Platonove Atine, kada je postignut takav stepen čovečnosti da je najteža kazna za atinskog građanina bio progon iz grada–države… Mi, pravoslavni Sloveni, smo preko Carigrada, naslednici te plemenite duhovne celine, krunisane Justinijanovim tropletom: vera izrailska, kultura helenska i rimska veština državotvorstva. Svaki pravoslavni narod zato živi u trouglu nasleđa: Atina, Carigrad, Beograd; Atina, Carigrad, Moskva; Atina, Carigrad, Bukurešt; a daj Bože da bude i Atina, Carigrad, Peking ili Vašington… Nikad se, međutim, ne sme zaboraviti da je baza ovih trouglova na Balkanu… Tačno je da su nas Turci prekinuli u rastu i unazadili, ali nisu uspeli da nam preseku korene. Bog nam je podario Karađorđa, i dvoglavi orao romejsko–nemanjićki opet je poleteo u vis, na krilima vere i kulture.
Dakle, to su naši evropski koreni. Ali, šta je sa onom drugom Evropom, koju sada na sva usta hvale kao zemlju svakog izobilja? Kakvi su njeni počeci?
Na žalost, srednjevekovna, franačka Evropa, Evropa Karla Velikog, nije znala grčki, originalni jezik hrišćanske teologije, i proizvela je jeres filiokvizma (pogrešno učenje o ishođenju Svetog Duha). Posle pada starog Rima, skorojevićke franačke dinastije okupirale su kulturne latinske građane koji su uvek svoje poglede upirali ka Novom Rimu, Konstantinopolju, gde je carovao zakoniti naslednik rimskog prestola. Car Justinijan, sa svojim kodeksom, bio je simbol jedinstva svih pravoslavnih hrišćana – i Grka, i Latina – u jednoj istoj veri, bez filiokve dodatka. Tek pošto su frankolatini u XI veku uspeli da ubace svog čoveka Nemca, na papski presto, silom su nametnuli svoju jeres pravoslavnom latinskom Rimu… Ta jeretička, polu varvarska Evropa kasnije je došla do grozota inkvizicije, jer teološki nije razlikovala nestvoreni Oganj Božanske LJubavi i stvorenu vatru ovoga sveta, misleći da je ta vatra ovog sveta u paklu i da u to ime može spaljivati. Dakle, pitanje njihovog pogrešnog verovanja vrlo je bitno jer dogmatika uvek se proverava etikom. Tako je, eto, sedamnaest vekova posle Periklovog doba u kome policija nije ni tukla, ni hapsila građane, došlo do toga da u franačkoj Evropi samozvani Hristov „namesnik” papa razbuktava inkvizitorske lomače. Zbog toga se zapadnoevropska inteligencija razočarala u hrišćanstvo i stvorila zavereničko društvo „slobodnih zidara” – masoneriju. Sasvim je prirodno da iz takve tradicije kasnije niče bezbožna francuska revolucija, a da za njom dolaze otvoreni satanisti – kakav je, na primer, Karl Marks.
Ali, ne treba da zaboravimo da i zapadni Srednji vek ima pozitivnih momenata. Poznata je „Velika povelja sloboda” engleskog kralja Jovana…
Tačno je da je u Engleskoj postojala Magna Carta Libertatum, ali mi te slobode vidimo samo kao odjek romejskih zakonika – Justinijanovog pre svega. Jeres filiokvističkog papizma zatvorila je zapadnu Evropu u provincijalne okvire jednog latinskog jezika. Najveći teolog srednjevekovnog Zapada, Toma Akvinski, je imao, recimo, jako usko polje za svoje sumiranje teologije – nije znao grčki, izvorni jezik Evangelija i Svetih Otaca. Sve što je u Evropi dobro, dolazi iz romejske Vizantije, a sve što ne valja je „domaći proizvod”, plod poluvarvarskog inkvizitorskog duha (savremeni NJegoš bi rekao: „Tragovi im smrde lomačama”…). Dakle Srbi, kao naslednici plemenitih romejskih zaveta, ne mogu i ne smeju ići u obezboženu Evropu, koja je direktni potomak svog franačkog, jeretičkog papizma. Ujedinjenje pravoslavne i nepravoslavne Evrope može biti samo plod Istine i LJubavi – dakle, jedina nada za ostvarenje toga je povratak u zajedništvo prvog milenijuma hrišćanstva kada su i Stari i Novi Rim bili stubovi iste, nedeljive Pravoslavne Crkve.
Da li to osećaju zapadni intelektualci?
Kako da ne! Veliki francuski kulturolog Andre Malro je, recimo, Srbiju video kao „probuđenu Vizantiju”. A Viljem Batler Jejts je u pesmi „Plovidba za Vizantiju” izrazio čežnju osvešćenog intelektualca Zapada za povratkom korenima evropske duhovnosti. Još u XIV veku to je osećao i gorostasni Dante koji je pripadao protivpapskoj, monarhističkoj stranki, jer je on znao za romejsku ravnotežu između Cara i Patrijarha oličenu u dvoglavom orlu Justinijanove Vizantije.
