Piše: Milorad Vukašinović
Živimo u svetu organizovane laže i sistematske proizvodnje haosa, pa je u takvoj atmosferi poželjno povremeno ponoviti i najveće istine – govorio je svojevremeno Dragoš Kalajić. Otuda na početku ovog ogleda podsećanje na sada već pomalo zaboravljenu pobedu Donalda Trampa na američkim predsedničkim izborima u novembru 2016. godine. Jedno od svakako najintrigantnijih pitanja, koje je pokrenuo ovaj događaj, odnosilo se na Trampov izborni uspeh koji je usledio uprkos ogromnoj disproporciji u podršci koju je u najuticajnijim medijima imala Hilari Klinton. Prema nekim nezvaničnim procenama, gotovo 97% najuticajnijih medijskih glasila u SAD tada je javno podržalo kandidaturu Hilari Klinton, što, kao što je poznato, nije bilo dovoljno za njen izborni trijumf.
Kritičari američke društvene stvarnosti, uglavnom iz levoliberalnih krugova, smatraju da su tadašnji najuticajniji mediji (posebno globalna televizija Si-En-En) na paradoksalan način, pristrasnim izveštavanjem, doprineli popularnosti Donalda Trampa. Kao primer koji potkrepljuje ovu tezu navode komentare posle završetka prve javne televizijske debate dva predsednička kandidata, kada su se najuticajnije mreže takmičile „u slavljenju retoričkih sposobnosti Hilari Klinton”. Tada je jedini izuzetak bio poznati novinar Ros Deudet koji se usudio da istakne kako je „Tramp bio ubedljiviji u prvom delu debate”. Konsternacija levoliberalnih krugova – ne samo u SAD, već i u Evropi – još više se pojačala Trampovim izborom za 45. američkog predsednika i traje praktično sve do danas, posebno zbog toga što određena istraživanja nekadašnjem predsedniku daju ozbiljne šanse u mogućem novom suočavanju s aktuelnim predsednikom Bajdenom.
U onovremenom postizbornom istraživanju koje je naručio Vašington post, ispostavilo se da je Tramp dobio mnogo više (istina negativne) medijske pažnje nego verovatno bilo koji drugi predsednik u istoriji. Ostaje, međutim, činjenica da ta pažnja uglavnom nije suviše potresla Trampov lik i delo. Da li danas vredi podsećati na njegove, najblaže rečeno, degutantne komentare na račun reportera sa invaliditetom, ili retoričke uvrede na račun pojedinih novinarki kojima je stekao epitet seksiste?
Kriza televizije
Posmatrači američke društvene i političke scene reći će vam da je ono što se dešava sasvim uobičajeni manir tamošnje političke i medijske kulture, koja je uvek željna novih harizmatičnih ličnosti. Još 2008. godine, prilikom izbora Baraka Obame, pojedini analitičari su uočili naročitu „moć društvenih mreža”, naspram uticajnih televizijskih stanica. Tada je iskovan izraz „medijakratija” – kao novi vid demokratije koji omogućava politički aktivizam najširim, uglavnom razočaranim, društvenim slojevima. U suštini je već tada bilo jasno da televizija polako gubi primat u odnosu na „nove medije”, čije su glavne karakteristike „demokratičnost i interakcija”. Prema tome, Tramp se u svojoj kampanji i kasnijim godinama vladavine, poslužio onim medijima čiji su uticaj prvi uočili njegovi politički neistomišljenici iz redova demokrata.
Za one koji prate dalji razvoj događaja, a reč je o jednom potpuno novom globalnom fenomenu (društvene mreže – prim. autora), ključno je pitanje da li je početak ovog veka u medijskoj sferi „porodio” jedno novo posttelevizijsko doba? Naime, još pre 30-ak godina – u vreme vrhunca ovog medija – pojavilo se zanimljivo istraživanje rađeno pod okriljem Uneska u kojem je zaključeno da će u bliskoj budućnosti najveći problem televizije biti svojevrsna „kriza ideja”, odnosno nedostatak kreativnog potencijala onih koji osmišljavaju njen sadržaj. Prema ovom istraživanju, televizija dnevno može da proizvede najviše do 1.000 novih kreativnih ideja (od saopštenih misli do vizuelnih programskih rešenja), što prevedeno na običan jezik znači da jedna Francuska, sa 60 miliona stanovnika, može da ima samo jedan televizijski kanal koji bi ispunjavao ovaj kriterijum.
