Piše: Vladimir Dimitrijević
SLUČAJ MIHAILA ĐURIĆA KAO PARADIGMA NEPRISTAJANJA NA LAŽ
Jedan od ključnih zadataka savremenog srpskog intelektualca jeste domišljanje, do samog kraja, onoga što naši preci nisu uspeli da osmisle. Važno je ne miriti se sa iluzijama, jer se na iluzijama ne može ni opisati prošlost, ni graditi budućnost. I važno je, najvažnije, ne pristajati na laž, makar nas to i koštalo. Ove ideje su osnova nove knjige Miladina Ćosovića o srpskim stradanjima i lutanjima krajem 20. i početkom 21. veka.
U „Zapisu o Mihailu Đuriću“, Ćosović izriče pohvalu čoveku koji je, uoči srboubilačkog Ustava 1974, imao hrabrosti da kaže istinu o onome što čeka srpski narod. Zato je robijao, ponosno ostajući mislilac i moralista kakvi se retko sreću. On je paradigmatični intelektualac, na koga se možemo ugledati. Profesor dr Jovica Trkulja je o Đurićevom slučaju pisao:“Čovek koji je u hrabrosti za istinu video najviši izraz ljudskog dostojanstva, profesor koji je svoje studente učio da je ljubav prema istini i pravdi najveća strast ljudskog uma, te da je prisustvo autonomnog kritičkog intelektualca u modernom polisu ključ demokratije – našao se u zloglasnom zatvoru u Požarevcu. Sa Đurićevim odlaskom u tamnicu, utamničeni su vidici i putevi ka modernoj i demokratskoj Srbiji, uskraćena joj je mogućnost uključivanja u zajednicu prosvećenih naroda. Otpočelo je gušenje intelektualne i društvene svesti, pretvaranje građana u podanike. Uprkos činjenici da je svojim govorom proročanski ukazao na pogubne posledice ustavnih promena, koje su kasnija zbivanja potvrdila, prof. Đurić je kaznu od devet meseci strogog zatvora izdržao u celosti. Osuda i izgon Mihaila Đurića zbog prestupa mišljenja zadirali su u samu srž moralne savesti i duhovnog zdravlja našeg društva. Oni su potvrda bezumlja oholih vlastodržaca i njihovih ratničkih pohoda na institucije kulture. Istovremeno, to je bio i znak besa, nesigurnosti, bolesti i slepila toga poretka koji je takvim ponašanjem sebi samom odredio moralnu osudu pred istorijom.“
Đurić se suočio i sa zločinačkim ratom NATO pakta i „međunarodne zajednice“ protiv Srba na hrabar i dostojanstven način. Godine 1993, Folker Gerhart, donedavno prijatelj Đurićev, odbio je da uvrsti njegov rad o filosofu Fridrihu Kaulbahu ( Gerhartovom učitelju, Đurićevom prijatelju ) u jedan naučni zbornik. Uzrok? Uvedene su međunarodne sankcije prema SR Jugoslaviji. Đurić je ušao u polemiku s njim, i ukazao na nacističke senke u takvom ponašanju:“Ne samo kao filozofski obrazovan čovek već naprosto kao slobodan čovek morali biste znati da pravo pojedinaca svih naroda na prijateljstvo stoji iznad svih političkih obzira i obaveza“. Iako su Nemci, veli Đurić, toliko zla naneli Srbima, „nijedan srpski filozof nije predložio da se srpska filozofija potisne iz naših škola kao obavezan predmet“. Naravno da sankcije ne znače zabranu objavljivanja teksta srpskog filozofa u zborniku u Nemačkoj. Đurić je pisao:“Naloženo je samo suspendovanje međudržavnih veza, i ništa drugo. Ovde očigledno nije reč o nekom rigoroznom zahtevu da se prekinu svi lični odnosi između Srba i drugih naroda.“
Folker Gerhart je, u svojoj bestidnosti, čak pokušao i da spreči Đurića da učestvuje na skupu o Hajdegeru u Meskirhu, na šta mu je ovaj uzvratio:“Vi me sada progonite kao prokletog Srbina kao što su nekada bili progonjeni Jevreji“. ( Ćosović uočava:“Mrze Nijemci Srbe jer su znatno doprinijeli porazu Germana u dva svjetska rata, i mrzeće nas do sudnjega dana“. )
Đurić je bio proganjan, a danas je slavan. Jedan od glavnih srpskih problema je odnos prema velikim ljudima – često su klevetani i napadani. To ima veze sa prevrtljivošću vlasti, koja velike ljude, ako joj nisu naklonjene, goni i marginalizuje. Zato se moramo čuvati da nam se „slučaj Đurić“ ne ponovi.
Ali, uvek i svagda, ka istini treba ići Đurićevim putem. A on podrazumeva odgovornost jedne nepristrasnosti.
NAŠA TRAUMATSKA ISKUSTVA
Od kada znamo za sebe, trpeli smo više zla no što smo imali dobra, kaže Ćosović. Dovoljno je setiti se Nikole Rota, srpskog Jevrejina – preživeo je Aušvic i Goli otok, i zaključio da su psihička mučenja bila gora na Titovom ostrvu zla nego u Hitlerovom logoru. To nije ni čudo. Golootočke komuniste „prevaspitavali“ su tzv. „Bosanci“. Hrvatski istoričar golootočkog pakla, Martin Previšić, o tome kaže:“Na čelu "Bosanaca" bio je Borivoj Viskić, tokom rata pripadnik Crne legije Jure Francetića. Posle Golog otoka radio je za Udbu i poslat je u Australiju da se infiltrira u hrvatsku emigraciju. Kad se vratio u Dalmaciju, kao ustašu ga je prepoznala stara partizanka, pa je izbio državni skandal. Udba je imala posebnu polugu pritiska jer je bio homoseksualac. Prema svedočenjima, jedan od najvećih golootočkih sadista bio je Esad Šabanac, koji je i posle dve decenije pratio bivše logoraše.“
Sam Miladin Ćosović je 1941. godine gledao kako su njegovu novu kuću palili Italijani, a 1943. italijanska „roda“ njega i porodicu mitraljirala dok su se krili u šumi. Ćosovićeva strina je jedva pobegla – nije se odmah sakrila, jer je verovala da neće mitraljirati civile. Godine 1944, komunisti su mu ubili starijeg brata.
U ličnim preispitivanjima, Ćosović 1993. odlazi u mesto Šula, gde je nekad lečio rudare. Tamo je sreo nesrećnika koji je učestvovao u streljanju njegovog brata Boška, sedamaestogodišnjaka, one strašne noći po dolasku komunista. Boško se držao dostojanstveno. Ali, šta znači ovo zakasnelo pokajanje ubice? Kome je potrebno?