Prošlost Srbije je povezana sa romejskim nasleđem. Sveti Sava, kao veliki duhovnik, ali i srpski diplomata suočio se sa izborom između Istoka i Zapada. Koliko je to bilo sudbonosno po Srbe?
Mi Srbi imamo, preko Kirilo–metodijevskog prevoda sa grčkog originala, apostolsko Predanje iz prve ruke, pa je zato Sveti Sava – saprestolnik apostolima i svetiteljima Velike Crkve od Istoka. U Savino doba divlji franački krstaši osvojili su i opljačkali Carigrad. Romejska Vizantija preživela je samo u dve male oblasti, ali je Sveti Sava išao da bude rukopoložen za arhiepiskopa u romejskoj Nikeji, a ne u papskom Rimu, iako je tada Rim u političkom smislu bio ono što su danas Ujedinjene Nacije i Međunarodni monetarni fond. Time nam je Sveti Sava pokazao put vertikalne slobode, a to je veza jedne autokefalne Crkve sa nebeskim Jerusalimom direktno. Tako je srpska nacija postala punoletna: nezavisna na političkom planu kroz svoga Kralja, i u duhovnom smislu – kroz Patrijarha. Tako u romejskom simbolu dvoglavog orla mi svi pravoslavni narodi imamo u svome Kralju ili Caru oličeno romejstvo (rimstvo) kao zakonitu državnost, a u Patrijarhu imamo svoje kanonsko jerusalimstvo, kao apostolsko prejemstvo, kao punotu katoličanske Cerkve svoga jezika. Nama ne treba stranac tutor, ni u Državi, ni u Cerkvi.
Sveti Sava se opredelio za politički poniženu i oslabenu Vizantiju jer je u njoj video nesalomiv duh Pravoslavlja, a okrenuo je leđa naizgled svemoćnom Rimu, odakle su već smrdele prve lomače, nagoveštaji Aušvica i Jasenovca. Na taj način, postavio je osnove budućnosti Srbije čiji je uspon vodio ka caru Dušanu. U XIV veku, Dušanovo carstvo predstavljalo je najmoćniju državu u tadašnjoj Evropi. Čak je i papa gledao na Dušana kao Predvodnika svih hrišćana u borbi protiv Turaka. Nažalost, ostale države ga nisu podržale u toj borbi i to je bilo katastrofalno – ne samo za Srbe, no i za celu Evropu.
Naša tradicija je, očigledno, sva obasjana Hristom i NJegovom Lepotom. Ali, zar ne mislite da živimo u sasvim drukčijem vremenu i da savremeni svetski procesi teku u drugom pravcu? Obezbožena stvarnost današnjeg čoveka, lišena vertikale, biće krunisana „novim svetskim poretkom” u kome će novac zameniti Boga…
Bojim se da je novi svetski poredak koji je na pomolu, zasnovan na trilateralnom savezu Amerike, zapadne Evrope i Japana, da je početak stvaranja planetarnog mravinjaka u kome važe jedino zakoni uživačkog društva. Tu nema prisustva Svetoga Duha: sve je obezličeno – i pojedinac, i nacija, a lažne crkve kadiće novim idolima, pretečama antihrista. Samo manjina pravoslavnih vernika će se hrabro odupreti otpadništvu od Boga koje će se sprovoditi u ime satane kao naizgled moćnog kosmokratora… Magija novca je antihristova vlast na najnižem stepenu društvenog života, i ona je samo mamac za jedan viši nivo magije koji već polako ovladava elitnim naučnim krugovima. Neki čak tvrde da je ostvareno ono o čemu su drevni alhemičari nekad samo sanjali: dematerijalizacija tela i njegov prenos na velike udaljenosti, čitanje misli na daljinu, medijumizam, a da i ne govorim o opasnostima manipulacija u savremenoj genetici… Kreatori novog svetskog poretka podstiču stvaranje univerzalne religije u kojoj će, bez obzira na istinu, srž svih vera sveta biti jedinstvo po svaku cenu… Zato se javljaju raznorazni lažni proroci. Oni sebe predstavljaju kao „spasitelje sveta” i ujedinitelje svih religija… Previđajući ovo, Gospod Isus Hristos je sa pesimističkim prizvukom pitao: „Da li ću naći veru na zemlji kada dođem drugi put?” To znači – da li će naći pravoslavnu veru po svom Drugom dolasku, jer će ovladati lažna, ekumensko–sinkretistička vera u antihrista, nazovi–Mesiju sveta. Što se nas pravoslavnih tiče, mi ne treba da se bojimo svoje malobrojnosti u takvim planetarnim uslovima, jer takav će biti i kraj istorije i početak Carstva Nebeskog…
Sa druge strane, naš eshatologizam je pre svega ličan. Rečeno je: „Bdite, jer ne znate kad će doći Gospod vaš”… To jest, kad ja umirem, to je moj kraj sveta, a onaj veliki, poslednji, spektakularni je u rukama Božijim.