Drugi uzrok krize televizije ispoljio se posle završetka Hladnog rata – kada se dogodila nezapamćena koncentracija vlasništva nad medijima – posebno u Americi, ali i u Evropi. Nije nikakva tajna da već decenijama celokupan medijski prostor u „globalnoj imperiji” kontroliše između šest i devet korporacija, što samo po sebi ugrožava „demokratičnost” medijskog prostora i sužava prostor za debatu o javnom interesu. Dobri poznavaoci američke društvene scene, poput dr Srđe Trifkovića, ukazuju na manir da se u medijima „glavnog političkog toka” godinama pridaje ogromna pažnja u osnovi marginalnim društvenim temama, dok iz javnog diskursa izostaju rasprave o pitanjima koja su od egzistencijalnog značaja za jedno društvo.
Jedan od bitnih uzroka „krize televizije” je i pojava internet novinarstva. Zaista, internet je sam po sebi kombinacija dva medija: štampe i televizije, a njegove prednosti su „stalno ažuriranje podataka i lak pristup informacijama”. Internet je potpuno prilagođen „duhu vremena” koje u najrazvijenijim društvima oblikuje proces globalizacije. Koliko je brza ekspanzija ovog medija, svedoči podatak da je samo u Velikoj Britaniji broj korisnika interneta preko 46 miliona. Teoretičar Dag Milison rezimira prednosti internet novinarstva u četiri ključne tačke:
- realno vreme (prikupljanje podataka i predstavljanje sadržaja bez vremenske razlike),
- prelazno vreme (mogućnost čitanja teksta u vreme kada to odgovara korisniku),
- multimedijalnost (uključivanje muzike, animacije i dr. u jednu publikaciju) i
- interaktivnost (koja omogućava različite komentare na jedan događaj).
Upravo je predsednik Tramp bio dobar primer veštog korišćenja ove slabosti klasičnih medija, odnosno primer sposobnosti da putem društvenih mreža nametne ona pitanja koja muče prosečnog Amerikanca (od imigracije i izmeštanja proizvodnje, do globalnih trgovinskih sporazuma).
Ideologizovano novinarstvo
Posebno je zanimljivo pitanje šta se pod uticajem ovih tendencija dogodilo sa novinarskom profesijom? Koliko je pojava interneta i društvenih mreža izmenila novinarstvo? Oven Jagmen, rukovodilac internet sajta Čikago tribjun (Chicago Tribune) zastupa stanovište da je „fleksibilnost prva veština koja se zahteva u internet novinarstvu”, dok Stenli Ostni iskreno navodi „da mu novinari koji nisu u stanju da pišu kratke i jednostavne rečenice zapravo nisu ni potrebni”. Osim informatičke pismenosti, posao internet novinara je da održava „svoju publiku, poseduje ozbiljan resurs, respektabilan izvor i kvalitetno ažuriran sadržaj”. Novinarka Ken Lejn koja radi u internet medijima smatra da nema nikakve razlike u načinu prikupljanja vesti u odnosu na tradicionalno novinarstvo, dok njena koleginica Majdin Mekadams ipak ukazuje na „širu perspektivu” onlajn novinarstva, koje zbog prirode ovog medija omogućava još veću mogućnost manipulacije javnim mnjenjem u odnosu na „magiju televizijske slike”.
Krizu televizije dodatno podstiče i ekonomska kriza od 2008. godine, koja je oglašivače naterala da mnogo više pažnje posvete novim medijima. Podaci superuticajne oglašivačke industrije pokazuju da se, primera radi, u Švajcarskoj i Holandiji više od polovine kompanija preselilo u oglašivačku sajber sferu, što je podstaklo televizije da u grozničavom traganju za očuvanjem gledanosti, program prilagođavaju najnižim ukusima. Pored rijaliti novinarstva, ovi trendovi nisu mimoišli ni političko novinarstvo. Pod uticajem moćnih korporacija koje su zainteresovane za opstanak socijalne paradigme po kojoj „bogati treba da budu još bogatiji”, u političkom novinarstvu se pod drugačijim ideološkim izgovorima dešava pojava cenzure i samocenzure. Za razliku od nekadašnje cenzure usmeravane iz vrha jedne partije, jednostranost u izveštavanju danas se podstiče novom „ideologizacijom novinarske profesije”. Reč je o jednoj „medijskoj društvenoj igri” koju kreiraju uticajni centri moći, a u kojoj se od novinara očekuje da o određenom događaju izveštava u skladu sa unapred zadatom matricom „političke korektnosti”, što je zanimljiv termin preuzet iz lenjinističke prakse.