U trijaloškom poglavlju „Avgust 1970: Poddurmitorske priče“ ispričan je razgovor autora, njegove devojke i profesora Đorđa o zločinima komunista u žabljačko – durmitorskom kraju za vreme Drugog svetskog rata.
Lokalni komunisti su se žalili Moši Pijade na to da ima uglednih ljudi koji ne podržavaju njihov način borbe, na šta im je Pijade rekao da uklone prepreke. I oni su to učinili, ubijanjem inakomislećih:“Tu mene Mošo uopšte ne interesuje, jer ko uopšte meni, ako sam čovjek, može da naredi da ubijem brata, oca, rođaka ili komšiju koji ne misle isto što i ja“. Devojka ih podseća da je Mao Cedung, pri susretu sa Staljinom, rekao da pogibija dve trećine naroda - da bi jedna trećina živela srećno - uopšte nije prevelika žrtva.
Ako se uzme u obzir činjenica da su komunisti srpsku veru mrzeli kao i poturice, i da podele u Crnoj Gori nisu bile klasne, nego uzrasne ( mladi su verovalim komunističkom utopizmu, a stari bili za četnike ), pri čemu su „mrak, nož, puška i smrt bili vjekovima dio njihovog života“, onda je jasno šta se zbivalo u kraju koji je najviše osetio udar nove ideologije.
Bilo je strave i ranije. Ćosović podseća na jedan zatomljeni događaj, koji se zbio posle ubistva Smail – age Čengića. Tada je Ali – paša Stočević organizovao kazneni pohod na Drobnjake. Muškarce su ubijali, a žene silovali. Narod je doneo odluku da se deca, rođena od silovanja, pobiju, da bi se zatrlo poturičko seme. A okupatori su bili i srodnički povezani – tako su Smail – aga iz Stoca i Ali aga iz Pljevalja bili rođena braća. Trebalo je gledati domaćeg odroda, trpeti zulume, nadati se slobodi. Nije im bilo lako, nimalo.
Srbi su se, kako su znali i umeli, dovijali da opstanu. U pljevaljskom kraju bio je neki priučeni pop ( ko zna da li i rukopoložen? ), koga su zvali Kaluđer, i koga je jedan aga, rugajući se, pitao da li krštava i poturičku kopilad, nastalu iz muslimanskog silovanja Srpkinja. Ovaj mu je rekao:“Kršćavam, ago, kršćavam, i Božju ti vjeru dajem – ti će ti doći glave“. Tako je i bilo što je, po Ćosoviću, naravoučenije za sve vojske – „da ne siluju žene, jer će potomci njihove požude biti osvetnici“.
Problem našeg naroda je bio i bratoubistvo:“Mi smo narod koji nosi zao udes u sebi: dok nas drugi napadaju, mi se međusobno bijemo i satiremo“. Dovoljno je setiti se da su četnici prezirali komuniste kao izdajnike svog naroda, a ovi su četnike zvali saradnicima okupatora.
Bilo je malo čojstva, i zato bi NJegoš bio usamljen da nema Marka Miljanova.
Traume su se prenosile sa pokolenja na pokolenje. I tragovi su ostajali, pa nas i sada prate. Videlo se to i u ratovima prilikom raspada SFRJ.
U zapisu „Dezerteri i dobrovoljci“, nastalom 1991, Ćosović opisuje situaciju u pljevaljskom kraju, u kome mnogi izbegavaju pozive za mobilizaciju, ali se javljaju i mnogi dobrovoljci. ( Opet srpska raspolućenost! ) Tako na front iz sela Brvenik kreću četvorica braće Krsmanovića, a petorica braće Beljkaša iz Jugova. Negde su išli zajedno otac i sin, a bilo je i dobrovoljaca JNA iz redova muslimana.
Ćosović se seća jedne pljevaljske porodice – oca je bilo sramota zbog sina koji je odbijao mobilizaciju. Mladić je Ćosoviću rekao da kod njega nije u pitanju puki strah od pogibije, nego činjenica da taj rat nije njegov:“Ne odričem se svoga naroda, ali neću u kolo sa ratnim huškačima“. On je smatrao da će svom narodu doprineti više ako se oženi i rodi decu. Ipak, otišao je na front sa ocem. Ostali su živi.
UZROCI NAŠE NEZRELOSTI
U svom zapisu „O nacionalnoj (ne)zrelosti Srba“, Ćosović se pita šta je bilo sa Srbima kada su „u stanju plemenskog nomadskog života i paganskog mišljenja ( punog sujeverja i strahova) preplavljeni hrišćanstvom, religijom dobrote i milosrđa“. Mešali su se pravoslavlje i ostaci paganizma, i taj čvor, do danas, nije lako rasplesti.
Uz to, Srbi su primili hrišćanstvo sa klasnom organizacijom Vizantije. To je običan, donedavno slobodan, narod stavilo u podređeni položaj plemstvu novog tipa, ali je Sveti Sava, narodni brižnik, doneo izvesno uravnoteženje. Vladarska kuća Nemanjića doživljavana je ne kao nedodirljivi vizantijski dvor, nego kao neka vrsta patrijarhalnog starešinstva. Posle poraza na Kosovu, Srbi su se suočili sa islamom, surovom ratničkom religijom, i, zbog novih uslova života, vratili su se plemenskom načinu organizacije svakodnevice. Hrišćanstvo, kaže Ćosović, kao da je uzmaklo pred plemenskom etikom. U ravnicama su Srbi živeli rajinski, mimikrijski, potuljeno, dok je u planinama vladala sloboda i spremnost na smrt radi slobode, uz osećanje mržnje prema okupatoru.
Seljak je, po Rajsu, suštinski sačuvao srpski moral i rodoljublje i, kad je kucnuo čas, počeo je oslobodilački podvig, koji je trajao od 1804. do 1918. godine. Sloboda je došla, ali nismo imali dovoljno vremena za svesrpsku integraciju. Lutali smo maglama jugoslovenstva, a slom je nastupio posle Drugog svetskog rata, u doba komunizma. Srbi se tek danas vraćaju sebi, a jedini način da shvate ko su jeste da prime reč Berđajeva da je „nacija jedinstvo istorijske sudbine“.
Srbi su ostali nezreli jer su, između ostalog, mnogo ratovali, ali ratovi nisu učvrstili njihov karakter, nego su ih umnogome razorili i učinili podložnima tuđem uticaju. Ćosović se pita:“Koliko su se Srbi iskrivili pod istorijskim teretima, koliko je nenormalnosti u njihovim navikama, mišljenju, rasuđivanju, vrednovanju, jednom riječju, u svijesti i pameti?“ Ako se gledamo u ogledalu, videćemo da su nam u oku „sumnjičavost, podozrivost, zavist i preko toga pakost izmiješena sa prezirom“. Prosečnog obrazovanja, sitničavi, prizemni, tvrdoglavi, sa manjkom samokritičnosti i kontakta s drugima, Srbi žive u skladu sa svojom nepreobraženom prirodom – zato su se sebi popeli na glavu:“Umjesto da jedni druge podstičemo i, razvijajući zdravo nadmetanje, složno idemo naprijed, mi se podmetačinama i sumnjičenjima iscrpljujemo; pa je naš korak naprijed mali i vrlo spor“. Kao na brodu kojim upravljaju pijani mornari, upadamo u zamke jer, veli Ćosović, „hrabrost, ako nije praćena pameću, okreće se protiv života“.