Svakako, dopuštamo i privremeni istorijski optimizam, jer je čovekova sloboda nepredvidiva. Mogu još da se jave i Kirilo i Metodije za Kinu, Indiju, Japan i Ameriku i da tamo bude procvat Pravoslavlja koji bi prevazišao Vizantiju, Srbiju i Rusiju (daj Bože!)… Ali, moramo nositi odgovornosti našeg pokolenja. Treba da se kroz pokajanje udostojimo da bi nam Bog dao pobožnog kralja i cara u Srbiji i Rusiji. Budući da u duhovnom životu nema automatizma, povratak Karađorđevića ili Romanovih ne bi sam sobom rešio naše nagomilane probleme: nedostatak duhovnosti, vulgarnost, prekid veze sa bogatstvom naše prošlosti, udaljenost od Crkve. To nije pitanje vraćanja formalnom obredu (čega smo danas često svedoci), nego samom smislu kulta, a to je dobrovoljno krstonošenje, radosni post i uzletna molitva.
Dakle, Vi u povratku Hristu vidite rešenje naših tegoba. Ipak, čini mi se da je bezbožna vlast uspela da osiromaši nekoliko pokolenja našeg naroda, a naročito omladinu, odvojivši je od Pravoslavlja. Često se čini da su razne dalekoistočne duhovnosti srpskoj omladini privlačnije od svetosavskog nasleđa. Šta mislite o ovome?
Naš veliki teolog (bez diplome teološkog fakulteta!), Fjodor Mihajlovič Dostojevski rekao je nešto zapanjujuće za racionaliste Evrope: „Ako mi kažu svi doktori medicine i doktori filosofije da je na jednoj strani istina, a na drugoj strani Isus Hristos – ja bih izabrao Isusa, a ne njihovu istinu”… Jer, svako čovekovo shvatanje istine je samo hladna formula fizike, matematike, psihologije, međutim, Isus Hristos je Živa Božanska Ličnost. Prema tome, Istina je Lično Bog – a ne bezlična formula ili definicija… Teško je vaspitati ukus čovekov i u muzici i u slikarstvu, a kamoli ukus u izboru vere. Ipak, ako uporedimo jednog Sokrata, Budu, Krišnu, Muhameda sa Gospodom Isusom Hristom, svi oni padaju pred veličanstvom NJegove žrtvene ljubavi do Raspeća. Plitkost državnog ateizma nametanog našoj omladini postala je svima očigledna. Međutim, u duhovni vakuum naše verski neobrazovane mladeži sada upadaju uvezene dalekoistočne sekte i lako opsenjuju naše naivne bogotražitelje. Oni u sebi nesvesno nose pozitivno, biblijsko shvatanje da je život u telu nešto Bogom blagosloveno, i zato, kad čuju o reinkarnaciji, oni tu teoriju ne sagledavaju u njenom induskom, pesimističkom kontekstu – da je rođenje na ovom svetu prokletstvo i kazna, nego misle, u stvari, kao hrišćani – „Sjajno, imaću još mnogo povratnih života da proživim!” Sve je to obmana ciklične indijske mitologije koja uči o nepostojanju stvarnog, linearnog vremena i prezire od Boga stvorenu materiju i telo. A tek budistička „nirvana” je uništenje ličnosti, samoubistvo.
Politeisti, pre Hrista, i Indusi danas, veruju u drevnu zabludu o kružnom vrtenju besmislenog vremena bez konačnog raspleta u Strašnom Sudu Hrista Bogočoveka. Reinkarnacija je mitologija besmislenog ponavljanja. Tu stari prevarant đavo šapće mladiću: „Sutra ćeš učiti za ispit, a danas idi na zabavu.” A sutra će reći to isto. I tako učenik slabe volje ne položi ispit. Međutim, u Indiji, isti đavo je izmislio krupniju prevaru govoreći: „U nekom drugom životu ti ćeš biti dobar, a sada ceo ovaj život rasipaj bludno”. Naročito pogubno je pripisivanje zla samom Božanstvu. Vivekananda je cinično rekao: Hrišćani naivno misle da je Bog samo izvor Dobra. A mi Indusi znamo da iz Božanskog Izvora dolazi i zlo – to je u Indiji grozomorna boginja Kali. Zato je ruski knez Trubeckoj napisao upozoravajuću knjigu sa naslovom „Indija – tvrđava Satane”.
Zaključak: istinsko Evropejstvo je istinsko Hristijanstvo, a to je Pravoslavna katoličanska Cerkva, Telo Hristovo, Evharistija. Međutim, Protestantizam i Papizam – to su karikature Pravoslavlja. Ekumenizam nije uspeo da spere tu karikaturalnost Evrope zapadne, nego ju je još pogoršao svojim mlakim sinkretizmom.
Razgovor vodio: Vladimir Dimitrijević
Pročitajte OVDE autorski članak Boška Obradovića iz Dveri
Izvor: Pravda