Postoji čitav indeks tema koje u „ideologizovanom novinarstvu” poprimaju sasvim novo značenje i nisu podložne kritičkom preispitivanju – poput multikulturalizma, gej brakova, stranih investicija itd. Oni koji se tome suprotstavljaju guraju se na marginu društvenog uticaja, ne toliko zabranama koliko svesnim prećutkivanjem. Poznati intelektualni autoritet Čomski, za kojeg zbog kritike američke politike zna vrlo malo njegovih zemljaka, smatra da „glavni mediji – recimo nacionalni, poseduju unutrašnju kontradiktornost, slično kao škole i univerziteti”. On ukazuje na izvesnu ambivalentnost medija koji s jedne strane indoktriniraju, i to je realnost, a s druge strane, ipak moraju da važnim ljudima – onima koji donose velike odluke – predstave realnu sliku sveta na prihvatljiv način. I ta dva zahteva su, uočava Čomski, u neprestanom sukobu.
Novi totalitarizam
Da zaključim: karakter televizijskog novinarstva posebno se izmenio u protekloj deceniji pojavom novih tehnologija, koje poziciju izveštača čine protivrečnom. Naime, dok se ranije TV reporter pojavljivao u ulozi „objektivnog i nepristrasnog posmatrača” (svakako ne uvek), dotle je, primera radi, pojava Jutjuba omogućila akterima samog događaja da o njemu istovremeno i izveštavaju, često bez ikakve kritičke distance. Ta vrsta tehnološke mogućnosti je otvorila i mnoga etička, ali i organizaciona pitanja. Recimo, da li je u grozničavom traganju za rejtinzima vest postala roba koja kao i svaka druga roba ima svoju tržišnu vrednost? Gde je u svemu tome novinarska etika? Kako iz jedne takve perspektive izgleda novinarska sloboda? Ko će i na koji način uređivati takve medije? Konačno, ko će da objasni (komentariše) stvarnu pozadinu jednog događaja?
Pojedini ruski medijski stručnjaci smatraju da je budućnost medija, pa i televizije, u specijalizovanim sadržajima. Svoje stanovište zasnivaju na činjenici da je društvena stvarnost sve složenija, kao i da nove tehnologije u sebi nose „virus totalitarizma”. Novi totalitarizam prvenstveno se oslanja na tešku zloupotrebu nauke, koja se koristi u najdestruktivnije svrhe (tipičan primer je korišćenje pandemije COVID-19 za gušenje elementarnih ljudskih prava i sloboda – prim. autora), kao i na promociji brojnih katastrofičnih scenarija o budućnosti planete (ekološki armagedon, širenje straha od iznenadnih nuklearnih i terorističkih napada), čime kriza poprima permanentan karakter. Baš zato ruski stručnjaci smatraju da će u novoj eri mediji morati da mnogo više pažnje posvete analizi stvarnih uzroka pojedinih događaja, što nameće potrebu njihove specijalizacije za određene teme u okviru „novog informacionog prostora” u kojem se odigravaju strateške operacije, obaveštajnog i vojnog karaktera, a takođe i njihova diplomatska, ekonomska i tehnička podrška.
Milorad Vukašinović je srpski novinar i publicista. Autor je knjiga „Suočavanja-izabrani razgovori” (2003), „Trenutak istine” (2006), „U tamnom srcu epohe” (2010), „Rat za duše ljudi” (2011) i „Misliti prostorno” (2021). Ekskluzivno za Novi Standard.
________________________________________________________________________________
LITERATURA:
- Noam Čomski, Šta to u stvari hoće Amerika, Čigoja, Beograd, 1999.
- Milorad Vukašinović, Suočavanja, Bonart, Nova Pazova, 2004.
- Srđa Trifković, Kontinuitet hladnog rata, Geopolitika, Beograd 2017.
Pročitajte OVDE novi autorski članak Nikše Bulatovića
Izvor: Novi Standard