Od popisa 2011. do popisa 2022. manje nas je 750 hiljada. To je istinska katastrofa. Čime su Srbi sebe osudili na propast? Činili su stvari krajnje samorazorne i prestali su da se rađaju. Bela kuga je izraz naše hedonističke sebičnosti. Odnos dece i roditelja takođe je postao tragičan. Došlo je doba da su roditelji deci stalno obavezni, a deca im odgovaraju nezahvalnošću.
Ima još nešto što nas razgrađuje – nismo kadri da se složimo oko bilo čega. Kada je mir, tada smo kao rogovi u vreći, koji se svađaju i vire u tuđe dvorište. Pred opasnošću, zakratko se ujedinimo, ali smo istrajniji u nejedinstvu:“Srpsko nacionalno mišljenje odavno pokazuje znake zamora – tako je moralo biti kad je preopterećeno zabludama“.
Još je Cvijić uočio da kod dinarskih tipova dolazi do stalne oscilacije između hiperaktivnosti i depresivnosti. Kad uđu u čamotinju, kadri su da dopuste da im velike tekovine propadnu. Upadanje u nihilizam, u filozofiranje „uzmi sve što ti život pruža“ dokaz je da Srbi nisu shvatili da je jedino spasenje u davanju.
Ima i nečeg samoubilačkog u nama. Samoubice su, veli Ćosović, ljudi sa radikalnim zahtevima prema sebi i okruženju. Kad ne dobiju ono što žele, oni odbijaju i sve ostalo. Srbi, skloni euforičnosti, povremeno padnu u senku suicidnog:“Lako se ujedinimo na nacionalnom zanosu, ali i izdijelimo kad nas sustignu posledice. Tada nam je svako kriv više nego mi sami, a i među nama nijesmo svi isti. Kad smo u zaletu, junačimo se, a kad se povlačimo najradije bismo se junaštva odrekli. Vođe su nam danas idoli, a sutra krivci./.../ Tako ispade da nam vođe padaju s neba, mi nemamo ništa s njima“.
Naš problem je i vlast koja nikad nije bila kompetentna i nije nas vodila na pravi način. Po Ćosoviću, „vlast mora imati znanje i moć da objedinjuje suprotne stavove i tako energiju naroda čini maksimalno produktivnom.“
Vlast kakvu imamo izaziva prezir i pobunu. Zato smo stalno između tiranije i anarhije, stege vlastodržaca koji uglavnom haju samo za sebe, i slobode koja, avaj, ne ume da se tvorački ostvari ni kad se uslovi za slobodan život sazdaju.
Pošto ne trpimo vlast nad sobom, ostaje nam, po Ćosoviću, da „svaki pojedinac nosi zavjet svoga naroda kao sopstvenu sudbinu“. To nije jednostavno, ali to je jedini put. Možda nam je Bog i dao da, umesto ustanova, stabilnih i snažnih, imamo jake pojedince. Jer, da je suprotno, pokoravanje ustanova značilo bi slom čitavog naroda.
U ovom našem svetu se ne zna šta je žalosnije – čovek koji ima vlast i moć ili nemoćan nesrećnik, kaže Ćosović. Ipak, postoji odgovornost onih naroda u kojima su se rodila čudovišta istorije – Hitler se javio u Nemačkoj, Staljin u Rusiji, Pavelić u Hrvatskoj. Odgovornost pred svetom snose i narodi koji su im dali moć, a ne samo tirani. Mi nismo imali međunarodne zločince, ali smo, recimo, trpeli srbofoba Broza.
Čovek je, avaj, velika zalutalost u svetu. I narodi, smatra Ćosović, mogu upasti u stanje velike zalutalosti. Ali, ako hoće da opstanu, moraju biti svesni opasnosti.
SRPSKO LEVIČARENJE: OD TURSKOG ROPSTVA DO KOMUNIZMA
U zapisu „Srbi i levičarenje“, nastalom na kraju građanskog rata devedesetih godina prošlog veka, Ćosović kaže da su Srbi skloni levičarenju zbog jednakosti u ropstvu zapamćene iz turskog doba. Tada su se bogatili samo turski izmećari. Veći deo naroda je bio socijalno izjednačen. Potonje levičarenje, smatra on, bilo je „izraz inercije narodne svijesti u kojoj je poslije oslobođenja nastavilo da živi naivno shvatanje društvenih odnosa“.
I otac srpskog socijalizma Svetozar Marković je bio narodnjak u strahu od socijalnih raslojavanja, a ne tipični marksista, onaj koji slavi činjenicu da je buržoazija kapitalom razorila tradicionalne verske i porodične ustanove, i da to otvara put ka utopiji. U svom ogledu o Jovanu Skerliću, „Poslednji bard nacionalnog romantizma“, u knjizi „Stvaralac i politika“ ( Nolit, Beograd, 1972,170-171), Predrag Protić nas podseća:“Vukov rat za srpski jezik i pravopis predstavljao je izvestan jezički prevrat, ali je on, u isto vreme, bio i poklik za povratak autentičnom Srpstvu, koje je srpska građanska klasa, po osećanju nacionalnih romantičara, zaboravila. Drugi veliki reformator, kome je Skerlić poklonio najviše svojih simpatija, bio je u osnovi jedan konzervativac. U igri koju istorija često ume da igra, jedan od najvećih konzervativaca devetnaestog veka postao je tvorac socijalizma u Srbiji. Čitavo književno delo Svetozara Markovića prožete je jednim „žalom za starim“ vremenima. Postojao je jedan miran, spokojan svet, okupljen i vezan za zadrugu, a onda je došao surovi kapitalizam, taj svet razorio i železnicom još ga i dalje razara. Treba zaustaviti tu lokomotivu koja će uništiti taj svet, i taj konzervirani svet preneti jednoga dana u socijalizam. Ako se ovako interpretira ideologija Svetozara Markovića, onda između njega i Laze Lazarevića nema nekih velikih razlika. I kod Jakova Ignjatovića, kome je Skerlić vratio jedan deo književnog ugleda, postoji neka vrsta izgubljenog raja. Postojali su stari i novi majstori, jedan spokojni svet u kojem su živeli gospodar Sofra Kirić i preci Vase Rešpekta, a onda se nešto desilo, banula je katastrofa i stari dobri svet otišao je u nepovrat. Seoski zelenaši kod Milovana Glišića srušili su onaj svet u kome su mirno živele udovica Miona i tetka Desa. Pa i moderna srpska književnost u tom istom smislu je konzervativna. I kod Kočića i kod Ćipika, postoji jedan izgubljeni raj. Svi maštaju o izgubljenom raju, niko ne govori o obećanoj zemlji“.
