Piše: Milomir Stepić
Sistematski se na srpskoj političkoj i medijskoj sceni podgreva atmosfera „zamora Kosovom“, da bi taj problem trebalo okončati na bilo koji način, makar i suprotno srpskim interesima.
U tom kontekstu, stvaranje Asocijacije/Zajednice opština u kojima Srbi čine većinsko stanovništvo na Kosovu (kako glasi zvaničan naziv), tj. kolokvijalno Zajednice srpskih opština (ZSO), predstavlja se kao pitanje svih pitanja. Kao da će posle toga poteći med i mleko. I da će to biti ključni element trajnog rešenja „kosovskog pitanja“.
Jer, tobože, „zamrznuti konflikt nije rešenje“, kako se često čuje od naših, američkih i evropskih zvaničnika i njihovih trbuhozboraca.
A, šta bi za njih bilo to spasonosno „rešenje“?
Da Srbija prizna „kosovsku nezavisnost“?
Da sa svojom separatističkom pokrajinom „potpiše obavezujući sveobuhvatni sporazum“ i da se sa njom „međusobno prizna“? Da se „ne protivi da Republika e Kosovës uđe u međunarodne organizacije“ (uključujući i UN)…?
Sve to u ime „mira i stabilnosti na Zapadnom Balkanu“, „evropske perspektive Srbije“ i naročito „onemogućavanja ruskog malignog uticaja““!
A što će time izgubiti 12,3% svoje teritorije, predati duhovno, istorijsko i državotvorno jezgro, identitetski se samoponištiti, ostaviti na cedilu sopstveno stanovništvo i materijalno nasleđe, odreći se rezervi uglja koje spadaju među najveće na svetu i mnogo toga drugog – to nema veze.
Briga nas – mi ćemo se malo osećati nelagodno, a neka se stide buduće generacije i neka naši potomci, ako ih bude bilo, vraćaju predato. Nekako će se „upakovati“ da ni Ustav nije prekršen, a Ustavni sud se neće mešati u svoj posao.
Važno je da nam ne uvedu vize, da možemo na strana mora kad već nemamo svoje, da nesmetano hrlimo na divna alpska skijališta, da i dalje sa Zapada dolaze investicije u njihove sopstvene firme koje njima stvaraju profit, a u kojima rade naši polurobovi.
Pravićemo se iznenađeni kada posle Kosova i Metohije – te „centralne oblasti“ i geopolitičke „makro-tvrđave“ Balkana – usledi dalje „paranje džempera“: Raška oblast, Vojvodina, Bujanovačko-preševski kraj… O „demontaži“ Republike Srpske da se i ne govori.
Oni pragmatični i dalekovidi, koji se razmeću da srpske interese treba tumačiti „alternativno“, „kreativno“ i „postmoderno“, gorljivo se zalažu da se potpiše bilo koji sa Zapada ponuđen predlog. A svaki od njih se razlikuje samo u nijansama, dok im je potpuno identična ključna „pojedinost“ – da Srbija na ovaj ili onaj način prizna „nezavisnost Kosova“ i ne opire se njegovom članstvu u UN.
U stvari, samo to će se uzimati ozbiljno i faktički sprovoditi.
A ostalo?
Papir trpi sve. Čak i ZSO.
Ne pravimo se naivni. Imamo iskustvo sa selektivnim (ne)poštovanjem Vensovog plana, brojnim prekidima vatre i primirjima u BiH, Dejtonskim sporazumom, Vojno-tehničkim (Kumanovskim) sporazumom, Rezolucijom 1244 SB UN, Briselskim i Vašingtonskim „papirima“…
Zašto potpisati kada je sasvim jasno da ugovor neće poštovati niti kosovsko-metohijski Albanci, niti Zapad?
Albance, kao ratne saveznike, niko na Zapadu neće primoravati (naprotiv!), a pristup samog Zapada, čak i da ga nismo znali, postao je jasan iz izjave Angele Merkel u vezi Minskih sporazuma.
Sasvim je jasno da bi odmah usledilo „erodiranje“ ugovora i da bi on za srpsku stranu postao „šarena laža“.
ZSO, čak i da se ugovorom potvrdi kao „briselska tekovina“ iz 2013, srpskim zvaničnicima koji bi ga prihvatili i potpisali poslužila bi kao „smokvin list“, a potom za kalimerovsko naricanje „nepravda, pa to ti je“.
Bez obzira šta će pisati o nadležnostima ZSO, većina njih sigurno se ne bi sprovodila zato što bi ih albanska strana na sve načine onemogućavala. Naravno, uz tolerisanje ili pomaganje Zapada.
Da li u to iko može da sumnja?
ZSO bi postala „prazna ljuštura“, upravo na način kako se uporno pokušava sa Republikom Srpskom. Nije slučajno što i Albanci i Zapad papagajski ponavljaju da „neće Republiku Srpsku na Kosovu“, nastojeći da tako „ubiju dve muve jednim udarcem“ – prvu, da status (pa i samo postojanje) Republike Srpske označe za „grešku koju treba ispraviti“, i drugu, da uspostavljanjem i ovlašćenjima ZSO sličnu „grešku ne treba ponoviti“!
I „mirna Bosna“. I Srbija.
I šta posle eventualnog formiranja kakve-takve ZSO, čak i sa minimalnim delokrugom u sferi, na primer, rekreacije, folklora, recitatorskih sekcija i seoskih sportskih igara?
Dežurni srpski politički aktivisti, analitičari i propagandisti zatrpali bi javnost zaključcima o „suočavanju sa realnošću“, da se „spasava što se spas’ti može“ i da su „obe strane podjednako nezadovoljne“, a oni profesionalno egzaltirani bi to proglasili „još jednom našom pobedom“.
U Prištini bi, pak, to smišljeno proglasili ogromnim, suštinskim ustupkom i svojom nemerljivom kooperativnošću, na šta su pristali iz jednog jedinog razloga – da zauzvrat dobiju „obavezujući sporazum“ i „međusobno priznanje“ sa Srbijom.
Tako bi ZSO, kao jedno veliko ništa, postala prividno snažan argument za novi, još snažniji ultimativan zahtev Zapada Srbiji da pristane na kosovsku nezavisnost.
„Eto, tražili ste formiranje ZSO, konačno smo vam ispunili Briselski sporazum na koji se toliko pozivate, primorali smo Albance da popuste i konačno realizuju svoje obaveze, a sada morate i vi da date neki ustupak – priznajte, priznajte, priznajte…“
Kao dodatni podstrek, naravno, tu bi bila i podrška na evropskom putu, da bismo bili „na pravoj strani istorije“ i „živeli kao sav normalan svet“.
Kako bi Srbija takvu „šargarepu“ mogla da odbije, budući da bi neizostavno usledila i pretnja „štapom“ već notornih sankcija, isključivanja iz ovoga i onoga, zaustavljanja ekonomskog razvoja, smanjivanja plata i penzija, otežavanja trgovinske razmene…
Pa onda neka Srbija ne ide u evroatlantske, nego sa Rusijom u evroazijske integracije.
Tako joj i treba, ako ne bude htela da se odrekne Kosova i Metohije!
Izvor: Sve o Srpskoj