Srbi su krenuli za komunizmom verujući da će se točak istorije zaustaviti. Progres o kome su maštali je, paradoksalno, za njih značio povratak u zlatno doba, a ne hitanje u neizvesnu budućnost.
Tako se desilo da je narod, koji je u turskom ropstvu živeo u mitu i legendi jednakosti, u komunizmu dosanjao svoj san. Koji se, avaj, pretvorio u moru.
Komunisti su srpsku ideju levičarstva doveli do besmisla. Stvarajući lažnu sadašnjost ( „Alaj volem ovaj režim, plata ide, a ja ležim“) , Srbima su uzeli pravo na budućnost. Tako su, u terminalnoj fazi levičarskog poretka, nastali simulakrumski levičari epohe JULa: trebalo je očuvati privid, a ne suštinu.
Smatrajući da nacionalno pitanje više ne postoji, i da je svaki nacionalista zver iz prošlosti, verovali su da se čitava stvarnost može izmeniti promenom terminologije. Svoje idejne protivnike su satanizovali do kraja: svaki neistomišljenik je postao kolaboracionist, doušnik, denunicijant, izdajnik, kulak, truli bogataš, peta kolona, kontrarevolucionar, reakcija, itd.
Mutili su srpski komunisti i oko marksizma, mantrali o Marksu i Engelsu. Ipak, marksizam nije mogao da pojmi tajnu srpskog naroda. Ćosović kaže:“Srpska nacija se ne može shvatiti pomoću istorijskog materijalizma, jer jednostavno ljudskom razumu su neshvatljive tolike žrtve u trajanju jednog naroda u njegovoj borbi za slobodu“.
Odnos komunista prema ženama bio je vulgaran – oni su, na osnovu svog materijalizma i ateizma, zaboravili da je žena, samim tim što je majka, iznad muškarca, i da njoj nije potrebno više tobožnjih prava, nego više istinskih privilegija. Žena je bačena u radne pogone, i razorena je njena svest o neophodnosti majčinske uzvišenosti.
Za vreme komunizma, došlo je i do sloma srpskog sela. Seljaci su bili ljubomorni na radnike koji lagodno žive, i ognjište im je postalo puko mučilište. Mnogi su odlazili u pečalbu i zidali u svojim selima kuće u kojima niko nije živeo. Kasnije im je Miloševićev režim oteo staru deviznu štednju, pa su ostali u praznom prostoru. I to je donelo rasapu seoske sredine u nas.
Borbom protiv religije komunisti su Srbe odvojili od krsta, za koji je vođena viševekovna herojska vojna; bio je to neposredan udar na identitet.
U zapisu „Srpska zalutalost u postkomunizmu“, Ćosović uočava da je komunizam ubeđivao svoje podanike da ljudskoj volji nigde nema prepreka. To je značilo da se veruje u nemoguće – da će čovek postati div i bog u istoriji. Kada je počelo oduzimanje imovine bogatima, sirotinja je bila u zaletu. Izgledalo je da stiže jednakost. A onda se siromaštvo opet pokazalo u svoj svojoj nagosti. Preko trista hiljada Srba je, u zenitu titoizma, otišlo u pečalbu. Kako reče jedan istoričar, postali su „zidari tuđe sreće“.
Odlazili su jer nije u pitanju bila samo ekonomija, nego i elementarni nedostatak slobode. Komunisti na vlasti, bivši robijaši, nisu mogli da grade budućnost slobodnih ljudi. Ćosović kaže:“Najgori gospodar je dojučerašnji sluga, najstrašniji diktator je dojučeranjši robijaš“.
Kult Svetog Save zamenjen je kultom vođe, a Kragujevac, koji je krvavo stradao zbog komunističkog avanturizma, postao je grad iz koga kreće Titova štafeta. Po Ćosoviću, odnos nekih Srba prema Brozu, neprijatelju Srpstva, psihološki je nepojaman. Kult vođe je razvijen do paroksizma:“Običan građanin počinje gledati u vođu kao jedinog pravednika koji ga može spasiti od nepravedne vlasti“.
je deo Srba bio titopoklonički, drugi su režim potmulo mrzeli, i podele su su bile sve dublje. One koji su sačuvali pamćenje bolela je smrt srpskog Čiče, koji je, za razliku od De Gola, doživeo najveće poniženje i strašnu smrt.
Komunizam je, smatra Ćosović, Srbima naneo veću štetu od turskog ropstva. U ropstvu, ko se turčio, menjao je identitet, a Srbi komunisti su, izgubivši sve srpsko, verovali da su veći Srbi od četnika. U školama se učila titoizirana istorija, koja je počinjala od 1941.
Brozov režim je čoveku uzeo slobodu, a dao mu besplatno školstvo, zdravstvo, posao i stan. Uspon u društvu značio je služenje partiji. Pošto komunisti nisu išli putem sposobnosti, zbog čega nisu mogli da organizuju produktivan rad, negovala se beslovesna bezbrižnost: bogata smo zemlja, imamo najbolje uređenje, odlični su nam rezultati u svakoj oblasti, brzo se krećemo u svetliju budućnost.
Uravnilovka je vodila gubljenju ideje trudbeništva. Samoupravljanje je značilo da smo svi jednako vredni, i nastupio je nestanak stručnih i rukovodnih autoriteta.
Šuma propisa i bujanje birokratije dovodili su do stalnog ( suštinski nerealnog ) manjka zaposlenih, pa je zaposleno mnogo nepotrebnih. Fizički radnici su više voleli da samoupravljaju nego da rade. To je doneo privid slobode odlučivanja. Ipak, pravih političkih sloboda nije bilo. Ćosović nas podseća:“Pogled radnika van fabrike strogo je kontrolisan: mogli su kontrolisati sebe, fabričko rukovodstvo i eventualno opštinsko, ali vlast u republici bila je nedodirljiva“.
A onda se raspao komunizam. Ostali su njegovi tragovi, i pojavio se Slobodan Milošević, koji se, veli Ćosović, „malo eksponira u javnosti, kad govori korektan je u svojim izjavama, nikoga ne vrijeđa i radi u senci. Opozicioni lideri pate, skloni su preterivanju, vrijeđanju i raznim drugim nesuvislostima“.
Lutanje se nastavilo krajem 20. veka: nismo uspeli da se uravnotežimo.
Tome se pridružila i teška beda. Vreme raspada značilo je bedu:“Broj poniženih i hronično gladnih raste, a iznad njih je mali broj ratnih profitera koji žive u sve većem sjaju. Razbacuju se novcem. Jutros je benzin poskupio, za moju platu mogu da kupim trideset litara“.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 31, 2023
ISKUŠENJA SRPSKOG NACIONALIZMA
U zapisu „O srpskom nacionalizmu“, Ćosović upozorava da nacionalizam greje, ali i spaljuje. On je dobar ako je narodnjaštvo, a štetan ako je zaslepljeni šovinizam. Narodnjaštvo spasava čoveka od utapanja u tuđu kulturu, ali i osnažuje saradnju sa drugim narodima. Ono je suštinska i neophodna ravnoteža.
Aristokratski nacionalizam oplemenjuje, a plebs je sklon mržnji, mada ponašanje srpskog vojnika u Prvom svetskom ratu pokazuje da i plebs može imati uzvišeno rodoljublje. Uostalom, kaže Ćosović, „civilizacijski napredak nije zasluga jednog naroda, svi su u kulu ljudske baštine ugradili bar po jedan kamen“.
Nekakva osnova zajedništva mora da postoji. Berđajevljeva ideja personalizma nemoćna je pred kolektivizmom. Ipak, veli Ćosović, snažne su ličnosti koje su, na osnovu svog iskustva, preradile i ponele i ono kolektivno. Jer, kako reče ruski mislilac, „svaki čovek ima svoju neponovljivu sudbinu, individualnu sudbinu, i u ovom zemaljskom životu i u životu s one strane groba, u večnosti“. Mi živimo u zajednici, mada se, po mišljenju Ivana Iljina, naša vera meri usamljenim stajanjem pred licem Gospodnjim.
Srpski nacionalizam bio je širok i svečovečanski, pa ipak ga ostali Južni Sloveni nisu prihvatali. Prva Jugoslavija je bila neuspešan politički okvir, a Srbijanci nisu uspeli da atmosferu Kraljevine Srbije, sa njenom demokratičnošću, prenesu u novu državu. U doba Titoslavije, socijalno je odnelo pobedu nad nacionalnim, a trećina stanovništva ove države, Srbi, podeljeni su po republikama i stavljeni u podređeni položaj. Ako se tome doda izjednačavanje četnika sa ustašama, jasno je što smo krenuli putem strahotnog klonuća. Za razliku od De Gola, koji je, kao vođa otpora, postao i ostao heroj Francuske, srpski De Gol, đeneral Mihailović, satanizovan je i ubijen da mu se ne zna grob i da se zaboravi njegov doprinos borbi protiv okupatora.
Da, Srbi su onepravdovani, stradali su, doživeli mnoge i mnoge poraze tuđom voljom, i to kao „remetilački faktor“ na Balkanu. Ipak, smatra Ćosović, treba se osvrnuti i na srpske nesuvislosti u doba prve i druge Jugoslavije. Ko je od nas tražio da se žrtvujemo za Jugoslaviju? Niko. Uostalom, veli pisac, „pretjerana samoljubivost ( pozivanje na zasluge, na istorijsko pravo ) rađa netrpeljivost drugih naroda, pogotovo manjih“. Srbi su, svesni svojih zasluga, povremeno prenaglašavali sebe, što je vodilo do gneva inferiornijih po zaslugama. Inferiorniji su ( Hrvati naročito ) zato i želeli da nas proglase „Ciganima“, ljudima bez kuće i kućišta, koje treba goniti i ubijati gde god je to moguće.
Ne smemo se zanositi. Moramo se otrezniti od svake euforičnosti. U postkomunizmu, krenuli smo somnabulnim putem Srba kao „nebeskog naroda“ ( izraz Enrika Josifa ), i to nas je koštalo. Da nam novo buđenje opet ne bude bunilo, moramo sačuvati uzvišene ciljeve naših istorijskih koordinata.
Bitno je da sazrimo i u odnosu prema vlasti.
U zapisima „Srbi i vlast“ Ćosović ističe da Srbijanci i Crnogorci nikad nisu imali vremena da uravnoteže svoje odnose sa vlašću. Ipak, vlast je bila njihova – nisu im je nametali sa strane, kao što je Zapad doveo germanske dinastije Rumunima, Bugarima i Grcima. Mi smo imali Karađorđeviće, Obrenoviće i Petroviće.
Često nas kritikuju zbog kulta vođe, ali, smatra Ćosović, to kod nas nije stvar za olako rešavanje. To, uostalom, nije pitanje regresije na niži nivo zrelosti, nego empirije:“Čovjek, svjesno ili nesvjesno, osjeća strah od sebe, od mraka koji nosi u sebi, boji se od sebi sličnih drugih ljudi i traži zaštitu od zajedničkog autoriteta“. Kad institucije funkcionišu, ljude malo zanima ko je na vlasti:“Ako je društvo u rasulu, ako siromaši, ako je pojedinac zahvaćen strahom za sebe i svoju porodicu, onda mu je potreba za vlašću veća“.
A mi smo često bili u takvim situacijama.
SRBI I MUSLIMANI
U zapisu o Srbima i muslimanima, Ćosović se seća kako je, početkom rata u poslednjoj deceniji 20. veka, razgovarao baš sa muslimanima, rudarima „Šuplje stijene“ kod Pljevalja, koji su bili protiv rata, a dobri i tihi ljudi. On im je bio lekar, znao ih je u dušu, i video da nisu za sukobe i krvoproliće. Ali, vihor istorije je sve pomeo. Počeo je slom ljudskosti, često na obe strane.
Uoči izbijanja građanskog rata, bilo je onih koji su verovali da je moguće izbeći nesreću. U „Pobjedi“ od 31. jula 1991, književnik Iso Kalač je molio Srbe i muslimane da se ne sukobljavaju. U svom „Amanetu srpsko – muslimanskoj braći“, zapisao je:“Vi, Srbi islamske i pravoslavne vjere u Sandžaku i u Raškoj oblasti, a i na drugim prostorima otadžbine, živite u slozi – zakunite se jedni drugima i idite istim putem dok je svijeta i vijeka, dok je vašeg poroda, grobova mučenika i veliokstradalnika.“
Kalač je vapio:“Braćo moja draga, za vašu slogu i jedinstvo spreman sam da izvršim javno samoubistvo, da vas na svojoj krvi osvijestim i dokažem koliko mi je stalo do vas!“
Ovaj apel objavljen je četiri dana posle skupa muslimana u Novom Pazaru – na skupu je glas dizao Alijin izaslanik Irfan Ajanović, a bio je tu i arbanaški prvak Veton Suroi.
Međutim, Avdul Kurpejković, Kalačev zemljak iz Rožaja, odgovorio mu je, takođe u „Pobjedi“, veoma oštro:“Najteža je neistina o muslimanima i negiranje njihovog nacionalnog identiteta. Muslimani nijesu Srbi islamske vjere, već su poseban narod i nacija“. I još:“Srećan ti prelazak u Srbe, ali bez nas Muslimana iz Crne Gore, jer mi ostajemo ono što jesmo i svoj na svome“.
Tragedija naših muslimana, po Ćosoviću, nije mala:“U Turskoj su bili Turci, u vrijeme Endehazije „cvijet Hrvata“, u Titovoj Jugoslaviji su na početku bili Srbi i Hrvati, zatim Muslimani, a kad se raspala Titova Jugoslavija postadoše Bošnjaci. Takvo lutanje posljedica je sociomorfizma u njihovom shvatanju svoje posebnosti“.
Na taj se način razvijao duh konvertitstva, ključni duh našeg doba. Kurpejković i slični njemu pamte da su bili „neko“, i ne žele, veli Ćosović u svojim dnevničkim zapisima, da budu kao drugi, to jest „raja“. I tada je počelo izazivanje koje je vodilo u krv i užas: Ajanović je, u ime SDA, u Novom Pazaru poručio – „tako ti je, mala moja, kad bije Bosanac“. A Srbi sa Drine su čuli da im susedi prete obnovom „prava prve bračne noći“. I bes je rastao. Uskoro će se sve završiti u ubilačkoj tmuši, u kojoj sevaju kuršumi i sečiva.
Sam Ćosović kaže da je pitanje o ulozi naših muslimana primio od oca ( „u mojoj svijesti, koja je nužno istorijska, sve od oca i počinje“ ), a otac, koji je do 1912. živeo pod turskom vlašću, sećao se da je za mnoge Srbe posle oslobođenja osveta Turcima bila čin pravde. Bilo je mnogo turskih zuluma kroz vekove, i Srbi su hteli da pravdu uzmu u svoje ruke.
I onda je izbio krvavi građanski rat u koji se uplela prošlost. Činjena su nedela i sa jedne i sa druge strane, ali Ćosovića pogađaju srpska nedela:“Ako je Bog htio kazniti muslimane u Bosni, zašto je odredio Srbe za izvršioce? Zašto nije sačuvao nevinost žrtve? Zašto je žrtvu pretvorio u osvetnika?“
Opravdanja za zločine nema, bez obzira na gnev. Mora doći do pomirenja Srba i muslimana, jer „niko naše ratovanje nije dobio, svi smo gubitnici“.
Kada je u pitanju obnova islamskog duha u naše dane, u tome ima i savremenih uzroka. Islam je, smatra Ćosovićš, svojevremeno na Balkan doneo duh protivljenja zapadnom hiperaktivizmu. Mnogi naši muslimani koji su danas snažnije prigrlili svoju veru učinili su to da se ne bi utopili u nove, nesavladive ritmove progresa ka ponoru. Zapad im se čini kao mašina koja melje, i trebalo se štititi od samoponištenja.
Ali zlo trijumfuje. Uzalud je islamski otpor trijumfu tehnike. Kompjuterizacija vodi svetskoj diktaturi.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) January 31, 2023
RAĐANJE MONTENEGRINSTVA IZ DUHA BROZOMORE
Srbi su, naročito u 19. veku, i naročito Srbi iz Vojvodine, od Crne Gore pravili gnezdo apsolutnog junaštva i slobodarstva. Ali, istorija, demitologizovana, ne izgleda baš tako. U jednoj polemici na Internetu, oglasio se demitologizator:“Cetinje je preko dvesta godina bilo pod turskom kontrolom. Drugog puta ka Grblju koji su držali Turci nije bilo nego preko Cetinja i NJeguša. Muslimani su u Cetinjskom polju živeli po jednima do 1706. po drugima do 1712. Do vladike Danila u Staroj Crnoj Gori gotovo da nije bilo bune protiv Turaka. Pobuna je bilo u Humu i Zahumlju. Štaviše, Crnogorci su učestvovali kao pomoćna vojska u gušenju istih. U Boju na Vrtijeljci 1685, dakle pod samim Cetinjem, Crnogorci nisu učestvovali na strani humsko-zahumskih hajduka i Venecije. NJegoš jasno napisao u Gorskom Vijencu: „Odža riče na ravnom Cetinju“. Na tlu istog behu četiri džamije. Stara Crna Gora je preko dva veka bila pod Turcima dok su bezmalo 350 godina skadarske i bosanske paše ulazili u Crnu Goru po ćeifu dok nije Omer-paša zaustavljen od Velikih sila 1850-ih. Osmanlije su stvorile prvu Crnu Goru kao entitet. Nesrećni i kratkovečni Sandžak Kara(dža)dag 1514-29 ukinut jer nisu mogli da plaćaju harač pa su se izvukli na vlaški (filurijski) status i dukat. Muslimani, džamije, kadija itd. na Cetinju demantuju tvrdnje o nerobovanju.
Veći deo Srbije zapravo nikada nije video džamiju koje su bile locirane gde i muslimani – po većim varošicama.
Pored kasabe Cetinje imali su džamije u Ćeklićima, Spužu, Žabljaku Crnojevića…“Ipak, istina je da su Crnogorci stalno vodili borbe za slobodu. Kako su znali i umeli, naravno.
Posle svih nastojanja vladika iz loze Petrovića da se Crnogorci ujedine, pojavio se Sveti Petar Cetinjski, koji je, silom molitve i ličnog primera, postavio osnovu za pojavu NJegoša. NJegoš je kročio među ljude koji, po Medakoviću, „pojma nijesu imali o jedinstvu državnom, osim na bojnom polju i u Crkvi“. Crnogorska sirotinja imala je samo slobodu i dostojanstvo, i ništa više. A onda je vladika Rade, u ime svih Srba, a naročito svojih gorštaka, rekao reč Bogu, Pesniku Koji je, kako vide pesnik „Luče“, „tvoriteljnom zanjat pojezijom“. I svi Crnogorci su shvatili da je to ono što su slutili, ali nisu umeli da iskažu. NJegoš je postao njihov besmrtni vođ. I zato su se vodile tolike borbe oko njegove kapele – rušili su je Hrvati u službi Beča ( Stjepan Sarkotić, komandant Vražje divizije ) i crnogorski ližisahani u službi Broza, zatočivši NJegoša u paganski mauzolej. I danas traje borba. Traje i ne prestaje.
Borbe oko NJegoša dokaz su „Gorskog vijenca“ kao matične knjige sviju Srba, a naročito Srba iz Crne Gore, koji su sada na udaru ništarija montenegrinskih, samomrzećih kukavica i „gordih konobara“ NATO pakta. Dok je bilo „Vijenca“ u Crnogorcima, bilo je i prave Crne Gore. U „Besudnoj zemlji“ piše Milovan Đilas, sećajući se svog detinjstva:“Još u osnovnoj školi bio sam pročitao većinu narodnih pjesama, ponavljajući često mnoge od njih seljaci¬ma. No oni su najradije slušali Gorski vijenac od NJego¬ša, Vladike Rada, i to ne samo što su bili čuli da je to najveći srpski spjev, iako su i na to bili surevnjivi, ne¬go što su u njemu najvećma nalazili iskazan svoj način mišljenja i osjećanja, a još više od toga – suštinu sto-ljetne borbe koju su morali, i kao da će još morati, da vode oko opstanka i oko časti i imena, na ovom tlu, škrtom u svemu sem u ljudima. Bile su to u Gorskom vijencu neke više istine, ali njihove, od njih već naslućene, ka¬zane na njihov, ali jezgrovitiji i uzvišeniji način. Tre¬balo je samo otpočeti neko mjesto, iz Gorskog vijenca, pa da neki od njih odmah prihvati i nastavi. Oni su preki¬dali čitaoca tolkujući pojedina mjesta, vatreno i dugo. Nijesu ih zbunjivala ni ona misaona, česta: na svoj na¬čin su i njih oni poimali kao SVOJU sliku svijeta i živo¬ta. Mnogi izrazi i naslućivanja, oko kojih su se mučili učeni tumači, njima su bili jasni već po tome što su is¬cijeđeni iz znanog im života i kazani baš kao što bi to učinili i oni kad bi samo umjeli. Dok su svako drugo štivo, pa i narodne pjesme, primali kao nešto lijepo rečeno, kao poeziju, Gorski vijenac su doživljavali kao nešto sasvim drugo, istovremeno uzvišenije i sočnije: uzvišenije- jer je to bilo rečeno svakodnevnim je¬zikom, mada riječima tako odabranim i poređanim da se ono što se željelo reći iskazala snažno i potpuno, kao da nije ni izgovoreno, nego da takvo postoji samo od se¬ be, kao planina i prozirni neobuzdani tokovi vjetra i sunca po njoj. Za Bibliju jedva ako su i znali: za njih bi Gorski vijenac mogao da bude neka takva knjiga.“
A onda su došle nove knjige, Marksove, Engelsove, Brozove. Od 1945. naovamo tekao je proce nastanka Montenegrina, srbofobnih i samomrzećih Crnogoraca. U zapisu iz 2022, „O montenegrinstvu i njegovom ideologu Milu Đukanoviću“, Ćosović je nastojao da prosledi nastanak srbofobne montenegrinske kvazi- nacije.
Šta je izvesne Crnogorce pretvorilo u Montenegrine?
Pre svega, vekovi gladovanja – tek u Titovoj Jugoslaviji su se najeli, smatra Ćosović, pisac poreklom zatarskim, iz kraja pljevaljskog, koji sebe nikad nije smatrao „crnogorskim“, nego samo i jedino srpskim. Bilo je junaštva, ali i udvorištva. Bilo je borbenosti, ali i sklonosti nasilju i podmićivanju. NJegoš se žalio ruskom konzulu u Dubrovniku, čuvenom Gagiću, da skadarski vezir stalno podmićuje crnogorska plemena protiv vladikine vlasti. Još je Sveti Petar Cetinjski pisao da su neki njegovi zemljaci u stanju da „za novce prodaju dio ot Boga, ot duše i od svoga oca i majke i braće“. Govorio je i ovo:“Da među Turcima živim, ne bih toliki zulum trpio koliko trpim od Crnogoraca“.
I onda se desilo što se desilo. Ćosović ističe:“Taj plemenski talog izbija kao zla kob - strah od gladi, strah od siromaštine, potkupljivost – i zamagljuje, guši racionalno razmišljanje Crnogoraca“.
Bilo je strašnih stvari u crnogorskoj istoriji, i plemenska logika ( ko nije s nama, taj je protiv nas ) ušla je u crnogorski komunizam. Uostalom, kako kaže Ćosović:“Crnogorci jesu posjedovali gordost, jesu gajili viteštvo, jesu cijenili čojstvo, ali je ipak iznad toga u njima stalno tinjalo to nezadovoljstvo zbog hroničnog siromaštva. NJegoš se stideo kad je čuo da su se ljudi iz njegove pratnje sa dubrovačkim kaišarima tukli oko dukata koje je razbacivao hercegovački paša Resulbegović“.
U doba kralja Nikole, uprkos njegovoj samovolji i grubostima, postojala je jasna svest o potrebi svesrpskog ujedinjenja, a Crna Gora se dičila svojim srbovanjem. Kada je do ujedinjenja došlo, opet su se javili problemi, tipični za naša iskušenja jugoslovenstvom.
Greška nove države je bila u tome što što je dozvolila da kralj Nikola umre u izgnanju, čime je Cetinje prestalo da bude aristokratsko središte. Ostavši bez prestonice, Crnogorci su ostali bez vertikale i vratili se centrifugalnim atavizmima. Tada su se pojavili komunisti koji su ih razdražili pričom o sveopštem bogaćenju i jednakosti. Po Ćosoviću, komunistička ideja je u nas takođe bila plemenska – „umjesto da pojedinac služi plemenu, sada služi ideji“. U novom poretku stvari, „pojedinac onoliko vrijedi koliko služi partiji i narodu, istinito je i moralno samo ono što je korisno za partiju“. To jest, kako veli Ćosović, „čovječno je ono što se čini u interesu borbe i revolucije, vjera u Boga zamjenjena je vjerom u partiju i vođu“.
Došlo je do krize u svesti Crnogoraca, koji su i ranije, zbog teških uslova života, često bili na ivici depresije, zapitani o smislu postojanja. U Kraljevini SHS Crnogorci su živeli mirno, ali opet kao siromasi: bilo je žandara i oficira, a teža sirotinja se selila u Metohiju. Dinar je bio stabilan, podignut je most na Tari, probijen je put od Pljevalja do Nikšića: nedovoljno za neki veći napredak.
Crnogorci su između dva rata venuli ne samo zbog materijalnih uslova života. Cvijić je objasnio razloge iz prošlosti:“Jednakosti je bilo samo među junacima. Ostali su nikogovići, nikakvi ljudi, i oni nisu imali ista prava. Crnogorci neobično cene lozu, poreklo. Kod njih je kult slavnih predaka više ukorenjen i čak je jači od verskih osećanja“. Samoljublje i egocentrizam bili su srž plemenske svesti – „istaći se, biti junak, oženiti se iz plemenite porodice“. A između dva rata šanse za junačenje i dokazivanje bile su minimalne.
A onda je došao Drugi svetski rat i ustanak protiv okupatora, čiju su inicijativu u Crnoj Gori preuzeli komunisti. Crnogorski komunisti, pod uticajem Moše Pijade i sličnih, gajili su mržnju prema ljudima od imena i ugleda. Činilo se da prošlost treba satrti da bi se gradila budućnost. Udarili su i na rođaštvo – dokaz da si odan Titu i partiji bio je ubistvo rođaka koji nije sa pokretom. U Staljinu su počeli da gledaju ruskog cara, i tako su postajali srbofobi: Staljinova Kominterna je, još u prvoj polovini 20. veka, za sva zla optuživala velikosrpsku hegemoniju u Jugoslaviji. U svemu je bilo i epskog nihilizma – smrt je put u epsku besmrtnost pesme. Obično umiranje nije za gusle. Zato su ginuli za Staljinovog vojvodu Broza sa pesmom na usnama. Neprijatelji ( njihovi bližnji) su, da bi lakše bili ubijani, proglašeni izdajnicima.
Tito je Crnogorce potkupio proglasivši ih herojima partizanske borbe. Dobili su i naciju i privilegije, posle čega im je ego nabujao. Nakon dva iskušenja ( Goli otok i Đilasova otpadija od vođe neke su crnogorske komuniste sklonili iz igre ), oni koji su ostali verni Brozu, postali su nesmenljivi i nedodirljivi.
Pred kraj titoizma, na izmaku osamdesetih godina 20. veka, među crnogorskim komunistima pojavila su se nova lica – Momir Bulatović, Svetozar Marović, Milo Đukanović, i oni su, u „antibirokratskoj revoluciji“, smenili stare Brozove kadrove.
Kada je, početkom devedesetih, Demokratska partija socijalista bila u „akcionom jedinstvu“ sa Socijalističkom partijom Srbije, i kada je stvorena SR Jugoslavija, izgledalo je da će zajednička država opstati. Kovali su se i planovi za novu „svetliju budućnost“. Fantaziralo se o Crnoj Gori kao „ekološkoj republici“, iako su temelj Crne Gore bili Aluminijumski kombinat u Podgorici, Željezara u Nišiću i rudnik uglja u Pljevljima. Izvesno vreme se išlo zajedno; ali, onda je Milo Đukanović preuzeo apsolutnu vlast, prešao na nemačku marku kao sredstvo plaćanja, postavio granice i carine. Uz šverc, koji je procvetao, u Crnoj Gori standard je postao bolji nego u Srbiji. Opozicionari iz Srbije su nalazili utočište kod Đukanovića.
Momir Bulatović, posle prelaska Svetozara Marovića na Milovu stranu, ostaje sam i pošten, ali uzalud: vlast je trajno preseljena negde drugde.
I onda je, kaže Ćosović, Đukanović krenuo putem srbofobije.
Jedan od razloga za takvo njegovo opredeljenje je učešće Crogoraca u pljačkama dubrovačog zaleđa 1991. Da bi izbegao Hag, Đukanović se izvinio Hrvatima, Stipu Mesića proglasio za počasnog građanina Podgorice, a kompleks niže vrednosti prema Zapadu i Zagrebu počeo je da leči kinjenjem Srba. Sluga moćnika, nasilnik prema slabima, švercer sa mafijaškim umom, potkupljiv i beskrajno gramziv, Đukanović je bio majstor opstanka na vlasti. Imao je i poreklo koje ga je pripremalo za vlast. Iz porodice partizanskih boraca, od detinjstva privilegovan, završio je fakultet sa šesticama, ali mu je „prohodnost“ bila obezbeđena.
Iako sličan Brozu, preuzeo je ideologiju Sekule Drljevića. On i njegovi Montenegrini su se rodili iz duha brozomore. Izdali su, kaže Ćosović, i Srbe i Ruse. Rusi su verovali u tradicionalno prijateljstvo, ulagali u Crnu Goru, naročito u primorske krajeve, ali Đukanović ih je sve prevario. Zaboravljena je kletva Svetog Petra Cetinjskog bačena na svakog ko bi se Rusa odrekao. Montenegrini su zaboravili i raniju ogromnu pomoć Srbijanaca – Srbija je, posle zemljotresa na crnogorskom Primorju, uvela samodoprinos za obnovu Crne Gore i skupila dvesta milijardi dolara pomoći.
Posle svih bahatosti i nedela, posle priznavanja šiptarske NATO „države Kosovo“, Đukanović je udario na Srpsku Crkvu, i hteo da otme njene svetinje.
U doba kralja Nikole, vlast je bila autokratska i tradicionalna etika se urušavala zahvaljujući birokratizaciji Nikoline samovolje. Ali, razlika između njega i Đukanovića bila je u jednom – ključnom: Nikola je bio veliki Srbin, koji se u srbovanju nadmetao sa Obrenovićima i Karađorđevićima. U Nikolino doba junaci su, zbog političkih i ekonomskih okolnosti, postajali čovečuljci, i nisu se snalazili. Ali tragovi tradicionalnog etosa su ostajali: herojska borba na Mojkovcu 1916. dokaz je za to. Ali, konačni rasap desio se tek posle raspada Titive Jugoslavije – trijumfovao je surovi liberalni kapitalizam, koji je uzvrtložio i skrhao poslednje ostatke prošlosti.
I onda se pojavila dripačka i sramna Đukanovićeva montenegrinska srbofobija, koja se suočila sa litijskim pokretom.
— Dnevne Novine Pravda (@NovinePravda) February 1, 2023
UMESTO ZAKLJUČKA
Čudan je naš narod. Dok je na posthrišćanskom Zapadu religiozno pitanje rešeno konačnom ateizacijom, i „raspršivanjem“ Boga u magli posthumanizma, naš narod i dalje duboko oseća da su verska pitanja nasušna pitanja ličnog i sabornog identiteta. Kažu da je otac Justin Popović, kada je, šezdesetih godina prošlog veka, izbio raskol u našoj dijspori, vezan za raščinjenje vladike američko – kanadskog Dionisija, rekao da je to zaista strašno ( i prolio more suza i napisao niz blagotvornih isceliteljskih reči u nadi na svesrpsko izmirenje ), ali da je ta pojava, na neobičan način, ipak dokaz da su Srbi, za razliku od zapadnjaka, i dalje religiozno i nacionalno živi; jer, stalo im je do onoga što je najdonji kamen ljudskog postojanja – do Boga i duše. Zato su litije u Crnoj Gori, koje su krenule kada je vlast montenegrinskih dripaca rešila da Crkvu, koja je sazdala ovu državicu, nagna u „mišju rupu“, veliki dokaz da još uvek nismo mrtvi. Crkva, kao Histovo sazdanje i svetosavskog pregnuće, uzdigla se u svoj svojoj veličini.
Zbog svega toga, Miladin Ćosović, kritikujući slabosti svog naroda, uvek ostaje trezveni srpski rodoljub. NJegova nova knjiga je pravi dokaz da on veruje da još ima snage u nama. Pisana trezveno, ali ne i ravnodušno, puna novih uvida čiji je cilj da nam pomognu u presazdavanju koje vodi ka obnovi naše biologije i naše etike, ona je priručnik za delatnost koju je Stanislav Vinaver zvao „pametno srbovanje“.
Više tekstova Vladimira Dimittrijevića pročitajte OVDE.
Izvor: Pravda
